Bitka na reci Voronjež
| Bitka na reci Voronjež | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo mongolskog osvajanja Rusije | |||||||
 Rjazanjski knez odbija da se pokori Tatarima. | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| Mongolsko carstvo | Rjazanjska kneževina | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Subudaj-bagatur |
Knez Jurij Rjazanjski Knez Roman Kolomenski | ||||||
| Jačina | |||||||
| nekoliko tumena nomadske konjice[1]. | nekoliko stotina konjanika i najviše 1.000-2.000 pešaka[1]. | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| neznatni | teški | ||||||
.jpg)
Bitka na reci Voronjež, u decembru 1237, bio je prvi okršaj mongolskog osvajanja Rusije.
Uvod[uredi | uredi izvor]
Nakon bitke na Kalki 1223, Mongoli su se povukli na istok, zauzeti osvajanjem Kine, dok su ruski kneževi nastavili svoje bratoubilačke ratove. 1237. Mongoli su se vratili pod vođstvom Batu-kana, Džingis-kanovog unuka: prošli su severnom obalom Kaspijskog mora i pokorili Povolšku Bugarsku[2]. Zatim su uputili glasnike u Rjazanj, najistočniji od ruskih gradova, tražeći danak i pokornost[3].
Suprotstavljene snage[uredi | uredi izvor]
| Ovaj članak je deo serije o istoriji Rusije |
| Istorija Rusije |
|---|
 |
Veličina i sastav suprotstavljenih vojski mogu se grubo proceniti na osnovu savremenih hronika[4][5]. Savremeni mongolski izvori opisuju Batuovu vojsku kao 12-14 tumena[5], tj.120 do 140 hiljada ljudi, uglavnom nomadskih strelaca-konjanika[6]. Međutim, tumeni su često bili daleko manji, neki sa svega 1.000 boraca. Vojska se uglavnom sastojala od nomadskih plemena srednje Azije - Kipčaka i Turkmena, dok je pravih Mongola bilo svega oko 4.000, ali oni su zauzimali sva komandna mesta u svim odredima[5].
Na ruskoj strani, hronike pominju poimence samo petoricu knezova[1], koje je sigurno pratila družina, mali odred teško naoružanih ratnika na konjima, sa oklopima i oružjem u skandinavskom stilu[7]. Ovi odredi po pravilu nisu brojali više od nekoliko stotina ljudi[8]. Glavninu vojske u Kijevskoj Rusiji činila je pešadija, sastavljena od slabo naoružanih građana i seljaka[9]. Ona je bila slabija od nomada, kako po oružju, tako i po disciplini. Pešaci su bili naoružani sekirama i kopljima za lov na medvede; strelaca je bilo malo, a od oklopa većina ratnika imala je samo štit[10].
Broj ratnika na ruskoj strani je nesiguran. Jedini određeni brojevi u hronikama su 1.700 ratnika Eupatija Kolovrata ("Priča o tome kako je Batij razorio Rjazanj")[11], i 3.000 ratnika vojvode Dorža[3] (u boju na reci Siti). Međutim, ovo su velike vojske za ruske prilike onog vremena. Knez Aleksandar Nevski je 1242. okupio samo 1.000 družinika i 2.000 pešaka iz Novgoroda i Černjigova za bitku protiv Tevtonaca[8], tako da je razumno pretpostaviti da se vojska prosečnog ruskog kneza u 13. veku brojala pre u stotinama nego u hiljadama ratnika.
Bitka[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Nakon što su primili Mongolske poslanike i uputili ih svom nadređenom, velikom knezu Juriju II u Vladimir, pogranični knezovi Rjazanja, Muroma i Pronska okupili su svoje snage i zaposeli obalu reke Voronjež[1], čekajući pojačanje iz Vladimira-Suzdaljskog. Pomoć nije stigla na vreme, i malobrojna ruska vojska lako je razbijena početkom decembra.
Posledice[uredi | uredi izvor]
Nakon poraza, knez Jurij se povukao u Rjazanj, koji je odmah opsednut, dok je njegov sinovac, knez Roman, odveo deo vojske na sever u Kolomnu, gde se pridružio vojsci Vladimira-Suzdaljskog[3].
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g Michell et al. 1914, str. 66
- ^ Durant 2011, str. 739.
- ^ a b v Michell et al. 1914
- ^ „Novgorodskaя letopisь”. krotov.info. Pristupljeno 29. 03. 2018.
- ^ a b v ad-Din, Rašid (1952). Sbornik letopiseй / Per. s persidskogo O. I. Smirnovoй, redakciя prof. A. A. Semenova. pp. T. 1, kn. 2. Izdatelьstvo Akademii Nauk SSSR. str. 71.
- ^ 1898-1965, Nasonov, A. N. (Arseniĭ Nikolaevich); 1898-1965., Nasonov, A. N. (Arseniй Nikolaevič). "Russkai︠a︡ zemli︠a︡" i obrazovanie territorii drevnerusskogo gosudarstva : istoriko-geograficheskoe issledovanie ; Mongoly i Rusʹ : istorii︠a︡ tatarskoĭ politiki na Rusi (Izdanie vtoroe, stereotipnoe izd.). Sankt-Peterburg. ISBN 978-5-02-026935-4. OCLC 913580743.
- ^ The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. str. 81. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
- ^ a b Nicolle 1996
- ^ 1902-1960., Painter, Sidney (1953). A history of the Middle Ages, 284-1500. London: Macmillan. str. 71. ISBN 9780333043172. OCLC 216653180.
- ^ Borisovich), Shirokorad, A. B. (Aleksandr; Borisovič), Širokorad, A. B. (Aleksandr (2004). Rusʹ i Orda. Moskva: Veche. ISBN 978-5-9533-0274-6. OCLC 56858783.
- ^ Lavrik 2009, str. 233.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Michell, Robert; Shakhmaton, A. A.; Forbes, Nevill; Beazley, C. Raymond (Charles Raymond) (1914). The chronicle of Novgorod, 1016-1471. University of California Libraries. London, Offices of the society. str. 66.
- Durant, Will (2011). The Age of Faith : the Story of Civilization, Volume IV. 3M Company. [Place of publication not identified]: Simon & Schuster. str. 739. ISBN 9781451647617. OCLC 869431083.
- Nicolle, David (1996). Lake Peipus 1242 : battle of the ice. London: Osprey Military. ISBN 9781855325531. OCLC 38550301.
- Lavrik, Andrej (2009). Istorija starog vremena i druga dela staroruske književnosti. Beograd: DERETA. str. 233. ISBN 978-86-7346-705-4.