Борис Тадић

С Википедије, слободне енциклопедије
Борис Тадић
Boris Tadic 2010 Cropped.jpg
Борис Тадић на састанку са Јадранком Косор, 2010. године
Биографија
Датум рођења(1958-01-15)15. јануар 1958.(63 год.)
Место рођењаСарајево,  НР БиХ
 ФНР Југославија
Држављанство Србија
Религијаправославни хришћанин
СупружникВеселинка Заставниковић (в. 1980 —  р. 1996)
Татјана Тадић (Родић) (в. 1997 —  р. 2019)[1][2]
Деца2 (Маша и Вања)
РодитељиЉубомир Тадић
Невенка Тадић (Кићановић)
[3]
ПородицаВјера Радовић-Тадић (сестра) [4]
Професијапсихолог
УниверзитетУниверзитет у Београду
Политичка
партија
Социјалдемократска странка
Раније:
Демократска странка (1990—2014)
ПотписBoris Tadic signature.gif
www.boristadic.rs(архивирано)
Званични Твитер налог
Списак председника Србије
11. јул 2004 — 5. април 2012.
ИзбориПредседнички избори 2004.
(Државна Заједница Србија и Црна Гора)
Реизбор(и)Председнички избори 2008.
Председник владеВојислав Коштуница (2004—2008)
Мирко Цветковић (2008—2012)
Влада
ПретходникМилан Милутиновић
НаследникСлавица Ђукић Дејановић (в. д.)
Томислав Николић
23. фебруар 2004. — 25. новембар 2012.
ИзбориУнутарстраначки избори 22. фебруара 2004.[5]
ПретходникЗоран Ђинђић
НаследникДраган Ђилас
Савезни министар одбране Србије и Црне Горе
17. март 2003 — 16. април 2004.
ПредседникСветозар Маровић
ВладаСавет министара Србије и Црне Горе
ПретходникВелимир Радојевић
НаследникПрвослав Давинић
Министар телекомуникација Савезне Републике Југославије
4. новембар 2000 — јун 2001.[1].
ПредседникВојислав Коштуница
ПремијерЗоран Жижић
Драгиша Пешић
ВладаВлада Зорана Жижића
ПретходникИван Марковић
Наследник(позиција укинута)

Борис Тадић (Сарајево, 15. јануар 1958) српски је политичар, бивши председник Републике Србије. Био је председник и почасни председник Демократске странке и садашњи је председник Социјалдемократске странке.

По занимању је психолог. Тадић је први пут изабран за председника Србије на председничким изборима 27. јуна 2004. године на мандат од четири године, а 11. јула исте године положио је заклетву. Други, петогодишњи, мандат добио је победом у другом кругу председничких избора 3. фебруара 2008. године. Пре него што је постао председник Србије, био је министар телекомуникација Савезне Републике Југославије и министар одбране Србије и Црне Горе.

Био је члан Демократске странке од њеног оснивања 1990, и њен председник од 2004. Након пораза у председничким изборима 2012. и лошег рејтинга странке, новембра 2012 се повлачи са места председника ДС-а у корист Драгана Ђиласа, и постаје почасни председник странке. Након сукоба са новим руководством је напустио ДС у јануару 2014, и пошто није имао времена да скупи потписе и регииструје нову странку,[6] направио је договор са странком Зелени Србије Ивана Карића, "позајмљује" његову странку и назива је "Нова Демократска странка - Зелени",[7][8]. Са њом је изашао на ванредне парламентарне изборе 2014. у коалицији са ЗЗС, ЛСВ и мањим странкама.[9] Коалиција је освојила 18 посланичких места, од којих је СДС припало 10 по коалиционом договору.[10] Након уласка у парламент, странка мења име у Социјалдемократска странка и тако се региструје, док је Зеленима остало једно посланичко место за њиховог председника и поновна самосталност, након што је 10 посланика прешло у новорегистровану СДС.[11][12]

