Пређи на садржај

Борис Тадић

С Википедије, слободне енциклопедије
Борис Тадић
Борис Тадић 2012.
Лични подаци
Датум рођења(1958-01-15)15. јануар 1958. (67 год.)
Место рођењаСарајево, ФНР Југославија
ДржављанствоСрбија
НародностСрбин
ПореклоЦрногорски Србин
Религијаправославни хришћанин
УниверзитетУниверзитет у Београду
Професијаклинички психолог
Породица
СупружникВеселинка Заставниковић (в. 1980 —  р. 1996)
Татјана Тадић (Родић) (в. 1997 —  р. 2019)[1][2]
Деца2 (Маша и Вања)
РодитељиЉубомир Тадић
Невенка Тадић (Кићановић)
ПородицаВјера Радовић-Тадић (сестра)[3]
Политичка каријера
Политичка
странка		Социјалдемократска странка
Раније:
Демократска странка (1990—2014)
Списак председника Србије
22. фебруар 2004 — 5. април 2012.
ИзбориПредседнички избори 2004.
(Државна Заједница Србија и Црна Гора)
Реизбор(и)Председнички избори 2008.
Председник владеВојислав Коштуница (2004—2008)
Мирко Цветковић (2008—2012)
Влада
ПретходникМилан Милутиновић
НаследникСлавица Ђукић Дејановић (в. д.)
Томислав Николић
23. фебруар 2004 — 25. новембар 2012.
ИзбориУнутарстраначки избори 22. фебруара 2004.[4]
ПретходникЗоран Ђинђић
НаследникДраган Ђилас
Савезни министар одбране Србије и Црне Горе
17. март 2003 — 16. април 2004.
ПредседникСветозар Маровић
ВладаСавет министара Србије и Црне Горе
ПретходникВелимир Радојевић
НаследникПрвослав Давинић
Министар телекомуникација Савезне Републике Југославије
4. новембар 2000 — јун 2001.[1].
ПредседникВојислав Коштуница
ПремијерЗоран Жижић
Драгиша Пешић
ВладаВлада Зорана Жижића
ПретходникИван Марковић
Наследник(позиција укинута)
Потпис

Борис Тадић (Сарајево, 15. јануар 1958) српски је политичар и клинички психолог.[5] Тадић тренутно обавља функцију независног неизвршног директора компаније USPACE Technology Group. Бивши је председник Србије у два мандата током 2004—12, а истовремено је био и трећи председник Демократске странке.

Тадић је први пут изабран за председника Србије на председничким изборима 27. јуна 2004. године на мандат од четири године, а 11. јула исте године положио је заклетву. Други, петогодишњи, мандат добио је победом у другом кругу председничких избора 3. фебруара 2008. године.[6] Пре него што је постао председник Србије, био је министар телекомуникација Савезне Републике Југославије[7] и министар одбране Србије и Црне Горе.[7]

Он је био председник и почасни председник Демократске странке и садашњи је председник Социјалдемократске странке.[7] Био је члан Демократске странке од њеног оснивања 1990, и њен председник од 2004, упркос великој предности која се у почетку давала Зорану Живковићу уочи унутарстраначких избора 2004. Након пораза у председничким изборима 2012. и лошег рејтинга странке, новембра 2012 се повлачи са места председника ДС-а у корист Драгана Ђиласа, и постаје почасни председник странке. Након сукоба са новим руководством је напустио ДС у јануару 2014. уочи парламентарних избора, и пошто није имао времена да скупи потписе и региструје нову странку,[8] направио је договор са странком Зелени Србије Ивана Карића, „позајмљује” његову странку и назива је Нова Демократска странка - Зелени.[9][10] Са њом је изашао на ванредне парламентарне изборе 2014. у коалицији са ЗЗС, ЛСВ и мањим странкама.[11] Коалиција је освојила 18 посланичких места, од којих је СДС припало 10 по коалиционом договору.[12] Након уласка у парламент, странка мења име у Социјалдемократска странка и тако се региструје, док је Зеленима остало једно посланичко место за њиховог председника и поновна самосталност, након што је 10 посланика прешло у новорегистровану СДС.[13][14] На парламентарним и београдским изборима 2023. наступао је у коалицији са ДЈБ Саше Радуловића. Након лошег изборног резултата и непрелажења цензуса, понудио је оставку на место председника странке, што су страначки орган одбили.[15]

Тадић се снажно залаже за блиске везе са Европском унијом и за приступање Србије Европској унији.[16] Током његовог председништва је ЕУ укинула визе за држављане Србије који путују у Шенгенску зону, влада је ратификовала Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) Европској унији, добила је статус кандидата за чланство у Европској унији приликом њеног проширења, и завршила је обавезе према Хашком трибуналу.[17] Постао је први српски шеф државе или владе који је посетио Меморијални центар Сребреница — Поточари и покренуо је иницијативу у српском парламенту за усвајање резолуције која осуђује злочин у Сребреници.[18] Период његовог другог председничког мандата су обележили пад коалиционе владе са ДСС-ом након једностраног проглашења независности Косова 2008. и неслагања са ССП-ом и политиком око Косова, Светска економска криза 2007/08 која је довела до мале стопе економског раста, формирање коалиционе владе са СПС-ом, гасни аранжман са Русијом, долазак FIAT-а у Крагујевац, испоручење Радована Караџића и Горана Хаџића Хашком суду.[19][20][21][22]

