Вид птица
Вид је најважније чуло код птица. Оне су веома покретне животиње и потребне су им прецизне информације о њиховој околини док лете и скачу са места на место. Постоје многе сличности у структури и способности људских и птичјих очију, али постоје и разлике које дају птицама значајну предност. Ове животиње имају велики број адаптација због којих је њихов вид бољи од вида осталих група кичмењака.
Мишићи птичјих очију могу да промене облик сочива брзо и у већој мери него код сисара. Оне имају највеће очи у односу на величину главе међу кичмењацима, а покрет им је ограничен костима у оку. Анатомија ока је слична као код осталих кичмењака, али имају структуру звану пектен, која је јединствена за птице.
Птице, као и рибе, водоземци и гмизавци имају четири типа рецептора за боју. Зато оне имају могућност да, поред онога што људи могу да виде, детектују и ултраљубичасту светлост (300-400 нм), а друга прилагођавања им дају могућност да детектују и магнетна поља. Оне такође имају више рецептора за светлост у мрежњачи него сисари и више нервних веза између рецептора и мозга.
Вид различитих врста птица се разликује, и сваки је прилагођен окружењу и начину живота саме птице.
Анатомија ока[уреди | уреди извор]
Птичије око се састоји из два главна дела (коморе) који су подељени склеротичном плочом (скуп малих костију) и сочивом. Сваку комору испуњава бистра течност. Један крај очног мишића је причвршћен за склеротичну плочу, а други крај за сочиво и рожњачу. Грчењем и опуштањем ових мишића, облик сочива и рожњаче се мења, и птица може да се фокусира на један објекат.
Дужица је танак лист мишића испред сочива, који може да контролише количину светлости која улази у око. Она садржи пигменте који оку дају боју. Боје очију птица могу бити: браон, црвена, бледо жута, зелена и бледо плава. Отвор у дужици је зеница.
Беоњача је тврд, бели слој који формира „бели“ део ока и даје оку свој облик, а судовњача садржи богате залихе крви које носе хранљиве материје до ока.
Мрежњача је унутрашњи слој ока и она садржи густо збијене ћелије које су осетљиве на светлост – чепиће и штапиће.
Жута мрља је тачка у којој су те ћелије најгушће и где је слика најоштрија. Неке птице имају двоструку жуту мрљу. Чепићи су осетљиви на одређене таласне дужине светлости – боје, дању, а штапићи су специјализовани за вид при слабом светлу и ноћу. Стога, штапићи су доминантни код ноћних врста, а чепићи код дневних врста. Код неких врста, као што су соколи, дроздови и црноглавке, чепићи су осетљиви на ултраљубичасто светло. Ово је корисно за соколе у лоцирању ниховог плена, углавном глодара. Урин који њихов плен остави за собом, соколи виде као ултраљубичасту светлост (УВ). Код дроздова и црноглавки, овакав вид је користан за препознавање УВ зрака који се рефлектују у бобицама на јесен.
Пектен је јединствен међу птицама и рептилима, мада орнитолози још не разумеју његову сврху. Ова структура вири из мрежњаче и улази у задњу комору. Богата је крвљу. Једна могућност је да доводи хранљиве састојке и кисеоник до мрежњаче, помажући судовњачи у својој функцији, зато што птичја мрежњача, за разлику од људске, не садржи крвне судове.
Да би заштитиле своје очи, птице имају 3 капка. То су нормалан горњи и доњи капак и додатни трећи капак. Горњи се затвара кад трепћу, а доњи кад спавају. Трећи капак, који се још зове и трепћућа мембрана, чини танак слој ткива који се затвара дијагонално преко ока, од унутрашњости ка спољашњости. Он чисти и штити површину ока.
Перцепција светлости[уреди | уреди извор]
Вид већине птица је тетрахроматски, што значи да имају четири врсте чепића и њихов ниво апсорпције је висок. Код неких птица ниво апсорпције је веома висок, тако да могу да виде и најкраће светлосне таласе – УВ. Голубови имају додатни пигмент и стога имају пентахроматски вид. Људи имају трихроматски вид, што значи да имају 3 врсте чепића.
До сада најзаступљенији пигмент чепића код птица је јодопсин, који апсорбује таласне дужине близу 570 нм. Код пингвина, овај пигмент је спустио свој ниво максималне апсорпције на 543 нм, вероватно да би се прилагодио на плаву водену средину.
Сваки чепић птица и гмизаваца садржи обојене капљице уља. Оне не постоје код сисара. Капљице, које садрже високу концентрацију каротеноида (витамина А), су постављене тако да светлост пролази кроз њих пре него што падне на визуелни пигмент. Оне делују као филтри, уклањајући неке таласне дужине и сужавајући спектар апсорпције пигмената. Ово смањује преклапање пигмената и повећава број боја које птица може да препозна. Познато је 6 типова капљица уља. Пет типова садржи мешавине каротеноида, који апсорбују различите таласне дужине и интензитете, док шести не садржи пигменте. Каротеноиди апсорбују таласне дужине од 400 до 550 нм.
