Pređi na sadržaj

Andrej Belousov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Andrej Belousov
Zvanični portret, 2024.
Lični podaci
Datum rođenja(1959-03-17)17. mart 1959. (65 god.)
Mesto rođenjaMoskva, SSSR
DržavljanstvoRuska Federacija
NarodnostRus
Religijapravoslavlje
Politička karijera
Politička
stranka		Nezavisni političar

Andrej Removič Belousov (Moskva, 17. marta 1959) je ruski državnik i političar, naučnik i ekonomista. Bio je predsednik borda direktora AD Ruske železnice.[1]

Belousovo je obavljao niz važnih funkcija u ruskoj državii: prvi potpredsednik Vlade Ruske Federacije bio je od 21. januar 2020 do 7. maj 2024),[2] Pomoćnik predsednika Ruske Federacije za ekonomska pitanja (24. jun 2013—21. januar 2020),[3][4] Ministar za ekonomski razvoj Ruske Federacije (21. maj 2012—24. jun 2013).[5] Bio je vršilac dužnosti predsednika Vlade Ruske Federacije od 30. aprila do 19. maja 2020).[6][7][8]

On je dopisni član Ruske akademije prirodnih nauka. Po obrazovanju je doktor ekonomskih nauka (2006). Počasni je ekonomista Ruske Federacije (2007) i vršilac dužnosti aktivnog državnog savetnika Ruske Federacije, 1. klase (2011).

Od 2022. godine, zbog ruske invazije na Ukrajinu, nalazi se pod međunarodnim sankcijama svih zemalja Evropske unije, SAD i niza drugih država.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen 17. marta 1959. godine u Moskvi u porodici ekonomiste Rema Belousova, koji je, prema pisanju medija, bio tvorac sovjetske naučne škole u oblasti cena i menadžmenta i bio je jedan od učesnika u sprovođenju reforme 1965, a kasnije je proučavao ekonomsku istoriju SSSR-a.[9][10] Njegova majka Alisa Pavlovna bila je radiohemičarka koja je proučavala hemiju retkih elemenata.[11][12]

Nakon što je diplomirao na Drugoj fizičko-matematičkoj školi, upisao se na Ekonomski fakultet Moskovskog državnog univerziteta, gde je diplomirao sa visokim prosekom 1981. godine. Tokom studija počeo je da sarađuje sa grupom ekonomista pod rukovodstvom A. I. Ančiškina, koji je 1977-1981 bio šef Katedre za planiranje narodne privrede SSSR-a Ekonomskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta.[9]

Nakon što je stekao diplomu, nastavio je postdiplomske studije na Centralnom ekonomsko-matematičkom institutu Akademije nauka SSSR-a (CЭMI). Istovremeno, tamo je započeo i naučnu karijeru, prvo kao istraživač pripravnik, zatim kao mlađi istraživač u laboratoriji u CEMI-ju, koju je vodio Emil Eršov.[13]

Naučni rad[uredi | uredi izvor]

Radio je u Institutu za ekonomiju i predviđanje naučnog i tehnološkog progresa (IЭPNTP) Akademije nauka SSSR, osnovanom februara 1986. godine na bazi nekoliko naučnih odeljenja Centralnog ekonomskog instituta, gde je sukcesivno obavljao poslove mlađeg istraživača., istraživač i viši naučni saradnik. Njegovi istraživački prioriteti bili su fokusirani na predviđanje makroekonomskih trendova, kao i inflacije i strukturne krize u ekonomijama sovjetskog stila.[9] Godine 1988. na CEMI-ju odbranio je disertaciju za zvanje doktora ekonomskih nauka na temu „Simulaciono modeliranje mehanizama za formiranje i korišćenje obrtnih sredstava (multisektorski pristup)“. Godine 1991. imenovan je za šefa laboratorije za analizu i predviđanje makroekonomskih procesa u Institutu za ekonomiju i tehnologiju AN SSSR, na kojoj je funkciji bio do 2006. kombinujući je sa radom u drugim organizacijama, a otpušten je tek prelaskom u javni servis.[14] Postao je član analitičke grupe Spoljnopolitičkog udruženja, formirane u novembru 1991. godine, poznate kao „grupa Besmertnih“ (po imenu njenog osnivača, bivšeg ministra spoljnih poslova SSSR-a A. A. Besmertnih).[15][14]

