Anka Đurović
| Anka Đurović | |
|---|---|
 Anka Đurović | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Anka Đurović, rođena Crvenčanin |
| Nadimak | Anka Đurovićka, srpska majka |
| Datum rođenja | 1850. |
| Mesto rođenja | , Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 1925. |
| Mesto smrti | Beograd, Kraljevina SHS |
| Odlikovanja | Medalje za milosrđe „Florens Najtingejl“ Međunarodnog crvenog krsta |
Anka Đurović, rođena Crvenčanin (1850 — Beograd, 1925) bila je srpska bolničarka u prvom Srpsko-turskom ratu, Srpsko-bugarskom ratu, oba Balkanska i u Prvom svetskom ratu. Odlikovana najvišim priznanjem za humanost, medaljom za milosrđe „Florens Najtingejl“ (5. oktobra 1923), koju je ustanovio Međunarodni crveni krst.[1]
Život Anke Đurović[uredi | uredi izvor]
Anka Đurović (devojački Crvenčanin) rođena je 1850. godine. Bila je udata za direktora Kruševačke gimnazije Mihajla Đurovića, sa kojim je imala četvoro dece; jednu ćerku i tri sina. Muž joj je rano umro, pa je sama odgajala decu, teško i u nemaštini.[2] Do kraja života slovila se udovom Mihajla Đurovića.[3]
Po izbijanju prvog Srpsko-turskom rata, 1876. godine, dobrovoljno se prijavljuje u Vojnu bolnicu u Kruševcu. Kada je bolnica posle pada Kruševca evakuisana, Anka odlazi u Beograd gde je nastavila da radi kao bolničarka u ruskoj bolnici kneginje Šahovske.[4]
Postaje članica Kola srpskih sestara i kada 1909. godine srpski Crveni Krst osniva kurseve za dobrovoljne bolničarke, Anka se prijavljuje među prvim polaznicama. Tada ona ovladava najsavremenijim znanjima i veštinama i po završetku teorijskog kursa prelazi na praktični rad, na hirurško odeljenje[3] u Opštoj državnoj bolnici. Ovo odeljenje osnovao je i vodio dr Vojislav Subotić, u to vreme vodeći hirurg u Srbiji,[5], sin Savke Subotić, prve predsednice Kola, i dr Jovana Subotića.[6]
Kasnije, takođe kao bolničarka, učestvuje u ratovima koji su se na tlu Srbije vodili u burnim godinama .[7] Po završetku Prvog svetskog rata Anka se vratila u Beograd, gde je i umrla, 1925. godine.[1]
Dobrovoljno angažovanje u ratovima[uredi | uredi izvor]
Poslom bolničarke Anka Đurović počela je da se bavi već u 26-oj godini.[7]
Srpsko-turski i Srpsko-bugarski ratovi na kraju 19. veka[uredi | uredi izvor]
Po izbijanju Srpsko-turskog rata, 1876. godine, Anka se angažuje kao dobrovoljna bolničarka u vojnoj bolnici u Kruševcu. Bolnica je bila smeštena u zgradi gimnazije, slabo opremljena i materijalom i medicinskim kadrom. Kada su Turci, ipak, uspeli da osvoje obližnji Đunis, vojna bolnica u Kruševcu morala je da bude evakuisana,[5] Anka Đurović odlazi za Beograd, gde nastavlja da radi kao bolničarka u bolnici kneginje Šahovske,[2] u zgradi tadašnje Velike Škole. Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. ponovo je u rezervnoj bolnici u Učiteljskoj školi.[3]
Balkanski ratovi[uredi | uredi izvor]
Po izbijanju Prvog balkanskog rata 1912. godine, dočekuje prve ranjenike sa Merdara, a nakon oslobođenja Skoplja i Prizrena traži od Vrhovne komande dozvolu za odlazak na front, jer su se među borcima nalazila i njena tri sina. Takva dozvola nikom nije davana, ali već poštovanja dostojna i energična Anka Đurovićka uspeva da je dobije. Odlazi kao dobrovoljna bolničarka prvo u Prizren pa u Skoplje, gde je negovala je i svog najmlađeg sina, obolelog od meningitisa.[3]
Na istom zadatku bila je i tokom Drugog balkanskog rata, kada je kao bolničarka organizovala doček ranjenih i bolesnih na železničkoj stanici u Beogradu.[2] ona na željezničkoj stanici u Beogradu dočekuje ranjenike i bolesnike. Tokom rada sa bolesnicima i ona se zarazila kolerom. Ozdravivši ona ne napušta tzv. „koleričnu baraku” u kojoj je i sama bila smeštena, već ostaje da bi pomogla u lečenju onih koji još nisu prezdravili.[3]
Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]