По политичким ставовима се сматра за проевропског политичара,[23][24][25] који је такође заговарао добре односе са Русијом, САД-ом, Европском унијом и Народном републиком Кином. Тадић је ту политику добрих односа и сарадње са те четири светске силе назвао "Политика четири стуба".[26]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Порекло

[уреди | уреди извор]

Отац Бориса Тадића је Љубомир Тадић, филозоф, редовни члан Српске академије наука и уметности и један од оснивача Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду. Тадићи су потомци из српског племена око Пиве, из Старе Херцеговине. Породична слава им је Свети Јован Крститељ.[27] Љубомиров отац је био поручник црногорске војске који се борио у опсади Скадра и био носилац Обилића медаље, док је стриц био комитски четовођа Спасоје Тадић и један од организатора Подгоричке скупштине. На почетку Другог светског рата, Љубомир се придружио партизанима Дурмиторског одреда, а његова браћа Радоје и Тадија одлазе у Никшићки партизански одред, док је њихов стриц Спасоје остао лојалан предратним убеђењима. Због тога је партизанска команда у левим скретањима наредила Радоју и Тадији да стрељају стрица, а пошто су они то одбили да учине, стрељани су за пример.

Мајка Невенка је рођена у породици Кићановић у Бијељини, а била је неуропсихијатар. Деда са мајчине стране био је Страхиња Кићановић, предратни локални првак Земљорадничке странке, а страдао је у Другом светском рату од стране усташа у логору Јадовно.[28] Баба са мајчине стране била је Милица Коњовић из села Радуч у Лици, места у којем је рођен Милутин Тесла, отац Николе Тесле.

Младост и образовање

[уреди | уреди извор]

Борис Тадић је рођен 1958. године у Сарајеву. Родитељи су му се често селили из града у град, а у Сарајево су, пар дана пре Борисовог рођења, дошли из Париза, где су завршавали докторске студије. Када је имао 3 године, са породицом се сели у Београд, где је његов отац добио посао у новинама „Ослобођење”.[29][30]

Основну школу „Пера Поповић-Ага” (данас Мика Петровић Алас) је завршио на Дорћолу, па је након тога завршио Прву београдску гимназију.[31][32] Дипломирао је социјалну психологију, конкретно клиничку психологију на Универзитету у Београду на тему "Сексуалност и политика".[32] Био је професор психологије у I београдској гимназији[31] и разредни старешина бившег председника Генералне скупштине Уједињених нација Вука Јеремића.

Као тинејџер је играо ватерполо за ВК Партизан, али је морао да одустане због упале бубрега. Волео је кошарку и возио бицикл, тенис и скијање.[33] Војни рок је служио у Чапљини и Сарајеву 1984/85.[32]

Ухапшен је током студија у јулу 1982. године због протеста везаног за хапшење групе студената који су протествовали због ванредне војне ситуације у Пољској, и подршке покрету Солидарност. Провео је месец дана у затвору у Падинској Скели.[34][35]

Основао је Центар за развој демократије и политичке вештине у Србији и био његов први директор.[36]

Политичка каријера

[уреди | уреди извор]
Борис Тадић окружен новинарима, током отварања споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу, 2007. године

Тадић је члан Демократске странке од њеног оснивања, 1990. године. Током деведесетих година био је члан Главног одбора и краће време његов секретар, члан и потпредседник Извршног одбора и народни посланик. За потпредседника је изабран 2000. године, а за председника странке 23. фебруара 2004. године, годину дана након убиства њеног претходног председника, Зорана Ђинђића. Од 25. новембра 2012. године је почасни председник ДС-а.

Био је министар телекомуникација у влади Савезне Републике Југославије у периоду новембар 2000 — март 2003. Био је председник Управног одбора Јавног предузећа ПТТ саобраћаја „Србија”.[37] Потом је, од 17. марта 2003. године до 16. априла 2004. године, вршио функцију министра одбране у Савету министара Србије и Црне Горе.

Парламентарни избори 2003. и носилац листе

[уреди | уреди извор]

У тренутку атентата на Зорана Ђинђића, и пада владе Зорана Живковића, Тадић је био један од 3 потпредседника Демократске странке, поред Гордане Чомић и Чедомира Јовановића, док је заменик председника био сам Зоран Живковић.[38] Након пада владе су расписани ванредни парламентарни избори за децембар 2003. и листа око Демократске странке је требала да понесе назив "Демократска странка - Зоран Ђинђић" у част бившег председника странке и премијера државе, а носилац листе је требао да буде заменик председника ДС-а Зоран Живковић.[39] Међутим само 5 дана по доношењу одлуке, изборна листа мења назив у "Демократска странка - Борис Тадић". Ова одлука је за јавност представља изненађење, јер је на седници председништва Живковић добио 12 гласова, а Тадић 5, и седница је такође потврдила употребу Ђинђићевог имена за носиоца листе, да би неколико дана касније на седници Главног одбора једногласном одлуком промењен назив листе и за носиоца постављен Тадић.[39] Један од истакнутих чланова ДС-а је за недељник Време изјавио да ситуација унутар странке може да подсећа на Осму седницу ЦК СКС када су се разишли Слободан Милошевић и Иван Стамболић, нарочито по прелетању са Живковићеве на Тадићеву страну у року од неколико дана, и великом броју људи који су дали подршку Тадићу са речима како су одувек веровали у њега. У унутарстраначким круговима је најгоре прошао Ненад Богдановић, за кога се сматрало да може са места високог Београдског званичника постане кандидат за председника државе, јер је на седници председништва снажно подржавао Живковића, како би само пар дана касније упадљиво подржавао Тадића.[39] Странка је на парламентарне изборе у децембру 2003. изашла листом "Демократска странка - Борис Тадић", на којој је прво место заузео Драгољуб Мићуновић, на другом је био Зоран Живковић, док је на последњем 250. месту био Борис Тадић.[40] Листа је освојила 37 мандата и отишла је у опозицију, након што је Војислав Коштуница успео да обезбеди помало неочекивану техничку подршку СПС-а за формирање мањинске владе око ДСС-а, Г17 плус, СПО и Нове Србије.[41]

