Antonov An-10

Antonov An-10
	; Avion Antonov An-10
Opšti podaci
Namena	Putnički avion
Posada	5 (2 pilota, navigator, inženjer leta, radio operater)
Broj putnika	132 putnika ili (100 padobranaca)
Poreklo	SSSR;
Proizvođač	ANTK Antonov
Probni let	7.03.1957.
Uveden u upotrebu	1959.
Povučen iz upotrebe	1974.
Status	neaktivan
Prvi operater	SSSR Aeroflot
Broj primeraka	104
Dimenzije
Dužina	34,00 m
Visina	9,83 m
Raspon krila	38,00 m
Površina krila	120,00 m²
Masa
Prazan	31.614 kg
Normalna poletna	55.100 kg
Pogon
Broj motora	4
Fizičke osobine
Turboelisni motor	2 × Ivčenko AI-20K
Snaga TEM-a	2 x 3.000 kW
Performanse
Maks. brzina na Hopt.	715 km/h
Ekonomska brzina	630 km/h
Maks. brzina na H0	680 km/h
Radijus kretanja	1.200 km
Dolet	4.075 km
Plafon leta	10.200 m
Portal Vazduhoplovstvo

Antonov An-10 (Antonov An-10) je sovjetski putnički četvoromotorni avion. Pored civilne, ovaj avion je našao i vojnu primenu za transport vojnika i padobranaca^[1].

AN-10 je prvi Sovjetski putnički turboelisni avion za prevoz 100 putnika. Visoke performanse poletanja i sletanja i sposobnost upravljanja na neasfaltiranim pistama omogućile su upravljanje avionom na rutama na kojima drugi avioni te kategorije nisu mogli da lete. Šezdesetih godina 20. veka AN-10 je bio jedan od glavnih putničkih aviona avio-kompanija Aeroflot^[2].

Projektovanje i razvoj

Podršku razvoju aviona An-10 i An-12 dao je lično sovejtski vođa Nikita Hruščov (Generalni sekretar KPSS) koji je na visoko mesto na listi prioriteta postavio ideju pretvaranja dvomotornog transportnog aviona An-8 u dva četvoromotorna derivata: An-10 nemenjen je za održavanje putničkog saobraćaja i An-12 specijalizovan za vojne transportne zadatke. Prvi u redosledu je bio putnički aviona An-10 koji je bio namenjen za prevoz putnika na domaćim i međunarodnim linijama razdaljine od 500 do 3.500 km, s obzirom da je njegovo projektovanje otpočelo 1956 godine tj. odmah nakon probnog leta An-8^[3].

Projekt aviona An-10 je izradio tim inženjera konstrukcionog biroa OKB Antonov E.K. Senčuk, N.S. Trunčnkov, i A.M. Kondratьev pod vodstvom glavnog konstruktora A.Я. Belokipeckogo^[4] a prvi probni let je obavljen 7. marta 1957. Prvi prototip avion je kršten imenom "Ukrajina".

Avion je imao problema sa stabilnošću što je prouzrokovalo kašnjenje od 2,5 godine za uključivanje aviona u operativnu upotrebu. Repna jedinica An-10 je evoluirala od jednog vrtikalnog stabilizatora do konfiguracije sa dodatnim vertikalnim stabilizatorima na krajevima horizontalnih stabilizatora, koji su kasnije zamenjeni raširenim dvostrukim trbušnim stabilizatorima. Konačno, problem je rešen davanjem negativnog diedra na delove krila iza motora^[3].

Istorijat projekta An-10

30.11.1955. - Objavljen je akt Saveta ministara SSSR br. 1956-1055 o izgradnji četvoromotornog putničkog aviona pod oznakom „Proizvod U“ (univerzalni).
9.12.1955. - Objavljena je Naredba Ministarstva avio-industrije broj 766 u vezi sa razvojem aviona An-10.
7.03.1957 An-10 - je izvršio svoj prvi let. Posada: Jakov Vernikov – kapetan, Volodim Ševčenko – kopilot, Petro Koškin – navigator, Mihajlo Frolov – radio-operater, Anatolij Kaliničin – inženjer leta, I. Jevtušenko – elektrotehničar leta, Oleksandar Eskin – vodeći inženjer letačkih ispitivanja.
U julu 1958. - avion An-10 nagrađen je diplomom i zlatnom medaljom na Svetskoj izložbi u Briselu (Belgija).
21.07.1959. - An-10 (posada P. Makarova) obavio je prvi redovan let sa putnicima na relaciji Kijev – Moskva.
Godine 1960. - po prvi put u istoriji Arktika, An-10 je sedam puta sleteo na ledene platforme driftajućih stanica Severni pol-8 i Severni pol-9.
29.04.1961. - An-10 je postavio rekord brzine na zatvorenoj ruti od 500 km – 530,6 km/h (kapetan posade Aleksandar Mitronin).
1.06.1962. - Avion An-10 koji je leteo iz Siktivkara za Moskvu prevezao je milionitog putnika.
7.04.1969. - Prevezen je 25-milioniti putnik^[2].