Тадић се снажно залаже за блиске везе са Европском унијом и за приступање Србије Европској унији.[13] Током његовог председништва је ЕУ укинула визе за држављане Србије који путују у Шенгенску зону, влада је ратификовала Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) Европској унији, добила је статус кандидата за чланство у Европској унији приликом њеног проширења, и завршила је обавезе према Хашком трибуналу.[14] Постао је први српски шеф државе или владе који је посетио Меморијални центар Сребреница — Поточари и покренуо је иницијативу у српском парламенту за усвајање резолуције која осуђује злочин у Сребреници.[15] Период његовог другог председничког мандата су обележили пад коалиционе владе са ДСС-ом након једностраног проглашења независности Косова 2008. и неслагања са ССП-ом и политиком око Косова, Светска економска криза 2007/08 која је довела до мале стопе економског раста, формирање коалиционе владе са СПС-ом, гасни аранжман са Русијом, долазак FIAT-а у Крагујевац, испоручење Радована Караџића и Горана Хаџића Хашком суду, убиство Бриса Татона, заплена велике количине дроге у Аргентини.[16][17][18][19]

По политичким ставовима се сматра за прозападног политичара,[20][21][22] који је такође заговарао добре односе са Русијом, САД-ом, Европском унијом и Народном републиком Кином. Тадић је ту политику добрих односа и сарадње са те четири светске силе назвао "Политика четири стуба".[23]

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Борис Тадић је рођен 1958. године у Сарајеву. Син је Љубомира Тадића, филозофа и члана САНУ и Невенке Тадић, неуропсихијатра. Деда са мајчине стране, као и око шест рођака су страдали у Другом светском рату од стране Усташа.[24]

Тадићи су потомци из српског племена око Пиве, из Старе Херцеговине. Породична слава им је Свети Јован Крститељ.[25] Родитељи су му се често селили из града у град, а у Сарајево су, пар дана пре Борисовог рођења, дошли из Париза, где су завршавали докторске студије. Када је имао 3 године, са породицом се сели у Београд, где је његов отац добио посао у новинама Ослобођење.[26][27]

Основну школу "Пера Поповић-Ага" (данас Мика Петровић Алас) је завршио на Дорћолу, па је након тога завршио Прву београдску гимназију.[28][29] Дипломирао је социјалну психологију, конкретно клиничку психологију на Универзитету у Београду на тему "Сексуалност и политика".[29] Био је професор психологије у I београдској гимназији[28] и разредни старешина бившег председника Генералне скупштине Уједињених нација Вука Јеремића.

Као тинејџер је играо ватерполо за ВК Партизан, али је морао да одустане због упале бубрега. Волео је кошарку и возио бицикл, док се у тенису и скијању није снашао.[30] Војни рок је скужио у Чапљини и Сарајеву 1984/85.[29]

Ухапшен је током студија у јулу 1982. године због протеста везаног за хапшење групе студената који су протествовали због ванредне војне ситуације у Пољској, и подршке покрету Солидарност. Провео је месец дана у затвору у Падинској Скели.[31][32]

Основао је Центар за развој демократије и политичке вештине у Србији и био његов први директор.[33]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Борис Тадић окружен новинарима, током отварања споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу, 2007. године

Тадић је члан Демократске странке од њеног оснивања, 1990. године. Током деведесетих година био је члан Главног одбора и краће време његов секретар, члан и потпредседник Извршног одбора и народни посланик. За потпредседника је изабран 2000. године, а за председника странке 23. фебруара 2004. године, годину дана након убиства њеног претходног председника, Зорана Ђинђића. Од 25. новембра 2012. године је почасни председник ДС-а.

Био је министар телекомуникација у влади Савезне Републике Југославије у периоду новембар 2000 — март 2003. Био је председник Управног одбора Јавног предузећа ПТТ саобраћаја „Србија”.[34] Потом је, од 17. марта 2003. године до 16. априла 2004. године, вршио функцију министра одбране у Савету министара Србије и Црне Горе.

