Agrarna reforma u Srbiji

Srbija, posle 1878.

Proširenje granica Srbije 1878. godine na jugoistok (Niš, Pirot i Leskovac) donelo je pitanje razrešenje problema imovinskih odnosa u novooslobođenim krajevima. Srbija, kao zemlja slobodnog seljaštva, nije mogla trpeti spahijski i čitlučki, feudalan turski sistem, ali je proglašenje seljaka vlasnicima bez naknade bilo protivno odredbama Berlinskog mira, koji je izričito nalagao poštovanje imovinskih prava muslimana. Iz novooslobođenih krajeva iselio se pri završetku rata znatan broj muhamedanskih stanovnika. Prvo naseljavanje, pretežno Crnogoraca, bilo je neregulisano i donelo je haotično i samovlasno zauzimanje zemlje i seču državnih šuma.

Januara 1880. donet je Zakon o naseljavanju, kojim je uneto nešto reda: propisano je da jedna porodica može dobiti najviše 4 hektara zemlje i 2.000 m² za kuću, da se u zadružnim porodicama dodaju još po 2 hektara za svako muško lice starije od 16 godina, da naseljenici stiču pravo svojine tek posle 15 godina savesnog držanja zemlje, kao i da se naseljenici oslobađaju svih državnih okružnih i sreskih tereta, osim školskog prireza i opštinskih davanja. Zatim je donet Zakon o agrarnim odnosima u novim krajevima, kojim je naređen prinudan otkup spahijskih imanja - prinudan i za seljake i za spahije. Time je likvidiran feudalan sistem u Srbiji. Odštetu su, određenu bilo prema slobodnoj pogodbi, bilo prema odluci posebnih državnih komisija, imali platiti sami seljaci iz svojih sredstava u roku od pet godina. Turci su mogli zadržati samo varoška imanja.

Pošto se pojavio diplomatski problem, jer plaćanje odštete Turcima nije išlo dobro, srpska vlada je juna 1882. godine zaključila spoljni zajam na efektivnih 4,5 miliona dinara iz koga je isplatila turske vlasnike zemlje i postala poverilac prema seljacima. Trebalo je da seljaci otplate ovaj dug državi tokom 15 do 25 godina, ali su to vrlo slabo činili. A svaki režim gledao je kroz prste agrarnim dužnicima sa juga Srbije, težeći da ih pridobije za svoju stranku i popravi šanse na izborima. Naplata agrarnih dugova poboljšana je tek 1890-tih godina, a 1902. godine ukinuta je kamata na dug (do tada 7%) i određeno da se celokupan dug mora otplatiti tek za sledećih 20 godina.

Jugoslavija, posle Prvog svetskog rata

Ova agrarna reforma nastala je iz želje da se likvidiraju feudalni odnosi u novostvorenoj Kraljevini SHS, da se odgovori očekivanjima seljaka iz pasivnih krajeva za poboljšanjem njihovog položaja, da se kolonizuju severni, nacionalno mešoviti krajevi (posebno Vojvodina) i da se veleposednicima stranim državljanima, često odanima tuđim dinastijama, oduzme zemlja. Podsticaj agrarnoj reformi bilo je i obećanje koje je srpska vlada formalno dala na Krfu 1917. godine da će svaki dobrovoljac (prečanin) dobiti po završetku rata 8 jutara ukoliko je borac i 5 jutara zemlje ukoliko je neborac. Sa ekonomskog stanovišta, agrarna reforma branjena je tezom da je mali seljački posed efikasniji od krupnoga. Zalaganja za agrarnu reformu dobro su se uklopila u stranačku političku borbu, oslonjenu na demagogiju. Ideja o agrarnoj reformi nije bila samo pitanje političkog trenutka, već i nastavak težnji seljaka i reformskih agrarnih pokreta iz prethodnih decenija.

Stanje zemljišnog poseda bilo je po oslobođenju različito po pokrajinama. U pretkumanovskoj Srbiji nije bilo aristokratije, begova, kapitalista, pa ni velikih poseda. Tu je dominirao sitan seljački posed, koji je smatran idealnim ne samo sa ekonomskog, već i sa socijalnog i državnog stanovišta. U Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na Kosovu i Metohiji trebalo je srušiti turski zemljišni sistem, zasnovan na čifčijskim odnosima. U Dalmaciji je još postojao kolonatski sistem, koji je korene vukao iz antike, dok je u severnim krajevima države (od Slovenije do Banata) dominirao klasičan, aristokratski veleposed, nastao u srednjem veku. U mnogim krajevima, posebno u BiH, seljaci su odmah po oslobođenju preuzeli zemlju, oterali posednike i odbili da plaćaju zakupačke i slične obaveze vlasnicima zemlje.

