Спортско пењање

С Википедије, слободне енциклопедије
Цлимбинг

Спортско пењање је дисциплина која се развила из алпинизма, а описује је слободно савладавање пењачких смерова без коришћења техничке опреме за пењање, већ се опрема користи за спречавање евентуалних падова. За разлику од алпинизма, смисао спортског пењања је савладавање што тежих детаља стене „слободном техником“ без обзира на висину успона. Спортско пењање практикује се на такозваним спортским смеровима, карактеристичним првенствено по својој малој дужини (8-30 метара) и унапред постављеним сигурним међуосигурачима, најчешће експанзивним клиновима у малим размацима, чиме спортски смерови (као и спортско пењање уопште) постају далеко сигурнији у односу на класичне алпинистичке смерове.

Међународна федерација спортског пењања (ИФСЦ) данас има 91. чланицу са пет континената:

Африка – 6, Азија – 22, Европа – 43, Океанија – 4, Пан-Америка - 16

Историја спортског пењања[уреди | уреди извор]

Настаје као очекивани развој већ дуго присутног пењања на „суве“ стене у оквиру алпинистичких успона, те савладавање све тежих детаља „суве“ стене. Популаризацијом слободног пењања 1980-их година, повећава се тежња за слободно испењавање дотад незамисливих тежина, а увођењем експанзивних клинова омогућава се лакше и сигурније пењање плоча, превеса и стропова. То отвара нове и шире могућности пењања смерова на сувој стени, за разлику од класичних смерова који су дотада углавном пратили пукотине и били испресецани многим пречницама, због лакшег постављања клинова и остале опреме за осигуравање од пада.

Врло брзо се почињу организовати и прва такмичења, чијим доласком слободно пењање постаје засебан спорт и почиње се називати спортско пењање.

Председник Међународне федерације спортског пењања је Марко Мариа Сколарис. Прва такмичења у пењању везују се за период Совјетског савеза и 1940. годину. Све до 1980. година, учешће у овим надметањима углавном су узимали совјетски пењачи. Године 1985. у Италији, недалеко од Торина, Андреа Мељано, италијански академик и Емануел Цасара, спортски новинар, организовали су догађај под називом "СпортРоцциа", на којем су учешће узели најбољи пењачи.. Било је то прво организовано такмичење, које је покренуло нову еру модерног спортског пењања. Велики број гледалаца био је задивљен тријумфом немачког спортисте Стефана Гловаца. Године 1986. успех је поновљен и следеће године, када је организовано друго надметање у спортском пењању на територији Италије. Победнички пар у финалу дошао је из Француске, Патрик Едлингер и Катерин Дестивеле. Овом догађају присуствовало је 10 хиљада људи, као и седам европских телевизијских станица. Потенцијал спортског пењања нагло је растао, а сви пењачи почели су да показују интересовање за овај спорт. 1988. и 1989. година Француска федерација и Пол Брасет предводе покрет који има за циљ да убеди Међународну федерацију за планинарење и алпинизам, да званично признају спортско пењање као спорт, које је напредовало увођењем Светске серије и Светског купа. Као резултат тога, Брасет је створио нову организацију за обуку службених лица и доношења правила такмичења. 1990. године неколико великих такмичења организовано је дуж читаве Европе, баш као и у Јапану и Сједињеним Америчким Државама.

Раних 90-их година, донесена је одлука да се интернационална такмичења одржавају искључиво на вештачким зидовима. 1991. и 1992. година први Светски шампионат организован је у Немачкој, тачније Франкфурту. Такмичење се сада одржава на сваке две године. Годину дана касније, у Базелу (Швајцарска), организован је Светски шампионат за младе. Велики одзив такмичара, показао је велику популарност спортског пењања међу млађим нараштајима. Данас се то такмичење одржава сваке године. 1997. године основана је нова организација, Интернационални савет за спортско пењање, креирана под Међународном федерацијом за планинарење и алпинизам. Спортско пењање је на тај начин и званично признато као спорт, а организација је основана са циљем да обезбеди раст и развој. 2000. године спорт је наставио да се развија и обухватао је 45 земаља које су учествовале у званичним такмичењима. Данас, се више од 75 држава такмичи у спортском пењању. Године 2006. Међународна федерација за планинарење и алпинизам одлучила је да оконча своје ингеренције над овим спортом и подржала је оснивање независне међународне федерације која ће управљати спортским пењањем. Исте године, одржано је прво такмичење у спортском пењању за особе са инвалидитетом. Такмичење је организовано у Русији, а учествовали су спортисти са оштећењем вида и физичким инвалидитетом.

