Андреј Белоусов

С Википедије, слободне енциклопедије
Андреј Белоусов
Званични портрет, 2024.
Лични подаци
Датум рођења(1959-03-17)17. март 1959. (65 год.)
Место рођењаМосква, СССР
ДржављанствоРуска Федерација
НародностРус
Религијаправославље
Политичка каријера
Политичка
странка		Независни политичар

Андреј Ремович Белоусов (Москва, 17. марта 1959) је руски државник и политичар, научник и економиста. Био је председник борда директора АД Руске железнице.[1]

Белоусово је обављао низ важних функција у руској државии: први потпредседник Владе Руске Федерације био је од 21. јануар 2020 до 7. мај 2024),[2] Помоћник председника Руске Федерације за економска питања (24. јун 2013—21. јануар 2020),[3][4] Министар за економски развој Руске Федерације (21. мај 2012—24. јун 2013).[5] Био је вршилац дужности председника Владе Руске Федерације од 30. априла до 19. маја 2020).[6][7][8]

Он је дописни члан Руске академије природних наука. По образовању је доктор економских наука (2006). Почасни је економиста Руске Федерације (2007) и вршилац дужности активног државног саветника Руске Федерације, 1. класе (2011).

Од 2022. године, због руске инвазије на Украјину, налази се под међународним санкцијама свих земаља Европске уније, САД и низа других држава.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен 17. марта 1959. године у Москви у породици економисте Рема Белоусова, који је, према писању медија, био творац совјетске научне школе у области цена и менаџмента и био је један од учесника у спровођењу реформе 1965, а касније је проучавао економску историју СССР-а.[9][10] Његова мајка Алиса Павловна била је радиохемичарка која је проучавала хемију ретких елемената.[11][12]

Након што је дипломирао на Другој физичко-математичкој школи, уписао се на Економски факултет Московског државног универзитета, где је дипломирао са високим просеком 1981. године. Током студија почео је да сарађује са групом економиста под руководством А. И. Анчишкина, који је 1977-1981 био шеф Катедре за планирање народне привреде СССР-а Економског факултета Московског државног универзитета.[9]

Након што је стекао диплому, наставио је постдипломске студије на Централном економско-математичком институту Академије наука СССР-а (ЦЭМИ). Истовремено, тамо је започео и научну каријеру, прво као истраживач приправник, затим као млађи истраживач у лабораторији у ЦЕМИ-ју, коју је водио Емил Ершов.[13]

Научни рад[уреди | уреди извор]

Радио је у Институту за економију и предвиђање научног и технолошког прогреса (ИЭПНТП) Академије наука СССР, основаном фебруара 1986. године на бази неколико научних одељења Централног економског института, где је сукцесивно обављао послове млађег истраживача., истраживач и виши научни сарадник. Његови истраживачки приоритети били су фокусирани на предвиђање макроекономских трендова, као и инфлације и структурне кризе у економијама совјетског стила.[9] Године 1988. на ЦЕМИ-ју одбранио је дисертацију за звање доктора економских наука на тему „Симулационо моделирање механизама за формирање и коришћење обртних средстава (мултисекторски приступ)“. Године 1991. именован је за шефа лабораторије за анализу и предвиђање макроекономских процеса у Институту за економију и технологију АН СССР, на којој је функцији био до 2006. комбинујући је са радом у другим организацијама, а отпуштен је тек преласком у јавни сервис.[14] Постао је члан аналитичке групе Спољнополитичког удружења, формиране у новембру 1991. године, познате као „група Бесмертних“ (по имену њеног оснивача, бившег министра спољних послова СССР-а А. А. Бесмертних).[15][14]

Током 2000. основао је и водио Центар за макроекономску анализу и краткорочно предвиђање (ЦМАКП), на основу којег је 2005. објавио извештај „Дугорочни трендови у руској економији: сценарији економског развоја Русије до 2020.”[14] Извештај је предвидео економску кризу 2008, а такође је указао на могући економски пад у 2011-2012 и неуспех система јавне управе у 2015-2017.[16]

Године 2006. одбранио је дисертацију и стекао је звање доктора економских наука на тему „Противуречности и перспективе развоја система репродукције руске привреде“.[17]

Државна служба[уреди | уреди извор]

Он је 1999. постао члан одбора Министарства економије.[18][19]

Био је консултант вишe шефова владе Руске Федерације: Јевгенија Примакова, Сергеја Степашина, Михаила Касјанова и Михаила Фрадкова (са Касјановим и Фрадковим је радио у статусу слободног саветника).[9][13]

Осмог фебруара 2006. је ступио у јавну службу и постао је, на позив Германа Грефа, заменик министра за економски развој.[20][21] На овој позицији је надгледао макроекономско стање земље, укључујући питања побољшања инвестиционе климе, спровођење савезних циљних програма и инвестиционе активности Внешекономбанке.[22] Под његовим руководством развијени су концепт дугорочног друштвено-економског развоја (КДР-2020) и Предлог закона „О трговини“ (усвојен 28. децембра 2009. године).[23]

Фотографија Белоусова 2013.