Парламентарни избори 2003 и носилац листе[уреди | уреди извор]

У тренутку атентата на Зорана Ђинђића, и пада владе Зорана Живковића, Тадић је био један од 3 потпредседника Демократске странке, поред Гордане Чомић и Чедомира Јовановића, док је заменик председника био сам Живковић.[35] Након пада владе су расписани ванредни парламентарни избори за децембар 2003. и листа око Демократске странке је требала да понесе назив "Демократска странка - Зоран Ђинђић" у част бившег председника странке и премијера државе, а носилац листе је требао да буде заменик председника ДС-а Зоран Живковић.[36] Међутим само 5 дана по доношењу одлуке, изборна листа мења назив у "Демократска странка - Борис Тадић". Ова одлука је за јавност представља изненађење и чудан ток околности, јер је на седници председништва Живковић добио 12 гласова, а Тадић 5, и седница је такође потврдила употребу Ђинђићевог имена за носиоца листе, да би неколико дана касније на седници Главног одбора једногласном одлуком промењен назив листе и за носиоца постављен Тадић.[36] Један од истакнутих чланова ДС-а је за недељник Време изјавио да ситуација унутар странке може да подсећа на Осму седницу ЦК СКС када су се разишли Слободан Милошевић и Иван Стамболић, нарочито по прелетању са Живковићеве на Тадићеву страну у року од неколико дана, и великом броју људи који су долазили "на поклоњење" Тадићу са речима како су одувек веровали у њега. У унутарстраначким круговима је најгоре прошао Ненад Богдановић, за кога се сматрало да по узору на Жака Ширака може да са места високог Београдског званичника постане кандидат за председника државе, јер је на седници председништва снажно подржавао Живковића, како би само пар дана касније упадљиво подржавао Тадића.[36] Странка је на парламентарне изборе у децембру 2003. изашла листом "Демократска странка - Борис Тадић", на којој је прво место заузео Драгољуб Мићуновић, на другом је био Зоран Живковић, док је на последњем 250. месту био Борис Тадић.[37] Листа је освојила 37 мандата и отишла је у опозицију, након што је Војислав Коштуница успео да обезбеди помало неочекивану техничку подршку СПС-а за формирање мањинске владе око ДСС-а, Г17 плус, СПО и Нове Србије.[38]

Унутарстраначки избори и долазак на место председника ДС[уреди | уреди извор]

Тадић посећује Европски центар Џорџ К. Маршал за студије безбедности у Гармиш-Партенкирхену, 2003. година

Након парламентарних избора, 21. фебруара 2004. су одржани унутарстраначки избори како би се попунило упражњено место председника странке. Два главна кандидата су поново била Борис Тадић, савезни министар одбране под Светозаром Маровићем, и Зоран Живковић, у то време одлазећи председник владе Србије и заменик председника ДС-а. Према пословнику Скупштине ДС-а, кандидат за председника може да буде члан странке кога предложи најмање 15 општинских одбора, 20 чланова Главног одбора, посланички клуб, или 20 делегата Скупштине. Да би неко постао председник ДС-а, потребно је да освоји подршку већине од 1 700 чланова СКупштине странке.[39] Уочи избора су два кандидата била изједначена, с тим да је Тадић имао благу предност, а у прилог му је ишао и резултат гласања на Главном одбору када се расправљало о успеху изборне кампање и када је он добио више него убедљиво поверење делегата, јер је од 338 чланова Главног одбора 330 подржало Тадића, док је само њих 8 дало подршку ставу Чедомира Јовановића и Зорана Живковића да су избори били неуспешни.[39] Живковић је парламентарну изборну кампању оценио превише личном, а и додао је да је морао, упркос томе што је заменик председника, да се током кампање бори да добије реч на конвенцијама. Једном приликом је изјавио: "На конвенцији у Београду речено ми је да није предвиђено да говорим. Одговорио сам им да могу да ме спрече једино физички". Такође је замерио Тадићу што се поставио као једини носилац листе, а не како је планирано, први у екипи. Као најпозитивнију особину Тадића је истакао: "То што је у странци од почетка, то што делимо исте вредности. Основни магистрални правци су нам потпуно исти".[39]

У недељу увече, 22. фебруара 2004. је Скупштина Демократске странке изабрала Бориса Тадића за новог председника странке. Од укупно 1 944 делегата је за њега гласало 1 538, док је Зоран Живковић добио 296 гласова. За потпредседнике странке су изабрани Ненад Богдановић са 1 246, Слободан Гавриловић са 1 012, Душан Петровић са 1 020 и Бојан Пајтић са 1 277 гласова. Њих четворица су били кандидати са Тадићеве листе. Дотадашњи потпредседник Чедомир Јовановић није поново изабран за потпредседника странке јер је добио 789 гласова. За Живорада Анђелковића је гласало 634, за Влатка Рајковића 135, за Љиљану Лучић 116, Драгана Домазета 87, и Гордану Чомић 48 делегата. Након те седнице Зоран Живковић и Чедомир Јовановић нису имали функције у странци.[5] По извештачу Б92, појединим члановима странке су током седнице стизале поруке у којима су позивани да не гласају за криминалце, већ да подрже листу Бориса Тадића.[5]