Tokom 2000. osnovao je i vodio Centar za makroekonomsku analizu i kratkoročno predviđanje (CMAKP), na osnovu kojeg je 2005. objavio izveštaj „Dugoročni trendovi u ruskoj ekonomiji: scenariji ekonomskog razvoja Rusije do 2020.”[14] Izveštaj je predvideo ekonomsku krizu 2008, a takođe je ukazao na mogući ekonomski pad u 2011-2012 i neuspeh sistema javne uprave u 2015-2017.[16]

Godine 2006. odbranio je disertaciju i stekao je zvanje doktora ekonomskih nauka na temu „Protivurečnosti i perspektive razvoja sistema reprodukcije ruske privrede“.[17]

Državna služba[uredi | uredi izvor]

On je 1999. postao član odbora Ministarstva ekonomije.[18][19]

Bio je konsultant više šefova vlade Ruske Federacije: Jevgenija Primakova, Sergeja Stepašina, Mihaila Kasjanova i Mihaila Fradkova (sa Kasjanovim i Fradkovim je radio u statusu slobodnog savetnika).[9][13]

Osmog februara 2006. je stupio u javnu službu i postao je, na poziv Germana Grefa, zamenik ministra za ekonomski razvoj.[20][21] Na ovoj poziciji je nadgledao makroekonomsko stanje zemlje, uključujući pitanja poboljšanja investicione klime, sprovođenje saveznih ciljnih programa i investicione aktivnosti Vnešekonombanke.[22] Pod njegovim rukovodstvom razvijeni su koncept dugoročnog društveno-ekonomskog razvoja (KDR-2020) i Predlog zakona „O trgovini“ (usvojen 28. decembra 2009. godine).[23]

Fotografija Belousova 2013.

Predsednik ruske vlade Vladimir Putin ga je 2008. imenovao za direktora Odeljenja za ekonomiju i finansije Kancelarije Vlade Rusije.[24] U periodu 2008-2012, Belousov je, zajedno sa prvim potpredsednikom vlade Igorom Šuvalovim i ministarkom ekonomskog razvoja Elvirom Nabiulinom, bio odgovoran za oblikovanje vladine ekonomske agende.[25] Pored toga, Belousov je bio odgovoran za pitanja u vezi sa formiranjem budžeta, javnim investicijama i poboljšanjem investicione klime. Uz njegovo učešće stvorena je Agencija za strateške inicijative i na njenoj osnovi pokrenuta takozvana „Nacionalna preduzetnička inicijativa“ koja ima za cilj poboljšanje uslova poslovanja u Rusiji.[9][14]

Maja 2012. godine postavljen je na mesto ministra ekonomskog razvoja Rusije u prvoj vladi Dmitrija Medvedeva.[5][13] Belousov je 24. juna 2013. godine postavljen na mesto pomoćnika predsednika Ruske Federacije za ekonomska pitanja.[3][26][27] Od 17. juna 2015. do 29. septembra 2017. bio je i predsednik Upravnog odbora PJSC NK Rosnjeft.[28]

Januara 2020. imenovan je za prvog potpredsednika Vlade Ruske Federacije u prvoj vladi Mihaila Mišustina.[29] Na ovoj funkciji nadgledao je finansijske i ekonomske politike države. Od 30. aprila do 19. maja 2020. godine obavljao je dužnost premijera Ruske Federacije, dok je premijer Mihail Mišustin obolio od kovida 19.[6][8]

U martu 2020. godine izabran je za predsednika Borda direktora AD Ruske železnice.[30][31]

Predsednik Putin je 12. maja 2024. predložio Savetu Federacije kao kandidata za mesto ministra odbrane Rusije.[32]

Iz prvog braka ima sina Pavla (rođen 1994). Diplomirao na Moskovskom državnom tehničkom univerzitetu Bauman.[33]

Njegov mlađi brat Dimitrij je vodeći stručnjak u Centru za makroekonomske analize i kratkoročne prognoze (CMAKP).[11]

Fotografija sa Kongresa železničara 29.11.2017.

