Ježi Novosjelski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ježi Novosjelski
Datum rođenja7. januar 1923
Mesto rođenjaKrakov
Datum smrti21. februar 2011
Mesto smrtiKrakov

Ježi Novosjelski (rođen 7. januara 1923 . u Krakovu, preminuo 21. februara 2011 takođe u Krakovu [1] ) - poljski slikar, ilustrator, scenograf, filozof i pravoslavni teolog. Smatra se jednim od najvećih savremenih ikonopisca.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Krakovu. Otac mu je bio Lemk grkokatoličkog obreda, a majka Poljakinja nemačkog porekla. Njeni preci su u Poljsku došli tokom tzv. Jozefinske kolonizacije.

Godine 1940. počeo je da studira na Državnoj školi umetničkih zanata u Krakovu (Staatliche Kunstgewerbeschule Krakau, osnovale su je nemačke vlasti na mestu Akademije primenjenih umetnosti u Krakovu), u klasi profesora Stanislava Kamockog. Godine 1942–1943, tokom školovanja, izučavao je ikonografiju u unijatskoj lavri Sv. Jovana Krstitelja u Uniovu, kod Lavova. Po povratku u Krakov bio je u kontaktu sa članovima buduće Krakovske Grupe. Od 1945. do 1947. studirao je na Akademiji primenjenih umetnosti u Krakovu, u klasi profesora Eugenjiuša Ajbiša. Na Prvoj izložbi moderne umetnosti u Krakovu, održanoj 1948, izlagao je slike u stilu geometrijske apstrakcije [2].

Na početku svoje umetničke karijere bio je asistent Tadeuša Kantora i bio je pod uticajem Tadeuša Bžozovskog. U periodu socijalističkog realizma bavio se sakralnom umetnošću i scenografijom. Godine 1950. sa suprugom Zofijom stanuje u Lođu u ul. Narutoviča 113. Njegova supruga je radila kao scenograf u Lutkarskom pozorištu Arlekin, dok je on radio kao umetnički direktor Državne direkcije lutkarskih pozorišta. Između ostalog bio je i kreator lutaka i scenografije za predstavu Medvedić Tumaralo za pozorište Pinokio 1952. godine. Tada je uspostavio bliske kontakte sa Terezom Tiškjevič i Stanislavom Fijalkovskim. Godine 1957. postao je predavač na Državnoj višoj školi likovnih umetnosti, gde je u početku predavao studentima u ateljeu za dizajn ukrasnih tkanina, a zatim u ateljeu za slikarstvo. Istovremeno se pridružio umetničkoj grupi „Peti krug“ iz Lođa. Period života u Lođu vidi se na slikama umetnika, posebno u seriji slika pod nazivom Pejzaž Lođa. Sam slikar je stare lođske fabrike nazivao „lođskom gotikom“ [3].

Prvu samostalnu izložbu imao je 1955. godine, a odmah zatim je predstavljao Poljsku na Bijenaleu u Veneciji (1956) i Sao Paulu (1959). Sa suprugom je napustio Lođ u septembru 1962. da bi se vratio u Krakov [3].

Od 1976. bio je profesor na Akademiji primenjenih umetnosti u Krakovu, kao i član Poljske akademije nauka i umetnosti, Grupe mladih likovnih umetnika i Krakovske grupe.

Godine 1996. zajedno sa suprugom Zofijom osniva Fondaciju Novosjelski, čiji je cilj da podrži izuzetna dostignuća poljske kulture dodelom stipendija i godišnjih nagrada.

Delo[uredi | uredi izvor]

Od malena je bio fasciniran hrišćanskim bogosluženjem istočnog obreda u kojem je odgajan (najpre kao grkokatolik, kasnije kao pravoslavac).

Pisao je ikone uglavnom prikazane u metafizičkim figuralnim kompozicijama i pejzažima; ocrtavao je ravne slikane forme. Izradio je monumentalne zidne ukrase, npr. u crkvi u Lurdu, crkvi Svetog Duha u Tihima, crkvi Prečistog začeća Presvete Bogorodice u Azorima u Krakovu, donjoj crkvi Sv. Jovana Lestvičnika u Varšavi [4], Crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u Grodeku [5], Crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u Kentšinu, Crkvi Božanskog Proviđenja u Varšavi (Vesola) [6], Crkvi Uzvišenja Časnog Krsta u varšavskom naselju Jelonki [7] i u crkvi u Hajnovki.

Ikonostasi i slike Ježija Novosjelskog krase između ostalih: grkokatoličku katedralu Sv. Vincenta i Sv. Jakuba u Vroclavu, crkvu Uzvišenja Svetog Krsta u Gorovu Ilaveckom, kapelu u Duhovnom domu u varšavskom naselju Vesola [8], kapelu u Mitropolitskoj bogosloviji u Lublinu, gde se mole grkokatolički alumni, i manastirsku kapelu očeva Bazilijanaca u Vengoževu. U Krakovu je projektovao i sagradio grkokatoličku kapelu Svetih Borisa i Gleba u zgradi Mitropolije u ul. Kanoniča [9].

