Антонов Ан-70

С Википедије, слободне енциклопедије
Антонов Ан-70[1]
Ан-70 рег-озн. UR-EXA репни број 197 на МАКС 2013. године
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Дужина40,73
Размах крила44,06
Висина16,38
Површина крила204
Празан66,230
Макс. маса при узлетању145,000 kg
Турбо-елисни мотор4 × Ивченко Прогресс Д-27
ТЕМ снага10,350 kW
Брзина крстарења750 km/h
Долет7,800 km
Плафон лета12000 m
Брзина пењања1500 m/min
Контрароторајући елисномлазни мотор Прогресс Д-27 на аеромитингу у Ле Буржеу поред Париза 2013. године

Антонов Ан-70 је вишенаменски четверомоторни елисномлазни транспортни авион, носивости до 50 тона. Конструисан је у Авијацијском научно-техничком комплексу „Антонов“ у Кијеву. Њамењен је да замени већ застарели Ан-12 у Совјетском ратном ваздухопловству, а може да замени и Ан-22. Током тестирања оборио је 6 светских и 15 националних рекорда, а један од њих је подизање 55 тона терета на висину од 7350 метара.[2]Једини конкурент овом авиону на светском тржишту је Ербас А400М.[3]

Историја и развој[уреди | уреди извор]

Ан-70 рег-озн. UR-NTK репни број 354 на МАКС 1997. године

Проектовање авиона је почето 1978, а први лет је изведен децембра 1994. године. 23. јуна 1993. године Русија и Украјина су потписале споразум, мемомрандум о заједничком развоју и производњи, по систему пола-пола. Основано је заједничко предузеће рус. «Средний транспортный самолет».[4] Авион је требало да се производи како у фабрици авиона „Авиант" из Кијева, тако и у фабрици авиона „Авиакор" у Самари.[1]

Први прототип Ан-70 за време испитивања 1994. године
Први прототип Ан-70 за време испитивања 1994. године

Секретар за народну безбедност савета одбране Украјине (НСДЦУ), Александар Турчинов, понудио НАТО-у да настави развој Ан-70, јер су оружане снаге европских земаља показале интересовање за летелицу. Русија је направила значајан допринос у развоју Ан-70 и то је разлог зашто Украјина треба од Русије дозволу да сарађује са земљама треће стране у даљој реализацији овог пројекта. Ипак, одлука је донета у корист европског пројекта (А-400), где највеће учешће има француска авионска индустрија.[3]

Намена и експлоатација[уреди | уреди извор]

Пилотска кабина Ан-70
Теретна кабина Ан-70

Ан-70 припада новој генерацији војних транспортних авиона са кратким узлетањем и слетањем, намењених летовима средње дужине. По својим карактеристикама он може да обезбеди испоруку свих врста армијског наоружања и војне технике укупне тежине 35-47 тона на дистанци од 3-5,1 хиљада километара, оптималном брзином од 700-750 километара на час. Овај авион, способан да слеће и узлеће са кратких писта, може постати незамењив за снабдевање удаљених база, укључујући и базе ван Русије.[2]

Корисници[уреди | уреди извор]

Ан-70 и Ан-124 „Руслан"

На данашњи дан су загарантована само два АН-70, који су пројектовани још 90-их година на кијевском заводу „Авиант“ и треба да се заврше по наруџби Министарства одбране Русије.

При полетању Ан-70
Ан-70 при слетању

Први предсеријски авион купило је Руско ратно ваздухопловство 2011. године, а наруџбина Министарства одбране РФ је предвиђала набавку 60 оваквих авиона до 2020. године. [5] Добар подстрек би био уговор о куповини Ан-70 за потребе ратног ваздухопловства РФ, који би омогућио финансирање и почетак организације производње у фабрици авиона „Горбунов" из Казања. Планира се увођење у употребу 17 оваквих авиона до 2020. године. Први авиони АН-70 би почели да се уводе у наоружање ратног ваздухопловства од 2016. године.[6]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Antonov-70
  2. ^ а б Ан-70, летећи теретни џин[мртва веза], Руска реч, 26. јул 2012. из РИА „Новости“
  3. ^ а б Ukraine cannot offer third-party countries to participate in An-70 project without Russia’s permission[мртва веза] Russian Aviaton, July 6, 2015
  4. ^ Иван Коновалов. Ан-70: слуга двух господ Архивирано на сајту Wayback Machine (17. мај 2013) // «Военно-промышленный курьер» № 2 (470) от 16 января 2013
  5. ^ Россия приобрела первый транспортник Ан-70 // Лента.ру от 22 июля 2011
  6. ^ Када ће бити нови транспортни авиони? Архивирано на сајту Wayback Machine (4. фебруар 2016) Илија Крамник, 7. фебруар 2013, 15:40

Спољашње везе[уреди | уреди извор]