Унутарстраначки избори и долазак на место председника ДС

[уреди | уреди извор]
Тадић посећује Европски центар Џорџ К. Маршал за студије безбедности у Гармиш-Партенкирхену, 2003. година

Након парламентарних избора, 21. фебруара 2004. су одржани унутарстраначки избори како би се попунило упражњено место председника странке. Два главна кандидата су поново била Борис Тадић, савезни министар одбране у влади Светозара Маровића, и Зоран Живковић, у то време одлазећи председник владе Србије и заменик председника ДС-а. Према пословнику Скупштине ДС-а, кандидат за председника може да буде члан странке кога предложи најмање 15 општинских одбора, 20 чланова Главног одбора, посланички клуб, или 20 делегата Скупштине. Да би неко постао председник ДС-а, потребно је да освоји подршку већине од 1.700 чланова Скупштине странке.[42] Уочи избора су два кандидата била изједначена, с тим да је Тадић имао благу предност, а у прилог му је ишао и резултат гласања на Главном одбору када се расправљало о успеху изборне кампање и када је он добио више него убедљиво поверење делегата, јер је од 338 чланова Главног одбора 330 подржало Тадића, док је само њих 8 дало подршку ставу Чедомира Јовановића и Зорана Живковића да су избори били неуспешни.[42] Живковић је парламентарну изборну кампању оценио превише личном, а и додао је да је морао, упркос томе што је заменик председника, да се током кампање бори да добије реч на конвенцијама. Једном приликом је изјавио: "На конвенцији у Београду речено ми је да није предвиђено да говорим. Одговорио сам им да могу да ме спрече једино физички". Такође је замерио Тадићу што се поставио као једини носилац листе, а не како је планирано, први у екипи. Као најпозитивнију особину Тадића је истакао: "То што је у странци од почетка, то што делимо исте вредности. Основни магистрални правци су нам потпуно исти".[42]

У недељу увече, 22. фебруара 2004. је Скупштина Демократске странке изабрала Бориса Тадића за новог председника странке. Од укупно 1 944 делегата је за њега гласало 1 538, док је Зоран Живковић добио 296 гласова. За потпредседнике странке су изабрани Ненад Богдановић са 1 246, Слободан Гавриловић са 1 012, Душан Петровић са 1 020 и Бојан Пајтић са 1 277 гласова. Њих четворица су били кандидати са Тадићеве листе. Дотадашњи потпредседник Чедомир Јовановић није поново изабран за потпредседника странке јер је добио 789 гласова. За Живорада Анђелковића је гласало 634, за Влатка Рајковића 135, за Љиљану Лучић 116, Драгана Домазета 87, и Гордану Чомић 48 делегата. Након те седнице Зоран Живковић и Чедомир Јовановић нису имали функције у странци.[4] По извештачу Б92, појединим члановима странке су током седнице стизале поруке у којима су позивани да не гласају за њих, већ да подрже листу Бориса Тадића.[4]

Први председнички мандат (2004−2008)

[уреди | уреди извор]
Нови двор, седиште председника Србије
Главни чланци: Први неуспели избори за председника Србије 2002., Други неуспели избори за председника Србије 2002., Неуспели избори за председника Србије 2003. и Избори за председника Србије 2004.

Након три узастопна неуспела председничка избора, укинута је одредба по којој излазност на изборима мора бити најмање 50% како би се избори сматрали важећим, па су 2004. одржани нови председнички избори. Тадић је као нови председник ДС-а наступио на председничким изборима. Након што је био други у првом кругу избора, победио је у другом кругу председничких избора Републике Србије, 27. јуна 2004. године, са 53% гласова, испред Томислава Николића.[43] На месту председника Србије заменио је председника парламента и тадашњег вршиоца дужности шефа државе, Предрага Марковића. Председничка инаугурација је била 11. јула 2004.[44]

Током предизборне кампање у 2004. је обећао да ће формирати нову специјалну установу под називом Народна канцеларија. Народна канцеларија председника републике је отворена 1. октобра 2004. Улога те канцеларије је била лакша комуникација између грађана и председника, и сарадња између других државних тела и институција, како би омогућила грађанима Србије да обезбеде своја права. Народна канцеларија је била подељена на 4 дела: деп за правна питања, за друштвена питања, део за пројекте, и део за питања опште праксе. Први њен директор је био Драган Ђилас. Када је Ђилас приступио Влади Србије у 2007. као министар за Национални инвестициони план, Татјана Пашић је постала нови директор.[45]