Председник руске владе Владимир Путин га је 2008. именовао за директора Одељења за економију и финансије Канцеларије Владе Русије.[24] У периоду 2008-2012, Белоусов је, заједно са првим потпредседником владе Игором Шуваловим и министарком економског развоја Елвиром Набиулином, био одговоран за обликовање владине економске агенде.[25] Поред тога, Белоусов је био одговоран за питања у вези са формирањем буџета, јавним инвестицијама и побољшањем инвестиционе климе. Уз његово учешће створена је Агенција за стратешке иницијативе и на њеној основи покренута такозвана „Национална предузетничка иницијатива“ која има за циљ побољшање услова пословања у Русији.[9][14]

Маја 2012. године постављен је на место министра економског развоја Русије у првој влади Дмитрија Медведева.[5][13] Белоусов је 24. јуна 2013. године постављен на место помоћника председника Руске Федерације за економска питања.[3][26][27] Од 17. јуна 2015. до 29. септембра 2017. био је и председник Управног одбора ПЈСЦ НК Росњефт.[28]

Јануара 2020. именован је за првог потпредседника Владе Руске Федерације у првој влади Михаила Мишустина.[29] На овој функцији надгледао је финансијске и економске политике државе. Од 30. априла до 19. маја 2020. године обављао је дужност премијера Руске Федерације, док је премијер Михаил Мишустин оболио од ковида 19.[6][8]

У марту 2020. године изабран је за председника Борда директора АД Руске железнице.[30][31]

Председник Путин је 12. маја 2024. предложио Савету Федерације као кандидата за место министра одбране Русије.[32]

Из првог брака има сина Павла (рођен 1994). Дипломирао на Московском државном техничком универзитету Бауман.[33]

Његов млађи брат Димитриј је водећи стручњак у Центру за макроекономске анализе и краткорочне прогнозе (ЦМАКП).[11]

Фотографија са Конгреса железничара 29.11.2017.

Награде[уреди | уреди извор]

  • Медаља „У знак сећања на 850. годишњицу Москве“ (1997.)
  • Захвалност председника Руске Федерације - за заслуге у обезбеђивању активности Државног савета Руске Федерације (01.09.2005)[34]
  • Заслужни економиста Руске Федерације (12. 6. 2007.) - за заслуге у спровођењу економске политике државе и дугогодишњи савестан рад[35]
  • Орден части (14.06.2009) - за постигнуте радне успехе и савестан дугогодишњи рад[36]
  • Медаља „100 година ратног ваздухопловства“ (2012)

Међународне санкције[уреди | уреди извор]

Од 9. јуна 2022. године је под санкцијама Украјине као високи функционер и члан Путиновог најужег круга због руске инвазије на Украјину.[37][38]

Од јула 2022. године је под санкцијама земаља ЕУ због позивања „руских олигарха да наставе сарадњу са санкционисаним руским банкама“ и „подржавања анексије Крима 2014. године“ .[39][40][41]

Од 15. децембра 2022. налази се на листи санкција САД против руског финансијског сектора.[42][43] Од 27. јануара 2023. је под санкцијама Јапана.[44] Од 24. фебруара 2023. уврштен је на канадску листу санкционисаних „блиских сарадника режима“.[45][46] Он је 19. маја 2023. године био под санкцијама Велике Британије као председник управног одбора Руских железница.[47] Од 20. јула 2023. године, Аустралија га је санкционисала због његове „улоге у директној или индиректној подршци руској илегалној инвазији на Украјину“.[48]

Научне публикације[уреди | уреди извор]

