Антонов Ан-148

С Википедије, слободне енциклопедије
Антонов Ан-148[1]

Ан-148-100Б рег-озн. RA-61702 авиокомпаније „Россия" при слетању на Шереметјево марта 2010. године
Ан-148-100Б рег-озн. RA-61702 авиокомпаније „Россия" при слетању на Шереметјево марта 2010. године

Општи подаци
Намена регионални путнички авион
Посада 3 члана
Број путника 68-85(99)
Порекло  Украјина/ Русија
Произвођач Авиант, Кијев
ВАСО, Вороњеж
Пробни лет 17. новембар 2004.
Уведен у употребу 2. јуна 2009.
Статус У производњи
Број примерака 42[2]
Димензије
Дужина 29 m
Висина 8,19 m
Распон крила 29 m
Површина крила 87 m²
Маса
Максимална 42000 kg
Погон
Мотори Двопроточни турбомлазни мотори
Број мотора два
Физичке особине
Турбомлазни мотор Ивченко-Прогрес Д-436
Потисак ТММ-а 2х 63
Перформансе
Макс. брзина на Hопт. 850 km/h
Економска брзина 810 km/h
Долет 2100-4400 km
Плафон лета 12.200 m
Портал Ваздухопловство

Антонов Ан-148 (рус. Антонов Ан-148) је регионални путнички двомоторни млазни авион и може да носи 68-85 путника, у зависности од конфигурације. Развијен је од стране компаније АНТК Антонов и Уједињене авиопроизводне корпорације. Развој авиона је почео 1990. године у време заједничке државе СССР, а први лет је обављен 17. новембра 2004. године. Програм сертификације је завршен 26. фебруара 2007. године. Антонов-158 је верзија продуженог трупа авиона, капацитета до 99 путника, а Ан-168 ВИП модификација. На бази овог авиона у развоју је теретна војна верзија Антонов Ан-178, носивости до 18 тона.[3]

Карактеристике и развој[уреди | уреди извор]

У сарадњи са више од 200 предузећа из 15 земаља света, КБ Антонов је развио фамилију Ан-148 регионалних млазних авиона.

Ан-148-100 обавио је први лет 17. децембра 2004. године. У марту 2005. године конструкција је потврдила добре карактеристике дизајна при летовима са великим нападним угловима и великим оптерећењима, приликом извођења ванстандардних маневара.

Тестови под условима природног замрзавања били су важни за сигурно функционисање авиона у Русији. У априлу 2005. године, тестирања 148-це завршена су успешно у Архангелској области. Тада је изведено 14 летова у укупном трајању од 40,5 сати. Током летова, максимални интензитет ледене кондензације био је 3,33 mm по минути, на температури спољног ваздуха од - 43 °C при земљи. У јулу 2005. године два Ан-148 су тестирана у апсолутно супротним климатским условима, који су обављени у Узбекистану, где је температура ваздуха амбијента достигла + 45 °C. Затим су одлетели у Јерменију и прешли на следеће фазу испитивања, у условима високих планина, заснованих на полетањима са аеродрома Гумри на 1.525 м надморске висине.

Резултати тестова потврдили су безбедност Ан-148 породице авиона, операције под условима високе/ ниске температуре спољашњег ваздуха и високих планина. Тако се авион може безбедно користити у јужним регионима Русије, земљама централне Азије, Блиског истока, Африке, Латинске Америке.

АН-148 се серијски производи у фабрици авиона у Вороњежу, а прототипи и развојни обрасци у фабрици АВИАНТ у Кијеву. Ан-158 се такође производи у овој фабрици, и није намењен руском тржишту, због конкуренције са авионом Сухој Суперџет 100. Ан-148 је у експлоатацију ушао јуна 2009. године.

Ови авиони су високе технологије и конкурентни производи, који испуњавају све савремене светске захтеве безбедности и еколошке стандарде, као и захтеве потенцијалних оператора. Они су намењени за путничка, теретно-путничка путовања, као и за преношење теретних транспорта на кратка и средња растојања. Ови авиони имају за циљ да замене Антонов Ан-74, Ту-134, Јак-40 и Јак-42.[4]

Варијанте[уреди | уреди извор]

Ан-158 рег-озн. UR-NTN изнад Хостомел аеродрома (UKKM), Кијев, 30. септембра 2010. године

Породица Ан-148 укључује следеће верзије:

  • АН-148-100А са долетом од 2100 км;
  • АН-148-100Б долет 3500 км;
  • АН-148-100Е долет 4400 км и њихове модификације.
  • АН-148-100ЕМ- авион за ванредне ситуације и летећа болница из Вороњежа[5]
  • АН-148-200 касније преименован у АН-158
  • АН-168 је варијација АН-148-100ЕА са додатним резервоаром у пртљажном простору, винглетима и ВИП салоном

Учесници програма[уреди | уреди извор]

 Украјина: «Южный машиностроительный завод», ОАО «Мотор-Сич», АОЗТ «УкрНИИРА», НИИ «Буран», ОАО «Авиаконтроль», Харьковское Агрегатное Конструкторское Бюро, АО «Украналит», АОЗТ «Електронприлад»;

 Русија: ОАО «Авиаприбор-Холдинг», Московский институт электромеханики и автоматики, ОАО «Ульяновское конструкторское бюро приборостроения», Объединенный авиаприборостроительный консорциум, ОАО АК «Рубин», ОАО «Теплообменник», ОАО «Аэроэлектромаш», ОАО «Техприбор»;

 Француска: Deutch, Filotex, Thales, LIEBHERR; Crouzet Automatizmes;

 Немачка: Litef, Goodrich Hella Aerospace, Hawker, PALL Corporation, Monogram System;

 САД: Rockwell Collins, ASCC;

 Уједињено Краљевство: Raychem, Dunlop Aircraft Tyres Limited.

Земље кориснице[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]