U Bjalim Boru je sagrađena mala grkokatolička crkva u čijem projektovanju je učestvovao, dizajnirao enterijer i slikarski dekor.

Poslednje, nedovršeno delo Ježija Novosjelskog je raspeće u crkvi Sv. Dominika u varšavskom naselju Služev [10] .

Autor je i teorijskih radova o ikonama i slikarstvu, npr.

  • Oko ikone. Razgovori sa Ježijem Novosjelskim (1985)
  • Posebnost pravoslavlja (1991)

Komemoracija[uredi | uredi izvor]

U maju 2012. godine u Predsedničkoj palati u Varšavi otvorena je Soba Ježija Novosjelskog u kojoj je izloženo 10 umetnikovih radova [11].

Rezolucijom Sejma Republike Poljske 9. mandata od 22. jula 2022. odlučeno je da se 2023. ustanovi kao Godina Ježija Novosjelskog .

Provala i krađa dela[uredi | uredi izvor]

Dva dana nakon umetnikove smrti, policija je utvrdila da je između popodnevnih časova 22. februara 2011. i jutra 23. februara 2011. godine provaljeno u stan Novosjelskog izvršena krađa dela [12] [13]. Ukradeno je 10 slika i ikona slikara, dve ikone nepoznatog autora, dve reprodukcije nepoznatog autora, dva sata, više suvenira i 230 zlota [14]. 5. marta 2011. portparol malopoljske policije je saopštio da su ukradene slike pronađene. 8. marta 2011. radovi i predmeti pronađeni nakon provale predati su Fondaciji Novosjelski, čiji je predsednik Andžej Starmah, koji je svojevremeno bio dugogodišnji prijatelj i staratelj slikara [15].


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Jerzy Nowosielski nie żyje”. 2011-02-21. 
  2. ^ „Galeria Agraart. Jerzy Nowosielski”. Arhivirano iz originala 25. 03. 2018. g. Pristupljeno 13. 07. 2023. 
  3. ^ a b Jerzy Nowosielski – lata na Narutowicza i Zachodniej, 2011-02-22  Nepoznati parametar |inventor= ignorisan (pomoć)
  4. ^ Przeciszewski, Paweł (2011). Warszawa. Prawosławie i rosyjskie dziedzictwo. Warszawa: Agencja Wydawnicza Egros. str. 57. ISBN 978-83-89986-73-3. 
  5. ^ Radziukiewicz, Anna (2011). Gródek nad Supraślą. Z dziejów prawosławnej parafii. Gródek: Parafia prawosławna Narodzenia Bogaradzicy w Gródku. str. 93. ISBN 978-83-933473-0-8. 
  6. ^ Łukomska-Chojecka, Zofia (2019). Jerzy Nowosielski w Wesołej. Przewodnik po kościele i kaplicy parafii pw. Opatrzności Bożej w Warszawie-Wesołej. Warszawa: Biblioteka Publiczna w Dzielnicy Wesoła m.st. Warszawy. str. 7. ISBN 978-83-953741-0-4. 
  7. ^ Kalwarczyk, Grzegorz (2015). Przewodnik po parafiach i kościołach Archidiecezji Warszawskiej. Tom 2. Parafie warszawskie. Warszawa: Oficyna Wydawniczo-Poligraficzna „Adam”. str. 479. ISBN 978-83-7821-118-1. 
  8. ^ Łukomska-Chojecka, Zofia (2019). Jerzy Nowosielski w Wesołej. Przewodnik po kościele i kaplicy parafii pw. Opatrzności Bożej w Warszawie-Wesołej. Warszawa: Biblioteka Publiczna w Dzielnicy Wesoła m.st. Warszawy. str. 26. ISBN 978-83-953741-0-4. 
  9. ^ Kaplica z dziełami Nowosielskiego nie zniknie z ul. Kanoniczej, 2015-03-15, Arhivirano iz originala 16. 03. 2015. g. 
  10. ^ Staniecki, Maciej (29-30 grudnia 2012). „Odsiecz wenecka”. Rzeczpospolita: P13.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  11. ^ Uroczyste otwarcie Sali Jerzego Nowosielskiego, 2012-05-18, Arhivirano iz originala 26. 08. 2014. g., Pristupljeno 13. 07. 2023 
  12. ^ Pomóżmy odzyskać obrazy Nowosielskiego, 2011-02-24, Arhivirano iz originala 01. 03. 2011. g. 
  13. ^ „Kraków: włamanie do domu Jerzego Nowosielskiego”. 2011-02-23. 
  14. ^ „Policja zaprezentowała odzyskane obrazy Nowosielskiego [VIDEO]”. 2011-03-08. 
  15. ^ Policja przekazała Fundacji Nowosielskich odzyskane obrazy, 2011-03-08 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јежи_Новосјелски&oldid=27728018”