  • Имитационный подход к моделированию взаимосвязанных процессов формирования и использования оборотных средств. — М.: ГПСИ ИМЭМО, 1986.
  • 1995 — статья «Структурный кризис советской индустриальной системы»[49][50] в сборнике «Иное. Хрестоматия нового российского самосознания».
  • Экономическая безопасность: Производство — финансы — банки. — М.: Финстатинформ, 1998.
  • 1999 — совместный труд Белоусова и Е. А. Абрамовой «Интегрированные матрицы финансовых потоков (методический и инструментальный подходы)» об опыте построения в России Social Accounting Matrix.
  • 2000—2001 — под руководством Белоусова эксперты ЦМАКП подготовили цикл статей в журнале «Проблемы прогнозирования»,[51] содержащие анализ первого этапа посткризисного оживления и долгосрочный прогноз развития российской экономики.
  • 2003—2004 — Белоусов руководил подготовкой серии статей по анализу структуры и факторов развития российской экономики («Развитие российской экономики в посткризисный период (макроэкономический аспект)»[52] «Развитие российской экономики в среднесрочной перспективе: анализ угроз»[53] и друго).
  • 2005—2007 — руководил авторским коллективом книги «Российское экономическое чудо: сделаем сами. Прогноз развития экономики России до 2020 года». Две главы из книги были опубликованы как отдельные статьи в журнале «Проблемы прогнозирования»[54][55]
  • 2006 — выпущена книга на основе докторской диссертации: «Эволюция системы воспроизводства российской экономики: От кризиса к развитию»[56]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Совет директоров ОАО "РЖД"”. Архивирано из оригинала 2020-05-16. г. Приступљено 2020-04-11. 
  2. ^ „Правительство России переходит в статус и.о. до назначения нового состава”. TACC (на језику: руски). Приступљено 2024-05-07. 
  3. ^ а б „Андрей Белоусов назначен помощником Президента”. Официальный сайт президента РФ. 2013-06-24. Архивирано из оригинала 2013-06-25. г. Приступљено 2013-06-24. 
  4. ^ „Улюкаев стал министром экономического развития, Белоусов - помощником президента”. Вести.ру. 2013-06-24. Архивирано из оригинала 2013-06-27. г. Приступљено 2013-06-24. 
  5. ^ а б „Кабинет заместителей. Новые лица правительства Медведева”. Газета.Ru. 2012-05-21. Архивирано из оригинала 2012-09-27. г. Приступљено 2012-10-07. 
  6. ^ а б „Указ Президента Российской Федерации от 30.04.2020 года «Об исполнении обязанностей Председателя Правительства Российской Федерации»”. Архивирано из оригинала 2020-05-01. г. Приступљено 2020-05-01. 
  7. ^ „Мишустин заразился коронавирусом и временно сложил полномочия премьера”. Архивирано из оригинала 2020-04-30. г. Приступљено 2020-04-30. 
  8. ^ а б „О признании утратившим силу Указа об исполнении обязанностей Председателя Правительства”. Архивирано из оригинала 2020-05-19. г. Приступљено 2020-05-19. 
  9. ^ а б в г д „Белоусов Андрей Рэмович”. РБК. Архивирано из оригинала 2012-10-18. г. Приступљено 2012-10-14. 
  10. ^ Могучий, Роман (2020-05-02). „Госрасходы и "Крымнаш". Кто такой и.о. премьера Андрей Белоусов”. Радио Свобода (на језику: руски). Приступљено 2024-05-13. 
  11. ^ а б „Всем хорош”. Архивирано из оригинала 2015-12-11. г. Приступљено 2015-12-10. 
  12. ^ „Краткая биография А. П. Белоусовой”. Архивирано из оригинала 2013-03-18. г. Приступљено 2012-07-02. 
  13. ^ а б в „Биография Андрея Белоусова”. РИА Новости. Архивирано из оригинала 2012-10-18. г. Приступљено 2012-10-07. 
  14. ^ а б в г „Всем хорош”. Коммерсант. Огонёк. 2013-07-01. Архивирано из оригинала 2015-12-11. г. Приступљено 2015-12-10. 
  15. ^ „Аналитическая группа Внешнеполитической ассоциации ("Группа Бессмертных")”. «Русский журнал». Архивирано из оригинала 2012-07-24. г. Приступљено 2013-03-30. 
  16. ^ Борзова, Дарья (2008-11-28). „О кризисе предупреждали давно”. Zaks.ru. Архивирано из оригинала 2015-12-22. г. Приступљено 2012-10-14. 
