Јежи Новосјелски

С Википедије, слободне енциклопедије
Јежи Новосјелски
Датум рођења7. јануар 1923
Место рођењаКраков
Датум смрти21. фебруар 2011
Место смртиКраков

Јежи Новосјелски (рођен 7. јануара 1923 . у Кракову, преминуо 21. фебруара 2011 такође у Кракову [1] ) - пољски сликар, илустратор, сценограф, филозоф и православни теолог. Сматра се једним од највећих савремених иконописца.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Кракову. Отац му је био Лемк гркокатоличког обреда, а мајка Пољакиња немачког порекла. Њени преци су у Пољску дошли током тзв. Јозефинске колонизације.

Године 1940. почео је да студира на Државној школи уметничких заната у Кракову (Staatliche Kunstgewerbeschule Krakau, основале су је немачке власти на месту Академије примењених уметности у Кракову), у класи професора Станислава Камоцког. Године 1942–1943, током школовања, изучавао је иконографију у унијатској лаври Св. Јована Крститеља у Униову, код Лавова. По повратку у Краков био је у контакту са члановима будуће Краковске Групе. Од 1945. до 1947. студирао је на Академији примењених уметности у Кракову, у класи професора Еугењиуша Ајбиша. На Првој изложби модерне уметности у Кракову, одржаној 1948, излагао је слике у стилу геометријске апстракције [2].

На почетку своје уметничке каријере био је асистент Тадеуша Кантора и био је под утицајем Тадеуша Бжозовског. У периоду социјалистичког реализма бавио се сакралном уметношћу и сценографијом. Године 1950. са супругом Зофијом станује у Лођу у ул. Нарутовича 113. Његова супруга је радила као сценограф у Луткарском позоришту Арлекин, док је он радио као уметнички директор Државне дирекције луткарских позоришта. Између осталог био је и креатор лутака и сценографије за представу Медведић Тумарало за позориште Пинокио 1952. године. Тада је успоставио блиске контакте са Терезом Тишкјевич и Станиславом Фијалковским. Године 1957. постао је предавач на Државној вишој школи ликовних уметности, где је у почетку предавао студентима у атељеу за дизајн украсних тканина, а затим у атељеу за сликарство. Истовремено се придружио уметничкој групи „Пети круг“ из Лођа. Период живота у Лођу види се на сликама уметника, посебно у серији слика под називом Пејзаж Лођа. Сам сликар је старе лођске фабрике називао „лођском готиком“ [3].

Прву самосталну изложбу имао је 1955. године, а одмах затим је представљао Пољску на Бијеналеу у Венецији (1956) и Сао Паулу (1959). Са супругом је напустио Лођ у септембру 1962. да би се вратио у Краков [3].

Од 1976. био је професор на Академији примењених уметности у Кракову, као и члан Пољске академије наука и уметности, Групе младих ликовних уметника и Краковске групе.

Године 1996. заједно са супругом Зофијом оснива Фондацију Новосјелски, чији је циљ да подржи изузетна достигнућа пољске културе доделом стипендија и годишњих награда.

Дело[уреди | уреди извор]

Од малена је био фасциниран хришћанским богослужењем источног обреда у којем је одгајан (најпре као гркокатолик, касније као православац).

Писао је иконе углавном приказане у метафизичким фигуралним композицијама и пејзажима; оцртавао је равне сликане форме. Израдио је монументалне зидне украсе, нпр. у цркви у Лурду, цркви Светог Духа у Тихима, цркви Пречистог зачећа Пресвете Богородице у Азорима у Кракову, доњој цркви Св. Јована Лествичника у Варшави [4], Цркви Рођења Пресвете Богородице у Гродеку [5], Цркви Рођења Пресвете Богородице у Кентшину, Цркви Божанског Провиђења у Варшави (Весола) [6], Цркви Узвишења Часног Крста у варшавском насељу Јелонки [7] и у цркви у Хајновки.

Иконостаси и слике Јежија Новосјелског красе између осталих: гркокатоличку катедралу Св. Винцента и Св. Јакуба у Вроцлаву, цркву Узвишења Светог Крста у Горову Илавецком, капелу у Духовном дому у варшавском насељу Весола [8], капелу у Митрополитској богословији у Лублину, где се моле гркокатолички алумни, и манастирску капелу очева Базилијанаца у Венгожеву. У Кракову је пројектовао и саградио гркокатоличку капелу Светих Бориса и Глеба у згради Митрополије у ул. Канонича [9].