Тадић се залагао за сарадњу и помирење са земљама бивше Југославије, чији међусобни однос је био веома нарушен током ратова у деведесетим. Јавно се извинио 6. децембра 2004. у Босни и Херцеговини свима над којима су Срби починили злочине.[46] Јула 2005. је посетио Сребреницу на десету годишњицу злочина.[47] Грађанима Хрватске се јавно извинио за све злочине које је починила српска страна током рата у Хрватској.[48]

Био је председник током референдума о независности Црне Горе 2006. Био је први страни шеф државе који је посетио Црну Гору након што је 8. јуна постала независна, и том приликом је обећао да ће наставити пријатељске односе са њом. Србија је такође прогласила независност, и Тадић је присуствовао првом подизању заставе Србије у седишту Уједињених нација у Њујорку.[49]

Борис Тадић у УН, 2010.

Заједно са Војиславом Коштуницом и Милорадом Додиком је 6. септембра 2007. био потписник споразума који је довео до конституисања Већа за Сарадњу Републике Српске и Србије.[50] Касно у 2007. је изјавио да Србија не подржава распад Босне и Херцеговине и да, као гарант Дејтонском споразума који је довео до мира у Босни, подржава њен територијални интегритет. Такође је рекао да подржава напоре БиХ у приступању Европској унији,[51] и НАТО пакту.[52]

Као председник је водио проевропску спољну политику. Са Папом Бенедиктом XVI се у Ватикану срео 28. септембра 2005, што је био први пут да се српски шеф државе сретне са неким папом. Ово је мало поправило историјски напете односе између Ватикана и Српске православне цркве.[53]

Председавао је 1000. састанком министарског комитета Савета Европе који је одржан у Београду.[54]

За разлику од 2004, Тадић је рекао да нема права да позива Србе да гласају на парламентарним изборима на Косову 2007, јер стандарди које је захтевао 2004. нису били испуњени.[55]

Кампања за поновни избор 2008.

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Избори за председника Србије 2008.
Борис Тадић гласа на председничким изборима 2008.

Након успешног референдума у октобру 2006. којим је потврђена воља изашлих бирача да се потврди нови Устав Србије, Тадић се залагао за превремене председничке изборе, који су прописани новим уставним законом. Председник Народне скупштине Оливер Дулић је 13. децембра 2007. прогласио расписивање председничких избора за 20. јануар 2008. Демократска странка је 21. децембра 2007. РИК-у (Републичка изборна комисија) поднела кандидатуру свог председника. Своју прву конвенцију је одржао 22. децембра у Новом Саду.[56] Предизборна кампања је у првом кругу носила слоган "За јаку и стабилну Србију", а "Да освојимо Европу заједно!" у другом кругу. У кампањи се Тадић залагао за приступ Србије Европској унији, али и за територијални интегритет Србије са суверенитетом над Косовом и Метохијом. У склопу кампање су грађани преко његове интернет странице могли да му поставе питање и да буду у току са кампањом преко мејла или мобилног сервиса за СМС поруке, и сваке недеље је одговарао на 10 најинтересантнијих питања у облику видеа на Јутјубу.[57][58]

Његову кандидатуру су подржали Г17+ и Санџачка демократска партија, коалициони партнери из владе, као и разне партије националних мањина укључујући Мађаре и Роме. У првом кругу је као и на прошлим изборима био други, овај пут са 1 457 030 гласова, односно 35,39% изашлих гласача, док је Томислав Николић поново био први у првом кругу избора са 1 646 172 гласа, односно 39,99% изашлих гласача. Излазност у првом кругу је била око 61.37%.

Тадић и Николић су 30. јануара 2008. учествовали у ТВ дебати коју је организовала Радио-телевизија Србије (РТС).[59] Тадић је наглашавао процес приступа Србије Европској унији, док је Николић изјавио да Србија мора сарађивати и са Русијом и са ЕУ.[59] Међусобно су оптуживали један другог о ставовима везаних за Европску унију. Тадић је критиковао Радикалну странку због евроскептичне историје, на шта је Николић одговорио да "Србија никад неће бити Руска губернија, али ни Европска колонија."[59] Обојица су делили сличну забринутост по питању корупције и сиромаштва, и оба кандидата су нагласила гледаоцима да је Косово саставни део Србије.[59] Николић је у дебати додуше "пророчки" изјавио да ће "Косово прогласити независност чим се председнички избори заврше".[59] Само месец дана након тога је Косово једнострано прогласило независност од Србије.

3. фебруара је одржан други круг избора, на којима Тадић тесно побеђује Николића са 2 304 467 гласова, односно 50,31% изашлих бирача, око 120 000 гласова више од Николића.[60][61]

Пре почетка изборне кампање, председник Г17+ Млађан Динкић је 8. новембра 2007. изјавио да ће због поделе бесплатних акција сваки грађанин Србије добити бар 1 000 €.[62][63] Грађани никада нису добили тај новац, а изјава је битна за ове изборе, јер је сам Динкић касније изјавио: "Морам да кажем, имао сам један додатан политички разлог зашто сам то урадио. Тада се одржавао други круг председничких избора, на којима као што знате нисам ја учествовао, него човек кога сам подржавао на тим изборима".[64][65]

Други мандат

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Избори за председника Србије 2012.