  17. ^ Белоусов, Андрей Рэмович (2006). „Противоречия и перспективы развития системы воспроизводства российской экономики”. disserCat (на језику: руски). Архивирано из оригинала 2012-08-17. г. Приступљено 2012-08-04. 
  18. ^ „Распоряжение Правительства Российской Федерации от 25.01.1999 г. № 145-р «О члене коллегии министерства экономики Российской Федерации»”. Архивирано из оригинала 2020-05-16. г. Приступљено 2020-02-11. 
  19. ^ „Распоряжение Правительства Российской Федерации от 31.01.2001 г. № 137-р «О членах коллегии министерства экономического развития и торговли Российской Федерации»”. Архивирано из оригинала 2020-05-16. г. Приступљено 2020-02-11. 
  20. ^ Распоряжение Правительства Российской Федерации от 6 февраля 2006 г. № 133-р «О заместителе министра экономического развития и торговли Российской Федерации»Шаблон:Недоступная ссылка
  21. ^ Распоряжение Правительства Российской Федерации от 26 июня 2008 г. № 927-р «О заместителе министра экономического развития Российской Федерации»Шаблон:Недоступная ссылка
  22. ^ „Белоусов, Андрей”. Лента.ру (на језику: руски). Архивирано из оригинала 2012-10-14. г. Приступљено 2012-10-07. 
  23. ^ „Федеральный закон от 28 декабря 2009 г. N 381-ФЗ «Об основах государственного регулирования торговой деятельности в Российской Федерации»” (на језику: руски). «Гарант.ру». Архивирано из оригинала 2012-10-18. г. Приступљено 2012-10-07. 
  24. ^ „Распоряжение Правительства Российской Федерации от 17 июля 2008 г. № 1019-р «О Белоусове А. Р.»”. Архивирано из оригинала 2013-04-16. г. Приступљено 2012-05-22. 
  25. ^ „О распределении обязанностей между Первым заместителем Председателя Правительства Российской Федерации, заместителями Председателя Правительства Российской Федерации”. Архивирано из оригинала 2012-10-18. г. Приступљено 2012-10-02. 
  26. ^ „Путин назначил Алексея Улюкаева главой Минэкономразвития”. Архивирано из оригинала 2013-07-29. г. Приступљено 2013-06-24. 
  27. ^ „Указ «О Набиуллиной Э.С.»”. Официальный сайт президента РФ. 2013-06-24. Архивирано из оригинала 2013-06-27. г. Приступљено 2013-06-24. 
  28. ^ „Помощник президента Андрей Белоусов возглавил совет директоров «Роснефти» — Интерфакс”. Архивирано из оригинала 2015-09-30. г. Приступљено 2015-09-10. 
  29. ^ „Указ Президента Российской Федерации от 21.01.2020 г. № 25 «О Первом заместителе Председателя Правительства Российской Федерации»”. Архивирано из оригинала 2020-05-16. г. Приступљено 2020-02-11. 
  30. ^ „ТАСС, 13 марта 2020. Первый вице-премьер Белоусов возглавит совет директоров РЖД”. Архивирано из оригинала 2020-04-23. г. Приступљено 2020-03-13. 
  31. ^ „Совет директоров РЖД наполовину обновится. В новый состав могут войти Андрей Белоусов и Максим Решетников”. Ведомости. 2020-03-10. Архивирано из оригинала 2020-03-11. г. Приступљено 2020-03-11. 
  32. ^ „Путин снял Шойгу с должности министра обороны. Он назначен в Совбез”. Радио Свобода (на језику: руски). 2024-05-12. Приступљено 2024-05-12. 
  33. ^ „Выписка из приказа о зачислении в МГТУ им. Баумана” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2020-07-17. г. Приступљено 2012-06-29. 
  34. ^ „Распоряжение Президента Российской Федерации от 01.09.2005 г. № 395-рп «О поощрении»”. Архивирано из оригинала 2020-07-16. г. Приступљено 2020-02-11. 
  35. ^ „Указ Президента Российской Федерации от 12.06.2007 г. № 750 «О награждении государственными наградами Российской Федерации Цыплакова С. С. и Белоусова А. Р.»”. Архивирано из оригинала 2020-05-16. г. Приступљено 2020-02-11. 
  36. ^ „Указ Президента Российской Федерации от 14.06.2009 г. № 686 «О награждении государственными наградами Российской Федерации»”. Архивирано из оригинала 2020-07-16. г. Приступљено 2020-02-11. 
