Ajurbaribada-kan

Ajurbaribada-kan
Car Žen-cung iz dinastije Juan, odnosno Ajurbaribada-kan. Portret izrezan iz albuma na kome je prikazana nekolicina vladara iz dinastije Juan, sada se nalazi u Nacionalnom muzeju palate u Tajpehu. Originalna slika je 47 cm duga i 59,4 cm visoka, izrađena tehnikom ulje na svili u XIV veku.
Lični podaci
Puno ime	Bordžigin Ajurbaribada Bujantu-kan
Datum rođenja	(1284-04-09)9. april 1284.
Mesto rođenja	Kanbalik, Dinastija Juan
Datum smrti	1. mart 1320.(1320-03-01) (35 god.)
Mesto smrti	Kanbalik, Dinastija Juan
Religija	budizam
Porodica
Supružnik	Radnaširi
Potomstvo	Šidebala-kan
Roditelji	Darmabala Dagi od Kongrata
Dinastija	Dinastija Juan (ogranak dinastije Bordžigin)
Veliki kan Mongolskog carstva
Period	1311—1320
Prethodnik	Kajšan-kan
Naslednik	Šidebala-kan
car Kine
Period	1311—1320
Prethodnik	Vu-cung
Naslednik	Jing-cung

Ajurbaribada-kan ili Ajurbarvada-kan (mong. Аюурбарбад; sr. mong. ᠠᠶᠤᠷᠪᠠᠷᠪᠠᠳᠠ; kin: 愛育黎拔力八達; pin: Ayurbarwada), poznat i po hramovnom imenu Žen-cung (kin: 仁宗; pin: Rénzōng; 9. april 1284, Kanbalik — 1. mart 1320, Kanbalik), bio je veliki kan Mongolske imperije, odnosno car Kine (1311—1320) iz dinastije Juan, ogranka dinastije Bordžigin.

Poreklo i vlast

Bio je sin Darmabale, sina Zenjina i unuka Kublaj-kana, i Dagi od Kongrata. Njegov politički uspon počinje pod Kajšan-kanom, koga je i nasledio na vlasti 1311. godine. Kao car Kine uzeo je vladarsko ime svog prethodnika Dž’-da (kin: 至大), da bi ga sledeće godine promenio u Huang-ćing (kin: 皇庆). Godine 1314. uzeo je vladarko ime Jen-jou (kin: 延佑) pod kojim je vladao do kraja vladavine. Izuzev sporadičnih sukoba sa čagatajskim kanom Esen-Bukom, od 1314. do 1318. godine, njegovu vladavinu obeležio je period mira.

Mongolski mir

U znak priznanja neverovatnih promena u pravcu mira i napretka na međunarodnoj sceni, zapadni naučnici su, mnogo kasnije, XIV vek nazvali Pax Mongolica ili Pax Tatarica. Ajurbaribada je bio jedan od kanova koji je tražio načine da kroz mirnu trgovinu i diplomatiju stekne trgovačke i diplomatske veze koje nije mogao dobiti oružjem. Zato su održavane žive diplomatske veze sa Evropom, gde su u razne diplomatske misije sada slati ponizni sveštenici, učenjaci i ambasadori. Tokom njegove vladavine u Kini deluju franjevci predvođeni pekinškim nadbiskupom Jovanom od Montekorvina, kojima je papa 1318. godine i zvanično dodelio misionarsku delatnost u severnoj Aziji.

Vešti u seobi mnoštva ljudi i korišćenju novih tehnologija za ratne ciljeve, Mongoli su nastavili sa sličnom praksom u vreme mongolskog mira. Lutalačke principe svog nomadskog društva primenili su na najkonzervativnije aspekte života i kulture. Mongolska vojska je između porodica raspodelila prevodioce, pisare, lekare, astronome i matematičare, isto kao što je raspodelila muzičare, kuvare, zlatare, akrobate i slikare. Vlasti su ove proizvođače znanja podelile kao i sve druge zanatlije, stoku i drugu robu i odaslale ih karavanima, ili preko mora, u razne delove zemlje.

Rat sa Čagatajskim kanatom

Četiri jedinice Mongolskog carstva: dinastija Juan, Ilkanat, Čagatai i Zlatna horda.

Ajurbaribada je početkom vladavine sklopio savez sa Ilkanatom, prekršivši sporazum koji je postignut između četiri jedinice Mongolskog carstva, 1304. godine. Želeći da dobije nove pašnjake, čagatajski kan Esen-Buka je počeo da se sprema za napad na Kinu, bezuspešno pokušavajući da pridobije Zlatnu hordu za saveznika. Međutim, došlo je do izdaje među njegovim redovima i Ajurbaribada je saznao za pripreme. U proleće 1314. garnizon Velikog kana je tako teško porazio Esen-buku da je bio primoran da moli za mir. Uprkos tome, Ajurbaribada je naredio da sve trupe krenu prema Čagatajskom kanatu, pri čemu su osvojili grad Hami.

U pokušaju da nadoknadi poraze na severu, Esen-buka je posle 1315. godine napao Ilkanat, gde je odneo pobedu na reci Murgab, prodrvši do Herata. U međuvremenu, vojska Juana je okupirala grad Taraz i pašnjake oko Isik Kula. Iako suočen sa masnovnim dezerterstvom svojih ljudi i upadom vojske Juana u srce svog kanata, Esen-Buka je odbijao da se preda. Do mira je došlo tek posle njegove smrti, 1318. godine, kada je vlast preuzeo njegov brat Kebek-kan, koji je sklopio povoljan mir, izborivši se za egzistenciju kanata i njegovo vraćanje u pređašnje granice.

Reforme

Tokom Ajurbaribadine vladavine došlo je do velike reforme administrativnog aparata u mongolskoj Kini. Naime, Veliki kan je 1315. godine vratio Carske ispite, koje je ukinuo Kublaj-kan. Međutim, reformisan sistem Carskih ispita, zasnovan na podeli i na četiri klase: Mongole, ne-Kineze, severne i južne Kineze, nije dao potrebne rezultate. Ova podela izazvala je jaz između između raznih nacija pod dinastijom Juan, dodatno otuđivši Mongole od Kineza. Dok su ne-Kinezi i Mongoli bili povlašćeni, severni, a naročito južni Kinezi, našli su se u lošem položaju i potisnuti iz državnih institiucija. Nezadovoljstvo ovim zakonom izazivalo je pobune koje su na kraju dovele do pada dinastije Juan.

Smrt i naslednstvo

Dana 1. mart 1320. Ajurbaribada je umro i na mestu Velikog kana i prestolu Kine nasledio ga je sin Šidebala, koji je bio prestolonaslednik od 1316. godine. Činjenica da je Ajurbaribada prekršio sporazum sa Kajšanom, po kojem ga nasleđuje njegov sin, izazvala je dugi sukob, koji je imao za posledicu trajno slabljenje dinastije Juan. Shodno kineskoj tradiciji, posthumno mu je dodeljeno ime Car Šeng-ven Đin-sjao (kin: 聖文欽孝皇帝; pin: Shèngwén Qīnxiào huángdì).

Porodično stablo

16. Toluj, regent Mongolskog carstva

8. Kublaj-kan, Veliki kan

17. Sorkohtani Beki

4. Zenjin, prestolonaslednik Mongolskog carstva

9. Čabi

2. Darmabala

5. Kokejin-katun

1. Ajurbaribada-kan

3. Dagi od Kongrata

Literatura

• Džek Vederford, Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta, 2007. Beograd
• Pejnter, Sidni (1997). Istorija srednjeg veka (284—1500). Beograd: Clio.