Први председнички мандат (2004-2008)[уреди | уреди извор]

Након три узастопна неуспела председничка избора, укинута је одредба по којој излазност на изборима мора бити најмање 50% како би се избори сматрали важећим, па су 2004. одржани нови председнички избори. Тадић је као нови председник ДС-а наступио на председничким изборима. Након што је био други у првом кругу избора, победио је у другом кругу председничких избора Републике Србије, 27. јуна 2004. године, са 53 % гласова, испред Томислава Николића.[40] На месту председника Србије заменио је председника парламента и тадашњег вршиоца дужности шефа државе, Предрага Марковића. Председничка инаугурација је била 11. јула 2004.[41]

Током предизборне кампање у 2004. је обећао да ће формирати нову специјалну установу под називом Народна канцеларија. Народна канцеларија председника републике је отворена 1. октобра 2004. Улога те канцеларије је била лакша комуникација између грађана и председника, и сарадња између других државних тела и институција, како би омогућила грађанима Србије да обезбеде своја права. Народна канцеларија је била подељена на 4 дела: деп за правна питања, за друштвена питања, део за пројекте, и део за питања опште праксе. Први њен директор је био Драган Ђилас. Када је Ђилас приступио Влади Србије у 2007. као министар за Национални инвестициони план, Татјана Пашић је постала нови директор.[42]

Тадић се залагао за сарадњу и помирење са земљама бивше Југославије, чији међусобни однос је био веома нарушен током ратова у деведесетим. Јавно се извинио 6. децембра 2004. у Босни и Херцеговини свима над којима су Срби починили злочине.[43] Јула 2005. је посетио Сребреницу на десету годишњицу злочина.[44] Хрватској се јавно извинио за све злочине које је починила српска страна током рата у Хрватској.[45]

Био је председник током референдума о независности Црне Горе 2006. Био је први страни шеф државе који је посетио Црну Гору након што је 8. јуна постала независна, и том приликом је обећао да ће наставити пријатељске односе са њом. Србија је такође прогласила независност, и Тадић је присуствовао првом подизању заставе Србије у седишту Уједињених нација у Њујорку.[46]

Борис Тадић у УН, 2010.

Заједно са Војиславом Коштуницом и Милорадом Додиком је 6. септембра 2007. био потписник споразума који је довео до конституисања Већа за Сарадњу Републике Српске и Србије.[47] Касно у 2007. је изјавио да Србија не подржава распад Босне и Херцеговине и да, као гарант Дејтонском споразума који је довео до мира у Босни, подржава њен територијални интегритет. Такође је рекао да подржава напоре БиХ у приступању Европској унији,[48] и НАТО пакту.[49]

Као председник је водио прозападну спољну политику. Са Папом Бенедиктом XVI се у Ватикану срео 28. септембра 2005, што је био први пут да се српски шеф државе сретне са неким папом. Ово је мало поправило историјски напете односе између Ватикана и Српске православне цркве.[50]

Председавао је 1000. састанком министарског комитета Савета Европе који је одржан у Београду.[51]

За разлику од 2004, Тадић је рекао да нема права да позива Србе да гласају на парламентарним изборима на Косову 2007, јер стандарди које је захтевао 2004. нису били испуњени.[52]

Кампања за поновни избор 2008[уреди | уреди извор]

Борис Тадић гласа на председничким изборима 2008.

