Пређи на садржај

Рут Бенедикт

С Википедије, слободне енциклопедије
Rut Benedikt
Rut Benedikt
Datum rođenja(1887-06-05)5. jun 1887.
Mesto rođenjaNjujork
 SAD
Datum smrti17. septembar 1948.(1948-09-17) (61 god.)
Mesto smrtiNjujork
 SAD

Rut Benedikt (pravo ime Rut Fulton, engl. Ruth Benedict; 5. јун 1887 — 17. септембар 1948) била је амерички антрополог.[1]

Рођена је у Њујорку 1887. године. Докторирала је код Франца Боаса и Алфреда Кребера, на Универзитету Колумбија, где је била професор од 1924. године до смрти. Припадала је правцу Култура и личност. У свом најпознатијем делу, „Обрасци културе“, истакла је колико је мали распон људског понашања разрађен у било којем друштву. Описала је на који начин се ти облици понашања формирају у обрасце или конфигурације и подржавала релативизам или доношење судова о културним појавама у контексту културе у којој се оне остварују.[1] У делу „Хризантема и мач“, применила је своје методе на јапанску културу. Њена дела имала су велики утицај на културу и антропологију. Такође, једно од њених великих дела је и „Конфигурације култура у Северној Америци“ где је упоређивала културне обрасце два индијанска племена. Рут Бенедикт је била водећа личност у развоју америчке антропологије, а њени радови су уједно допринели примењивању психологије у антрополошким студијама.[2]

Умрла је 1948. године

Детињство

[уреди | уреди извор]

Рођена као Рут Фултон у Њујорку 5. јуна 1887. године, ћерка је Беатрисе и Фредерика Фултона.[3][4] Њена мајка је радила у граду као школска учитељица, док је њен отац развијао своју каријеру као хомеопатски доктор и хирург.[4] Иако је њен отац волео свој рад и истраживања, током једне од својих операција 1888. године је оболео од непознате болести која је довела до његове превремене смрти.[5] Због његове болести, породица се преселила назад у Норвич у Њујорку, на фарму код Шатукових[4], Рутиних бабе и деде са мајчине стране. Преминуо је годину дана касније, 10 дана након што се вратио са пута на Тринидад у потрази за леком.[5]

Госпођа Фултон је била врло потресена због смрти свог мужа. Свако помињање његовог имена ју је опхрвавало болом и тугом; сваком марта је плакала и у цркви и у кревету.[5] Рут је мрзела туговање своје мајке и видела је као знак слабости. Највећи табуи у њеном животу су се тицали управо плакања пред другим људима и исказивања бола.[5] Једном приликом је рекла: "Нисам волела своју мајку; мрзела сам њен култ туге". Све се то психолошки одразило на Рут зато што је "у исто време она [Рут] прошла кроз губитак две најбрижније и заштитничке особе - смрт свог оца и смрт њене мајке од туге".[5]

Као мала је оболела од оспица које су јој оштетиле слух, што се није уочило све док није пошла у школу.[6] Као мало дете, Рут је била фасцинирана феноменом смрти. Када јој је било четири године, њена бака ју је одвела да види недавно преминуло дете. Након што је видела његово лице, Рут је рекла да је то најлепша ствар коју је икада видела.[5]

Са седам година, Рут је почела да пише кратке стихове и чита било коју књигу која јој је пала у руке. Њена омиљена ауторка је била Џин Инглоу и њене омиљене књиге су биле Легенда о Брегенцу и Јудино дрво.[5] Кроз своје писање је стицала поштовање и признање од своје породице. Писање јој је служило као вентил и са врло увиђајном перцепцијом је писала о реалностима живота. На пример, у првој години средње школе написала је комад Лулино венчање (истинита прича), у коме се присећала венчања једне породичне служавке. Уместо да читав тај догађај романтизује, Рут га је веродостојно приказала као неромантичан, уговор брак кроз који је Лулу прошла зато што ју је човек напросто повео са собом, иако је био много старији од ње.[4]

Иако је њена фасцинација феноменом смрти почела да се развија још од малих ногу, Рут је наставила да проучава како смрт утиче на људе током њихових каријера. У својој књизи Обрасци културе, Бенедиктова је проучавала Пуебло културу и начине на које се она носила са смрћу и оплакивањем. У тој књизи је описала како се појединци на различите начине могу носити са осећањима које смрт узрокује, као што су фрустрација и бол. Сва друштва имају своје норме које следе; неке дозвољавају експлицитније исказивање осећања поводом смрти, нпр. оплакивања, док она у другим друштвима нису дозвољена.[3]

Колеџ и брак

[уреди | уреди извор]

