Đura Đurović
| Đura Đurović | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 11. januar 1900. |
| Mesto rođenja | Gornja Gorevnica, kod Čačka, Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 2. april 1983. (83 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija |
| Porodica | |
| Supružnik | Ana Đurović rođ. Paligorić (1907—1994) |
Đura Đurica Đurović (Gornja Gorevnica, 11. januar 1900 — Beograd, 2. april 1983) bio je srpski i jugoslovenski advokat, ravnogorac i prevodilac.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Gimnaziju je učio u Čačku. Tu ga je stigla mobilizacija za Prvi balkanski rat 1912. godine. Kao trećepozivac nije otišao u armiju i vraćen je zbog nedostatka vojne opreme i oružja kao „prekobrojan“.
Po završetku gimnazije završava Pravni fakultet u Beogradu oktobra 1924. Kao stipendista vlasnika Resavskih rudnika dobija stipendiju da obiđe Francusku, Britaniju i Nemačku. U Francuskoj i Britaniji boravi od 1924. do 1928, sa kratkim odlaskom u Nemačku. U Pariz je doktorirao prava. Doktorsku tezu odbranio je na Sorboni 10. marta 1928. pod naslovom „Le protocole de Geneve devant l`opinion Anglaise.“ (Ženevski protokol prema engleskom shvatanju).
Po povratku iz Francuske radi kao advokat i kao službenik Beogradske opštine od 1929. do Aprilskog rata 1941. Bio je neuspešan kandidat za narodnog poslanika 1935, na listi dr Bogoljuba Jeftića, a od 1939. je bio član Demokratske stranke.
Okupacioni aparat ga je dva puta ispitivao zbog pripadnosti slobodnom zidarstvu u aprilu 1941, i maja 1942. Po osnivanju Jugoslovenske ravnogorske omladine (JURAO) u novembru 1942. bio je prvo vreme predsednik organizacije da bi tu funkciju uskoro preuzeo dr Vojin Andrić, advokat iz Beograda.
Priključuje se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini JVuO u maju 1943. godine. U JVuO je bio aktivan u propagandnim naporima, a vodio je i radio stanicu koja je bila u direktnoj vezi sa SAD. U tom svojstvu je učestvovao i u operacija Halijard u kojoj je spaseno oko 500 američkih i drugih savezničkih pilota. Stanica je emitovana sa Kablara od jula 1943. do avgusta 1944.
Đurović dobija novu funkciju sekretara Centralnog Nacionalnog Komiteta u junu 1944, i kao takav radi na uređenju i realizaciji sadržaja koji će putem radio-stanice prenositi u inostranstvo. Bio je urednik lista „Ujedinjeno Srpstvo“ čija su četiri broja izašla u proleće 1944, a koji je bio neka vrsta poluzvaničnog organa Ravnogorskog pokreta.
Tokom boravka američkog pukovnika Roberta Makdauela (Robert McDowell) iz Ureda za strateška dejstva - OSS (Office of Strategic Operations) kod generala Mihailovića u leto i jesen 1944, Đurović je bio sa njim u kontaktu na zahtev generala Mihailovića. Makdauel je ispitavao mogućnost predaje nemačkih snaga u Srbiji generalu Mihailoviću. Đurović je učestvovao u saradnji trupa JVuO pod kapetanom Rakovićem, komandantom Drugog ravnogorskog korpusa, sa trupama Crvene armije u oktobru 1944. U sadjestvu snaga JVuO i Crvene armije napadana je nemačka komunikaciona linija Valjevo-Čačak-Požega.
Nije otišao sa generalom Mihailovićem u Bosnu oktobra 1944, već je ostao u Srbiji. Tokom prve polovine 1945. se skrivao, a uhapšen je 8. juna 1945.
Izveden je na javno suđenje „članovima političkom i vojnog rukovodstva organizacije Draže Mihailovića“ pred Višim vojnim Sudom Jugoslovenske armije u julu i avgustu 1945. u Beogradu, zajedno sa četničkim komandantima Vojislavom Lukačevićem, Dragutinom Keserovićem i Vojislavom Vojinovićem. Dr Đurović je na ovom suđenju bio prvooptuženi od ukupno 25 otuženih. To je bilo prvo veliko suđenje pripadnicima JVuO. Tužilac je bio Miloš Minić.
Zbog svoje idejno-političke linije koju je obavljao u ravnogorskoj organizaciji osuđen je na kaznu zatvora od 20 godina s prisilnim radom, konfiskacijom celokupne imovine i gubitkom građanskih i pojedinih prava od 10 godina. Kazne smrti ga je jedino spasilo to što nije vojnički učestvovao u organizaciji generala Draže Mihailovića. Takvu sudbinu nisu doživeli Lukačević, Keserović i Vojinović.
