Битка на реци Вороњеж

С Википедије, слободне енциклопедије
Битка на реци Вороњеж
Део монголског освајања Русије
Rejection Tatars Peace.jpeg
Рјазањски кнез одбија да се покори Татарима.
Време:децембар 1237.
Место:Русија
Исход: Монголска победа
Сукобљене стране
Монголско царство Рјазањска кнежевина
Команданти и вође

Бату-кан

Субудај-багатур

Кнез Јуриј Рјазањски

Кнез Роман Коломенски
Јачина
неколико тумена номадске коњице[1]. неколико стотина коњаника и највише 1.000-2.000 пешака[1].
Жртве и губици
незнатни тешки
Вороњеж на мапи Русије
Вороњеж
Вороњеж
Битка на мапи западне Русије.

Битка на реци Вороњеж, у децембру 1237, био је први окршај монголског освајања Русије.

Увод[уреди | уреди извор]

Након битке на Калки 1223, Монголи су се повукли на исток, заузети освајањем Кине, док су руски кнежеви наставили своје братоубилачке ратове. 1237. Монголи су се вратили под вођством Бату-кана, Џингис-кановог унука: прошли су северном обалом Каспијског мора и покорили Поволшку Бугарску[2]. Затим су упутили гласнике у Рјазањ, најисточнији од руских градова, тражећи данак и покорност[3].

Супротстављене снаге[уреди | уреди извор]

Величина и састав супротстављених војски могу се грубо проценити на основу савремених хроника[4][5]. Савремени монголски извори описују Батуову војску као 12-14 тумена[5], тј.120 до 140 хиљада људи, углавном номадских стрелаца-коњаника[6]. Међутим, тумени су често били далеко мањи, неки са свега 1.000 бораца. Војска се углавном састојала од номадских племена средње Азије - Кипчака и Туркмена, док је правих Монгола било свега око 4.000, али они су заузимали сва командна места у свим одредима[5].

На руској страни, хронике помињу поименце само петорицу кнезова[1], које је сигурно пратила дружина, мали одред тешко наоружаних ратника на коњима, са оклопима и оружјем у скандинавском стилу[7]. Ови одреди по правилу нису бројали више од неколико стотина људи[8]. Главнину војске у Кијевској Русији чинила је пешадија, састављена од слабо наоружаних грађана и сељака[9]. Она је била слабија од номада, како по оружју, тако и по дисциплини. Пешаци су били наоружани секирама и копљима за лов на медведе; стрелаца је било мало, а од оклопа већина ратника имала је само штит[10].

Број ратника на руској страни је несигуран. Једини одређени бројеви у хроникама су 1.700 ратника Еупатија Коловрата ("Прича о томе како је Батиј разорио Рјазањ")[11], и 3.000 ратника војводе Доржа[3] (у боју на реци Сити). Међутим, ово су велике војске за руске прилике оног времена. Кнез Александар Невски је 1242. окупио само 1.000 дружиника и 2.000 пешака из Новгорода и Черњигова за битку против Тевтонаца[8], тако да је разумно претпоставити да се војска просечног руског кнеза у 13. веку бројала пре у стотинама него у хиљадама ратника.

Битка[уреди | уреди извор]

Кијевска русија у 12. веку.

Након што су примили Монголске посланике и упутили их свом надређеном, великом кнезу Јурију II у Владимир, погранични кнезови Рјазања, Мурома и Пронска окупили су своје снаге и запосели обалу реке Вороњеж[1], чекајући појачање из Владимира-Суздаљског. Помоћ није стигла на време, и малобројна руска војска лако је разбијена почетком децембра.

Последице[уреди | уреди извор]

Након пораза, кнез Јуриј се повукао у Рјазањ, који је одмах опседнут, док је његов синовац, кнез Роман, одвео део војске на север у Коломну, где се придружио војсци Владимира-Суздаљског[3].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Michell et al. 1914, стр. 66
  2. ^ Durant 2011, стр. 739.
  3. ^ а б в Michell et al. 1914
  4. ^ „Новгородская летопись”. krotov.info. Приступљено 29. 03. 2018. 
  5. ^ а б в ад-Дин, Рашид (1952). Сборник летописей / Пер. с персидского О. И. Смирновой, редакция проф. А. А. Семенова. pp. Т. 1, кн. 2. Издательство Академии Наук СССР. стр. 71. 
  6. ^ 1898-1965, Nasonov, A. N. (Arseniĭ Nikolaevich); 1898-1965., Насонов, А. Н. (Арсений Николаевич). "Russkai︠a︡ zemli︠a︡" i obrazovanie territorii drevnerusskogo gosudarstva : istoriko-geograficheskoe issledovanie ; Mongoly i Rusʹ : istorii︠a︡ tatarskoĭ politiki na Rusi (Izdanie vtoroe, stereotipnoe изд.). Sankt-Peterburg. ISBN 978-5-02-026935-4. OCLC 913580743. 
  7. ^ The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 81. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698. 
  8. ^ а б Nicolle 1996
  9. ^ 1902-1960., Painter, Sidney (1953). A history of the Middle Ages, 284-1500. London: Macmillan. стр. 71. ISBN 9780333043172. OCLC 216653180. 
  10. ^ Borisovich), Shirokorad, A. B. (Aleksandr; Борисович), Широкорад, А. Б. (Александр (2004). Rusʹ i Orda. Moskva: Veche. ISBN 978-5-9533-0274-6. OCLC 56858783. 
  11. ^ Lavrik 2009, стр. 233.

Литература[уреди | уреди извор]