Izbegavajući poremećaj ličnosti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Izbegavajući poremećaj ličnosti
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostpsihijatrija, klinička psihologija
MKB-10F60.6
MKB-9-CM301.82
MedlinePlus000940

Izbegavajući poremećaj ličnosti (F60.6), ponekad i anksiozni poremećaj ličnosti, je poremećaj ličnosti koji karakterišu osećanja tenzije, nesigurnosti i inferiornosti. Osobe sa izbegavajućim poremećajem ličnosti osećaju potrebu da se dopadaju drugima, da budu prihvaćene od strane drugih ljudi, zajedno sa preteranom osetljivošću na stvarno ili zamišljeno odbacivanje ili izrugivanje. Kako bi izbegli odbacivanje, kritiku ili porugu, izbegavaju svakodnevne situacije prilikom kojih mogu doći u interakciju sa drugima, preuveličavajući potencijalne rizike i opasnosti u kojima bi se mogli naći[1].

Poremećaj može sprečiti osobe da normalno funkcionišu profesionalno i društveno, izbegavajući školu, posao i društvena okupljanja. Često su izolovane i ne dobijaju podršku koja im je neophodna. U društvu, osobe sa izbegavajućim poremećajem ličnosti mogu izbegavati da skreću pažnju na sebe ili iskažu svoje mišljenje, strahujući da će reći nešto pogrešno, pocrveneti, zamuckivati ili se obrukati na neki drugi način. Neprestano nadgledaju izraze, pokrete i reči okruženja kako bi zaključili da li se ponašaju kako treba i kakav utisak ostavljaju na druge. Njihov anksiozni pristup i strah zaista mogu izazvati podsmeh ili negativnu procenu, potvrđujući njihove strahove. Drugi ih najčešće procenjuju kao stidljive, usamljene i izolovane[traži se izvor].

Osobe sa izbegavajućim poremećajem ličnosti svesne su svog problema, i on im stvara izuzetnu nelagodu i teškoće.

Prevalenca poremećaja u opštoj populaciji kreće se od 1,5 do 2,5%[2], iako u zavisnosti od oštrine kriterijuma ovaj procenat može biti znatno viši (od 6,6[3] do 9,3%[4]).

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Po Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje, izbegavajući poremećaj ličnosti odnosi se na pervazivnost inhibicije u odnosu sa ljudima, osećanja neadekvatnosti i neprilagođenosti i veliku osetljivost na negativnu procenu. Kako bi se dijagnoza izbegavajućeg poremećaja ličnosti utvrdila, osoba mora da ispunjava bar četiri od sledećih kriterijuma[5]:

  1. Izbegavanje aktivnosti u kojima je moguć značajan interpersonalni kontakt iz straha od kritike, odbacivanja ili negativne procene
  2. Nespremnost za ulazak u interpersonalne odnose osim ako su sigurni da se dopadaju drugoj osobi
  3. Povučenost, uzdržanost i inhibicija u intimnim odnosima iz straha da će biti ismevani ili izložene poruzi
  4. Preokupiranost idejama da će biti kritikovani ili odbačeni u društvenim situacijama
  5. Inhibicija u novim međuljudskim odnosima iz osećanja neprilagođenosti i neadekvatnosti
  6. Samoprocena kao društveno neprilagođenih, neprivlačnih i inferiornih drugima
  7. Neuobičajena nespremnost na rizikovanje ili započinjanje novih aktivnosti zbog mogućnosti da se obrukaju

Komorbiditeti i komplikacije[uredi | uredi izvor]

Uz izbegavajući poremećaj ličnosti često se javljaju i:

Osobe sa izbegavajućim poremećajem sklone su samopovređujućem ponašanju, samoubilačkim idejama i, u pojedinim slučajevima, pokušajima samoubistva. Kod osobe sa izbegavajućim poremećajem ličnosti sa komorbiditetom posttraumatskog stresnog poremećaja zabeležena je najveća incidenca samopovređujućih ponašanja, viša nego kod osoba sa graničnim poremećajem ličnosti[6].

Diferencijalna dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Izbegavajući poremećaj ličnosti treba razlikovati od šizoidnog poremećaja ličnosti. Iako su oba poremećaja karakterisana izbegavanjem društvenih situacija, osobe sa šizoidnim poremećajem ne osećaju potrebu da pripadaju i nije im važno da se drugima dopadnu, što jeste slučaj kod izbegavajućeg poremećaja – one strahuju da neće biti prihvaćene, da će biti procenjene kao loše ili inferiorne, i zato izbegavaju društvene situacije[7].

