Карате

Из Википедије, слободне енциклопедије
Karatedo.svg
Карате
(空手)
Masters of Karate.jpg
Такође позната под именом Каратедо
(空手道)
Стил Напад
Земља порекла Окинава
Оснивач(и) Канга Сакугава, Сокон Матсумура
Порекло стила Кинеске борилачке вештине, које су пренете на Окинаву

Карате или каратедо (јап. празна рука одн. пут празне руке) је борилачка вештина, пореклом из Јапана. У буквалном преводу, кара значи празна (гола) или кинеска (по начину изговора), те рука или шака, дакле празна рука, и мисли како се одбранити, односно борити „без оружја у рукама“. Настанак каратеа везује се за старе борилачке вештине Окинаве острва, 19. века, где су се локалне традиције мешале са кинеским и јапанским утицајима. Почетком 20. века карате стиже у Јапан, а после Другог светског рата раширио се по свету.

Модерни назив каратедо (Karate-dō) треба да сврста карате у линију са другим будо стиловима (Budō); ипак се још увек углавном користи уобичајни израз карате.

Карате припада такозваним тврдим стиловима. Насупрот меким стиловима (аикидо, винг цун итд.) који гледају да користе снагу и енергију нападача, тврди стилови истичу телесну кондицију, пре свега брзину и снагу из брзине. Технички, карате користи ударце песницом, шаком, прстима, лактовима, коленом и ногама, разне блокаде, а понекад се уче и полуге, бацања, болни хватови, ударци у виталне тачке (у очи, грло, нос итд.), и технике руковањем оружја - кобудо. Модерни карате је често спортски оријентисан, тиме такмичења имају велики значај. Ово може да буде на штету реалних техника самоодбране, који су исто део каратеа.

Историја[уреди]

Име[уреди]

Каратедо (јапански = празна рука), раније се звало само карате, и тако се и дан данас најчешће користи. Додатак до додаје се ради истицања философије каратеа и његовог значаја као животног пута. До тридесетих година 20. века карате се на јапанском писао са 唐手, што значи кинеска рука. Ова су слова биле наводно у вези са Кином Танг-династије (618 до 907. године). Тиме је кинеско порекло ове борилачке вештине било испољено у самом имену. Онда се у Јапану из политичких разлога (национализам) почело за карате писати 空手, дакле празна рука. Нова слова су се исто као стара читале са кара-те и одговарале су истом, то јест да се бори углавном са празним, голим рукама без оружја.

Порекло[уреди]

Легенде говоре, да је у 6. веку будистички монах Таиши Бодидарма из Канчи Пурама у јужној Индији дошао у кинески манастир Шаолин (јап. Шоринји) и ту не само основао Зен-будизам, него и монахе упутио у посебна телесна вежбања како би издржали дуга медитирања. Настао је такозвани шаолински кунгфу (правилно транскрибирано кванфа, јап. кемпо), из којег су се развили највећи број кинеских борилачких вештина. Пошто и карате зна за своје кинеско порекло, себе исто радо види за наследником ове традиције, чија је историјска истинитост сумњива.

Из Кине на Окинаву[уреди]

Карате у данашњем облику настао је на пацифичким риукиу-острвама, ту посебно на главном острву Окинава. Окинава се налази око 600 километра јужно од јапанских централних острва у јужнокинеском мору и данас је најјужнија јапанска префектура. Још у 14. веку Окинава је, тада једна самостална краљевина, имала тесне трговачке контакте са Јапаном, Кином и Корејом. Урбански центри острва, Наха, Шури и Томари, били су значајна трговачка средишта и нудиле живи форум културне размене са кинеским копном. Тиме су на Окинаву доспели и први утисци кинеских борилачких вештина из кванфа/кемпо, где су се измешали са домаћом борилачком вештином из те/де и развили у тоде и окинава-те. Те буквално преведено значи рука, а у даљем смислу означава исто технику односно ручну технику. Првобитни назив за карате, окинава-те, може се, дакле, превести исто као ручна техника из Окинаве (мисли али наравно на разне технике свеукупно).

Економски значај риукиу-острва доводило је до сталних немира и устанка. Године 1416. краљ Шо Шин (исто Шо Хаши) успео је да уједини сва острва. Ради одржавања мира у побуњеном народу забранио је ношење сваког оружја. Да би контролисао све регионе, обавезао је сваког локалног кнеза на трајно присуство на свом двору у Шури - овај начин контроле касније су преузели јапански токугава-шогуни. Због забране оружја, борилачка вештина окинава-те постајала је све више омиљена и многи његови мајстори путовали су за Кину да би се тамо усавршавали у кванфау (кунгфу).

Године 1609. јапански Сацума (Сатсума)-клан заузео је риукиу-острва, и њихов намесник на Окинави, Шимацу, заоштрио је забрану оружја у таквој мери, да се својство сваког оружја, па и церемонијалних, строго кажњавало. Ова забрана оружја звала се катанагари, што би значило близу „лов на мачеве“. Мачеви, каме, ножеви и све оштре алатке биле су систематски прикупљене. Ишло се чак до тога, да се једном селу признавао само један једини нож, са конопцем везан при сеоском бунару (или на другом централном месту) и строго чуван. Заоштрена забрана оружја требала је да спречи немире и наоружане отпоре против нових владара. Међутим, јапански самураји имали су право на такозвану „пробу мачева“, по којом су оштрину свог мача могли да испробирају на лешевима, рањенима али и самовољно на сељацима, што се и десило. Тако је јапанска анексија довела до повећавања потребе самоодбране, јесу поред осталог на феудалној Окинави фалиле исто полицијска управа и правни поступак, које би појединца штитиле од самовоље других. Недостатак правних институција и повећана потреба самоодбране од самовоље нових владара покренули су, дакле, процес интензивирања и субтилизирања од те (=борилачки систем) у карате (=борилачка вештина).