Покрети[уреди | уреди извор]
Птице могу да примете брзе покрете много боље него људи. Јастреб може да јури покретан плен кроз шуму и да избегне гране и друге објекте. Таква јурњава би се људима чинила замућена. Птице могу детектовати и објекте који се крећу споро. Људи не могу да примете кретање Сунца и сазвежђа, али птице могу. То им помаже у миграцијама. Да би добиле стабилне слике док лете или стоје на грани која се љуља, птице држе главу што стабилније могуће захваљујући рефлексима. Одржавање стабилне слике је веома значајно за птице грабљивице.
Магнетна поља[уреди | уреди извор]
Перцепција магнетних поља код птица селица највероватније зависи од светлости. Оне померају главу да би детектовале оријентацију магнетног поља, а могуће је да могу и да га „виде“. Десно око птице селице садржи протеин осетљив на светлост – криптохром. Криптохром је кључни протеински састојак за геомагнетно опажање. То је као компас за птице.
Вид[уреди | уреди извор]
Бинокуларни вид је вид при којем се оба ока користе заједно. Такав вид имају и људи. Његова предност је могућност прецизног одређивања удаљености, али мана је у томе што обухвата узак видокруг. Већина птица има бинокуларни вид. Грабљивице, као што су јастребови и сове имају посебно добро развијен бинокуларни вид, јер су њихове очи на предњем делу главе. Монокуларни вид је вид при коме се очи користе одвојено. Малим птицама су очи обично постављене са страна да би имале свестрани вид и да би могле видети опасност са свих страна, што је и предност монокуларног вида. Његова мана је што не може најпрецизније да се одреди удаљеност.
Птице, као што су голубови и водене птице, чије су очи постављене са стране, имају веома мали бинокуларни вид, те се ослањају на привидно кретање између блиских и удаљених објеката да би одредиле даљину. То је као када путујемо аутомобилом или возом – призор најближе нама изгледа замућено, док призор на хоризонту делује скоро непокретан. Ово може да објасни зашто водене птице брзо окрећу главе док стоје или ходају, док голубови померају своје напред – назад. Водене птице имају флексибилна сочива која им омогућавају прилагођавање вида у води и у ваздуху. Оштрина вида је могућност разликовања финих детаља и релативна је функција. Врапци, на пример, морају бити у стању да распознају фина семена на земљи, док јастребови морају бити у стању да виде плен са великих висина. Да би ово постигле, птице морају имати велике очи, веће у односу на њихове главе него ми. На пример, чворак има 15 пута веће очи у односу на главу него људи. Он је интересантан, јер док кљуца земљу, може да ротира очи напред, и погледа дуж кљуна како би нашао плен, побољшао свој бинокуларни вид и прецизно одредио даљину. Оштрина вида већине птица је три пута боља од наше, а у случају орла, пет пута. Тако да, ако ми можемо да видимо возачку дозволу са 20 метара даљине, орао може да је види са 100 метара даљине.
Вид птица грабљивица[уреди | уреди извор]
Визуелна способност птица грабљивица је велика, а на њу утичу многи фактори. Оне имају велике очи у односу на величину главе, 1,4 пута веће од просека птица исте тежине. Очи су им у облику цеви да би се произвела већа слика на мрежњачи. Њихова мрежњача има велики број рецептора по квадратном милиметру, који огређују оштрину вида. Што више рецептора има животиња, то је способност да разликује предмете у даљини већа. Многе птице грабљивице имају далеко више штапића и чепића од људи (соко има 65000 по мм2, док човек има 38000 по мм2) и то пружа овим птицама спектакуларан вид на даљину. Мрежњача може бити у облику сочива, што додатно повећава густину рецептора. Због ових особина, јастреб има чак 6 до 8 пута бољи вид од човека.
Грабљивице које имају очи на предњем делу главе, имају бинокуларни вид, коме додатно помаже жута мрља. Оне имају веома добру визуелну резолуцију (соко може да види инсекта дужине 2 милиметра са висине од 18 метара), али имају ману у томе што им је вид слаб при слабом осветљењу. Лешинарима, попут супова, не треба тако оштар вид, тако да они имају само једну жуту мрљу са око 35000 рецептора по мм2. Птице грабљивице вероватно могу да разликују боје као људи, али немају могућност да разликују поларну светлост.