Tehnički opis

Tehnnički opis prema^[1]^[4]^[5]^[6]

Trup Konstrukcija trupa aviona An-10 je polumonokok potpuno metalne konstrukcije. Poprečni presek trupa je okrugao. Strukturno trup predstavlja jednu celinu. Funkcionalno je trup podeljen na tri dela: kabinski deo posade, putnička kabina i repni deo. Kompletan trup je pod pritiskom, snabdeven uređajem za zagrevanje i provetravanje. U kabinskom delu posade se nalaze kabine navigatora, pilota i ostalih članova posade (inženjer leta, radio operater, stjuardese i pratioci) u putničkoj kabini se nalaze sedišta i prolaz u repnom delu aviona se nalazi sanitarne prostorije i ostave. Tovarni prostor za prtljag se nalazi ispod poda putničke kabine. Broj sedišta u putničkoj kabini je bio promenljiv. Prototip je imao 85 sedišta, serijski avioni An-10A imao je 100 sedišta pa 110, 112 do 132. Pritom dimenzije aviona se nisu menjale nego je samo korišćen raspoloživi prostor. Na broj sedišta su uticale: dužina relacije, težina prtljaga, količina goriva i putničke klase. Sedišta su bila raspoređena u redove, u svakom redu je bilo po 6 sedišta (3+3) sa prolazom kroz sedinu kabine. Na bočnim stranicama kabina nalazili su se okrugli prozori i vrata za ulaz putnika kao i ona za slučaj opasnosti. Avion je bio veoma adaptibilan, lako se mogao rekonfigurisati u kargo varijantu sa teretom od 15 tona ili u "kombi" konfiguraciju sa teretom napred 9 tona i putnicima pozadi 52 putnika.

Pogonska grupa Prva dva prototipa imala su četiri turboprop motore Kuznjecov NK-4 snage 3.000 kW svaki, koji je u serijskoj proizvodnji zamenjeni njegovom ekonomičnijom kopijom Ivčenko AI-20K snage 3.000 kW. Novi motori su ugrađeni u poklopce sa pomerenim napred, dubljim usisnicima vazduha. Ugrađeni metalni propeleri su bili AV-68 sa četiri lopatice prečnika 4,5 m i hidrauličkim pogonom za promenu nagiba (koraka) elise. U toku proizvodnje eksperimentisalo se i sa elisama od fiberglasa. Motori i dodatna oprema su montirani kao samostalne jedinice (moduli) i lako su zamenjeni. Usisnici motora i propeleri su bili opremljeni termoelektričnim sistemom za odleđivanje.

Krilo je trapezoidno, sa napadnom ivicom od 4⁰ i normalnom izlaznom ivicom u odnosu na trup. Strukturno se sastoji od središnjeg dela i dva konzolna polukrila. U središnjem delu krila koji obuhvata vezu krila i trupa deo krila i gondole motora, nalaze se rezervoari za gorivo. Krila sa svake strane imaju po dve gondole za smeštaj krilnih motora, iza krajnjih motora krila imaju negativan diedar od -4⁰. Svaki srednji deo krila je opremljen zakrilcima sa deflektorom, konzolni deo je opremljen dvodelnim eleronom sa servo trimerom. Uglovi zakrilca: 25° za poletanje i 45° za sletanje. Eleroni su opremljeni sistemom zaključavanja. Kroz krila su provučene sve neophodne instalacije za upravljanje letom i radom motora. Upravljanje kormilima i eleronima je mehaničko, pomoću šipki a zakrilci električno. Krilo je opremljeno sistemom protiv zaleđivanja.

Repne površine: su klasične: jedan veliki vertikalni stabilizator sa kormilom pravca, dva horizontalna stabilizatora sa kormilima dubine. Svi elementi repa su metalne konstrukcije sa oblogom od al-lima. Svi repni elementi su bili opremljeni termoelektričnim sistemom za odleđivanje.

Stajni trap je sistema tricikl: jedna (upravljačka) noga ispod kljuna aviona sa udvojenim točkovima, noga je rotirajuća pod uglom od ±35°. Na sredini trupa po dužini, se nalaze dve glavne noge sa nosačima četiri velika točka, koji su u stanju da prime sav pritisak potpuno opterećenog aviona i sve neravnine poletno sletnih staza koje koristi ovaj avion pri sletanju i poletanju. Točkovi su opremljeni nisko pritisnim gumama i kočnicama a noge stajnog trapa uljnim amortizerima. U toku leta prednja noga se uvlačila u trup aviona (unazad) a glavne noge su smeštane u bisage sa strane trupa, tako da je na taj način povećan razmah između točkova što je dobro za stabilnost aviona pri sletanju i poletanju a i prilikom kretanja po neravnom tlu. Druga korist je što točkovi ne umanjuju zapreminu tovarnog prostora. Glavne noge stajnog trapa se u letu uvlače u bisage prema unutra a ne unazad kao što je to kod An-8. Uvlačenje točkova u letu, zatvaranje vrata uvučenog stajnog trapa i upravljanje prednjim točkom obavlja se hidrauličkim putem. Avioni An-10 koji su saobraćali na Arktiku na stajnom trapu umesto točkova imali su skije.

