Зависни поремећај личности

С Википедије, слободне енциклопедије
Зависни поремећај личности
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностпсихијатрија, клиничка психологија
МКБ-10F60.7
МКБ-9-CM301.6
MedlinePlus000941
MeSHD003859

Зависни поремећај личности (F60.7) је поремећај личности који карактерише  пасивност и ослањање на друге за доношење значајних и безначајних животних одлука, слагање са жељама и захтевима других, претерана субмисивност, осећања беспомоћности и неадекватности и лоше способности за суочавање са свакодневним животом[1]. Поремећај изазива непријатност, тензију и патњу код оболелих и представља сметњу за окружење. Особе са поремећајем ретко увиђају да имају проблем, верујући да их окружење занемарује, и сходно томе ретко саме траже помоћ.[2]

Особе са зависним поремећајем личности прожете су неоснованим страхом и анксиозношћу. Уверене да нису способне за бригу о себи, плаше се могућности да ће бити напуштене. Како би то спречиле, претерано се везују за друге, спутавају их, захтевају њихову бригу и траже блискост. Понашају се субмисивно, пасивно и избегавају конфликте или исказивање супротних ставова како не би ризиковале уништење односа са другима и напуштање. Интерперсонално имају тешкоће са успостављањем сопствених и поштовањем туђих емоционалних граница. Углавном су повучене и преосетљиве на критике, које доживљавају као одбацивање. Песимистичне су, имају тенденцију ка катастрофизирању и очекивању најгорег. Нису способне да доносе одлуке без савета или слагања особа из окружења – немају поверења у сопствене закључке и процене, себе виде као беспомоћне, због чега углавном знатно више вреднују туђе мишљење[3]. Недостатак иницијативе може се испољити у областима интелектуалног и емоционалног живота пребацивањем одговорности на друге[1]. Тек мали број особа са зависним поремећајем достиже просечан степен свакодневног функционисања[4].

Поремећај постаје очигледан у раном одраслом добу, али се тешкоће могу уочити у адолесценцији, када се очекује формирање идентитета и доношење одлука независно од родитеља. Особе узраста од 18 до 29 година представљају ризичну популацију за развој поремећаја[3].

Превалентност зависног поремећаја личности у општој популацији износи 0,49%. Поремећај је нешто чешћи међу женама но међу мушкарцима – 0,6% жена има дијагнозу, насупрот 0,4% мушкараца[3].

Дијагноза[уреди | уреди извор]

По Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје, како би се дијагноза зависног поремећаја личности утврдила особа мора да испољава претерану потребу да се о њој неко брине и субмисивно, зависно понашање мотивисано страхом од напуштања. На постојање поремећаја указује присуство пет од следећих фактора[5]:

  1. Тешкоће у доношењу свакодневних одлука без савета, утицаја или слагања других особа
  2. Потреба да други преузму одговорност за њих у већини области живота
  3. Тешкоће у исказивању неслагања са другима из страха од негативне процене и губитка подршке
  4. Тешкоће са започињањем задатака без подршке других (због сумње у сопствене способности, а не због мањка енергије или иницијативе)
  5. Претерана потреба за добијањем бриге и подршке од других, чак и по цену да буду искоришћени
  6. Осећања рањивости и беспомоћности када су сами из страха да неће моћи да се брину о себи
  7. Улетање у наредну везу по завршетку блиског односа
  8. Преокупираност страхом да ће бити остављени да се сами брину о себи

Коморбидитети и компликације[уреди | уреди извор]

Уз овај поремећај често се јављају и[6]:

Особе са зависним поремећајем личности могу бити мета вербалног, физичког и сексуалног злостављања због субмисивности и толеранције на искоришћавање[7][8]. Жене са зависним поремећајем личности чешће су жртве партнерског насиља због економске и емоционалне зависности од насилног партнера[7].

Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]

Гранични поремећај личности је чест коморбидитет зависног поремећаја личности, и заједнички им је страх од напуштања. Међутим, особе са зависним поремећајем личности не испољавају импулсивна понашања, променљивост емоционалних стања и немају нестабилну слику о себи, што је карактеристично за особе са граничним поремећајем личности[5].

И особе са зависним и са избегавајућим поремећајем личности плаше се критике, негативне процене и одбацивања. Ипак, за особе са избегавајућим поремећајем тај страх је сржна мотивација – они одбијају да ступе у било какве односе и интеракције са другима осим ако су апсолутно сигурни да други о њима имају позитивно мишљење. Особама са зависним поремећајем очајнички требају други, већ су са њима у односу и на њих се ослањају, а плаше се одбацивања јер би то представљао крај постојећег односа у коме се неко брине о њима[6].

Узроци[уреди | уреди извор]

Тачан узрок поремећаја је непознат, али подаци говоре о ризику наслеђивања од родитеља који се креће од 55% до 72%. Породична историја анксиозних поремећаја представља фактор ризика за развој зависног поремећаја личности[9].

