Тамара Де Лемпицка

С Википедије, слободне енциклопедије
Тамара де Лемпицка
Лични подаци
Датум рођења(1898-05-16)16. мај 1898.
Место рођењаВаршава,, Краљевина Пољска, Руско царство
Датум смрти18. март 1980.(1980-03-18) (81 год.)
Место смртиЦуернаваца,, Мексико
Уметнички рад
Пољесликање
Правацарт деко
Утицаји одАндре Лот

Тамара Łемпицка, позната и као Тамара де Лемпицка (16. мај 1898. – 18. март 1980) била је пољска арт деко сликарка и „прва жена сликар која је постала гламурозна звезда“.[1] Под утицајем кубизма, Лемпицка постаје водећи представник арт деко стила на два континента, и омиљени уметник већине холивудских звезда, позната као „баронеса са четком“. Била је омиљена модерна сликарка портрета њене генерације међу буржоазијом и аристократијом.

Породица[уреди | уреди извор]

Тамара Лемпицка је рођена као Мариа Гóрска у Варшави 1898. а умрла је у Мексику 1980. године. Њен отац, Борис Гурвик-Горски је био богати руски трговац или индустријалац, док је њена мајка, Малвина Деклер, дошла из богате пољске породице. Тамара и њени брат и сестра, Адриенне и Станцзик, одрастали су са мајком и њеним родитељима у Варшави. Тамарин отац је нестао из њеног живота када је имала само неколико година и околности његовог одласка су остале дубоко скривене тајне уметнице. Она је тврдила да су њени родитељи разведени, али се верује да је Борис Горски починио самоубиство. Када је одрасла, Тамара је волела да нагласи да је она Пољакиња. 1911. године Тамара се преселила у Санкт Петербург да живи са својим рођацима Стефа и Маурици Стифер. На Академији ликовних уметност похађала је часове цртања, и увелико уживала у друштвеном и културном животу. Стиферс ју је често водио на балетске представе, ексклузивне концерте, опере и рецитале. На једном од елитних санктпетербуршких балова Тамара је упознала свог мужа Тадеуша Лемпицког, младог адвоката и социјалисту. Тамара се удала за Тадеуша у Санкт Петербургу 1916. године; њихова ћерка Марија Кристина, звана Кизет, рођена је исте године. Тадеуш Лемпицки је ухапшен током руске револуције 1917. године. Након што је пуштен из затвора, он и Тамара састали су се у Данској, где остају до лета 1918. године након чега одлазе у Париз.

Почетак[уреди | уреди извор]

Тамара Лемпицка је почела своје учење у атељеу Мориса Дениса на Академији Рансон у Паризу. Он је био захтеван и дисциплинован наставник под чијим патронатом су ученици савладали основе композиције пејзажа. Његови погледи на уметност и његов сликарски рад, пре свега, везаност за естетске и декоративне елементе, нису били без значаја. Ипак, савети које је Тамари дао следећи учитељ, Андре Лот, сликар, декоратер, критичар и теоретичар уметности, показали су се од суштинске важности у Лемпицкином раду. Лот је промотер модернизације, салон сликарства помоћу принципа експерименталног сликарства из импресионистичких идеја које се тичу боје, до кубистичких конструкција простора унутар слика. Рад Андреа Лота није имао ништа заједничко са авангардним истраживањима тада присутних у сликарству, његов циљ је био да направи компромис, пријатан облик који би дочарао конзервативан укус богате буржоазије, пружајући им утисак да су купили слике које "иду у корак са временом".

Највише од свега, у Лотовом студију Лемпицка је научила како да вешто спаја савремене облике илустрације са традиционалним сликарством. Њени радови су означени као пост-кубистичка стилизација, облици направљени од поједностављених блокова, али уређени у складу са класичним редом. Лемпицка је проширила своје интересовање за уметничке традиције. Фасцинирана ренесансом одлази у Италију да проучава дела старих мајстора. Инспирисана овим уметничким часовима одлучила је да користи светле, јасне и живе боје, завршавајући сваки детаљ својих слика са изузетном прецизношћу. Стилизоване, често маниристичких форма и фигура дале су декоративан квалитет њеним радовима. Спој традиције и модернизма, као и поменути декоративни елементи – све веома пријатно за очи тадашње публике – довео је до изузетне популарности сликарке. Средином 1920-их, на врхунцу арт деко естетике, Лемпицка је почела да гради свој пут ка врху. Она је излагала своје радове у салонима Париза и у иностранству, укључујући и Пољску.

На врху[уреди | уреди извор]

Њена популарност је убрзо донела и финансијски успех. Естетска развијеност Лемпицке ласкала је укусу богате буржоазије. Она је углавном била фокусирана на портрете и стил живота, али је сликала и актове. Актови су дизајнирани тако да украсе салоне буржоазије. Жене аристократа и супруге богатих индустријалаца тражиле су своје портрете у великом броју. Број ових налога довело је до готово масовне производње слика. У то време би Лемпицка проводила и до дванаест сати дневно сликајући. Ликовни критичари, међутим, третирали су њене радове без оклевања. Мишљења критичара су била подељена, од оних који су њене слике окарактерисали као „на ивици кича и граници греха“ до оних који су је називали „пропагатором перверзног сликарства“ истичући јасно хомоеротски карактер њених слика. Ипак, овај аспект њеног сликарства донео јој је популарност и интересовање на глобалном нивоу.