Nagrade[uredi | uredi izvor]

  • Medalja „U znak sećanja na 850. godišnjicu Moskve“ (1997.)
  • Zahvalnost predsednika Ruske Federacije - za zasluge u obezbeđivanju aktivnosti Državnog saveta Ruske Federacije (01.09.2005)[34]
  • Zaslužni ekonomista Ruske Federacije (12. 6. 2007.) - za zasluge u sprovođenju ekonomske politike države i dugogodišnji savestan rad[35]
  • Orden časti (14.06.2009) - za postignute radne uspehe i savestan dugogodišnji rad[36]
  • Medalja „100 godina ratnog vazduhoplovstva“ (2012)

Međunarodne sankcije[uredi | uredi izvor]

Od 9. juna 2022. godine je pod sankcijama Ukrajine kao visoki funkcioner i član Putinovog najužeg kruga zbog ruske invazije na Ukrajinu.[37][38]

Od jula 2022. godine je pod sankcijama zemalja EU zbog pozivanja „ruskih oligarha da nastave saradnju sa sankcionisanim ruskim bankama“ i „podržavanja aneksije Krima 2014. godine“ .[39][40][41]

Od 15. decembra 2022. nalazi se na listi sankcija SAD protiv ruskog finansijskog sektora.[42][43] Od 27. januara 2023. je pod sankcijama Japana.[44] Od 24. februara 2023. uvršten je na kanadsku listu sankcionisanih „bliskih saradnika režima“.[45][46] On je 19. maja 2023. godine bio pod sankcijama Velike Britanije kao predsednik upravnog odbora Ruskih železnica.[47] Od 20. jula 2023. godine, Australija ga je sankcionisala zbog njegove „uloge u direktnoj ili indirektnoj podršci ruskoj ilegalnoj invaziji na Ukrajinu“.[48]

Naučne publikacije[uredi | uredi izvor]