Након средње школе, Рут се са својом сестром, Марџори, уписала у Сент Маргарет школу за девојке, припремну школу за колеџ уз помоћ пуне школарине. Девојке су биле успешне у школи и уписале су се на Васар колеџ у септембру 1905. године, где је Рут заблистала у женском окружењу.[4] У то време су кружиле приче да девојке које оду на колеџ касније немају деце и да се неће удати. Међутим, Рут је на колеџу следила своја интересовања и кроз писање се међу својим колегама са класе истакла као "интелектуални радикал".[4] У то време је била под утицајем писца Волтера Пејтера, који јој је био узор и по угледу на ког је желела да живи добрим животом. Са својом сестром је дипломирала 1909. године на одељењу енглеске књижевности.[4] Била је несигурна по питању своје будућности након колеџа и добила је позивницу да пође на потпуно плаћено путовање Европом од стране имућног пријатеља са колеџа. Заједно са две девојке које никада пре није срела, Кетрин Нортон и Елизабет Атсат, Рут је пропутовала Француску, Италију, Швајцарску, Немачку и Енглеску у току једне године током које је имала много прилика да се настани међу породицама из тих земаља.[4]

Наредних неколико година, Рут је обављала различите послове. Прво је покушала са плаћеним социјалним радом за једно добротворно друштво, а касније је прихватила посао учитељице у Вестлејк девојачкој школи у Лос Анђелесу, у Калифорнији. Док је тамо радила, заинтересовала се за Азију. што ће касније утицати на њен антрополошки позив. Међутим, и тим послом је била незадовољна и након годину дана отишла да предаје енглески у Пасадени, у Ортон девојачкој школи.[4] Те године су јој тешко пале и патила је од депресије и изражене усамљености.[7] Међутим, читајући ауторе попут Волта Витмана и Џона Ричарда Џефриса, повратила је осећај личне вредности, значаја и важности живота и вере у бољу будућност.[7]

Прво лето након предавања у Ортон школи, провела је кући, на фарми Шатукових како би провела неко време у миру и тишини. Стенли Роситер Бенедикт, инжењер на Корнел Колеџу Медицине ју је тамо почео посећивати. Рут га је случајно срела у Бафалу, у Њујорку око 1910. године. Тог лета се Рут заљубила у Стенлија који ју је почео чешће посећивати и прихватила је његову просидбу.[4] Опијена љубављу, Рут је радила на неколико пројеката за писање како би попунила време поред свакодневних кућних послова у свом заједничком животу са Стенлијем. У то време је почела да објаљује песме под разним псеудонимима, као што су Рут Стенхоуп, Едгар Стенхоуп и Ен Синглтон.[8] Такође је почела да пише и биографију о Мери Волстонкрафт и о другим женама за које је сматрала да су заслужиле више признања за свој рад и заслуге.[4] До 1918, њен брак је почео да се распада. Стенли је задобио повреду због које је желео да проводи више времена ван града, а Бенедиктова је била незадовољна када се пар преселио на Бедфорд Хил, подаље од града.

Антрополошка каријера

[уреди | уреди извор]

Образовање и рана каријера

[уреди | уреди извор]

У потрази за каријером, Бенедиктова је одлучила да похађа предавања на Новој школи за друштвена истраживања, док је у исто време тежила ка томе да постане едукациони филозоф.[4] На тој школи похађала је курс под називом "Пол у етнологији" који је држала Елси Клуз Парсонс. Тај курс јој се допао и након њега се пријавила на други са Александром Голденвајзером, студентом познатог антрополога, Франца Боаса. Са Голденвајзером као учитељем, љубав Бенедиктове према антропологији је постепено расла.[4] Са Голденвајзером је радила годину дана, након чега ју је 1921. године послао да ради са Францом Боасом на Универзитету Колумбија. Развила је близак однос са Боасом, који је за њу постао очинска фигура - Бенедиктова га је из љубави звала "Тата Франц".[9]

Боас јој је одао признање за све курсеве које је похађала на Новој школи за друштвена истраживања. Бенедиктова је написала своју дисертацију "Концепт духа чувара у Северној Америци" и добила звање доктора антропологије 1923. године.[3] Бенедиктова је отпочела пријатељство са Едвардом Сапиром који ју је подстакао да настави своја истраживања односа између индивидуалне креативности и културних образаца. Сапир и Бенедиктова су делили интересовање за поезију, читали су и критиковали једно друго, своје радове слали истим издавачима који су њихове радове одбијали. Обоје су такође били заинтересовани за психологију и односе између индивидуалних личности и културних образаца и у својим кореспонденцијама су неретко психоанализирали једно друго. Међутим, Сапир није пуно марио за лична размишљања и осећања Бенедиктове. Прецизније речено, његова конзервативна родна идеологија се сукобила са еманципаторском идеологијом Бенедиктове. Иако су још неко време остали у пријатељским односима, њихове разлике у погледима на свет и личностима су их касније раздвојиле.[10]

Бенедиктова је 1922. године предавала на свом првом курсу антропологије на Барнард Колеџу и међу њеним студентима је била и Маргарет Мид, на коју је имала значајног утицаја.[11]

Боас је Бенедиктову видео као погодног предавача на одељењу за антропологију и 1931. ју је поставио за помоћног професора на антропологији, што није било могуће учинити док се није развела од Стенлија те исте године.