Prvu inicijativu za agrarnu reformu dalo je Narodno veće iz Zagreba još prilikom stvaranja zajedničke države SHS. Kralj Aleksandar je 6. januara 1919. proklamovao da želi „da se ukinu kmetstva i veliki zemljišni posedi. U oba slučaja zemlja će se podeliti među siromašne zemljoradnike, sa pravičnom naknadom dosadašnjim vlasnicima“. Već 25. februara 1919. donela je vlada Prethodne odredbe za pripremu agrarne reforme, koje su postale program agrarne reforme. Ova uredba utvrdila je sledeća načela: ukidaju se kmetovski i čifčijski odnosi u BiH, Makedoniji, južnim krajevima Crne Gore i na Kosovu i Metohiji; dosadašnji kmetovi i čifčije proglašavaju se slobodnim vlasnicima zemlje koju koriste; dosadašnji vlasnici (age i begovi) dobiće odštetu, a do rešenja o odšteti dobijaće rentu, prema dotadašnjoj visini; raskidaju se kolonatski i slični odnosi u Dalmaciji; eksproprišu se svi veliki posedi (fidekomisni, tj. nedeljivi porodični posedi, koji uvek prelaze na jednog naslednika, i svi posedi veći od 100 do 500 jutara, tj. 57,5 do 277,5 ha, zavisno od kvaliteta zemlje i lokalnih prilika), a njihove površine biće date domaćim obrađivačima, uz plaćanje odštete i privremene rente; posedi Habzburške dinastije i onih koji su posede dobili od ove dinastije eksproprišu se bez naknade.

Prethodnim odredbama predviđeno je da se veliki posedi brzo sekvestriraju i podele, polazeći od najvećih, s tim da se formalna strana (propisi i sudska odluka) naknadno reši, kao i da zemlju dobiju prvenstveno zemljoradnici koji nemaju ili nemaju dovoljno zemlje, i to onoliko koliko mogu da obrade sa svojom porodicom, s tim da prednost imaju udovice poginulih vojnika, ratni invalidi i dobrovoljci.

Izvođenje reforme nije bilo dobro, zbog politizacije i političke nestabilnosti. Agrarna reforma predstavljala je kombinaciju revolucionarnih mera, prava i izuzimanja imanja preko veze, s tim da su propisi menjani i različito tumačeni tokom vremena.

Najbrže je agrarna reforma rešena u Bosni i Hercegovini, uglavnom još 1921. godine. Svi seljaci dobili su zemlju besplatno: 113.000 kmetova dobilo je oko 546.000 ha, 55.000 beglučara (nenaslednih zakupaca) i 80.000 ostalih interesenata. Bivši vlasnici dobili su 65 miliona dinara u gotovom i 65 miliona u roku od godinu dana i još 130 miliona u obveznicama, plus 25 miliona za tzv. beglučke zemlje. 1933. godine dodato je još 50 miliona u obveznicama za pašnjake i šikare. Kako su mnogi bivši vlasnici muslimani ubrzo potrošili odštetu i ostali bez prihoda, 1928. godine data im je mogućnost da dobiju drugu, državnu zemlju, ukoliko žele da je sami obrađuju.

I na Kosovu i Metohiji, Makedoniji i delu Crne Gore (oslobođeno u Balkanskim ratovima) zemlja je odmah po oslobođenju preuzeta od strane raje, tim pre što su mnogi vlasnici emigrirali u Tursku, nije se plaćao „hak"; nije se znalo dokle je čija zemlja. 1931. i 1933. propisano je da sva zemlja preuzima i daje onima koji je obrađuju, ali da je samo prave čifčije dobijaju besplatno, dok ostali moraju platiti državi u roku od 10 godina. Za I-IV klasu odšteta bivšim vlasnicima bila je oko 840 dinara po jutru, a za V-VIII za 30% manje, što je mnogo zaostajalo za tržišnom vrednošću. No, oni su odštetu dobili u gotovom novcu, a ne kao drugi vlasnici u ostalim krajevima u slabim državnim obveznicama, a i dobili su naknadu za izgubljeni dohodak.