I izbegavajući i zavisni poremećaj ličnosti karakterisani su niskim samopouzdanjem i nedostatkom asertivnosti[8], ali osobe sa poremećajima imaju potpuno drugačiji pristup međuljudskim odnosima. Dodatno, iako je strah od odbacivanja zajednički, kod izbegavajućeg poremećaja ličnosti taj strah potiče iz uverenja da druge odbijaju njihove duboko ukorenjene mane ili nedostaci, dok kod zavisnog potiče iz pomisli da će biti ostavljeni da se sami brinu o sebi[9].

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Nema preciznih zaključaka o uzroku izbegavajućeg poremećaja, ali nalazi govore u prilog teorijama da se on javlja kao rezultat složaja faktora – bioloških, psiholoških i socijalnih.

Genetski faktori imaju uticaja na razvoj poremećaja – heritabilnost se kreće do 0,64, i postoji verovatnoća da roditelji prenesu poremećaj na decu[10]. Socijalno, interakcije sa okruženjem, sa roditeljima i vršnjacima, može uticati na razvoj poremećaja. U odnosima sa roditeljima i starateljima, osobe sa izbegavajućim poremećajem izveštavaju o manje ohrabrujućim i toplim emocionalnim odnosima nego prosečna osoba, te o prebacivanju i odbacivanju, ponekad i zapostavljanju[11]. Roditelji i staratelji i sami češće nemaju dovoljno dobro razvijene socijalne veštine, te se isti nedostaci učenjem prenose na decu[12]. Psihološki, temperament deteta i strategije prevladavanja okolnosti odrastanja su faktori razvoja poremećaja. Ako je roditelj nedostupan, stalno nadgledanje okoline i reakcija okoline može se pokazati adaptivno tokom odrastanja, a kasnije se uopštiti na društvene situacije[13]. Očekivanje negativnih interakcija sa starateljem ili vršnjacima može voditi odabiru izbegavanja kao strategije prevladavanja[14]. Rigidnost, inhibicija u ponašanju i preosetljivost su takođe faktori rizika[15].

Lečenje[uredi | uredi izvor]

Kako su osobe sa izbegavajućim poremećajem svesne poremećaja i žele da poboljšaju svoje stanje, mogu biti veoma motivisane da prate savete lekara i terapeuta[16].

Psihoterapija je najčešći pristup lečenju izbegavajućeg poremećaja ličnosti. Kognitivno-bihevioralna terapija se pokazala kao pogodnom, jer se suočava sa neadaptivnim mislima obolelog, radi se na promeni nerealističnih uverenja i očekivanja koja izazivaju strah, a teži se prevladavanju prepreka i inhibicija prisutnih u ponašanju[16].