Претерано заштитнички или ауторитарни однос родитеља према детету може бити фактор ризика за развој поремећаја – оба онемогућавају развој аутономије и подучавају дете да су старији моћни, способни и да им се треба повиновати[10].

Занемаривање и злостављање током одрастања основ су за развој поремећаја личности, укључујући и зависни. Поред тога, трауме, тешке болести и дуготрајно партнерско насиље, нарочито у условима без социјалне подршке, може водити развоју зависног поремећаја личности[10].

Лечење[уреди | уреди извор]

Психотерапија је најпожељнији облик лечења зависног поремећаја личности. Циљ терапије је да особа са зависним поремећајем личности постане активнија, независнија и формира здравије односе са другима[11]. Утврђено је да промене на когнитивном плану, промене нереалистичних очекивања и уверења, пре него промене у међуљудским односима и на нивоу симптома, имају дугорочни утицај на ток поремећаја[12]. Ипак, идеална је терапија усмерена на обједињавање третмана нереалистичних уверења и неприлагођеног понашања, због чега се когнитивно-бихевиорална терапија показала као погодна – она омогућава развој другачијег виђења себе у односу на друге и у односу на лична искуства. Асертивни тренинг, којим се особе подучавају да се заузму за себе и изражавају своје жеље и потребе, такође се показао као ефикасан. Улога терапеута је кључна – не сме постати још једна особа на коју се клијент ослања и од које зависи, већ мора подстицати независност и у терапијском односу[11].

Лечење зависног поремећаја личности психофармацима није често, и углавном се примењује у случајевима коморбидитета са депресијом или граничним поремећајем личности[11]. Употреба анксиолитика у комбинацији са психотерапијом може имати позитиван утицај на третман[12].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „ICD-10 Version:2016”. icd.who.int. Приступљено 2020-04-28. 
  2. ^ „Overview of Personality Disorders - Mental Health Disorders”. Merck Manuals Consumer Version (на језику: енглески). Приступљено 2020-04-28. 
  3. ^ а б в Beitz, Kendra; Bornstein, Robert F. (2006), Fisher, Jane E.; O’Donohue, William T., ур., Dependent Personality Disorder (на језику: енглески), Springer US, стр. 230—237, ISBN 978-0-387-28370-8, doi:10.1007/978-0-387-28370-8_22, Приступљено 2020-04-28 
  4. ^ „Dependent Personality Disorder”. Psychology Today (на језику: енглески). Приступљено 2020-04-28. 
  5. ^ а б „Dependent Personality Disorder DSM-5 301.6 (F60.7) - Therapedia”. www.theravive.com. Приступљено 2020-04-28. 
  6. ^ а б „Dependent Personality Disorder”. www.mentalhealth.com. Приступљено 2020-04-28. 
  7. ^ а б Loas, Gwenolé; Cormier, Julie; Perez-Diaz, Fernando (2011-01-30). „Dependent personality disorder and physical abuse”. Psychiatry Research (на језику: енглески). 185 (1): 167—170. ISSN 0165-1781. doi:10.1016/j.psychres.2009.06.011. 
  8. ^ „Personality Disorder: Types, Diagnosis and Treatment”. Healthline (на језику: енглески). Приступљено 2020-04-28. 
  9. ^ Gjerde, L. C.; Czajkowski, N.; Røysamb, E.; Ørstavik, R. E.; Knudsen, G. P.; Østby, K.; Torgersen, S.; Myers, J.; Kendler, K. S. (2012). „The heritability of avoidant and dependent personality disorder assessed by personal interview and questionnaire”. Acta Psychiatrica Scandinavica (на језику: енглески). 126 (6): 448—457. ISSN 1600-0447. PMC 3493848Слободан приступ. PMID 22486635. doi:10.1111/j.1600-0447.2012.01862.x. 
  10. ^ а б Simonelli, Alessandra; Parolin, Micol (2017), Zeigler-Hill, Virgil; Shackelford, Todd K., ур., Dependent Personality Disorder (на језику: енглески), Springer International Publishing, стр. 1—11, ISBN 978-3-319-28099-8, doi:10.1007/978-3-319-28099-8_578-1, Приступљено 2020-04-28 
  11. ^ а б в „Dependent Personality Disorder”. WebMD (на језику: енглески). Приступљено 2020-04-28. 
  12. ^ а б Borge, Finn-Magnus; Hoffart, Asle; Sexton, Harold; Martinsen, Egil; Gude, Tore; Hedley, Liv Margaret; Abrahamsen, Gun (2010). „Pre-treatment predictors and in-treatment factors associated with change in avoidant and dependent personality disorder traits among patients with social phobia”. Clinical Psychology & Psychotherapy (на језику: енглески). 17 (2): 87—99. ISSN 1099-0879. doi:10.1002/cpp.640. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • "Chapter 16: Personality Disorders". DSM-IV-TR Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. American Psychiatric Publishing. 2000.