Неоспорив квалитет Лемпицкине уметности лежи у њеној способности да тумачење света који је окружује преведе и прилагоди на језик сликарства. Њени портрети чине галерију савремених врста, њених свакодневних хероја, укључујући и оне који су били део друштвене и културне елите. Њен аутопортрет Тамара у Зеленој Бугатти из 1929. године може се посматрати као симболична слика једне еманциповане жене тог времена. Чланак у Ла Пологне приметио је да су Лемпицкини "модели модерне жене које не знају за лицемерје ни срам буржоаске моралности. Оне су преплануле од сунца и ветра, а њихова тела су гипка као и она из Амазоније."Њен начин живота је далеко од општеприхваћених друштвених норми. Лемпицка није крила ни једну љубавну аферу, било да су мушкарци или жене у питању. Њено добро познато познанство са Габријелеом D'Анунциом изазвало је кризу која је довела до развода 1927. године.

Лемпицка се поново удала 1934. године за барона Роула Куфнера, власника највећег имања у Аустроугарској. Пошто је предосетила долазак Другог светског рата, наговорила је барона да прода своја имања у источној Европи и новац пребаци у Швајцарску.[2]

Каснији живот[уреди | уреди извор]

У зиму 1939. године, Лемпицка и њен супруг су се преселили у Сједињене Америчке Државе. Она је одмах организовала изложбу у Њујорку, иако су живели на Беверли Хилсу[3]. 1940. године Лемпицка је постаје омиљени сликар холивудских звезда, друштвене и финансијске елитом. Године 1943, пар се сели у Њујорк. Иако је наставила да живи са стилом, њена популарност као сликарке у великој мери је опала. Још неко време је наставила да слика у свом препознатљивом стилу, иако су теме биле проширене на мртву природу или чак апстракцију. Иако је на крају је усвојила нови стил, користећи шпахтлу уместо четкице, њени нови радови нису били добро примљени на изложби 1962. године у Иолас галерији, те Лемпицка чврсто одлучује да никада више не изложи своје радове и да се повуче из активног јавног уметничког живота.

Након што је барон Куфнер преминуо од срчаног удара, 3. новембра 1961. године, Тамара је продала већину своје имовине и направила три путовања око света бродом. После тога, Тамара се сели у Хјустон, како би била са својом ћерком Кизет и њеном породицом. Дани њене славе су били неповратни. Тамара се 1978. године сели у Куернаваку у Мексику. Кизет након смрти свога мужа одлази код мајке. Године 1980, 18. марта, Тамара је преминула у сну. Била је кремирана, а пепео су посули на вулкану Попокатепетл, 27. марта 1980. године, њен пријатељ Виктор Мануел Контрерас и њена ћерка Кизет.[4]

Изложбе[уреди | уреди извор]

  • од 1922. до 1950. године, салон д'Аутомне, Тхе Салон Индепендент
  • 1925. Самостална изложба, Боттега ди Поесиа, Милано
  • 1926, 1930. и 1931. личне изложбе, Галерие Колет Веил, Париз
  • 1929. Међународна изложба ликовних уметности, Познан, Пољска
  • 1932, 1933, 1934, 1935, 1936.: Жене савремених уметника (ФАМ), Пигалле позориште, Маисон де Франце, Бернхеим-Јеуне Галлерy.
  • 1941. и 1942. самосталне изложбе, Јулиен Леви Галлери, Њујорк и Лос Анђелес
  • 1947. Зимски салон: негде у Европи
  • 1957. Самостална изложба, Сагиттариус Галлерy, Рим
  • 1961. Ретроспектива, Рор-Волмар Галерија у Паризу, фигуративно и апстрактно
  • 1972. Ретроспектива, Луксембург галерија (Ален Блондел и Ив Плантин), Париз
  • 1980. Ретроспектива, Сеибу, Токио, каталог (предговор за Гермаин Базин)
  • 1989. Ретроспектива, Мусео Национал де Арте, Мексико
  • 1991. Монтреал Мусеум оф Фине Артс, "Тхе 20с, тхе аге оф тхе цитиес" (кустос Јеан Цлаир)
  • 1992. Народни музеј жена у уметности "Жене Уметници и пољска авангарда"
  • 1994. Самостална изложба Аццадемиа ди Франциа (Вилла Медици), Рим
  • 1997. Мусеум оф Арт Хиросхима, Јапан (Каталог Алаин Блондел)[5]
  • 2004. Ретроспектива, Роyал Ацадемy оф Артс у Лондону и Кунстфорум Wиен, Беч.
  • 2006. Ретроспектива, Мусеум оф тхе Тхиртy Yеарс, Боулогне-Билланцоурт, Француска
  • 2006. Ретроспектива, Палаззо Реале, Милано
  • 2007. Ретроспектива, Фундацион ЦаиxаГалициа, Виго, Шпанија
  • 2009. Ретроспектива, Паласио Беллас Артес у Мексико Ситију, Мексико
  • 2013. Пинацотеца, Париз
  • 2015. Самостална изложба, Палаззо Цхиаблесе, Торино

Награде[уреди | уреди извор]

  • 1929. Бронзана медаља на Међународној изложби у Познану, Пољска

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]