27. јануара 2007. године у Франкфурту (Немачка), основана је Међународна федерација спортског пењања. 10. децембра исте године, Међународни олимпијски комитет је донео одлуку о привременом признању ове организације, прихвативши спортско пењање у олимпијски покрет. Број чланова ове федерације данас је достигао 90 чланица, са пет континената. 12. фебруара 2010. године, Међународна федерација спортског пењања је званично примљена у Међународни олимпијски комитет. Годину дана касније, спортско пењање се нашло на листи потенцијалних спортова који би могли бити уврштени на програм Олимпијских игара 2020. године. 2016. године Спортско пењање је и званично уврштено на програм Олимпијских игара у Токију 2020. године, које су због епидемије корона вируса одложене за 2021, заједно са још четири спорта, бејзболом, софтболом, каратеом и сурфом. Прва олимпијска медаља неком такмичару из спортског пењања, додељена је на Олимпијским играма младих у Буенос Ајресу, октобра 2018. године.

Оцењивање у спортском пењању[уреди | уреди извор]

Оцене у спортском пењању представљају тежину пењачког смера. У правилу, оцену и име смера даје аутор истог, тј. особа која се први пут попела замишљеном линијом и експанзивним клиновима осигурала спортски смер за даље пењање. Оцене се знају нешто разликовати зависно од аутора смера. Постоји много таблица оцењивања у спортском пењању, као што су Француска, САД, Аустралијско ВБ, УИАА таблица.

Таблица приказује упоређивање оцена.

Француска УИАА САД
3 3 5.2
4 5.3
4+ 5.4
4б+ 5- 5.5
5 5.6
5+ 5.7
6- 5.8
6 5.9
6+ 5.10а
6а+ 7- 5-10б
7 5.10ц
6б+ 7-7+ 5.11а
7+ 5.11б
6ц+ 8- 5.11ц
8 5.11д
7а+ 8+ 5.12а
8+-9- 5.12б
7б+ 9- 5.12ц
9 5.12д
7ц+ 9+ 5.13а
9+-10- 5.13б
8а+ 10- 5.13ц
10 5.13д
8б+ 10+ 5.14а
11- 5.14б
8ц+ 11–11 5.14ц
11 5.14д

Историја спортског пењања на Олимпијским играма[уреди | уреди извор]

Спортско пењање ће се први пут наћи на Олимпијским играма, у Токију 2021. године. Одлуку о убацивању спортског пењања на Олимпијске игре донео је Међународни олимпијски комитет 2016. године. Такмичари ће се надметати у мушкој и женској конкуренцији, на теренима спортског парка Аоми Урбан.

Правила спортског пењања на Олимпијским играма[уреди | уреди извор]

Програм у спортском пењању на Олимпијским играма обухвата надметање у мушкој и женској категорији, кроз три дисциплине[1].

Брзо пењање – Два пењача намештају сигурносне конопце себи и покушавају да пређу зид висине 15 метара, постављен под углом од 95 степени, брже од свог противника. Време које је потребно за победу у мушкој конкуренцији обично износи 5-6 секунди, док је у женском такмичењу та граница нешто већа, 7-8 секунди. Погрешан старт за последицу има дисквалификацију такмичара.

Болдер пењање – У болдерингу, пењачи прелазе разне руте на зиду високом четири метра, за четири минута. Руте су разноврсне и тешке, а пењачима није дозвољено да вежбају унапред. Када пењач дохвати завршно дугме на врху руте са обе руке, сматра се да је успешно завршио исту. Уколико такмичар падне за време првог покушаја, може поново пробати да савлада руту. Зидови који се користе за болдеринг пројектовани су тако да представљају низ изазова, а хватаљке су мале да се такмичари могу држати само врховима прстију. Пењачи морају пажљиво планирати сваки потез, где ће ставити руку, а где ногу. При томе морају водити рачуна о временском ограничењу. Потребна је висока психичка и физичка спрема за ову врсту спортског пењања.