У Бјалим Бору је саграђена мала гркокатоличка црква у чијем пројектовању је учествовао, дизајнирао ентеријер и сликарски декор.

Последње, недовршено дело Јежија Новосјелског је распеће у цркви Св. Доминика у варшавском насељу Служев [10] .

Аутор је и теоријских радова о иконама и сликарству, нпр.

  • Око иконе. Разговори са Јежијем Новосјелским (1985)
  • Посебност православља (1991)

Комеморација[уреди | уреди извор]

У мају 2012. године у Председничкој палати у Варшави отворена је Соба Јежија Новосјелског у којој је изложено 10 уметникових радова [11].

Резолуцијом Сејма Републике Пољске 9. мандата од 22. јула 2022. одлучено је да се 2023. установи као Година Јежија Новосјелског .

Провала и крађа дела[уреди | уреди извор]

Два дана након уметникове смрти, полиција је утврдила да је између поподневних часова 22. фебруара 2011. и јутра 23. фебруара 2011. године проваљено у стан Новосјелског извршена крађа дела [12] [13]. Украдено је 10 слика и икона сликара, две иконе непознатог аутора, две репродукције непознатог аутора, два сата, више сувенира и 230 злота [14]. 5. марта 2011. портпарол малопољске полиције је саопштио да су украдене слике пронађене. 8. марта 2011. радови и предмети пронађени након провале предати су Фондацији Новосјелски, чији је председник Анджеј Стармах, који је својевремено био дугогодишњи пријатељ и старатељ сликара [15].


Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Jerzy Nowosielski nie żyje”. 2011-02-21. 
  2. ^ „Galeria Agraart. Jerzy Nowosielski”. Архивирано из оригинала 25. 03. 2018. г. Приступљено 13. 07. 2023. 
  3. ^ а б Jerzy Nowosielski – lata na Narutowicza i Zachodniej, 2011-02-22  Непознати параметар |inventor= игнорисан (помоћ)
  4. ^ Przeciszewski, Paweł (2011). Warszawa. Prawosławie i rosyjskie dziedzictwo. Warszawa: Agencja Wydawnicza Egros. стр. 57. ISBN 978-83-89986-73-3. 
  5. ^ Radziukiewicz, Anna (2011). Gródek nad Supraślą. Z dziejów prawosławnej parafii. Gródek: Parafia prawosławna Narodzenia Bogaradzicy w Gródku. стр. 93. ISBN 978-83-933473-0-8. 
  6. ^ Łukomska-Chojecka, Zofia (2019). Jerzy Nowosielski w Wesołej. Przewodnik po kościele i kaplicy parafii pw. Opatrzności Bożej w Warszawie-Wesołej. Warszawa: Biblioteka Publiczna w Dzielnicy Wesoła m.st. Warszawy. стр. 7. ISBN 978-83-953741-0-4. 
  7. ^ Kalwarczyk, Grzegorz (2015). Przewodnik po parafiach i kościołach Archidiecezji Warszawskiej. Tom 2. Parafie warszawskie. Warszawa: Oficyna Wydawniczo-Poligraficzna „Adam”. стр. 479. ISBN 978-83-7821-118-1. 
  8. ^ Łukomska-Chojecka, Zofia (2019). Jerzy Nowosielski w Wesołej. Przewodnik po kościele i kaplicy parafii pw. Opatrzności Bożej w Warszawie-Wesołej. Warszawa: Biblioteka Publiczna w Dzielnicy Wesoła m.st. Warszawy. стр. 26. ISBN 978-83-953741-0-4. 
  9. ^ Kaplica z dziełami Nowosielskiego nie zniknie z ul. Kanoniczej, 2015-03-15, Архивирано из оригинала 2015-03-16. г. 
  10. ^ Staniecki, Maciej (29-30 grudnia 2012). „Odsiecz wenecka”. Rzeczpospolita: P13.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  11. ^ Uroczyste otwarcie Sali Jerzego Nowosielskiego, 2012-05-18, Архивирано из оригинала 26. 08. 2014. г., Приступљено 13. 07. 2023 
  12. ^ Pomóżmy odzyskać obrazy Nowosielskiego, 2011-02-24, Архивирано из оригинала 2011-03-01. г. 
  13. ^ „Kraków: włamanie do domu Jerzego Nowosielskiego”. 2011-02-23. 
  14. ^ „Policja zaprezentowała odzyskane obrazy Nowosielskiego [VIDEO]”. 2011-03-08. 
  15. ^ Policja przekazała Fundacji Nowosielskich odzyskane obrazy, 2011-03-08 

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јежи_Новосјелски&oldid=26796895”