Након успешног референдума у октобру 2006. којим је потврђена воља изашлих бирача да се потврди нови Устав Србије, Тадић се залагао за превремене председничке изборе, који су прописани новим уставним законом. Председник Народне скупштине Оливер Дулић је 13. децембра 2007. прогласио расписивање председничких избора за 20. јануар 2008. Демократска странка је 21. децембра 2007. РИК-у (Републичка изборна комисија) поднела кандидатуру свог председника. Своју прву конвенцију је одржао 22. децембра у Новом Саду.[53] Предизборна кампања је у првом кругу носила слоган "За јаку и стабилну Србију", а "Да освојимо Европу заједно!" у другом кругу. У кампањи се Тадић залагао за приступ Србије Европској унији, али и за територијални интегритет Србије са суверенитетом над Косовом и Метохијом. У склопу кампање су грађани преко његове интернет странице могли да му поставе питање и да буду у току са кампањом преко мејла или мобилног сервиса за СМС поруке, и сваке недеље је одговарао на 10 најинтересантнијих питања у облику видеа на Јутјубу.[54][55]

Његову кандидатуру су подржали Г17+ и Санџачка демократска партија, коалициони партнери из владе, као и разне партије националних мањина укључујући Мађаре и Роме. У првом кругу је као и на прошлим изборима био други, овај пут са 1 457 030 гласова, односно 35,39% изашлих гласача, док је Томислав Николић поново био први у првом кругу избора са 1 646 172 гласа, односно 39,99% изашлих гласача. Излазност у првом кругу је била око 61.37%.

Тадић и Николић су 30. јануара 2008. учествовали у ТВ дебати коју је организовала Радио-телевизија Србије (РТС).[56] Тадић је наглашавао процес приступа Србије Европској унији, док је Николић изјавио да Србија мора сарађивати и са Русијом и са ЕУ.[56] Међусобно су оптуживали један другог о ставовима везаних за Европску унију. Тадић је критиковао Радикалну странку због евроскептичне историје, на шта је Николић одговорио да "Србија никад неће бити Руска губернија, али ни Европска колонија."[56] Обојица су делили сличну забринутост по питању корупције и сиромаштва, и оба кандидата су нагласила гледаоцима да је Косово саставни део Србије.[56] Николић је у дебати додуше "пророчки" изјавио да ће "Косово прогласити независност чим се председнички избори заврше".[56] Само месец дана након тога је Косово једнострано прогласило независност од Србије.

Трећег фебруара је одржан други круг избора, на којима Тадић тесно побеђује Николића са 2 304 467 гласова, односно 50,31% изашлих бирача, око 120 000 гласова више од Николића.[57] [58]

Пре почетка изборне кампање, председник Г17+ Млађан Динкић је 8. новембра 2007. изјавио да ће због поделе бесплатних акција сваки грађанин Србије добити бар 1 000 .[59][60] Грађани никада нису добили тај новац, а изјава је битна за ове изборе, јер је сам Динкић касније изјавио: "Морам да кажем, имао сам један додатан политички разлог зашто сам то урадио. Тада се одржавао други круг председничких избора, на којима као што знате нисам ја учествовао, него човек кога сам подржавао на тим изборима, Борис Тадић. Било је врло тесно. Сматрао сам да, ако ово урадим, да му то може помоћи да добије те изборе. Он је буквално добио изборе за 100 000 гласова. Кад су накнадно агенције радиле истраживања на основу чега су се људи определили да у другом кругу гласају за њега, један значајан део је рекао 'због бесплатних акција'. Дакле, ја знам да сам ту можда погрешио и себи нанео штету, али сам срећан што је Борис победио Тому Николића".[61][62]

Други мандат и период након председништва[уреди | уреди извор]

На изборима одржаним 6. и 20. маја 2012. у другом кругу 20. маја добио је скоро 1.482.000 гласова, али је изгубио од противкандидата Српске напредне странке Томислава Николића, који је добио више од 1.552.000 гласова.[63]

После седнице Главног одбора ДС која је одржана 4. новембра исте године, Тадић је одлучио да се не кандидује поново на функцију председника странке.[64] На XV ванредној изборној Скупштини Демократске странке акламацијом је именован за почасног председника странке, док је за новог председника изабран дотадашњи заменик председника Драган Ђилас.[65]

Дана 30. јануара 2014. године тада почасни председник Демократске странке, бивши председник Србије и странке, напустио је странку у којој је био од обнављања рада 1990. године.[66]