Verzije

Proizvod U – Interna oznaka putničkog aviona sa četiri motora izvedena iz An-8.
An-10 – Prototip i predserija opremljene motorima Kuznjecov NK-4 ili Ivčenko AI-20A^[5].
An-10A – Serijski proizvedeni avion sa 100 putnika i motorima Ivčenko AI-20K^[4]^[5].
An-10AS – Nekoliko An-10 aviona bez sedišta modifikovanih za transport malih paketa^[4]^[5].
An-10B - Modifikovana verzija An-10A za prevoz 132 putnika. Proizveden 1 avion 1962. godine^[4]^[5].
An-10KP – (Komandni Punkt) Jedan avion modifikovan za kontrolu vazdušnog saobraćaja. (1 avion)^[4]^[5]
An-10TS – (Transport/Sanitetski) Avion za prevoz ranjenika (73 nosila, 20 sedećih i 4 pratioca). (1959. god. 11 aviona.)^[4]^[5]

Operativno korišćenje

Proizvodnja je počela pred kraj 1957. godine u Državnoj fabrici broj 64 u Voronježu. Ukupno je proizvedeno 104 aviona An-10 i nijedan nije izvezen. Koristili su ih je samo Aeroflot i Vojno vazduhoplovstvo Sovjetskog Saveza^[5].

U toku 1960. do 1961. godine avionom An-10A je postavljeno nekoliko brzinskih rekorda: maja 1960. na relaciji 2.000 km sa nosivošću 15000 kg postignuta je brzina 723 km/h, juna 1960. godine na relaciji 900 km postignuta je prosečna brzina 760 km/h, 29. aprila 1961. godine sa posadom A. Mitronin, V. Terskij na relaciji 500 km postignuta je prosečna brzina 730,616 km/h^[3].

Aeroflot je intenzivno koristioavion An-10 jer je imao niske operativne troškove, dobru nosivost i sposobnost da sleće i poleće sa kratkih poletno sletnih i loše pripremljenih staza. Njegova karijera u Aeroflotu naglo je prekinuta u maju 1972. godine, kada se An-10A srušio nakon poletanja, pri čemu su svi u avionu poginuli. An-10 je bio trajno prizemljen za redovni putnički saobraćaj 1973. godine, ali su mnogi nastavili da lete u vojnoj ili transportnoj službi sve dok im nisu istekli resursi^[5].

Zemlje koje su koristile avion

SSSR

Vidi još

Reference

^ ^a ^b http://http Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. oktobar 2008)://www.airwar.ru/enc/craft/an10.html
^ ^a ^b „AN-10”.
^ ^a ^b ^v „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 17. 05. 2022. g. Pristupljeno 08. 01. 2023.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Arseniev E.V, Berne L.P i dr. Istoriя konstrukciй Samoletov v SSSR 1951-1965 gg. Moskva: Mašinostrenie. . 2002. ISBN 5-217-02918-8. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z „Antonov An-12”.
^ Gordon, Yefim; Komissarov, Dmitiry (2007). Antonov An-12: The Soviet Hercules. Midland Publishing Limited. ISBN 978-1-85780-255-9.

Literatura

Arseniev E.V, Berne L.P i dr. Istoriя konstrukciй Samoletov v SSSR 1951-1965 gg. Moskva: Mašinostrenie. . 2002. ISBN 5-217-02918-8. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
Alexander, Jean. Russian Aircraft since 1940. London: Purnell Book Services, 1975.
Gordon, Yefim; Komissarov, Dmitiry (2007). Antonov An-12: The Soviet Hercules. Midland Publishing Limited. ISBN 978-1-85780-255-9.
Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopedia of Russian Aircraft 1875-1995. London: Osprey. ISBN 1-85532-405-9. .
Lake, Jon. "Antonov's An-8 Camp: The Little Known Pioneer". Air International, September 2004, Vol 67 No 3. pp. 24–27.
Simpson, Rod; Simpson, Roderick W. (2001). Airlife's World Aircraft: The Complete Reference to Civil, Military and Light Aircraft. Airlife. ISBN 1-84037-115-3.

Spoljašnje veze

[airwar-1] ttp://http Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. oktobar 2008)://www.airwar.ru/enc/craft/an10.html

[antonov-2] „AN-10”.

[ram-3] v „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 17. 05. 2022. g. Pristupljeno 08. 01. 2023.

[икс-4] v ^g ^d ^đ ^e Arseniev E.V, Berne L.P i dr. Istoriя konstrukciй Samoletov v SSSR 1951-1965 gg. Moskva: Mašinostrenie. . 2002. ISBN 5-217-02918-8. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

[вект-5] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z „Antonov An-12”.

[6] Gordon, Yefim; Komissarov, Dmitiry (2007). Antonov An-12: The Soviet Hercules. Midland Publishing Limited. ISBN 978-1-85780-255-9.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]