Већина грабљивица има превој који се протеже изнад ока. Та „обрва“ им даје њихов карактеристичан поглед. Она штити око од ветра, прашине и прекомерне светлости. Орао рибар нема овај превој, мада распоред перја око његових очију има сличну функцију. Он има и тамно перје испред очију, које вероватно служи да смањи одсјај воде док лови рибе.
Вид ноћних птица грабљивица - сова[уреди | уреди извор]
Совина очна јабучица више личи на цев и то повећава фокусну дужину ока и даје јој телескопски вид. Она има велике дужице које могу пуно да рашире зенице и прикупе пуно светлости. Обе ове адаптације јој помажу да примети мали плен из далека и при слабом светлу. У потпуном мраку, сове као што је шумска сова, ослањају се на свој фантастичан слух да би лоцирале плен. Сове виде сто пута боље него човек на великим раздаљинама, посебно ноћу, али не могу видети ништа ближе од 10 цм. Совино око поседује мало ћелија које су осетљиве на боју, тако да већина сова види мало боја или само црно – бело.
Како оне имају добар ноћни вид, често се мисли да су слепе при јаком светлу. То није тачно, зато што њихове зенице имају широк спектар прилагођавања. То им омогућава да права количина светлости погоди мрежњачу. Неке врсте могу чак видети боље од људи при јаком светлу.
Поређења ради, људи имају видно поље од 180º, од којих је 140º бинокуларни вид. Шљуке имају невероватан видокруг од 360º зато што су им очи постављене са стране. Међутим, мање од 10º тог видокруга чини бинокуларни вид. Видокруг сова је око 110º. Од тога 70º чини бинокуларни вид.
Вид водених птица[уреди | уреди извор]
Морске птице, као што су чигре и галебови, које се хране на површини воде или урањањем имају црвене капљице уља на чепићима на мрежњачи. То побољшава контраст и заоштрава вид на даљину, посебно у магловитим условима. Птице које лове изнад воде морају да исправе одсјај воде када се риба посматра под углом. Мале беле чапље могу да направе корекције које су потребне када се хвата риба и најуспешније су када нападају под оштрим углом и још је већи успех када рибе не могу да примете своје предаторе.
Птице које лове под водом имају далеко мањи број капљица уља, али оне имају посебно савитљива сочива. Ово омогућава већу акомодацију за добар вид у ваздуху и у води. Вранци имају већу савитљивост сочива од свих осталих птица, али се сматра да водомар има најбољи свестрани вид (у ваздуху и у води).
Морске птице које долазе на обалу само да би се размножавале и проводе већину свог живота лутајући близу површине океана, имају дугу уску област визуелне осетљивости на мрежњачи. У овом простору се налазе делови нервних ћелија - ганглије, које су равномерно распоређене и веће су у односу на оне у остатку мрежњаче. Оне могу овим птицама да помогну у детектовању плена док лете ниско изнад воде.
Вид папагаја[уреди | уреди извор]
Као што птице певачице, голубови и многе друге врсте птица имају очи са стране, тако их имају и папагаји, што им омогућава веома широк видокруг. Због тога нема потребе да померају зенице горе – доле и лево – десно, као ми. Још једна разлика између очију људи и папагаја је то да човек просечно трепне 15 пута у минути, док папагаји то раде неколико пута ређе. Они не виде ноћу и имају приближно исти број чепића и штапића као људи. Папагајима су боје и оштар вид веома важни у препознавању опасности, избору партнера и хране. За то су одговорни чепићи. Већина папагаја има тетрахроматски вид, а неки имају чак и пентахроматски вид, што им омогућава фантастично препознавање боја. Они могу да виде и УВ и инфрацрвену светлост, које ми не можемо. Добро препознавање боја им је важно због проналажења хране (инсеката, бобица, семенки). Црвени цвет могу да виде чак са удаљености од 1,5 км.
Литература[уреди | уреди извор]
- Буртон, Роберт (1985). Бирд Бехавиоур. Лондон: Гранада Публисхинг. ИСБН 978-0-246-12440-1.
- Синцлаир, Сандра (1985). Хоw Анималс Сее: Отхер Висионс оф Оур Wорлд. Бецкенхам, Кент: Цроом Хелм. ИСБН 978-0-7099-3336-6.
- Стуркие, П. D. (1998). Стуркие'с Авиан Пхyсиологy. 5тх Едитион. Ацадемиц Пресс, Сан Диего. ИСБН 978-0-12-747605-6. ОЦЛЦ 162128712 191850007 43947653.
- Зиеглер, Харрис Пхилип (1993). Бисцхоф, Ханс-Јоацхим, ур. Висион, Браин, анд Бехавиор ин Бирдс: А цомпаративе ревиеw. МИТ Пресс. ИСБН 978-0-262-24036-9. ОЦЛЦ 27727176.