Неки сматрају да се у својим изјавама противи свакој врсти насиља и залаже за решавање међународних спорова дипломатским путем.[тражи се извор] У Скупштини Србије је изјавио: „Сама идеја насиља у Србији увек мора да буде политички нападнута и не сме да остане било каква недореченост с тим у вези.”[67]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Говори енглески и француски језик. Разведен је и отац је двоје деце. По оцу води порекло из Црне Горе. Женио се два пута, у првом браку са Веселинком Заставниковић био је 16 година, до 1997. године када су се развели.[68] Веселинка је од 2002. године била искушеница и замонашила се у манастиру Пећка патријаршија 14. октобра 2007. године као монахиња Ирина.[69] Друга Борисова супруга је Татјана, са којом има две ћерке. Од ње се развео 2019.[70][1]

Признања и награде[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Борис Тадић”. SDS. Приступљено 22. 8. 2019. 
  2. ^ „Борис Тадић са супругом на гласању - 2014.”. Б92. Приступљено 28. 2. 2016. 
  3. ^ Биографија са сајта
  4. ^ У уводном делу
  5. ^ а б в „Boris Tadić novi predsednik DS-a, Čedomir Jovanović nije prošao”. Б92 званични сајт. Б92. 22. фебруар 2004. Приступљено 29. јануар 2021. 
  6. ^ D. - P. (21. 2. 2014). „Karić "šef" Tadiću”. Večernje novosti. Приступљено 29. 7. 2014. 
  7. ^ „Tadić predvodi građanski blok, Nova demokratska stranka na izborima | eIzbori[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 05. 02. 2014. Приступљено 25. 02. 2014.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  8. ^ „Нова демократска странка и Зелени – изборно обједињавање снага - Зелени Србије”. zelenisrbije.org. 
  9. ^ „LSV i stranke dogovorile blok” [LSV and Other Parties Agreed to Form a Block]. B92. 5. 2. 2014. Приступљено 29. 7. 2014. 
  10. ^ „Objavljeni konačni rezultati izbora” [Official Results of the Election Published]. B92. 24. 3. 2014. Приступљено 29. 7. 2014. 
  11. ^ „Зелени Србије поново самостални” [Greens of Serbia Independent Again]. Greens of Serbia official web site. 14. 6. 2014. Приступљено 28. 7. 2014. 
  12. ^ „Zeleni samostalno,NDS se registruje” [Greens Independent, NDS to Register]. B92. 15. 6. 2014. Приступљено 29. 7. 2014. 
  13. ^ „Tadić: Niko da se ne meša u izbore” (на језику: српски). B92. Приступљено 9. 5. 2008. 
  14. ^ Oko izbora 18 (PDF). CeSID. 2012. стр. 11—12. 
  15. ^ Bojana Barlovac (12. 1. 2010). „Serbia Split on Srebrenica Declaration”. Balkan Insight. 
  16. ^ Сто дана искушења, Новости, 7. децембар 2009.
  17. ^ „Радио Телевизија Србије: Ухапшен Горан Хаџић”. Приступљено 20. 07. 2011. 
  18. ^ Uhapšen Goran Hadžić! Архивирано на сајту Wayback Machine (23. август 2011), Приступљено 9. 4. 2013.
  19. ^ Б92 (26. новембар 2009). „Zaplenjena droga u Argentini”. Б92. Портал Б92. Приступљено 19. јануар 2021. 
  20. ^ „Pro-Western Tadic wins new term in Serbia runoff”. CNN. 3. 2. 2008. Приступљено 9. 5. 2008. 
  21. ^ „Tadic Victory Could Topple Fragile Coalition in Serbia”. Der Spiegel. 4. 2. 2008. Приступљено 9. 5. 2008. 
  22. ^ „Pro-Western Tadic wins Serbia's presidential election”. Canadian Broadcasting Corporation. 3. 2. 2008. Приступљено 9. 5. 2008. 
  23. ^ „Četiri stuba srpske spoljne politike”. РТС. Радио телевизија Србије. 30. август 2009. Приступљено 19. јануар 2021. 
  24. ^ Tadić, Boris. „Биографија: Због чега сам почео да се бавим политиком (Biography: Why I got into politics)” (на језику: српски). Democratic Party (Serbia). Архивирано из оригинала на датум 1. 1. 2008. 