На изборима одржаним 6. и 20. маја 2012. у другом кругу 20. маја добио је скоро 1.482.000 гласова, али је изгубио од противкандидата Српске напредне странке Томислава Николића, који је добио више од 1.552.000 гласова.[66]

Неки сматрају да се у својим изјавама противи свакој врсти насиља и залаже за решавање међународних спорова дипломатским путем.[тражи се извор] У Скупштини Србије је изјавио: „Сама идеја насиља у Србији увек мора да буде политички нападнута и не сме да остане било каква недореченост с тим у вези.”[67]

После председништва

[уреди | уреди извор]

После седнице Главног одбора ДС која је одржана 4. новембра исте године, Тадић је одлучио да се не кандидује поново на функцију председника странке.[68] На XV ванредној изборној Скупштини Демократске странке акламацијом је именован за почасног председника странке, док је за новог председника изабран дотадашњи заменик председника Драган Ђилас.[69] Дана 30. јануара 2014. године тада почасни председник Демократске странке, бивши председник Србије и странке, напустио је странку у којој је био од обнављања рада 1990. године.[70]

Присуствовао је другој инаугурацији америчког председника Барака Обаме, одржаној 22. јануара 2013.[71]

Око двадесетог маја 2022. је био на инаугурацији председника Источног Тимора.[72]

На парламентарним и београдским изборима 2023. наступао је у коалицији са ДЈБ Саше Радуловића. Након лошег изборног резултата и непрелажења цензуса, понудио је оставку на место председника странке, што су страначки орган одбили.[15]

Октобра 2024. компанија USPACE Technology Groupи меновала је Бориса Тадића на позицију независног неизвршног директора компаније са седиштем у Хонг Конгу.[73]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

По оцу води порекло из Црне Горе. Говори енглески и француски језик.

Разведен је и отац је двоје деце. Женио се два пута, у првом браку са Веселинком Заставниковић био је 16 година, до 1997. године када су се развели.[74] Веселинка је од 2002. године била искушеница и замонашила се у манастиру Пећка патријаршија 14. октобра 2007. године као монахиња Ирина.[75] Друга Борисова супруга је Татјана, са којом има две ћерке. Од ње се развео 2019.[1][76]