  • Imitacionnый podhod k modelirovaniю vzaimosvяzannыh processov formirovaniя i ispolьzovaniя oborotnыh sredstv. — M.: GPSI IMЭMO, 1986.
  • 1995 — statья «Strukturnый krizis sovetskoй industrialьnoй sistemы»[49][50] v sbornike «Inoe. Hrestomatiя novogo rossiйskogo samosoznaniя».
  • Эkonomičeskaя bezopasnostь: Proizvodstvo — finansы — banki. — M.: Finstatinform, 1998.
  • 1999 — sovmestnый trud Belousova i E. A. Abramovoй «Integrirovannыe matricы finansovыh potokov (metodičeskiй i instrumentalьnый podhodы)» ob opыte postroeniя v Rossii Social Accounting Matrix.
  • 2000—2001 — pod rukovodstvom Belousova эkspertы CMAKP podgotovili cikl stateй v žurnale «Problemы prognozirovaniя»,[51] soderžaщie analiz pervogo эtapa postkrizisnogo oživleniя i dolgosročnый prognoz razvitiя rossiйskoй эkonomiki.
  • 2003—2004 — Belousov rukovodil podgotovkoй serii stateй po analizu strukturы i faktorov razvitiя rossiйskoй эkonomiki («Razvitie rossiйskoй эkonomiki v postkrizisnый period (makroэkonomičeskiй aspekt)»[52] «Razvitie rossiйskoй эkonomiki v srednesročnoй perspektive: analiz ugroz»[53] i drugo).
  • 2005—2007 — rukovodil avtorskim kollektivom knigi «Rossiйskoe эkonomičeskoe čudo: sdelaem sami. Prognoz razvitiя эkonomiki Rossii do 2020 goda». Dve glavы iz knigi bыli opublikovanы kak otdelьnыe statьi v žurnale «Problemы prognozirovaniя»[54][55]
  • 2006 — vыpuщena kniga na osnove doktorskoй dissertacii: «Эvolюciя sistemы vosproizvodstva rossiйskoй эkonomiki: Ot krizisa k razvitiю»[56]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Sovet direktorov OAO "RŽD"”. Arhivirano iz originala 2020-05-16. g. Pristupljeno 2020-04-11. 
  2. ^ „Pravitelьstvo Rossii perehodit v status i.o. do naznačeniя novogo sostava”. TACC (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-05-07. 
  3. ^ a b „Andreй Belousov naznačen pomoщnikom Prezidenta”. Oficialьnый saйt prezidenta RF. 2013-06-24. Arhivirano iz originala 2013-06-25. g. Pristupljeno 2013-06-24. 
  4. ^ „Ulюkaev stal ministrom эkonomičeskogo razvitiя, Belousov - pomoщnikom prezidenta”. Vesti.ru. 2013-06-24. Arhivirano iz originala 2013-06-27. g. Pristupljeno 2013-06-24. 
  5. ^ a b „Kabinet zamestiteleй. Novыe lica pravitelьstva Medvedeva”. Gazeta.Ru. 2012-05-21. Arhivirano iz originala 2012-09-27. g. Pristupljeno 2012-10-07. 
  6. ^ a b „Ukaz Prezidenta Rossiйskoй Federacii ot 30.04.2020 goda «Ob ispolnenii obяzannosteй Predsedatelя Pravitelьstva Rossiйskoй Federacii»”. Arhivirano iz originala 2020-05-01. g. Pristupljeno 2020-05-01. 
  7. ^ „Mišustin zarazilsя koronavirusom i vremenno složil polnomočiя premьera”. Arhivirano iz originala 2020-04-30. g. Pristupljeno 2020-04-30. 
  8. ^ a b „O priznanii utrativšim silu Ukaza ob ispolnenii obяzannosteй Predsedatelя Pravitelьstva”. Arhivirano iz originala 2020-05-19. g. Pristupljeno 2020-05-19. 
  9. ^ a b v g d „Belousov Andreй Rэmovič”. RBK. Arhivirano iz originala 2012-10-18. g. Pristupljeno 2012-10-14. 
  10. ^ Mogučiй, Roman (2020-05-02). „Gosrashodы i "Krыmnaš". Kto takoй i.o. premьera Andreй Belousov”. Radio Svoboda (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-05-13. 
  11. ^ a b „Vsem horoš”. Arhivirano iz originala 2015-12-11. g. Pristupljeno 2015-12-10. 
  12. ^ „Kratkaя biografiя A. P. Belousovoй”. Arhivirano iz originala 2013-03-18. g. Pristupljeno 2012-07-02. 
  13. ^ a b v „Biografiя Andreя Belousova”. RIA Novosti. Arhivirano iz originala 2012-10-18. g. Pristupljeno 2012-10-07. 
  14. ^ a b v g „Vsem horoš”. Kommersant. Ogonёk. 2013-07-01. Arhivirano iz originala 2015-12-11. g. Pristupljeno 2015-12-10. 
  15. ^ „Analitičeskaя gruppa Vnešnepolitičeskoй associacii ("Gruppa Bessmertnыh")”. «Russkiй žurnal». Arhivirano iz originala 2012-07-24. g. Pristupljeno 2013-03-30. 
  16. ^ Borzova, Darья (2008-11-28). „O krizise predupreždali davno”. Zaks.ru. Arhivirano iz originala 2015-12-22. g. Pristupljeno 2012-10-14. 