Тежинско пењање – У овој врсти пењања такмичари покушавају да се попну колико могу на зиду вишем од 15 метара, са временским ограничењем од шест минута. Пењачи користе сигурносну ужад, конопац привезују за део опреме која омогућава слободно кретање ужета. Када пењач привеже уже за врх зида, завршио је своју руту. Уколико такмичар падне, нема поновних покушаја, већ се одмах забележи постигнута висина.

Ако више спортиста заврши пењање на истој висини, победник је онај који је то постигао уз најбрже време. Ова врста такмичења је веома захтевна за цело тело, а динамичне технике пењања су у првом плану. Да би се спречило да такмичари гледају ривале како прелазе препреке у болдерингу и тежинском пењању, сваки пењач је удаљен од зида, док не дође његов ред. Пре поласка, има само неколико минута да прегледа зид и путање.

Спортско пењање у Србији[уреди | уреди извор]

Почеци спортског пењања у Србији[2] датирају од 1990. године, када у Београд долази Славо Глушчевић, момак из Пријепоља, који се са овим спортом упознао у Сплиту. Славовим доласком у Београд окупљају се љубитељи овог занимљивог спорта. Прва организација која је добила пењачку секцију јесте Планинарско друштво „Авала“ из Београда. Прва организаованија пењачка акција забележена је у августу 1990. године, посетом стени Марјан. Спортско пењачки савез Србије (СПСС), представља грански спортски савез , који сачињавају клубови оснивачи, а формиран је као удружење грађана. Основан је 1998. године у Београду, а 2009. се спојио са Војвођанским савезом. Од 2014. године савез функционише под садашњим именом. Савез је задужен за грански спорт, спорстко пењање на вештачкој стени. СПСС је члан Спортског савеза Србије и Међународне спортско пењачке асоцијације, финансиран је из буџета Републике Србије од стране Министарства омладине и спорта. Спортско пењачки савез Србије[3] броји 15 пењачких клубова и удружења.

Неки од клубова са највише чланова су:

Закључно са 31.12.2017. СПСС је имао 323 регистрована такмичара. Савез је организатор државног првенства Србије у спортском пењању на вештачким стенама – „Шампионата Србије“ у свим заступљеним дисциплинама, као и организатор међународних такмичења, купова и ревијалних такмичења у овоме спорту у Србији. Као један од кључних задатака Спортско пењачког савеза Србије означена је популаризација и омасовљење овог спорта међу омладином и школском децом, те на тај начин његово приближавање широј јавности.

У новембру 2020. године Завод за спорт и медицину спорта Републике Србије, уз помоћ Министарства омладине и спорта, отворио је комплекс вештачких стена на Кошутњаку који чине две стене за дисциплине болдер, дужине 35м, док је друга стена предвиђена за тежинско, брзинско и рекреативно пењање. Комплекс је изграђен са циљем да промовише и развија нову олимпијску дисциплину, буде идеално место за рекреацију, али и да конкурише за домаћинство међународних такмичења у спортском пењању и организовање припрема спортиста из наше земље и иностранства. Објекат је изграђен по стандардима Међународне пењачке федерације (ИФСЦ) и испуњава услове за све три дисциплине спортског пењања: тежинско пењање, брзинско пењање и болдер.[4]

Српски спортисти учесници Олимпијских игара[уреди | уреди извор]

Сташа Гејо[5] – 25.11.1997., Ниш

Сташини родитељи, Слободан и Весна, бивши су такмичари у спортском пењању. Почела је да тренира овај спорт 2004. године у клубу П.А.Е.К. из Ниша. Данас је члан националног тима Србије у спортском пењању. Прву медаљу освојила је 2006. године у Бугарској, на Интернационалном фестивалу младих. На такмичењу у Великом Трнову, управо су јој родитељи били тренери. Касније је одлучено, да Сташа оде у Западну Европу, где има боље услове за тренинг и напредовање у спортском пењању. Тренутно се налази на седмом месту светске ранг листе, за женски болдеринг.