Студенткиња којој је Бенедиктова била нарочито драга је била Рут Ланд.[12] Писма која је Ландова писала Бенедиктовој су показивала да је Ландова била одушевљена начином на који је Бенедиктова предавала и подстицала своје студенте да размишљају на неконвенционалан начин.[12]

Када се Боас пензионисао 1937. године, многи студенти су мислили да је Бенедиктова најочигледнији избор за позицију управника одељења за антропологију. Међутим, администрација Унивезитета Колумбија није била тако прогресивна по питању жена предавача као што је то био Боас и председник универзитета Николас Муреј Батлер је био одлучан у својој намери да потре утицај Боасоваца, који су били сматрани за политичке радикале. Уместо ње, Ралф Линтон, један од бивших Боасових студената, ветеран из Другог светског рата и ватрени противник антрополошког правца "култура и личност" је постављен за управника одељења.[13] Бенедиктова је била увређена овом одлуком и одељење на Колумбији је било подељено између два ривала, Линтона и Бенедиктове, где су, притом, обоје били успешни антрополози са утицајним публикацијама, али ниједан од њих није реферирао на радове и истраживања оног другог.[14]

Веза са Маргарет Мид

[уреди | уреди извор]

Маргарет Мид и Рут Бенедикт су међу двема најутицајнијим личностима у антропологији свога времена. Разлози за њихово дуготрајно пријатељство су били њихова страствена посвећеност професији и осећај поноса који је извирао из тога што су обадве биле успешне, запослене жене у време када то није била честа појава.[15] Обадве су били критички настројене према раду оне друге; њихово другарство је проистекло из заједничког рада, али које је у раном периоду било и еротског карактера.[16][17][18][19] I Бенедиктова и Мидова су тежиле превазилажењу стереотипа о женама тог доба и доказивању да и жене могу бити успешне у сфери посла, иако се она превасходно везивала за мушки пол.[20] У мемоарима о својим родитељима, Кроз ћеркине очи, ћерка Маргарет Мид је имплицирала да је веза између Мидове и Бенедиктове делимично била сексуалног карактера. Након што је Бенедиктова преминула од срчаног удара 1948. године, Мидова је преузела на себе супервизије пројеката на којима је Бенедиктова радила и уређивала је и објављивала белешке са студија које је Бенедиктова сакупила током свог живота.[19]

Дела

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 128. ИСБН 86-331-2075-5. 
  2. ^ Антропологија.инфо
  3. ^ а б в Yоунг 2005
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Цаффреy 1989
  5. ^ а б в г д ђ е Бенедицт 1959, стр. 97–112
  6. ^ Меад, Маргарет (1977). Ан антхропологист ат wорк: wритингс оф Рутх Бенедицт. Греенwоод Пресс. ИСБН 978-0-8371-9576-6. 
  7. ^ а б Бенедицт (1959), 118–155. "Ин спите оф мyселф биттернесс ат хавинг ливед ат алл обсессед ме; ит сеемед цруел тхат I хад беен борн, цруел тхат, ас мy фамилy таугхт ме, I муст го он ливинг форевер" ... "I ам нот афраид оф паин, нор оф сорроw. Бут тхис лонелинесс, тхис футилитy, тхис емптинесс—И даре нот фаце тхем"
  8. ^ Бенедицт 1959, стр. 55–79
  9. ^ "Рутх Бенедицт". Wебстер.еду. 1948-09-17. Арцхивед фром тхе оригинал он 2013-11-06. Ретриевед 2013-11-02.
  10. ^ Дарнелл, Регна (1989). Едwард Сапир: лингуист, антхропологист, хуманист. Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс. стр. 172—183. ИСБН 978-0-520-06678-6. 
  11. ^ Стевен Е. Тозер (2010). Хандбоок оф Ресеарцх ин Тхе Социал Фоундатионс оф Едуцатион. Таyлор & Францис. стр. 79. ИСБН 9780203874837. 
  12. ^ а б Цоле, Саллy (2002). „Мрс Ландес Меет Мрс. Бенедицт.”. Америцан Антхропологист. 104 (2): 533—543. дои:10.1525/аа.2002.104.2.533. 
  13. ^ Сyдел Силверман. 2004. Тотемс анд Теацхерс: Кеy Фигурес ин тхе Хисторy оф Антхропологy. Роwман Алтамира п. 118
  14. ^ Ернестине Фриедл. 1995. Тхе Лифе оф ан Ацадемиц: А Персонал Рецорд оф а Теацхер, Администратор, анд Антхропологист Аннуал Ревиеw оф Антхропологy. Вол. 24: 1–20
  15. ^ Баннер (2003),  1
  16. ^ Батесон 1984;:117–118 Лапслеy 1999
  17. ^ Луткехаус (2008), 41, 79–81
  18. ^ Јаниеwски анд Баннер 2004: иx-xиииx
  19. ^ а б Максел 2004
  20. ^ Батесон (1984), 117–118; Лапслеy 1999

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rut_Benedikt&oldid=28524771”