Срђ

С Википедије, слободне енциклопедије
Срђ

Срђ је брдо изнад Дубровника, Хрватска. Највиша кота брда Срђ је на 415 м надморске висине.

Име[уреди | уреди извор]

Најранији дубровачки заштитник, још пре светог Влаха је био Свети Срђ, по којему је брдо Срђ и добило име. Некада је на Срђу била црква св. Сергија и Вакха (Срђа и Бака).[1]

Локација[уреди | уреди извор]

Брдо Срђ се налази изнад града Дубровника са његове северне стране. Падине брда Срђ спуштају се до самог мора и града Дубровника на јужној страни, Ријеке Дубровачке на северозападу, Шумета на северу и Жупе дубровачке на истоку.

Историја[уреди | уреди извор]

Обновљени крст на брду Срђ

Брдо Срђ од давнина је било природни заклон града Дубровника од буре, али и напада разних освајача који су кроз историју више пута покушавали да освоје тадашњу Дубровачку републику.

На брду Срђ је, након што је Наполеонова војска на превару освојила град Дубровник, започела градња тврђаве Империјал коју је завршила Аустро-Угарска. Тврђава је имала велик стратешки утицај за одбрану града са његове северне стране.

Током рата у Хрватској тврђава Империјал је одиграла најзачајнију улогу од своје изградње. У и на тврђави су били одбрамбени положаји паравојне Хрватске војске на којима су хрватски војници успешно одбијали најжешће нападе црногорских добровољаца и легитимне државне ЈНА. Дана 1. октобра 1991. године авијација ЈНА је ракетирала предајник ХРТ који се налазио на западној страни тврђаве. Дана 6. децембра 1991. године, за време најжешћег напада на Дубровник, југословенска војска је, уз подршку ЈРМ, успела да дође на саму тврђаву Империјал, али су паравојне хрватске снаге на Срђу, потпомогнуте артиљеријском ватром, уз велике напоре успели да задрже тврђаву, а самим тим и град Дубровник. Током тог напада уништен је један од споменика, камени крст који је 1997. године замењен новим. Данас је на Срђу у тврђави Империјал смештен Музеј Домовинског рата.[2]

Становништво[уреди | уреди извор]

На североисточној падини, у непосредној близини највише коте брда Срђ налази се село Босанка са двадесетак породичних кућа, а које броји стотињак становника.

Саобраћај[уреди | уреди извор]

Брдо Срђ и тврђава Империјал су одувек били омиљено излетиште Дубровчана и њихових гостију. Пре рата до самог врха Срђа возила је жичара, која је у рату девастирана. Жичара је обновљена, свечано отворена 10. јула 2010. и вози од Плоча до тврђаве Империал.[3] На врх Срђа текође може да се стигне уском асфалтном цестом, која је обновљена и наново асфалтирана, па је на тај начин омогућен долазак аутомобилом, те пешачећи серпентинама од Јадранске туристичке цесте.

Економија[уреди | уреди извор]

Источна падина брда већ се деценијама експлоатише као највећи каменолом Дубровачко-неретванске жупаније.

На северним падинама брда Срђ планира се градња голф терена и осталих попратних садржаја, као и обнова тврђаве Империјал са угоститељским садржајима.

Срђ и Плоче од јула 2010. године повезује жичара. Видиковац до којег води жичара има амфитеатар, сувенирницу, кафану и две терасе са којих се савршено види панорама старог градског језгра.

Вегетација[уреди | уреди извор]

Брдо Срђ је некад обиловало храстовом шумом коју су Дубровчани звали дубрава, а по којој је град Дубровник добио име. Јужна падина је била богата боровом шумом, али је другом половином 20. века и током рата у многобројним пожарима, шума скоро у потпуности изгорела. Данас на јужним падинама расте ниско раслиње и макија, те медитеранско биље: пелин, кадуља, вријесак, рузмарин итд., на сјеверним падинама ретки шумарци храста, а на западним падинама проређена борова шума.

Године 2008. извршено је експериментално пошумљавање малог дела јужне падине, а очекује се и даље пошумљавање читаве падине.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Тоља, Никола (1986). Докторска дисертација о часопису Срђ, пп. 69. Задар. 
  2. ^ www.слободнадалмација.хр, "Свечаним подизањем заставе отворен музеј Домовинског рата на Срђу", објављено 10. јула 2010, приступљено 17. августа 2014.
  3. ^ www.индеx.хр, "Косорица отворила нову дубровачку жичару: Ово је култура грађења, а не рушења", објављено 10. јула 2010, приступљено 17. августа 2014.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]