Godine 1909. Anka Đurović završava kurs Crvenog krsta za dobrovoljne bolničare i ovladava najsavremenijim znanjima i veštinama koje će biti u prilici veoma brzo da primeni. Početak Prvog svetskog rata zatiče je u Beogradu. Pošto su joj sva tri sina otišla na front, Anka se obraća Crvenom krstu, gde dobija nekoliko nosila i nešto zavojnog materijala, pa s tom opremom dolazi u ambulantu fabrike šećera na Čukarici. Tu sa nekoliko bolničara trećepozivaca obrazuje „bataljonsko previjalište” za pripadnike trećeg bataljona VII puka trećeg poziva, koji je očajnički branio Adu Ciganliju. Osniva zatim „prihvatnicu“ za prijem ranjenika na Topčiderskoj željezničkoj stanici. Iako već u poznim godinama, Anka je u pokretu je preko celog dana. Obilazi ranjenike, neguje ih, prima nove, previja, šalje u divizijsko Zavojište u Resnik. Do tada srpska vojska nije imala bataljonskih previjališta, pa je ta novina zapažena i pohvaljena od strane generala Stepe Stepanovića.[3] Stizala je gde god je bila neophodna njena stručna pomoć ranjenim i bolesnim vojnicima i bila jedna od retkih koja je dobila dozvolu da na samom ratištu organizuje prenos ranjenika i da ih previja.[8]
Hroničari beleže i jedan događaj kada je, čuvši da su preko Save na austrijsku obalu prešli komandant bataljona, kaplar i jedan sveštenik, Anka uporno tražila da i nju prevezu preko. Vojnici su morali da odustanu od pokušaja da je odgovore i kada je čamac pristao na polupustoj Bežaniji, Anka se zaputila pravo prema crkvi na čijem zvoniku se vijorila mađarska zastava. Hrabra bolničarka se popela na zvonik, skinula mađarsku zastavu i postavila srpsku, nakon čega je počela da udara u zvona, što je bio poziv za okupljanje srpskom življu, a Anka je sa zvonika održala pravi patriotski govor. Sveštenik je bio Nikolaj Velimirović, a kaplar Nikola Vulić, profesor beogradskog Univerziteta, inače dobrovoljac u Trećem bataljonu Sedmog puka. Postoje priče i kako je na Dunavskom keju, dok su vođene najžešće borbe za Beograd, Anka sa revolverom „tulumbašem“ u rukama izvlačila ranjene srpske vojnike. Povremeno bi zapucala na Nemce, a vojnici su ponosno govorili: „Evo babe Đurovićke!“[5]
Prateći vojsku Anka radi u bolnicama u Valjevu, Požarevcu, Skoplju i u jesen 1915. povlači se preko Kosova i Crne Gore do Lješa u Albaniji. Delila je s vojskom i narodom, ranjenima i bolesnima i dobro i zlo. Na nagovor najstarijeg sina evakuisana je i zajedno sa srpskim civilima i ranjenicima otplovila u Francusku,[8] ali već 1917. godine stiže kao dobrovoljna bolničarka u tek osnovanu bolnicu Prestolonaslednika Aleksandra u Solunu.[3][4]
Odlikovanja[uredi | uredi izvor]
Međunarodni komitet Crvenog krsta odlučio je 1923. godine da Anki Đurović dodeli najviše priznanje, medalju "Florens Najtingejl". U obrazloženju je navedeno da je "srpska bolničarka pravi primer koji će služiti za ugled ženskom svetu da se odaje pozivu u kojem je ona uspela dam pored izvođenja na put svog podmlatkam radi sa toliko srca i hrabrosti oko ranjenika na bojnom polju i njihovom negovanju u bolnici kao bolničarka".[1] Medalju je Anka primila 5. oktobra 1923.[3]
Iz obraćanja Anke Đurović na svečanosti uručenja medalje „Florens Najtingejl“:[5]
| „ | Vi savesno negujete, veselim licem i okom prilazeći bolesniku, vi mu krv u žilama oživljavate, vi mu dajete snagu da može otpor svojoj bolesti dati. Kad vidite uspeh u tome, to je najveće vaše zadovoljstvo, a zadovoljstvo čoveka pravi srećnim: Ono će vas snažiti da ćete moći u životu sve teškoće lakše izdržati, To vam ja, deco moja, govorim iz iskustva. Izdržala sam mnogo u životu, ali pomoću Boga nikada ni u najtežim danima nisam klonula i za to me je Bog nagradio i odlikovao najvećim odličjem što mi je ostavio sva tri sina, posle strašnih rana na bojištu – žive! | ” |
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Loš, Tatjana (10. 7. 2015). „Anka Đurović: S revolverom u rukama spasavala povređene vojnike”. Večernje novosti online. Pristupljeno 8. 9. 2016.
- ^ a b v Savić, Maja (17. 1. 2012). „Srpske dobrovoljne bolničarke — sledbenice Florens Najtingejl”. Projekat Rastko. Pristupljeno 9. 9. 2016.
- ^ a b v g d đ e ž Dimitrijević, Brana (25. 1. 2008). „Anka Đurovićka”. Projekat Rastko. Pristupljeno 8. 9. 2016.
- ^ a b Mandić 1998
- ^ a b v g Dabić, Marina. „Srpska Florens Najtingejl”. Srpska narodna odbrana u Americi. Pristupljeno 12. 9. 2016.[mrtva veza]
- ^ Popović-Filipović, Slavica (2. 2. 2011). „Srpska majka i sestra darovala svom narodu veru, ljubav i nadu”. Projekat Rastko. Pristupljeno 9. 9. 2016.
- ^ a b „Anka Đurović”. Istorija. Pristupljeno 8. 9. 2016.
- ^ a b „Anka Đurović, srpska heroina u Velikom ratu”. in4s.net. Pristupljeno 12. 9. 2016.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Mandić, Vladimir (1998). Heroine sa svetskim odličjem : kazivanja o našim dobitnicama medalje "Florens Najtingel" (1. izd.). Niš: Prosveta. ISBN 978-86-7455-376-3.