Признања и награде

[уреди | уреди извор]
  • Европска награда за политичку културу, Швајцарска (2007)[77]
  • Орден поводом дана победе, Русија (2008)[78]
  • Награда „Квадрига”, Немачка, (2008)[79]
  • Златни кључеви града Мадрида, Шпанија (2009)[80]
  • Медаља поводом 40 година револуције, Либија (2009)[81]
  • Почасни докторат, Хришћански универзитет Димитрије Кантемир, Румунија (2011)[82]
  • Штајгер награда, Немачка, (2010)[83]
  • Златна медаља хеленског парламента, Грчка (2010)[80]
  • Јубиларна медаља "65 година од победе у Великом отаџбинском рату 1941-1945, Русија (2010)[80][84]
  • Орден Европског покрета Босне и Херцеговине (2011)[85]
  • Награда „Полак” (2011)[86]
  • Међународна награда за допринос култури, развоју науке и образовања и очувању културног наслеђа  "Ilyas Afandiyev", Азербејџан, 2012.[80]
  • Орден Републике Српске (2012)[87]
  • Награда Црвени Бок, Немачка (2012)[88]
  • Награда Савета Европе „Север-југ” (2011)[89]
  • Европска медаља за толеранцију (2012)[90]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „Борис Тадић”. SDS. Архивирано из оригинала 14. 07. 2022. г. Приступљено 22. 8. 2019. 
  2. ^ „Борис Тадић са супругом на гласању - 2014.”. Б92. 16. 03. 2014. Архивирано из оригинала 30. 04. 2019. г. Приступљено 28. 2. 2016. 
  3. ^ „У уводном делу”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 23. 11. 2020. 
  4. ^ а б в „Boris Tadić novi predsednik DS-a, Čedomir Jovanović nije prošao”. Б92 званични сајт. Б92. 22. 2. 2004. Архивирано из оригинала 03. 02. 2021. г. Приступљено 29. 1. 2021. 
  5. ^ „Vremeplov (15. januar)”. РТС (на језику: српски). Приступљено 2025-01-19. 
  6. ^ „Promocija umjesto informacije: mediji i predsjednički izbori u Srbiji 2008.”. Архивирано из оригинала 18. 06. 2022. г. Приступљено 30. 01. 2023.  line feed character у |title= на позицији 40 (помоћ)
  7. ^ а б в „Boris Tadić”. 
  8. ^ D. - P. (21. 2. 2014). „Karić "šef" Tadiću”. Večernje novosti. Архивирано из оригинала 06. 07. 2014. г. Приступљено 29. 7. 2014. 
  9. ^ „Tadić predvodi građanski blok, Nova demokratska stranka na izborima | eIzbori”. Архивирано из оригинала 05. 02. 2014. г. Приступљено 25. 02. 2014. 
  10. ^ „Нова демократска странка и Зелени – изборно обједињавање снага - Зелени Србије”. zelenisrbije.org. Архивирано из оригинала 07. 07. 2014. г. Приступљено 19. 01. 2021. 
  11. ^ „LSV i stranke dogovorile blok” [LSV and Other Parties Agreed to Form a Block]. B92. 5. 2. 2014. Архивирано из оригинала 09. 08. 2014. г. Приступљено 29. 7. 2014. 
  12. ^ „Objavljeni konačni rezultati izbora” [Official Results of the Election Published]. B92. 24. 3. 2014. Архивирано из оригинала 09. 08. 2014. г. Приступљено 29. 7. 2014. 
  13. ^ „Зелени Србије поново самостални” [Greens of Serbia Independent Again]. Greens of Serbia official web site. 14. 6. 2014. Архивирано из оригинала 29. 07. 2014. г. Приступљено 28. 7. 2014. 
  14. ^ „Zeleni samostalno,NDS se registruje” [Greens Independent, NDS to Register]. B92. 15. 6. 2014. Архивирано из оригинала 09. 08. 2014. г. Приступљено 29. 7. 2014. 
  15. ^ а б FoNet (2023-12-25). „Tadić podneo ostavku zbog lošeg izbornog rezultata, Glavni odbor SDS odbio”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2023-12-25. 
  16. ^ „Tadić: Niko da se ne meša u izbore” (на језику: српски). B92. Архивирано из оригинала 29. 04. 2008. г. Приступљено 9. 5. 2008. 
  17. ^ Oko izbora 18 (PDF). CeSID. 2012. стр. 11—12. Архивирано (PDF) из оригинала 23. 09. 2021. г. Приступљено 19. 01. 2021. 
  18. ^ Bojana Barlovac (12. 1. 2010). „Serbia Split on Srebrenica Declaration”. Balkan Insight. Архивирано из оригинала 19. 06. 2024. г. Приступљено 19. 01. 2021. 
  19. ^ Сто дана искушења[мртва веза], Новости, 7. децембар 2009.
  20. ^ „Радио Телевизија Србије: Ухапшен Горан Хаџић”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 20. 07. 2011. 
  21. ^ „Uhapšen Goran Hadžić!”. Архивирано из оригинала 23. 08. 2011. г. Приступљено 9. 4. 2013. 
  22. ^ Б92 (26. 11. 2009). „Zaplenjena droga u Argentini”. Б92. Портал Б92. Приступљено 19. 1. 2021. 
  23. ^ „Pro-Western Tadic wins new term in Serbia runoff”. CNN. 3. 2. 2008. Архивирано из оригинала 14. 05. 2008. г. Приступљено 9. 5. 2008. 
  24. ^ „Tadic Victory Could Topple Fragile Coalition in Serbia”. Der Spiegel. 4. 2. 2008. Архивирано из оригинала 04. 08. 2008. г. Приступљено 9. 5. 2008. 
  25. ^ „Pro-Western Tadic wins Serbia's presidential election”. Canadian Broadcasting Corporation. 3. 2. 2008. Архивирано из оригинала 02. 10. 2020. г. Приступљено 9. 5. 2008. 
  26. ^ „Četiri stuba srpske spoljne politike”. РТС. Радио телевизија Србије. 30. 8. 2009. Приступљено 19. 1. 2021. 
  27. ^ „Boris Tadić na poslu i na dan krsne slave!”. Vesti.rs. Архивирано из оригинала 23. 02. 2012. г. Приступљено 30. 5. 2011. 
  28. ^ Tadić, Boris. „Биографија: Због чега сам почео да се бавим политиком (Biography: Why I got into politics)” (на језику: српски). Democratic Party (Serbia). Архивирано из оригинала 1. 1. 2008. г. 
