Bitka na reci Voronjež

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka na reci Voronjež
Deo mongolskog osvajanja Rusije
Rejection Tatars Peace.jpeg
Rjazanjski knez odbija da se pokori Tatarima.
Vreme:decembar 1237.
Mesto:Rusija
Ishod: Mongolska pobeda
Sukobljene strane
Mongolsko carstvo Rjazanjska kneževina
Komandanti i vođe

Batu-kan

Subudaj-bagatur

Knez Jurij Rjazanjski

Knez Roman Kolomenski
Jačina
nekoliko tumena nomadske konjice[1]. nekoliko stotina konjanika i najviše 1.000-2.000 pešaka[1].
Žrtve i gubici
neznatni teški
Voronjež na mapi Rusije
Voronjež
Voronjež
Bitka na mapi zapadne Rusije.

Bitka na reci Voronjež, u decembru 1237, bio je prvi okršaj mongolskog osvajanja Rusije.

Uvod[uredi | uredi izvor]

Nakon bitke na Kalki 1223, Mongoli su se povukli na istok, zauzeti osvajanjem Kine, dok su ruski kneževi nastavili svoje bratoubilačke ratove. 1237. Mongoli su se vratili pod vođstvom Batu-kana, Džingis-kanovog unuka: prošli su severnom obalom Kaspijskog mora i pokorili Povolšku Bugarsku[2]. Zatim su uputili glasnike u Rjazanj, najistočniji od ruskih gradova, tražeći danak i pokornost[3].

Suprotstavljene snage[uredi | uredi izvor]

Veličina i sastav suprotstavljenih vojski mogu se grubo proceniti na osnovu savremenih hronika[4][5]. Savremeni mongolski izvori opisuju Batuovu vojsku kao 12-14 tumena[5], tj.120 do 140 hiljada ljudi, uglavnom nomadskih strelaca-konjanika[6]. Međutim, tumeni su često bili daleko manji, neki sa svega 1.000 boraca. Vojska se uglavnom sastojala od nomadskih plemena srednje Azije - Kipčaka i Turkmena, dok je pravih Mongola bilo svega oko 4.000, ali oni su zauzimali sva komandna mesta u svim odredima[5].

Na ruskoj strani, hronike pominju poimence samo petoricu knezova[1], koje je sigurno pratila družina, mali odred teško naoružanih ratnika na konjima, sa oklopima i oružjem u skandinavskom stilu[7]. Ovi odredi po pravilu nisu brojali više od nekoliko stotina ljudi[8]. Glavninu vojske u Kijevskoj Rusiji činila je pešadija, sastavljena od slabo naoružanih građana i seljaka[9]. Ona je bila slabija od nomada, kako po oružju, tako i po disciplini. Pešaci su bili naoružani sekirama i kopljima za lov na medvede; strelaca je bilo malo, a od oklopa većina ratnika imala je samo štit[10].

Broj ratnika na ruskoj strani je nesiguran. Jedini određeni brojevi u hronikama su 1.700 ratnika Eupatija Kolovrata ("Priča o tome kako je Batij razorio Rjazanj")[11], i 3.000 ratnika vojvode Dorža[3] (u boju na reci Siti). Međutim, ovo su velike vojske za ruske prilike onog vremena. Knez Aleksandar Nevski je 1242. okupio samo 1.000 družinika i 2.000 pešaka iz Novgoroda i Černjigova za bitku protiv Tevtonaca[8], tako da je razumno pretpostaviti da se vojska prosečnog ruskog kneza u 13. veku brojala pre u stotinama nego u hiljadama ratnika.

Bitka[uredi | uredi izvor]

Kijevska rusija u 12. veku.

Nakon što su primili Mongolske poslanike i uputili ih svom nadređenom, velikom knezu Juriju II u Vladimir, pogranični knezovi Rjazanja, Muroma i Pronska okupili su svoje snage i zaposeli obalu reke Voronjež[1], čekajući pojačanje iz Vladimira-Suzdaljskog. Pomoć nije stigla na vreme, i malobrojna ruska vojska lako je razbijena početkom decembra.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Nakon poraza, knez Jurij se povukao u Rjazanj, koji je odmah opsednut, dok je njegov sinovac, knez Roman, odveo deo vojske na sever u Kolomnu, gde se pridružio vojsci Vladimira-Suzdaljskog[3].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Michell et al. 1914, str. 66
  2. ^ Durant 2011, str. 739.
  3. ^ a b v Michell et al. 1914
  4. ^ „Novgorodskaя letopisь”. krotov.info. Pristupljeno 29. 03. 2018. 
  5. ^ a b v ad-Din, Rašid (1952). Sbornik letopiseй / Per. s persidskogo O. I. Smirnovoй, redakciя prof. A. A. Semenova. pp. T. 1, kn. 2. Izdatelьstvo Akademii Nauk SSSR. str. 71. 
  6. ^ 1898-1965, Nasonov, A. N. (Arseniĭ Nikolaevich); 1898-1965., Nasonov, A. N. (Arseniй Nikolaevič). "Russkai︠a︡ zemli︠a︡" i obrazovanie territorii drevnerusskogo gosudarstva : istoriko-geograficheskoe issledovanie ; Mongoly i Rusʹ : istorii︠a︡ tatarskoĭ politiki na Rusi (Izdanie vtoroe, stereotipnoe izd.). Sankt-Peterburg. ISBN 978-5-02-026935-4. OCLC 913580743. 
  7. ^ The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. str. 81. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698. 
  8. ^ a b Nicolle 1996
  9. ^ 1902-1960., Painter, Sidney (1953). A history of the Middle Ages, 284-1500. London: Macmillan. str. 71. ISBN 9780333043172. OCLC 216653180. 
  10. ^ Borisovich), Shirokorad, A. B. (Aleksandr; Borisovič), Širokorad, A. B. (Aleksandr (2004). Rusʹ i Orda. Moskva: Veche. ISBN 978-5-9533-0274-6. OCLC 56858783. 
  11. ^ Lavrik 2009, str. 233.

Literatura[uredi | uredi izvor]