Na izdržavanje kazne u Sremskoj Mitrovici je odveden odmah nakon kapitulacije Japana 2. septembra 1945. Tu je izdržao gotovo 17 godina. Pomilovan je na osnovu opšte amnestije i izašao je iz zatvora 2. aprila 1962. godine. Posle rezolucije Informbiroa stavljen je u samicu i držan bez kontakta s ijednim drugim zatvorenikom sledeća 23 meseca sve do početka juna 1950. Za sve vreme boravka u zatvoru u Sremskoj Mitrovici smatran je, zajedno sa dr Stevanom Moljevićem, za neformalnog vođu brojnih zatvorenih ravnogoraca, kao i za jednog od najopasnijih i najdoslednijih protivnika novih vlasti. Zbog takvog visokog statusa među zatvorenicima bio je izložen stalnom progonu i pritisku. Organizovao je 28-29. marta 1959. štrajk glađu zatvorenika u Sremskoj Mitrovici zajedno sa Bogdanom Krekićem, dr Vojinom Andrićem i Androm Lončarićem zbog maltretiranja zatvorenika od strane čuvara. U štrajku je učestvovalo 127 zatvorenika, uglavnom pripadnika JVuO.
Po izlasku iz zatvora živi u Beogradu od aprila 1962. do novembra 1973. Za sve ovo vreme je pod budnim nadozorom Službe državne bezbednosti koja ga hapsi novembra 1973, iako je već bio teško bolestan. Optužen je za veze sa organizacijom SOPO i Androm Lončarićem, kao i da je pisao pamflete protiv SFRJ, pa je osuđen na novih pet godina zatvora. Drugu robiju je proveo u Požarevačkoj „Zabeli“, pomilovan je i pušten 25. novembra 1977. godine. Za njegovo oslobađanje zauzeo se više puta Amnesti Internašonal (Amnesty International), a jugoslovenskim vlastima je stiglo više od 4.000 peticija iz inostranstva za puštanje na slobodu dr Đurovića.
Preveo je nekoliko knjiga čuvenog Doktora Dulitla, koje će po njegovom izlasku iz zatvora štampati „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca, ali pod imenom i posredstvom Radomira Miloševića koji je proveo dugogodišnju robiju sa Đurovićem u Sremskoj Mitrovici, ali je kao radnik ambasade SAD mogao da objavljuje prevode pod svojim imenom za razliku od dr Đurovića kome je uskraćeno to pravo, kao što mu je trajno bilo zabranjeno da dobije pasoš.
Proveo je u jugoslovenskim komunističkim zatvorima 20 godina, devet meseci i dvadeset i pet dana kao politički zatvorenik. Po dužini provedenoj u zatvorima komunističke Jugoslavije spada u prva tri osuđenika.
Glavni radovi[uredi | uredi izvor]
- - Djoura Djourovitch, Le Protocole de Genève devant l’opinion anglaise. Thèse pour le doctorat présentée et soutenue le samedi 10 mars 1928 à 1 heure par Djoura Djourovitch. Paris: Jouve & Cie éditeurs, 1928.
- - Đura Đurović, “Razmišljanje o smrti”. Hereticus VII/1-2 (2009), 207–236 [ovaj tekst dr Đurović je sastavio neposredno pred smrt 1982].
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Radomir Milošević - Čeda, Zakasneli raport kapetana Čede. Hronika jedne srpske sudbine, Interprint, Beograd 1996.
- S. Cvetković, „Đura Đurović": Srpski biografski rečnik, tom 3 Matica srpska, Novi Sad (2007). str. 687.
- Slobodan G. Markovich, „Dr Djura Djurovic. A lifelong opponent of Yugoslav Communist Totalitarianism“, Balcanica, vol. 53 (2012). str. 273–323.
- Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.
- Milovanović, Nikola (1983a). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Izdaja. I. Beograd: Slovo ljubve. Arhivirano iz originala 23. 04. 2013. g. Pristupljeno 24. 04. 2013.
- Milovanović, Nikola (1983b). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Poraz. II. Beograd: Slovo ljubve. Arhivirano iz originala 23. 04. 2013. g. Pristupljeno 24. 04. 2013.
- Milovanović, Nikola (1983c). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Rasulo. III. Beograd: Slovo ljubve. Arhivirano iz originala 23. 04. 2013. g. Pristupljeno 24. 04. 2013.
- Milovanović, Nikola (1983d). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Slom. IV. Beograd: Slovo ljubve. Arhivirano iz originala 23. 04. 2013. g. Pristupljeno 24. 04. 2013.