  29. ^ „Biography”. General Secretariat of the President of Serbia. Архивирано из оригинала 19. 1. 2009. г. Приступљено 16. 2. 2008. 
  30. ^ Tadić, Boris. „Биографија: Živeli smo skromno” (на језику: српски). Democratic Party (Serbia). Архивирано из оригинала 1. 1. 2008. г. 
  31. ^ а б „Ko je ovaj čovek? Boris Tadić”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Архивирано из оригинала 19. 10. 2010. г. Приступљено 30. 5. 2011. 
  32. ^ а б в Драгослав Грујић и документациони центар Време (28. 9. 2006). „Mandat, ovlašćenja i komentari”. Недељник Време. Недељник Време. Архивирано из оригинала 21. 01. 2021. г. Приступљено 15. 1. 2021. „Одељак "одрастање"” 
  33. ^ „Boris Tadić”. Biografija.org. Biografija.org. Приступљено 15. 1. 2021. 
  34. ^ Popov, Nebojša (август 2000). „Disidentska skrivalica”. yurope.com (на језику: српски). Republika. Приступљено 25. 12. 2018. 
  35. ^ Tadić, Boris. „Биографија: Ја сам данас председник Србије” (на језику: српски). Democratic Party (Serbia). Архивирано из оригинала 25. 2. 2008. г. 
  36. ^ „Portret savremenika – Boris Tadić, predsednik Srbije i Demokratske stranke”. Vreme.com. Архивирано из оригинала 03. 11. 2013. г. Приступљено 13. 3. 2012. 
  37. ^ „Srbija: Dekriminalizacija Srbije”. ifimes.org. Архивирано из оригинала 03. 02. 2021. г. Приступљено 29. 01. 2021. 
  38. ^ Вера Дидановић (29. 1. 2021). „Stranački život i smrt”. Недељник Време званични сајт. Недељник Време. Архивирано из оригинала 15. 05. 2021. г. Приступљено 29. 1. 2021. „Одељак "ДС и пријатељи"” 
  39. ^ а б в Ненад Љ. Стефановић (27. 11. 2003). „Demokratski prelom”. Недељник Време званични сајт. Недељник Време. Архивирано из оригинала 02. 02. 2021. г. Приступљено 29. 1. 2021. 
  40. ^ „Избори за народне посланике Народне скупштине одржани 28. децембра 2003. године, ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ (ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА – БОРИС ТАДИЋ)”. Републичка изборна комисија. Архивирано из оригинала 26. јул 2017. г. Приступљено 29. 1. 2021. „Приказане су све изборне листе, клик на њих води до дијалога за преузимање word документа” 
  41. ^ Ненад Љ. Стефановић (5. 2. 2004). „Милошевићеви, а наши”. Недељник Време званични сајт. Недељник Време. Архивирано из оригинала 15. 05. 2021. г. Приступљено 29. 1. 2021. 
  42. ^ а б в Драгослав Грујић (19. 2. 2004). „Интелектуалац против оперативца”. Недељник Време званични сајт. Недељник Време. Архивирано из оригинала 04. 02. 2021. г. Приступљено 29. 1. 2021. 
  43. ^ Логос 2019, стр. Борис Тадић са скоро 1.682.000 гласова победио је Томислава Николића, који је добио 1.434.000 гласова.
  44. ^ „President of all citizens”. General Secretariat of the President of Serbia. Архивирано из оригинала 21. 1. 2009. г. Приступљено 16. 2. 2008. 
  45. ^ „Kancelarija” (на језику: српски). People's office of the President of the Republic. Архивирано из оригинала 31. 10. 2009. г. Приступљено 26. 12. 2008. 
  46. ^ „Serb leader apologises in Bosnia”. BBC News. 6. 12. 2004. Архивирано из оригинала 12. 10. 2021. г. Приступљено 29. 1. 2021. 
  47. ^ „Timeline: Serbia's troubled path to EU accession talks”. Chicago Tribune. 22. 4. 2013. Архивирано из оригинала 22. 7. 2013. г. 
  48. ^ Beta, Tanjug (24. 6. 2007). „Tadić apologized to Croatian citizens”. B92. Архивирано из оригинала 26. 6. 2007. г. 
  49. ^ „Zastava Srbije od danas se vijori ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku” (на језику: српски). VOA News. Архивирано из оригинала 22. 1. 2008. г. Приступљено 16. 2. 2008. 
  50. ^ „Predsednik Tadić na konstituisanju Veća za saradnju Republike Srpske i Srbije” (на језику: српски). General Secretariat of the President of Serbia. 6. 9. 2007. Архивирано из оригинала 5. 10. 2011. г. Приступљено 16. 2. 2008. 
  51. ^ „Policy of peace Serbia's goal – Tadić”. B92.net. Архивирано из оригинала 29. 07. 2020. г. Приступљено 30. 5. 2011. 
  52. ^ „Inzko: Break-up of Bosnia not option, published 19 Sept 2009, accessed same day”. B92.net. Архивирано из оригинала 7. 6. 2011. г. Приступљено 30. 5. 2011. 
  53. ^ „Pope Benedict XVI meet Boris Tadic President of Serbia at the Vatican September 29, 2005.”. Catholic Press Photo. Архивирано из оригинала 12. 2. 2008. г. Приступљено 16. 2. 2008. 
  54. ^ „President Tadić's speech at the opening of the 1000th session of the Committee of Ministers of the Council of Europe”. General Secretariat of the President of Serbia. 22. 6. 2007. Архивирано из оригинала 17. 9. 2011. г. Приступљено 16. 2. 2008. 
  55. ^ „Tadić: Nemam prava da pozovem Srbe da izađu na izbore” (на језику: српски). General Secretariat of the President of Serbia. 12. 9. 2007. Архивирано из оригинала 5. 10. 2011. г. Приступљено 16. 2. 2008. 
  56. ^ „Tadić formally submits presidential candidacy”. Архивирано из оригинала 21. 02. 2008. г. 
  57. ^ „Питај Председника”. Званични сајт Бориса Тадића. Архивирано из оригинала 26. 12. 2007. г. Приступљено 30. 1. 2021. „приказ форме за унос питања са додатним детаљима” 
  58. ^ „Pitaj predsednika”. Youtube. PredsednikBorisTadic. Архивирано из оригинала 06. 02. 2021. г. Приступљено 30. 1. 2021. „Снимци одговора на постављена питања, питања су у опису видео снимака” 