Око двадесет година трајало је, докле су се велики мајстори окинава-теа ујединили у један опозициони савез и одредили, да се окинава-те у даље предаје тајно и једино изабраним људима.

Међувременом се у сељачком становништву развио такозвани кобудо, који је алатке и свакодневне ствари са својим специјалним техникама употребљавао као оружје. При томе су изгубљени спиритуални, ментални и здравствени аспекти, као што их је било у кванфау (кунгфу). Да би се уздигла ефицијентност борбене вештине нису се вежбале технике, које су у себи носиле непотребне ризике. Кобудо и његова из алатка и свакодневних ствари изведена оружја нису се могле из самих економских разлога забранити, јесу просто служиле за снабдевање сељака и окупатора. Али ипак је било веома тешко супроставити се с таквим оружјем једном усавршеном и добро наоружаном ратнику.

Због тога се развила у окинава-те и кобудо, које су се тад заједнички повезано училе, максима да се не буде погођен, истовременом искористи ретке могућности које би се нудиле, да се противник са једним ударцем усмрти. Тај за карате специфични принцип зове се икен хисацу (икен хисатсу). Природна селекција од што могуће ефицијентнијих борбених техника и икен-хисацу-принцип донеле су карате репутацију једног агресивног борилачког система, па и да је „најгрубнији од свих борилачких вештина“.

Неколико јако високе технике ударцима ногама имају очигледно специфичну позадину. Кад би неки ратник на коњу јахао кроз село, једном напредном борцу окинава-теа било је могуће, да у правом тренутку потрчи преко једне дрвене рампе и ратника шутне с коња (јоко тоби гери). Вероватност да би овакав напад успео била је релативно мала, али ипак једна шанса у једној иначе више безнадежној борби.

Смртноносно дејство ове борилачке вештине изазвало је јапанске окупаторе да заоштре забрану и учење окинава-теа ставе под веома оштрим казнама. Међутим, оно се и даље у тајноме предавало. Тиме је знање о борилачким вештинама било ограничено на неколико мањих елитних школа и поједине породице, пошто је студирање борилачких вештина на кинеском копну било само једном малом броју богатим грађанима могуће.

Двадесети век[уреди]

До краја 19. века карате се предавало увек у тајноме и од мајстора на ученика. За време меији-рестаурације Окинава је 1875. постала званично јапанска префектура. У том времену друштвене промене, када се становништво Окинаве почело прилагодити јапанским начинима живота а сам Јапан после вишевековне изолације отварати према свету, почело је и карате да се поново враћа у јавност.

Огава Шинтаро, комисар за васпитање у префектури Окинава, запазио је 1890. у току смотре за војне јединице у једне групе младића њихову нарочито добру кондицију. Младићи су изјавили, да су у јинјо кото шогако (јинјо кото основна школа) учили карате. На то је локална влада дала налог мајстору Јасуцуне Итосу да састави лекције, које су међу другим садржавале једноставне и основне кате (пинан и хајан), из којих је издвојио тактику и методику борбе и у први план ставио здравствени аспект као држање, покретљивост, савитљивост, дисање итд. 1902. онда је карате званично постао школски спорт на Окинави. Овај за карате важан догађај маркира време, где учење и вежбање каратеа није више служило само ради самоодбране, него се исто сматрало за једну врсту фискултуре.

После 1900. кренуо је из Окинаве један талас емиграције на Хаваје. Тиме је карате доспео у САД, које су анектирале Хаваје 1898. године.

Гичин Фунакоши, ученик мајстора Јасуцуне Итосу и Анко Асато, посебно се истекао у реформи каратеа. На основима шорин-риу (исто шури-те, по родном граду Шури) и шореј-риу (наха-те, по родном граду Наха) почео је да систематизира карате. Фунакоши је разумео карате поред његове фискултурне улоге исто као средство за развијање карактера.

Поред три наведених мајстора, и Канрио Хигаона био је утицајни реформер каратеа. Његов стил интегрисао је меке, избегавајућиве дефенсивне технике са трвдим, директним контернападима. Његови ученици Чојун Мијаги и Кенва Мабуни основали су на његовој бази сопствене стилове гоју-риу односно шито-риу, који се данас рачунају у четири главних карате-стилова.

Између 1906. до 1915 Гичин Фунакоши је са својим најбољим ученицима путовао кроз целу Окинаву демонстрирајући јавно карате-технике. У потоњим годинама ондашњи престонаследник и касније јапански цар Хирохито беше сведок таквих представа и позвао је Фунакошија, који је тада већ био председник једног окинавског савеза борилачких вештина, да на националном будо-конгресу у Токиу 1922. године презентује свој карате. Презентација је изазвала жестоки интерес, и Фунакоши је позван да своју уметност практично демонстрира у кодокану. Одушевљена публика, међу њима и оснивач џудоа Јигоро Кано, успела је да наговори Фунакошија да остане на кодокану и ту предаје. Две године касније, 1924, Фунакоши је основао свој први доџо.

За карате у Србији види чланак:
Карате у Србији.

Стилови[уреди]

Постоје четири традиционална стила каратеа призната од Федерације Свих Јапанских Каратедо Организација:

Стилови који не припадају овим школама не сматрају се аутоматски „нелегитимним“, већ само нису традиционални, али је већина под великим утицајем једног или више традиционалних стилова.

Водећи стилови у Србији и Републици српској су:

Поред њих постоје и мање познати стилови:

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :