Пређи на садржај

Стратегија националне безбедности Републике Србије

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Стратегија националне безбедности Републике Србије је највиши стратешки документ Републике Србије којим се утврђују основни садржаји и правци њене политике националне безбедности. Прва стратегија усвојена је 26. октобра 2009. године. Крајем 2016. почео је рад на изради нове, која је усвојена 27. децембра 2019. године. Као кровни документ она представља оквир и полазну тачку за израду осталих, хијерархијски нижих стратегија, као и закона и јавних политика.

Стратегија националне безбедности је свеобухватан, јавно доступан документ који грађанима омогућава да се упознају са безбедносном политиком своје земље.[1] Поред тога, она је изузетно значајна у процесу реформе сектора безбедности јер доприноси транспарентности, преузимању одговорности за спровођење реформи и демократској контроли сектора безбедности.

Стратегија националне безбедности Републике Србије даје преглед безбедносног окружења, дефинише систем националне безбедности, идентификује највише националне вредности и интересе и главне изазове, ризике и претње који их угрожавају. Као највећу претњу безбедности Републике Србије Стратегија означава противправну једнострано проглашену независност Косова.

Доношење Стратегије националне безбедности Републике Србије из 2009. године[уреди | уреди извор]

Контекст[уреди | уреди извор]

Нестанак државне заједнице Србија и Црна Гора почетком јуна 2006. отворио је простор да се Србија посвети изради стратешког оквира за политику националне безбедности. У претходној држави, највиши правни акт, Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора, није предвиђао постојање Статегије националне безбедности нити било каквог сличног документа. Међутим, постојање овог документа није предвидео ни важећи Устав РС из 2006. Ипак, пратећи међународни и регионални тренд усвајања стратегија националних безбедности, и Србија је, како би систематски уоквирила и формулисала своју политику националне безбедности, приступила изради овог документа.  

На израду Стратегије националне безбедности РС велики утицај је имала политичка ситуација у држави. Председник, Борис Тадић, долазио је из Демократске странке (ДС), а премијер је био Војислав Коштуница из Демократске странке Србије (ДСС). Они су имали потпуно различита виђења спољнополитичких приоритета и оријентације Србије. Због тога је један нацрт израдио Кабинет председника Републике Србије, а други Радна група коју је оформила Влада, а која је укључивала представнике Министарства одбране, спољних послова, унутрашњих послова, финансија, Кабинета председника Републике Србије, Безбедносно-информативне агенције (БИА), Војнообавештајне агенције (ВОА) и Војнобезбедносне агенције (ВБА).[2] Доношење стратегије је, међутим, одложено до усвајања Закона о одбрани и Закона о Војсци, што се десило крајем 2007.[2] Не зна се да ли је иједан од ова два нацрта искоришћен приликом израде саме стратегије.

У фебруару 2008. долази до једностраног проглашења независности Косова, што представља значајан фактор утицаја на усвајање Стратегије националне безбедности РС.  Од значаја је било и усвајање Резолуције Народне скупштине о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије крајем 2007. године. Овом резолуцијом је Народна скупштина прогласила војну неутралност Републике Србије у односу на постојеће војне савезе.[3]

Процес усвајања Стратегије националне безбедности РС из 2009. године[уреди | уреди извор]

Стратегију националне безбедности усваја Народна скупштина, док је израда нацрта стратегије стављена у надлежност Министарства одбране. Министарство одбране притом није у обавези да консултује остала релевантна министарства приликом израде нацрта. Председник даје сагласност на нацрт, који потом Влада предлаже Народној скупштини.[4][5]

Министарство одбране представило је нацрте Стратегије националне безбедности и Стратегије одбране крајем 2008. Јавна расправа је требало да траје 15 дана, али је, захваљујући инсистирању организација грађанског друштва продужена на 45 дана. Неке од главних критика су се односиле на усвајање закона о војсци и одбрани пре усвајања Стратегије, нејасне критеријуме при рангирању главних изазова, ризика и претњи,  државоцентричан приступ и потпуно занемаривање приватног сектора безбедности.[6]

Стратегија националне безбедности усвојена је 26. октобра 2009. заједно са Стратегијом одбране и сетом закона о одбрани. Она нема одређен рок трајања и мења се када се за тим јави потреба.

Садржај Стратегије националне безбедности РС из 2009. године[уреди | уреди извор]

Стратегија националне безбедности Републике Србије из 2009. године састоји се од увода, 5 делова и закључка. Први део је опис безбедносног окружења. У другом делу су представљени изазови, ризици и претње, а у трећем национални интереси. Четврти, најдужи, део јесте политика националне безбедности, а пети носи назив систем националне безбедности.[7]

У Стратегији је истакнуто да безбедносни проблеми превазилазе искључиво војни сектор, већ обухватају и економски, социјетални, еколошки и енергетски сектор.[8] Нови изазови, ризици и претње безбедности у постхладноратовском окружењу су непредвидиви, асиметрични и транснационални. Као кључна претња по безбедност Србије се наглашава покушај отцепљења Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Иако је опасност од оружане агресије смањена, постоје друге претње, попут сепаратистичких тежњи, тероризма, националног и верског екстремизма, обавештајне делатности страних обавештајних организација, пролиферације оружја за масовно уништење, организованог и високотехнолошког криминала. Издвајају се и проблеми настали распадом Југославије, као што су нерешен статус избеглих и интерно расељених лица и недовршен процес разграничења. Безбедносни изазови се јављају и због енергетске међузависности, економске и демографске ситуације, неконтролисаног трошења природних ресурса, елементарних непогода, техничких и технолошких несрећа и глобалног загревања. Као претње се помињу још и корупција, наркоманија, деструктивно деловање појединих секти и култова, инфективне болести и заразе.[9]

Међу основним опредељењима политике националне безбедности истиче се процес европских интеграција и учествовање у НАТО програму Партнерство за мир, али се војна неутралност проглашена резолуцијом Народне скупштине из 2007. уопште не помиње.[10] Као елементи политике националне безбедности одређују се спољна политика, економска политика, политика одбране, политика унутрашње безбедности, политика заштите људских и мањинских права, социјална политика и политике у другим областима друштвеног живота.[11]

Систем националне безбедности[уреди | уреди извор]

У Стратегији је дефинисан и систем националне безбедности, његова улога, структура и начела функционисања. Он је дефинисан као „нормативно, структурно и функционално уређена целина елемената чијом се делатношћу остварује заштита националних интереса Републике Србије“.[12] Дели се на систем националне безбедности у ширем и ужем смислу. У ширем га чине највиши органи законодавне, извршне и судске власти: Народна скупштина, Председник, Влада, Савет за националну безбедност, судови и тужилаштва. У ужем подразумева систем одбране, снаге Министарства унутрашњих послова, безбедносно-обавештајни систем и привремено формиране органе и координациона тела за поједине кризе.[12]

Народна скупштина одлучује о рату и миру, доноси законе и друге опште акте и надзире рад Владе и других органа. Председник председава Саветом за националну безбедност и командује Војском Србије. Поред тога, он даје смернице и указује на одређене проблеме и важна питања. Влада је кључни орган који предлаже и спроводи политику националне безбедности. Она усмерава и усклађује функционисање система националне безбедности. Савет за националну безбедност је координационо тело које чине највиши функционери извршне власти и руководиоци кључних елемената система националне безбедности. Његова улога је да прати рад система националне безбедности, предлаже мере за његово унапређење и разматра питања од значаја за ову област.[12]

Стратегија националне безбедности РС из 2019.[уреди | уреди извор]

Процес усвајања нове стратегије[уреди | уреди извор]

Крајем новембра 2016. са радом је почела Радна група за израду нацрта Стратегије националне безбедности и Стратегије одбране и Беле књиге одбране. Њу су чинили представници Министарства одбране, других надлежних министарстава, Генералног секретаријата председника Републике, Безбедносно-информативне агенције и Канцеларије за европске интеграције.[13] Министарство одбране је представило нацрте нове Стратегије националне безбедности и Стратегије одбране крајем априла 2018. и спровело јавну расправу од 20. априла до 15. маја 2018. Нацрти ових докумената су представљени на округлим столовима одржаним у  Новом Саду, Нишу и Београду.[14] Стручна јавност је упутила бројне примедбе и сугестије, које су се највише односиле на недовољно времена за упознавање са нацртима, организовање јавне расправе током празника, смањивање демократске и цивилне контроле над сектором безбедности и нејасне критеријуме за рангирање и класификацију изазова, ризика и претњи.[15][16] Министарство одбране је потом објавило Извештај о спроведеној јавној расправи у којем је образложено које примедбе и сугестије нису прихваћене, док ревидиран нацрт није био објављен.[17] Влада је крајем августа 2019. доставила Скупштини предлоге Стратегије националне безбедности и Стратегије одбране, и они су усвојени 27. децембра 2019. године.[18]

Садржај Стратегије националне безбедности РС из 2019.[уреди | уреди извор]

Нова Стратегија садржи неколико битних разлика у односу на Стратегију из 2009. Јасно се истиче политика војне неутралности Србије и потреба сарадње са НАТО, кроз програм Партнерство за мир, и са Организацијом Уговора о колективној безбедности (ОДКБ). Уводи се у стратегију концепт тоталне одбране, који представља интегрално ангажовање свих субјеката система одбране.[19] Европске интеграције и чланство у Европској унији су истакнути као један од националних интереса Републике Србије[20], а Стратегија је генерално усклађена са Заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ.[15] Део који се односи на изазове, ризике и претње није много промењен. Противправно једнострано проглашење независности Косова и даље има најистакнутију позицију, а на листу изазова, ризика и претњи су додате масовне илегалне миграције.[18][21]

Промене су овим нацртом уведене и у систем националне безбедности, који је сада подељен на управљачки и извршни део. Улога председника постаје јача, јер је овим документом предвиђено да он, а не Влада, усмерава функционисање целокупног система. Савет за националну безбедност је стављен уз највише органе извршне и законодавне власти у управљачки део система, иако су његове надлежности саветодавне. С друге стране, судска грана власти није препозната као део система и њена контролна и надзорна улога је изостављена.[18]

Будући да се не зна како се важећа Стратегија до сада спроводила, позитивна новина је убацивање у нацрт дела који се односи на спровођење стратегије. Њиме је предвиђено да Министарство одбране изради акциони план и о његовој реализацији подноси Влади и надлежним одборима Народне скупштине годишњи извештај, са чијим садржајем се упознаје и Савет за националну безбедност. Влада такође прати спровођење Стратегије, о чему подноси годишњи извештај и предузима корективне мере, уколико је потребно.[22]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Соња Стојановић. „Контрола политике националне безбедности“. У: Скупштинска контрола и надзор сектора безбедности Србије. Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јануар 2019) Хаџић Мирослав (ур). Београд: Мисија ОЕБС у Србији и Београдски центар за безбедносну политику, 2012. Стр. 109-123
  2. ^ а б Маја Бјелош. „Сербиа“. ин: Сецуритy Полициес ин тхе Wестерн Балканс Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јануар 2019). Хаџић, Мирослав, Тимотић, Милорад анд Петровић, Предраг (едс). Белграде: Центре фор Цивил-Милитарy Релатионс, 2010. пп. 141- 164.
  3. ^ „Резолуција Народне скупштине Републике Србије о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије“, Службени гласник РС бр. 125/2007, члан 6
  4. ^ „Стратегија националне безбедности тиче се свих нас“ Архивирано на сајту Wayback Machine (9. октобар 2019) (инфографик). Београд: Београдски центар за безбедносну политику, 12.5.2018, приступљено 4.5.2019.
  5. ^ Закон о одбрани, Службени гласник РС бр. 116/2007, 10/2015, 36/2018, чланови 9, 11,12 и 14.
  6. ^ „Одржан је округли сто о нацрту Стратегије националне безбедности и нацрту Стратегије одбране Републике Србије“[мртва веза]. Београд: Београдски центар за безбедносну политику, 29.1.2009, приступљено 4.5.2019.
  7. ^ „Стратегија националне безбедности Републике Србије“, Службени гласник РС бр. 88/2009, стр. 2.
  8. ^ Филип Ејдус. Међународна безбедност: теорије, сектори и нивои. Београд: Службени гласник и Београдски центар за безбедносну политику, 2012.
  9. ^ „Стратегија националне безбедности Републике Србије“, Службени гласник РС бр. 88/2009, стр. 8-13.
  10. ^ „Стратегија националне безбедности Републике Србије“, Службени гласник РС бр. 88/2009, стр. 16
  11. ^ „Стратегија националне безбедности Републике Србије“, Службени гласник РС бр. 88/2009, стр. 18.
  12. ^ а б в „Стратегија националне безбедности Републике Србије“, Службени гласник РС бр. 88/2009, стр. 29-32.
  13. ^ „Израда стратегијских докумената у систему одбране“, Министарство одбране Републике Србије, 28.11.2016, приступљено 10.5.2019.
  14. ^ „Јавна расправа о значајним стратешким документима Републике Србије“, Министарство одбране Републике Србије, 15.5.2018, приступљено 22.5.2019.
  15. ^ а б „Нова Стратегија националне безбедности јача улогу председника у систему безбедности“ Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јул 2019), Београд: Београдски центар за безбедносну политику, 8.5.2018, приступљено 5.5.2019.
  16. ^ „Коментари на нацрте Стратегија националне безбедности и одбране“ Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2020). Национални конвент о Европској унији. 20.6.2018.
  17. ^ „Јавна расправа о нацртима Стратегије националне безбедности Републике Србије и Стратегије одбране Републике Србије“, Министарство одбране Републике Србије, април 2018, приступљено 5.5.2019.
  18. ^ а б в „Стратегија националне безбедности Републике Србије: 94/2019-13”. www.правно-информациони-систем.рс. Приступљено 2020-11-25. 
  19. ^ „Нацрт Стратегије националне безбедности Републике Србије“, Београд, 2017, стр. 16.
  20. ^ „Нацрт Стратегије националне безбедности Републике Србије“, Београд, 2017, стр. 15
  21. ^ „Војно неутрална европска Србија између Републике Српске и Велике Албаније”. Београдски центар за безбедносну политику (на језику: српски). Приступљено 2020-11-25. 
  22. ^ „Нацрт Стратегије националне безбедности Републике Србије“, Београд, 2017, стр. 34

Литература[уреди | уреди извор]

  • Бранко Крга, Стратегија националне безебедности у теорији и пракси. Београд: Медија центар „Одбрана“, 2017.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Strategija_nacionalne_bezbednosti_Republike_Srbije&oldid=27530826”