Лук (архитектура)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Изометријски приказ обичног лука

Лук у архитектури представља назив за заобљену конструкцију која је у стању да носи велику тежину (нпр. врата у каменом зиду).[1]

Лук се први пут развио у Месопотамији, Асирији, старом Египту те Етрурији. Касније су га усавршили Римљани. У средњем вијеку лук је постао важна техника градње катедрала.

Лукови могу да буду синонимни са сводовима, меда су сводови особени по томе што су они непрекидни лукови[2] којима се формира кровна структура. Лукови су се појавили у раном 2. миленијуму п. н. е. у месопотамијској архитектури базираној на здањима од цигле,[3] а њихова систематска примена је почела са древним Римљанима који су били први да примене ову технику на широк опсег структура.

Основни концепти[уреди]

Лук је чиста компресиона форма. Он може да премоштава велики размак путем свођења сила на компресивни стрес, и тиме се елиминише напонски стрес. Ово се понекад назива лучним дејством.[4] Како се силе у луку преносе на земљу, лук гура према спољашности у бази, што се назива потисак. Како се успон, или висина лука смањује, тако се повећава потисак ка спољашњости.[5] Да би се одржало лучно дејство и спречио колапс лука, неопходно је да се ограничи потисак, било путем унуташњих веза или спољашњим подупирањем, нпр. помоћу абутмента.[6]

Историја лука[уреди]

Етрурски мост зван Porta Rosa, Елеа, Италија
Потковичасти лук ораторија џамије у Алџаферији, Шпанија.
Константинов славолук у Риму урађен у спомен победе Константина I. 312. године[7][8]
Лук у Сент Луису познат и као „Улазни лук“ („Jefferson National Expansion Memorial“), Сент Лоуис; скулптура заснована на параболичном луку.[9]

Иако се појавио још у Месопотамији, Етрурци су први у Европи схватити конструктивну вредност лука, али мало се сачувало архитектонских споменика, углавном покоји градски портал (Перуђа, Волтера).

Римљани су од Етрураца преузели полукружни лук и користили све његове особености (до 16 m). Ређањем лукова у истом правцу добија се полуобличасти свод (до 20 m). Укрштањем два полуобличаста свода под углом од 90º ствара се укрштени свод (30x30 m). Ротацијом полукружног лука за 360º ствара се купола (најпознатија је Хадријанова купола Пантеона - 43,60 m).

Иако су још у византијски архитекти користили потквичасти, тролисни и изломљени лук, права конструктивна вредност лука у Европској архитектури почиње у готици када се искориштава изломљени лук који се преузео из арапско-маварске уметности и исламске уметности Шпаније. Изломљени лук је настао из полукружног лука када је утврђено да се употребом овог лука може постићи већа вертикала лука. У Готици уместо обличастог свода састављеног од полукружних лукова почињу се укрштати преломљени лукови који су, за разлику од полукружних, могли имати заједнички завршетак у темену. У укрштеном своду сви притисци се концентришу у унаприед одређеној тачки, те конструкцију свода не носе површине зида него ступови и лукови. То је као резултат дало изједначавање делова, па сва три брода катедрале постају једнако широки и високи, те црквени простор за вернике личи на било којој у готичкој дворани – у скупштини или дворцу.

Полукружни лук се ревитализује у ренесанси и бароку, као и у класицистичкој архитектури, док са појавом нових конструктивних материјала (гвожђа и челика) неке од првих грађевина користе лук (полукружни лук у бази Ајфелове куле и овални лук Галерије машина на Свјетској изложби у Паризу 1889. године.

У модерној архитектури лук као један од најчвршћих конструкција се обилно користи (Опера у Сиднеју, Палата спорта у Риму и сл.), а највећи лук на свету је Лук у Сент Луису.

Облици лукова[уреди]

По облику лук може бити:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. "arch, n. 2" Oxford English Dictionary 2nd ed. 2009.
  2. "vault, n. 2." The Century Dictionary and Cyclopedia Dwight Whitney, ed.. vol. 10. New York. 1911. 6707. Print.
  3. „Ancient Mesopotamia:Architecture”. The Oriental Institute of the University of Chicago. Приступљено 16. 5. 2012. 
  4. Vaidyanathan (2004). стр. 127.
  5. Ambrose, James (2012). Building Structures. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons, Inc. стр. 30. 
  6. Ambrose, James (2012). Building Structures. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons, Inc. стр. 31. ISBN 978-0-470-54260-6. 
  7. Watkin, David (2011). A History of Western Architecture: Fifth Edition. London: Laurence King Publishing. стр. 87. 
  8. Stephenson, Paul (2010). Constantine: Roman Emperor, Christian Victor. New York: The Overlook Press. стр. 151. 
  9. Ortega, Richard I. (3. 3. 1976). „National Register of Historic Places Places Inventory – Nomination Form: Jefferson National Expansion Memorial” (PDF). National Park Service. Приступљено 19. 1. 2016. 

Литература[уреди]

  • Ambrose, James (2012). Building Structures. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons, Inc. стр. 30. 
  • Vaidyanathan, R (2004). Structural Analysis, Volume 2. USA: Laxmi Publications. стр. 127. ISBN 978-81-7008-584-3. 
  • Boyd, Thomas D. (1978), „The Arch and the Vault in Greek Architecture”, American Journal of Archaeology, 82 (1): 83—100(91), doi:10.2307/503797 
  • Galliazzo, Vittorio (1995), I ponti romani, Vol. 1, Treviso: Edizioni Canova, 978-88-85066-66-3 
  • O'Connor, Colin (1993), Roman Bridges, Cambridge University Press, 978-0-521-39326-3 
  • Rasch, Jürgen (1985), „Die Kuppel in der römischen Architektur. Entwicklung, Formgebung, Konstruktion”, Architectura, 15, стр. 117—139 
  • Roth, Leland M. (1993). Understanding Architecture: Its Elements History and Meaning. Oxford, UK: Westview Press. стр. 27. ISBN 978-0-06-430158-9. –8

Спољашње везе[уреди]