  17. ^ Belousov, Andreй Rэmovič (2006). „Protivorečiя i perspektivы razvitiя sistemы vosproizvodstva rossiйskoй эkonomiki”. disserCat (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 2012-08-17. g. Pristupljeno 2012-08-04. 
  18. ^ „Rasporяženie Pravitelьstva Rossiйskoй Federacii ot 25.01.1999 g. № 145-r «O člene kollegii ministerstva эkonomiki Rossiйskoй Federacii»”. Arhivirano iz originala 2020-05-16. g. Pristupljeno 2020-02-11. 
  19. ^ „Rasporяženie Pravitelьstva Rossiйskoй Federacii ot 31.01.2001 g. № 137-r «O členah kollegii ministerstva эkonomičeskogo razvitiя i torgovli Rossiйskoй Federacii»”. Arhivirano iz originala 2020-05-16. g. Pristupljeno 2020-02-11. 
  20. ^ Rasporяženie Pravitelьstva Rossiйskoй Federacii ot 6 fevralя 2006 g. № 133-r «O zamestitele ministra эkonomičeskogo razvitiя i torgovli Rossiйskoй Federacii»Šablon:Nedostupnaя ssыlka
  21. ^ Rasporяženie Pravitelьstva Rossiйskoй Federacii ot 26 iюnя 2008 g. № 927-r «O zamestitele ministra эkonomičeskogo razvitiя Rossiйskoй Federacii»Šablon:Nedostupnaя ssыlka
  22. ^ „Belousov, Andreй”. Lenta.ru (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 2012-10-14. g. Pristupljeno 2012-10-07. 
  23. ^ „Federalьnый zakon ot 28 dekabrя 2009 g. N 381-FZ «Ob osnovah gosudarstvennogo regulirovaniя torgovoй deяtelьnosti v Rossiйskoй Federacii»” (na jeziku: ruski). «Garant.ru». Arhivirano iz originala 2012-10-18. g. Pristupljeno 2012-10-07. 
  24. ^ „Rasporяženie Pravitelьstva Rossiйskoй Federacii ot 17 iюlя 2008 g. № 1019-r «O Belousove A. R.»”. Arhivirano iz originala 2013-04-16. g. Pristupljeno 2012-05-22. 
  25. ^ „O raspredelenii obяzannosteй meždu Pervыm zamestitelem Predsedatelя Pravitelьstva Rossiйskoй Federacii, zamestitelяmi Predsedatelя Pravitelьstva Rossiйskoй Federacii”. Arhivirano iz originala 2012-10-18. g. Pristupljeno 2012-10-02. 
  26. ^ „Putin naznačil Alekseя Ulюkaeva glavoй Minэkonomrazvitiя”. Arhivirano iz originala 2013-07-29. g. Pristupljeno 2013-06-24. 
  27. ^ „Ukaz «O Nabiullinoй Э.S.»”. Oficialьnый saйt prezidenta RF. 2013-06-24. Arhivirano iz originala 2013-06-27. g. Pristupljeno 2013-06-24. 
  28. ^ „Pomoщnik prezidenta Andreй Belousov vozglavil sovet direktorov «Rosnefti» — Interfaks”. Arhivirano iz originala 2015-09-30. g. Pristupljeno 2015-09-10. 
  29. ^ „Ukaz Prezidenta Rossiйskoй Federacii ot 21.01.2020 g. № 25 «O Pervom zamestitele Predsedatelя Pravitelьstva Rossiйskoй Federacii»”. Arhivirano iz originala 2020-05-16. g. Pristupljeno 2020-02-11. 
  30. ^ „TASS, 13 marta 2020. Pervый vice-premьer Belousov vozglavit sovet direktorov RŽD”. Arhivirano iz originala 2020-04-23. g. Pristupljeno 2020-03-13. 
  31. ^ „Sovet direktorov RŽD napolovinu obnovitsя. V novый sostav mogut voйti Andreй Belousov i Maksim Rešetnikov”. Vedomosti. 2020-03-10. Arhivirano iz originala 2020-03-11. g. Pristupljeno 2020-03-11. 
  32. ^ „Putin snяl Šoйgu s dolžnosti ministra oboronы. On naznačen v Sovbez”. Radio Svoboda (na jeziku: ruski). 2024-05-12. Pristupljeno 2024-05-12. 
  33. ^ „Vыpiska iz prikaza o začislenii v MGTU im. Baumana” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2020-07-17. g. Pristupljeno 2012-06-29. 
  34. ^ „Rasporяženie Prezidenta Rossiйskoй Federacii ot 01.09.2005 g. № 395-rp «O pooщrenii»”. Arhivirano iz originala 2020-07-16. g. Pristupljeno 2020-02-11. 
  35. ^ „Ukaz Prezidenta Rossiйskoй Federacii ot 12.06.2007 g. № 750 «O nagraždenii gosudarstvennыmi nagradami Rossiйskoй Federacii Cыplakova S. S. i Belousova A. R.»”. Arhivirano iz originala 2020-05-16. g. Pristupljeno 2020-02-11. 
  36. ^ „Ukaz Prezidenta Rossiйskoй Federacii ot 14.06.2009 g. № 686 «O nagraždenii gosudarstvennыmi nagradami Rossiйskoй Federacii»”. Arhivirano iz originala 2020-07-16. g. Pristupljeno 2020-02-11. 