  37. ^ „УКАЗ ПРЕЗИДЕНТА УКРАЇНИ №400/2022”. ПРЕЗИДЕНТ УКРАЇНИ ВОЛОДИМИР ЗЕЛЕНСЬКИЙ Офіційне інтернет-представництво. 09. 06. 2022. Архивирано из оригинала 2022-06-12. г. Приступљено 2022-06-12. 
  38. ^ „БЕЛОУСОВ Андрей Рэмович - биография, досье, активы”. Война и санкции (на језику: руски). Архивирано из оригинала 2023-05-23. г. Приступљено 2023-05-23. 
  39. ^ „«Настоящее время»: под новые санкции ЕС попадут Сергей Собянин, Владимир Машков и Сергей Безруков”. Meduza (на језику: руски). Архивирано из оригинала 2023-01-26. г. Приступљено 2023-03-03. 
  40. ^ „«Хороший путинский солдат». Что известно о будущем министре обороны Андрее Белоусове”. The Insider (на језику: руски). 13 мая 2024. Приступљено 2024-05-13.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  41. ^ „Official Journal of the European Union L193”. Архивирано из оригинала 2022-07-21. г. Приступљено 2023-03-03. 
  42. ^ „США ввели санкции против ВТБ, Росбанка, Потанина и Белоусова”. Коммерсантъ (на језику: руски). 2022-12-15. Архивирано из оригинала 2022-12-22. г. Приступљено 2022-12-15. 
  43. ^ „Бизнесмен Потанин и вице-премьер Белоусов попали под санкции США”. Радио Свобода (на језику: руски). 2022-12-15. Приступљено 2024-05-13. 
  44. ^ „Япония расширила санкции против России, запретив экспорт вакцин и медоборудования”. Коммерсантъ (на језику: руски). 2023-01-27. Архивирано из оригинала 2023-01-27. г. Приступљено 2023-01-27. 
  45. ^ „Канада расширит санкционные списки и запретит экспорт в РФ химикатов для производства электроники”. Коммерсантъ (на језику: руски). 2023-02-24. Архивирано из оригинала 2023-05-07. г. Приступљено 2023-03-03. 
  46. ^ Global Affairs Canada (2022-02-04). „Sanctions – Russian invasion of Ukraine”. GAC. Архивирано из оригинала 2022-05-31. г. Приступљено 2023-05-23. 
  47. ^ „Англосаксции”. Коммерсантъ (на језику: руски). 2023-05-19. Архивирано из оригинала 2023-05-22. г. Приступљено 2023-05-23. 
  48. ^ „Австралия ввела санкции против 35 российских предприятий и 10 граждан России и Беларуси”. Настоящее Время (на језику: руски). 2023-07-20. Архивирано из оригинала 2023-07-20. г. Приступљено 2023-07-20. 
  49. ^ „«Иное. Путеводитель.»”. «Хрестоматия нового российского самосознания». 1995. Архивирано из оригинала 2013-12-19. г. Приступљено 2012-08-04. 
  50. ^ Белоусов, Андрей Рэмович (1995). „«Структурный кризис советской индустриальной системы»”. Архивирано из оригинала 2013-12-19. г. Приступљено 2012-08-04. 
  51. ^ „Архив журнала «Проблемы прогнозирования»”. Институт народнохозяйственного прогнозирования РАН. Архивирано из оригинала 2012-10-18. г. Приступљено 2012-10-02. 
  52. ^ Белоусов, Андрей Рэмович (2003-06-01). „«Развитие российской экономики в посткризисный период (макроэкономический аспект)»”. Институт народнохозяйственного прогнозирования РАН. Архивирано из оригинала 2012-08-17. г. Приступљено 2012-08-04. 
  53. ^ Белоусов, Андрей Рэмович (2003-06-01). „«Развитие российской экономики в среднесрочной перспективе: анализ угроз»”. Институт народнохозяйственного прогнозирования РАН. Архивирано из оригинала 2012-08-17. г. Приступљено 2012-08-04. 
  54. ^ Белоусов, Андрей Рэмович (2006). „Сценарии экономического развития России на пятнадцатилетнюю перспективу”. Институт народнохозяйственного прогнозирования РАН. Архивирано из оригинала 2012-10-18. г. Приступљено 2012-10-07. 
  55. ^ В. А. Сальников, Д. И. Галимов. (2006-04-02). „Конкурентоспособность отраслей российской промышленности – текущее состояние и перспективы”. Институт народнохозяйственного прогнозирования РАН. Архивирано из оригинала 2014-05-24. г. Приступљено 2012-10-02. 
  56. ^ «Эволюция системы воспроизводства российской экономики: От кризиса к развитию». 2006. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андреј_Белоусов&oldid=27794519”