  25. ^ „Boris Tadić na poslu i na dan krsne slave!”. Vesti.rs. Приступљено 30. 5. 2011. 
  26. ^ „Biography”. General Secretariat of the President of Serbia. Архивирано из оригинала на датум 19. 1. 2009. Приступљено 16. 2. 2008. 
  27. ^ Tadić, Boris. „Биографија: Živeli smo skromno” (на језику: српски). Democratic Party (Serbia). Архивирано из оригинала на датум 1. 1. 2008. 
  28. ^ а б „Ko je ovaj čovek? Boris Tadić”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 30. 5. 2011. 
  29. ^ а б в Драгослав Грујић и документациони центар Време (28. септембар 2006). „Mandat, ovlašćenja i komentari”. Недељник Време. Недељник Време. Приступљено 15. јануар 2021. »Одељак "одрастање"« 
  30. ^ „Boris Tadić”. Biografija.org. Biografija.org. Приступљено 15. јануар 2021. 
  31. ^ Popov, Nebojša (август 2000). „Disidentska skrivalica”. yurope.com (на језику: српски). Republika. Приступљено 25. 12. 2018. 
  32. ^ Tadić, Boris. Биографија: Ја сам данас председник Србије (на језику: српски). Democratic Party (Serbia). Архивирано из оригинала на датум 25. 2. 2008. 
  33. ^ „Portret savremenika – Boris Tadić, predsednik Srbije i Demokratske stranke”. Vreme.com. Приступљено 13. 3. 2012. 
  34. ^ „Srbija: Dekriminalizacija Srbije”. ifimes.org. 
  35. ^ Вера Дидановић (29. јануар 2021). „Stranački život i smrt”. Недељник Време званични сајт. Недељник Време. Приступљено 29. јануар 2021. »Одељак "ДС и пријатељи"« 
  36. ^ а б в Ненад Љ. Стефановић (27. новембар 2003). „Demokratski prelom”. Недељник Време званични сајт. Недељник Време. Приступљено 29. јануар 2021. 
  37. ^ „Избори за народне посланике Народне скупштине одржани 28. децембра 2003. године, ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ (ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА – БОРИС ТАДИЋ)”. Републичка изборна комисија. Архивирано из оригинала на датум 26. јул 2017. Приступљено 29. јануар 2021. »Приказане су све изборне листе, клик на њих води до дијалога за преузимање word документа« 
  38. ^ Ненад Љ. Стефановић (5. фебруар 2004). „Милошевићеви, а наши”. Недељник Време званични сајт. Недељник Време. Приступљено 29. јануар 2021. 
  39. ^ а б в Драгослав Грујић (19. фебруар 2004). „Интелектуалац против оперативца”. Недељник Време званични сајт. Недељник Време. Приступљено 29. јануар 2021. 
  40. ^ Логос 2019, стр. Борис Тадић са скоро 1.682.000 гласова победио је Томислава Николића, који је добио 1.434.000 гласова.
  41. ^ „President of all citizens”. General Secretariat of the President of Serbia. Архивирано из оригинала на датум 21. 1. 2009. Приступљено 16. 2. 2008. 
  42. ^ „Kancelarija” (на језику: српски). People's office of the President of the Republic. Архивирано из оригинала на датум 31. 10. 2009. Приступљено 26. 12. 2008. 
  43. ^ „Serb leader apologises in Bosnia”. BBC News. 6. 12. 2004. Приступљено 29. јануар 2021. 
  44. ^ „Timeline: Serbia's troubled path to EU accession talks”. Chicago Tribune. 22. 4. 2013. Архивирано из оригинала на датум 22. 7. 2013. 
  45. ^ Beta, Tanjug (24. 6. 2007). „Tadić apologized to Croatian citizens”. B92. Архивирано из оригинала на датум 26. 6. 2007. 
  46. ^ „Zastava Srbije od danas se vijori ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku” (на језику: српски). VOA News. Архивирано из оригинала на датум 22. 1. 2008. Приступљено 16. 2. 2008. 