Pošto su mnogi pobegli u Tursku, nagrnulo je mnogo ljudi iz susednih krajeva. Godine 1920. doneta je Uredba o naseljavanju južnih krajeva, a od 1929. kolonizacija se vrši po smišljenom planu: slobodna zemljišta su agropedološki istražena (i voda), uređeni su putevi, pa dodeljena zemlja na kojoj će kolonisti podići kuću (dat im je nacrt, izrađena je drvenarija - prozori, krovna konstrukcija i vrata - po jedinstvenom tipu; zakonima iz 1931. i 1934. predviđeno je: svaka porodica dobija 5 ha zemlje, plus svaki oženjeni član još 4 ha, plus svaki muški neoženjeni stariji od 21 godine po 3 ha, onaj između 16 i 21 godine 2 ha, a deca, udovice, đaci po 1 ha; svaki kolonista još 2 ha zemlje za pošumljavanje i 2 ha za vinograd; posle 3-10 godina primernog rada kolonista postaje potpuni vlasnik zemlje. Do 1. januara 1933. za kolonizaciju stavljeno na raspolaganje 289.843 ha državne, napuštene, nepotrebne opštinske i zemlje iz agrarne reforme.

U Dalmaciji, gde je malo zemljišta pa mu je i cena visoka, trajalo je nejasno stanje više od 10 godina. Mnogi seljaci prestali su da plaćaju obaveze vlasnicima. Tek su propisima iz 1930. i 1931. rešeni svi odnosi: težaci su postali vlasnici zemlje, a stari vlasnici dobili su odštetu. Radilo se oko 53.000 ha. Činjena je razlika između ranije i kasnije ustanovljenih zemljišno-zakupačkih odnosa, pa su i odštete različite (oko 10.000 din/ha za starije i 20 do 30.000 din/ha za novije odnose). Zgrade su plaćane prema građevinskoj vrednosti. Odštetu za zemlju plaćala je država, dok su je seljaci dobijali besplatno. Procenjuje se da agrarna reforma u Dalmaciji košta državu značajnih 400 miliona dinara, što je pokriveno državnim obveznicama, sa 6% kamate na 30 godina.

Krajnji efekti su zbir povoljnih i nepovoljnih rezultata: povoljno je što je uništen feudalni sistem u celoj zemlji i što je značajan broj seljaka dobio zemlju, a nepovoljan što je najveći broj njih dobio malo zemlje, pa nije rešen problem agrarne prenaseljenosti. Ukupno je razdeljeno 1.500.000 hektara, na 18.759 dobrovoljačkih porodica, 6.788 kolonista i 186.000 lokalnih interesenata.

Jugoslavija, posle Drugog svetskog rata

Posle osvajanja vlasti komunističke partije Josipa Broza 1945. godine, u Jugoslaviji je izvedena nova agrarna reforma po Zakonu o agrarnoj reformi i kolonizaciji, iz avgusta 1945. godine.Uključivala je oduzimanje poseda, pretežno u Srbiji, i to akcionarskih društava, banaka, preduzeća, crkava i manastira, bogatijih seljaka ali i srednjih i sitnih vlasnika koji iz nekog razloga ne obrađuju zemlju. Ovim zakonom propisan je i agrarni maksimum od 35 hektara obradive zemlje po jednom zemljoradniku, tako da je oduzimano sve preko toga. Na osnovu ovog Zakona, ostvaren je zemljišni fond od oko 1.600.000 hektara koji je podeljen na oko 180.000 mesnih interesenata, 70.000 bezemljaša i oko 66.000 kolonista. Jedan deo zemlje predat je državnim poljoprivrednim dobrima i različitim ustanovama.

Sledeći korak ove agrarne reforme predstavljao je Zakon o poljoprivrednom fondu opštenarodne imovine, iz maja 1953. godine, koji je snizio agrarni maksimum na samo 10 hektara, a dobijenu zemlju dodelio državnim poljoprivrednim organizacijama (zadrugama, državnim dobrima itd), koje su bile pod potpunom kontrolom SKJ.

Vidi još

• Agrarna politika u Kneževini i Kraljevini Srbiji
• Agrarna politika u Kraljevini Jugoslaviji
• Agrarna reforma