Psihofarmaci se upotrebljavaju kada je izbegavajući poremećaj ličnosti komorbiditet drugog poremećaja – depresije (kada se koriste antidepresivi i stabilizatori raspoloženja) ili anksioznosti (anksiolitici i stabilizatori raspoloženja)[17]. Upotreba lekova i terapije zajedno pokazala se kao najefikasnija, uz podršku i podsticanje od strane članova porodice i okruženja[18].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „ICD-10 Version:2016”. icd.who.int. Pristupljeno 2020-05-16. 
  2. ^ Hasin, Deborah S.; Stinson, Frederick S.; Ogburn, Elizabeth; Grant, Bridget F. (2007-07-01). „Prevalence, Correlates, Disability, and Comorbidity of DSM-IV Alcohol Abuse and Dependence in the United States: Results From the National Epidemiologic Survey on Alcohol and Related Conditions”. Archives of General Psychiatry (na jeziku: engleski). 64 (7): 830—842. ISSN 0003-990X. doi:10.1001/archpsyc.64.7.830. 
  3. ^ Tillfors, Maria. „Social phobia and avoidant personality disorder: One spectrum disorder?”. Nordic Journal of Psychiatry (na jeziku: engleski). 
  4. ^ Quirk, Shae E; Berk, Michael; Pasco, Julie A; Brennan-Olsen, Sharon L; Chanen, Andrew M; Koivumaa-Honkanen, Heli; Burke, Lisa M; Jackson, Henry J; Hulbert, Carol (2016-07-11). „The prevalence, age distribution and comorbidity of personality disorders in Australian women”. Australian & New Zealand Journal of Psychiatry (na jeziku: engleski). 51 (2): 141—150. ISSN 0004-8674. doi:10.1177/0004867416649032. 
  5. ^ American Psychiatric Association., American Psychiatric Association. DSM-5 Task Force. (2013). Diagnostic and statistical manual of mental disorders : DSM-5. (5th izd.). Arlington, VA: American Psychiatric Association. ISBN 978-0-89042-554-1. OCLC 830807378. 
  6. ^ a b Lampe, Lisa; Malhi, Gin S (2018-03-08). „Avoidant personality disorder: current insights”. Psychology Research and Behavior Management. 11: 55—66. ISSN 1179-1578. PMC 5848673 Slobodan pristup. PMID 29563846. doi:10.2147/PRBM.S121073. 
  7. ^ Winarick, D. J.; Bornstein, R. F. (2015). „Toward resolution of a longstanding controversy in personality disorder diagnosis: Contrasting correlates of schizoid and avoidant traits”. PERSONALITY AND INDIVIDUAL DIFFERENCES. 79: 25—29. ISSN 0191-8869. 
  8. ^ Glass, Richard M. (2009-04-01). „Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders (DSM)”. AMA Manual of Style. doi:10.1093/jama/9780195176339.022.529. 
  9. ^ „Covariation of criteria sets for avoidant, schizoid, and dependent personality disorders”. American Journal of Psychiatry. 144 (6): 767—771. 1987-06-01. ISSN 0002-953X. doi:10.1176/ajp.144.6.767. 
  10. ^ Gjerde, L. C.; Czajkowski, N.; Røysamb, E.; Ørstavik, R. E.; Knudsen, G. P.; Østby, K.; Torgersen, S.; Myers, J.; Kendler, K. S. (2012-04-06). „The heritability of avoidant and dependent personality disorder assessed by personal interview and questionnaire”. Acta Psychiatrica Scandinavica. 126 (6): 448—457. ISSN 0001-690X. doi:10.1111/j.1600-0447.2012.01862.x. 
  11. ^ Stravynski, A.; Elie, R.; Franche, R.-L. (1989). „Perception of early parenting by patients diagnosed avoidant personality disorder: a test of the overprotection hypothesis”. Acta Psychiatrica Scandinavica (na jeziku: engleski). 80 (5): 415—420. ISSN 1600-0447. doi:10.1111/j.1600-0447.1989.tb02999.x. 
  12. ^ „PRIME PubMed | Childhood antecedents of avoidant personality disorder: a retrospective study”. www.unboundmedicine.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-16. 
  13. ^ LaFreniere, Peter (2009-10-14). „A functionalist perspective on social anxiety and avoidant personality disorder”. Development and Psychopathology. 21 (4): 1065—1082. ISSN 0954-5794. doi:10.1017/s0954579409990046. 
  14. ^ Meyer, B.; Carver, C. S. (2000-01-01). „Negative childhood accounts, sensitivity, and pessimism: A study of avoidant personality disorder features in college students”. Journal of Personality Disorders. 14 (3): 233—248. ISSN 0885-579X. PMID 11019747. doi:10.1521/pedi.2000.14.3.233. Arhivirano iz originala 29. 06. 2020. g. Pristupljeno 16. 05. 2020. 
  15. ^ Eggum, Natalie D.; Eisenberg, Nancy; Spinrad, Tracy L.; Valiente, Carlos; Edwards, Alison; Kupfer, Anne S.; Reiser, Mark (2009-07-07). „Predictors of withdrawal: Possible precursors of avoidant personality disorder”. Development and Psychopathology. 21 (3): 815—838. ISSN 0954-5794. doi:10.1017/s0954579409000443. 
  16. ^ a b „Avoidant Personality Disorder Management and Treatment”. Cleveland Clinic. Arhivirano iz originala 29. 06. 2020. g. Pristupljeno 2020-05-16. 
  17. ^ „Avoidant Personality Disorder”. Psychology Today (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-16. 
  18. ^ „Avoidant Personality Disorder Management and Treatment”. Cleveland Clinic. Arhivirano iz originala 29. 06. 2020. g. Pristupljeno 2020-05-16. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  • "Chapter 16: Personality Disorders". DSM-IV-TR Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. American Psychiatric Publishing. 2000.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Избегавајући_поремећај_личности&oldid=26888915”