  37. ^ „UKAZ PREZIDENTA UKRAЇNI №400/2022”. PREZIDENT UKRAЇNI VOLODIMIR ZELENSЬKIЙ Ofіcійne іnternet-predstavnictvo. 09. 06. 2022. Arhivirano iz originala 2022-06-12. g. Pristupljeno 2022-06-12. 
  38. ^ „BELOUSOV Andreй Rэmovič - biografiя, dosьe, aktivы”. Voйna i sankcii (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 2023-05-23. g. Pristupljeno 2023-05-23. 
  39. ^ „«Nastoящee vremя»: pod novыe sankcii ES popadut Sergeй Sobяnin, Vladimir Maškov i Sergeй Bezrukov”. Meduza (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 2023-01-26. g. Pristupljeno 2023-03-03. 
  40. ^ „«Horošiй putinskiй soldat». Čto izvestno o buduщem ministre oboronы Andree Belousove”. The Insider (na jeziku: ruski). 13 maя 2024. Pristupljeno 2024-05-13.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  41. ^ „Official Journal of the European Union L193”. Arhivirano iz originala 2022-07-21. g. Pristupljeno 2023-03-03. 
  42. ^ „SŠA vveli sankcii protiv VTB, Rosbanka, Potanina i Belousova”. Kommersantъ (na jeziku: ruski). 2022-12-15. Arhivirano iz originala 2022-12-22. g. Pristupljeno 2022-12-15. 
  43. ^ „Biznesmen Potanin i vice-premьer Belousov popali pod sankcii SŠA”. Radio Svoboda (na jeziku: ruski). 2022-12-15. Pristupljeno 2024-05-13. 
  44. ^ „Яponiя rasširila sankcii protiv Rossii, zapretiv эksport vakcin i medoborudovaniя”. Kommersantъ (na jeziku: ruski). 2023-01-27. Arhivirano iz originala 2023-01-27. g. Pristupljeno 2023-01-27. 
  45. ^ „Kanada rasširit sankcionnыe spiski i zapretit эksport v RF himikatov dlя proizvodstva эlektroniki”. Kommersantъ (na jeziku: ruski). 2023-02-24. Arhivirano iz originala 2023-05-07. g. Pristupljeno 2023-03-03. 
  46. ^ Global Affairs Canada (2022-02-04). „Sanctions – Russian invasion of Ukraine”. GAC. Arhivirano iz originala 2022-05-31. g. Pristupljeno 2023-05-23. 
  47. ^ „Anglosakscii”. Kommersantъ (na jeziku: ruski). 2023-05-19. Arhivirano iz originala 2023-05-22. g. Pristupljeno 2023-05-23. 
  48. ^ „Avstraliя vvela sankcii protiv 35 rossiйskih predpriяtiй i 10 graždan Rossii i Belarusi”. Nastoящee Vremя (na jeziku: ruski). 2023-07-20. Arhivirano iz originala 2023-07-20. g. Pristupljeno 2023-07-20. 
  49. ^ „«Inoe. Putevoditelь.»”. «Hrestomatiя novogo rossiйskogo samosoznaniя». 1995. Arhivirano iz originala 2013-12-19. g. Pristupljeno 2012-08-04. 
  50. ^ Belousov, Andreй Rэmovič (1995). „«Strukturnый krizis sovetskoй industrialьnoй sistemы»”. Arhivirano iz originala 2013-12-19. g. Pristupljeno 2012-08-04. 
  51. ^ „Arhiv žurnala «Problemы prognozirovaniя»”. Institut narodnohozяйstvennogo prognozirovaniя RAN. Arhivirano iz originala 2012-10-18. g. Pristupljeno 2012-10-02. 
  52. ^ Belousov, Andreй Rэmovič (2003-06-01). „«Razvitie rossiйskoй эkonomiki v postkrizisnый period (makroэkonomičeskiй aspekt)»”. Institut narodnohozяйstvennogo prognozirovaniя RAN. Arhivirano iz originala 2012-08-17. g. Pristupljeno 2012-08-04. 
  53. ^ Belousov, Andreй Rэmovič (2003-06-01). „«Razvitie rossiйskoй эkonomiki v srednesročnoй perspektive: analiz ugroz»”. Institut narodnohozяйstvennogo prognozirovaniя RAN. Arhivirano iz originala 2012-08-17. g. Pristupljeno 2012-08-04. 
  54. ^ Belousov, Andreй Rэmovič (2006). „Scenarii эkonomičeskogo razvitiя Rossii na pяtnadcatiletnюю perspektivu”. Institut narodnohozяйstvennogo prognozirovaniя RAN. Arhivirano iz originala 2012-10-18. g. Pristupljeno 2012-10-07. 
  55. ^ V. A. Salьnikov, D. I. Galimov. (2006-04-02). „Konkurentosposobnostь otrasleй rossiйskoй promыšlennosti – tekuщee sostoяnie i perspektivы”. Institut narodnohozяйstvennogo prognozirovaniя RAN. Arhivirano iz originala 2014-05-24. g. Pristupljeno 2012-10-02. 
  56. ^ «Эvolюciя sistemы vosproizvodstva rossiйskoй эkonomiki: Ot krizisa k razvitiю». 2006. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андреј_Белоусов&oldid=27794519”