  59. ^ а б в г д „Mondo: TV duel: Tadić i Nikolić obećali bolji život” (на језику: српски). 30. 1. 2008. Архивирано из оригинала 14. 8. 2017. г. Приступљено 30. 1. 2020. 
  60. ^ „Serbia election victory for Tadic”. BBC. 4. 2. 2008. Архивирано из оригинала 07. 01. 2018. г. Приступљено 30. 1. 2021. 
  61. ^ „Извештај о коначним резултатима избора за председника Републике”. Архивирано из оригинала 19. 02. 2008. г. , Републичка изборна комисија
  62. ^ Tanjug (8. 11. 2007). „Od besplatnih akcija građanima najmanje po hiljadu evra”. Званични сајт Блица. Блиц. Архивирано из оригинала 06. 02. 2021. г. Приступљено 30. 1. 2021. 
  63. ^ „Mlđan Dinkić o 1000 evra za akcije”. Youtube. Istinomer. 11. 10. 2011. Приступљено 30. 1. 2021. 
  64. ^ „Mladjan Dinkic o akcijama od 1000 evra”. Youtube. 12. 1. 2011. Приступљено 30. 1. 2021. 
  65. ^ „"Zbog Tadića sam obećao 1.000 evra"”. Б92 званични сајт. Б92. 28. 12. 2010. Приступљено 30. 1. 2021. 
  66. ^ Логос 2019, стр. 402.
  67. ^ = 0 „Tadić: Mir nema alternativu”[мртва веза].Predsednik.rsTanjug.
  68. ^ „Tadić odustao od kandidature”. Архивирано из оригинала 22. 11. 2012. г. Приступљено 27. 11. 2012. 
  69. ^ „Dragan Đilas novi predsednik DS”. Архивирано из оригинала 28. 11. 2012. г. Приступљено 27. 11. 2012. 
  70. ^ „Boris Tadić izašao iz DS”. Архивирано из оригинала 06. 02. 2014. г. Приступљено 05. 02. 2014. 
  71. ^ „Tadić na inauguraciji Obame”. Архивирано из оригинала 09. 09. 2024. г. Приступљено 09. 09. 2024. 
  72. ^ Boris Tadić na inauguraciji predsednika Istočnog Timora: Čast mi je da sam danas gost predsednika Orte
  73. ^ BIZLife (2024-10-03). „Boris Tadić postao direktor kineske svemirske kompanije”. BIZlife (на језику: српски). Приступљено 2024-11-06. 
  74. ^ „Ko je Irina?”. JUGpress (на језику: српски). Savet Pančevačkih Seniora. 15. 10. 2007. Архивирано из оригинала 07. 07. 2018. г. Приступљено 26. 12. 2008. 
  75. ^ „Veselinka Zastavniković: Bilaj je militantna protivnica religije. Šokirala nas je kada je otišla u manastir – mJutarnji”. Архивирано из оригинала 07. 01. 2012. г. Приступљено 15. 01. 2021. 
  76. ^ „Alo Info re Tatjana Tadić”. Архивирано из оригинала 17. 05. 2011. г. 
  77. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanovaJMU Radio-televizija. „Tadiću uručena Evropska nagrada za političku kulturu”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Архивирано из оригинала 08. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 
  78. ^ Televízió, Vajdasági Műsorszolgáltató IntézményVajdasági Rádió és. „Тадићу руски орден поводом Дана победе”. Vajdasági Rádió és Televízió. Архивирано из оригинала 20. 05. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 
  79. ^ „Tadiću nagrada "Kvadriga"”. B92.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 20. 05. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 
  80. ^ а б в г „Борис Тадић”. SDS (на језику: rs). Архивирано из оригинала 05. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 
  81. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanovaJMU Radio-televizija. „Gadafi odlikovao Tadića”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Архивирано из оригинала 16. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 
  82. ^ „Sastanak Tadića i Baseskua”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2022-04-08. 
  83. ^ Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň VojvodinyRádio-televízia. „Borisu Tadiću Štajger nagrada”. Rádio-televízia Vojvodiny. Приступљено 2022-04-08. 
  84. ^ Агенције. „Председнику Србије Тадићу уручена руска медаља”. Politika Online. Архивирано из оригинала 08. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 
  85. ^ „Tadiću orden Evropskog pokreta BiH”. Mondo Portal (на језику: српски). Архивирано из оригинала 08. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 
  86. ^ Б, Б. „Тадићу награда „Полак“”. Politika Online. Архивирано из оригинала 08. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 
  87. ^ „Српска обиљежила 20 година постојања, Дан и крсну славу Светог Стефана”. Радио-телевизија Републике Српске. 10. 1. 2012. Архивирано из оригинала 03. 12. 2013. г. Приступљено 10. 1. 2012. 
  88. ^ „Tadiću nemačka nagrada za izuzetno političko delovanje!”. Alo!. Архивирано из оригинала 19. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 
  89. ^ „Tadiću nagrada Savjeta Evrope "Sjever-jug"”. www.atvbl.rs (на језику: бошњачки). Архивирано из оригинала 16. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 
  90. ^ „Tadić između evropske nagrade i domaće kazne”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Архивирано из оригинала 20. 05. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Политичке функције
Министар телекомуникација СРЈ
2000–2001
Позиција укинута
Министар одбране СЦГ
2003–2004
Председник Републике Србије
2004–2012
Страначке функције
Председник Демократске странке
2004–2012
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борис_Тадић&oldid=30104144”