  47. ^ „Predsednik Tadić na konstituisanju Veća za saradnju Republike Srpske i Srbije” (на језику: српски). General Secretariat of the President of Serbia. 6. 9. 2007. Архивирано из оригинала на датум 5. 10. 2011. Приступљено 16. 2. 2008. 
  48. ^ „Policy of peace Serbia's goal – Tadić”. B92.net. Приступљено 30. 5. 2011. 
  49. ^ „Inzko: Break-up of Bosnia not option, published 19 Sept 2009, accessed same day”. B92.net. Архивирано из оригинала на датум 7. 6. 2011. Приступљено 30. 5. 2011. 
  50. ^ „Pope Benedict XVI meet Boris Tadic President of Serbia at the Vatican September 29, 2005.”. Catholic Press Photo. Архивирано из оригинала на датум 12. 2. 2008. Приступљено 16. 2. 2008. 
  51. ^ „President Tadić's speech at the opening of the 1000th session of the Committee of Ministers of the Council of Europe”. General Secretariat of the President of Serbia. 22. 6. 2007. Архивирано из оригинала на датум 17. 9. 2011. Приступљено 16. 2. 2008. 
  52. ^ „Tadić: Nemam prava da pozovem Srbe da izađu na izbore” (на језику: српски). General Secretariat of the President of Serbia. 12. 9. 2007. Архивирано из оригинала на датум 5. 10. 2011. Приступљено 16. 2. 2008. 
  53. ^ Tadić formally submits presidential candidacy Архивирано 21 фебруар 2008 на сајту Wayback Machine
  54. ^ „Питај Председника”. Званични сајт Бориса Тадића. Архивирано из оригинала на датум 26. децембар 2007. Приступљено 30. јануар 2021. »приказ форме за унос питања са додатним детаљима« 
  55. ^ „Pitaj predsednika”. Youtube. PredsednikBorisTadic. Приступљено 30. јануар 2021. »Снимци одговора на постављена питања, питања су у опису видео снимака« 
  56. ^ а б в г д „Mondo: TV duel: Tadić i Nikolić obećali bolji život (на језику: српски). 30. 1. 2008. Приступљено 30. јануар 2020. 
  57. ^ „Serbia election victory for Tadic”. BBC. 4. 2. 2008. Приступљено 30. јануар 2021. 
  58. ^ Извештај о коначним резултатима избора за председника Републике Архивирано на сајту Wayback Machine (19. фебруар 2008), Републичка изборна комисија
  59. ^ Tanjug (8. новембар 2007). „Od besplatnih akcija građanima najmanje po hiljadu evra”. Званични сајт Блица. Блиц. Приступљено 30. јануар 2021. 
  60. ^ „Mlđan Dinkić o 1000 evra za akcije”. Youtube. Istinomer. 11. октобар 2011. Приступљено 30. јануар 2021. 
  61. ^ „Mladjan Dinkic o akcijama od 1000 evra”. Youtube. 12. јануар 2011. Приступљено 30. јануар 2021. 
  62. ^ „"Zbog Tadića sam obećao 1.000 evra". Б92 званични сајт. Б92. 28.децембар 2010. Приступљено 30. јануар 2021.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  63. ^ Логос 2019, стр. 402.
  64. ^ Tadić odustao od kandidature
  65. ^ Dragan Đilas novi predsednik DS
  66. ^ Boris Tadić izašao iz DS
  67. ^ = 0 „Tadić: Mir nema alternativu”[мртва веза].Predsednik.rsTanjug.
  68. ^ „Ko je Irina?”. JUGpress (на језику: српски). Savet Pančevačkih Seniora. 15. 10. 2007. Приступљено 26. 12. 2008. [мртва веза]
  69. ^ Veselinka Zastavniković: Bilaj je militantna protivnica religije. Šokirala nas je kada je otišla u manastir – mJutarnji
  70. ^ Alo Info re Tatjana Tadić Архивирано 17 мај 2011 на сајту Wayback Machine
  71. ^ „Српска обиљежила 20 година постојања, Дан и крсну славу Светог Стефана”. Радио-телевизија Републике Српске. 10. 1. 2012. Приступљено 10. 1. 2012. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Претходник:
Зоран Ђинђић
Председник Демократске странке
2004—2012.

Наследник:
Драган Ђилас
Претходник:
Милан Милутиновић
Председник Републике Србије
2004—2012.
Наследник:
Томислав Николић