Спортско пењање је требало по први пут да се уврсти на Олимпијским играма 2020. године у Токију, међутим, оно је због пандемије корона вируса одложено за 2021. Иако фаворит, Сташа Гејо, није успела да се квалификује.[6]

Сташа Гејо

Највећи успеси Сташе Гејо:

Треће место на ИФСЦ Цлимбинг Wорлд Цхампионсхипс - Иннсбруцк (АУТ) 2018 06.09.2018. Четврто место на ИФСЦ Цлимбинг Wорлдцуп (Б) - Хацхиоји (ЈПН) 2018 02.06.2018. Четврто место на ИФСЦ Цлимбинг Wорлдцуп (Б,С) - Таи'ан (ЦХН) 2018 12.05.2018. Треће место на ИФСЦ Цлимбинг Wорлдцуп (Б,С) - Цхонгqинг (ЦХН) 2018 05.05.2018. Прво место на Еуропеан Цхампионсхип (Б) - Муницх (ГЕР) 2017 18.08.2017. Четврто место на ИФСЦ Цлимбинг Wорлдцуп (Б) - Муницх (ГЕР) 2017 18.08.2017. Прво место на Тхе Wорлд Гамес 2017 - Wроцлаw (ПОЛ) 2017 21.07.2017. Четврто место на ИФСЦ Цлимбинг Wорлдцуп (Б) - Меиринген (СУИ) 2017 07.04.2017. Прво место на фемале јуниорс боулдер: Еуропеан Yоутх Цхампионсхипс (Б) - Лангенфелд (АУТ) 2016 04.08.2016. Прво место на фемале јуниорс боулдер: Еуропеан Yоутх Цуп (Б) - L'Аргентиèре (ФРА) 2016 26.07.2016. Прво место на фемале јуниорс боулдер: Еуропеан Yоутх Цуп (Б) - Wарсаw (ПОЛ) 2016 02.07.2016. Прво место на фемале јуниорс боулдер: Еуропеан Yоутх Цуп (Б) - Граз (АУТ) 2016 18.06.2016.

Занимљивости са Олимпијских игара[уреди | уреди извор]

Међународна федерација спортског пењања у 2018. години имала је 2500 лиценцираних такмичара, од тога 40% чине жене. Средња старост врхунски спортиста износи 19 година. 25 милиона људи на свету редовно се пење. Преко 460 вежбаоница за спортско пењање налази се у Немачкој. Пењачи су углавном млади, 39% је млађе од 18 година, али тренирају људи од 60 година и старији. Удео жена у пењању је веома висок, што није изненађење, пошто овај спорт захтева не само снагу, већ контролу тела и технику. Такође, представља и игру ума.. У Аустрији удео жена у пењању је 48%, наспрам мушкараца који чине 52% спортских пењача. У Француској мушкарци чине 59% пењача, док жене сачињавају 41% учесника у овом спорту.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Солутионс, Луцкy Wеб. „Блацк Роцк | Спортско пењање | ТАКМИЧАРСКА ПРАВИЛА”. Блацк Роцк Цлимбинг (на језику: српски). Приступљено 26. 11. 2019. 
  2. ^ „Историја пењања”. Пењање у Србији - СербианЦлимбинг.цом (на језику: српски). Приступљено 26. 11. 2019. 
  3. ^ Солутионс, Луцкy Wеб. „Спортско пењање | Спортско пењачки савез Србије”. Спортско пењање (на језику: српски). Приступљено 26. 11. 2019. 
  4. ^ „Комплекс вештачких стена на Кошутњаку”. Моја Србија (на језику: српски). 2020-11-09. Приступљено 2021-05-06. 
  5. ^ „СЦАРПА”. ен.сцарпа.нет. Приступљено 26. 11. 2019. 
  6. ^ Сербиа, РТС, Радио телевизија Србије, Радио Телевисион оф. „Сташа Гејо: Остаје жал за Токијом”. www.ртс.рс. Приступљено 2021-05-06. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]