Vazdušni napad na Plzenj 17. aprila 1945.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vazdušni napad na Plzenj 17. aprila 1945
Deo Drugog svestkog rata

Napad na Plzenj izvršili su bombarderi tipa Avro Lankaster
Vreme17. april 1945.
04:00 do 04:20
Mesto
Plzenj,  Čehoslovačka
Sukobljene strane
Ujedinjeno Kraljevstvo Britansko kraljevsko vazduhoplovstvo  Nemačka

Vazdušni napad na Plzenj 17. aprila 1945. godine bila je jedna od operacija ratnog britanskog Kraljevskog vazduhoplovstva (RAF) u proleće 1945. godine, na oko tri nedelje od kraja Drugog svetskog rata. Tokom noći toga dana bombardovan je zapadnočeški grad Plzenja, odnosno njegova ranžirna železnička stanice (koja je primarno trebalo da bude oštećena), jer su se preko nje proizvodi plzenskih pogona Škode direktno slati na front.[1]

Za razliku od prethodnih pokušaja američkih vazduhoplovnih snaga, stanični kompleks je ovoga puta potpuno uništen, ali su tom prilikom stradala i okolna područja. Smatra se da je to bio najmasovniji, najteži, najrazorniji i najtragičniji vazdušni napad na Plzenj.[2][3][4][5]

Tokom Drugog svetskog rata, Plzenj je doživeo 11 vazdušnih napada savezničkih bombardera. Uništeno je preko 6.000 kuća i ubijeno skoro hiljadu građana. Jedan od tih 11 napada bio je i ovaj od 17. aprila 1945. godine.

Pozadina vazdušnog napada[uredi | uredi izvor]

Od početka 1945. godine bilo je svim zaraćenim stranama u Drugom svetskom ratu jasno da se na osnovu razvoj događaja na bojnim poljima nije očekivao veći manevar vojnih trupa. Nemačka je gubila jednu bitku za drugom. Sa druge strane fronta nadmoć saveznika u vazduhu je naprestano nastavio da jača.

Nemačka protivavionska odbrana bila je u rasulu, borbene vazduhoplovne jedinice borile su se i sa naprijateljem ali i sa brojnim problemima. A ti problemi su bili: nedostatak aviona, iskusnih piloti, zemaljskog osoblja na kraju, ali ne najmanje važno, Nemcima je sve više nedostajalo goriva, zbog neprestanog uništavanja rafinerija i skladišta od strane saveznički bombardera i lokalnih patriotskih snaga.

Ograničeni broj nemačkih lovaca koji bi nemački komandanti slali u vazdušne borbe smanjio je broj oborenih američkih ili britanskih bombardera. Poslednja preostala pretnja saveznicima ostala je protivavionska artiljerija, iako je već i ona bila znatno oslabljena i sa nedovoljnim zalihama municije.

Na udaru vazdušnih snaga saveznika bila je fabrika Škoda u kojoj se proizvodilo naoružanje i municija

Proizvodnja oružja Nemci su obavljali sa neprekidnim i velikim poteškoćama, a motori i drugi proizvedeni delovi za avione često su kasnili do aerodroma, jer se uopšte nisu prevozili železnicom, imajući u vidu da su vagoni uglavnom bili uništeni od strane saveznika pre nego što je voz i krenuo, jer su se saveznički vazdušni napadi započeti 1945. godine, fokusirali uglavnom na vozove i ranžirne železničke stanice.

Plzenjski zavod Škoda bila je primarna meta britanskog vazduhoplovstva, a zatim američkog vazduhoplovstva, još odpočetka Drugog svetkog rata. Britanci su pokušavali da je bombarduju od 1940. godine (na zahtev čehoslovačke vlade u egzilu u Londonu). Ali u tadašnjem stanju vazduhoplovstva i navigacije nikada nisu uspeli da je pogode. Najbliži uspehu bili su Britanci 1943. godine, kada su poslali avione sa radare kojima je opremljena ogromna bombarderska grupa. Međutim, navigatori su ponovo pogrešili i skoro nijedna bomba nije pogodila Škodu. Umesto toga, Dobrani, koji je tada ležao na otcepljenoj teritoriji Sudeta, bio je brutalno bombardovan.

Šestog februara 1945. godine saveznici su se dogovorili o takozvanoj „Liniji bez bombardiranja “. Tako je ovom linijom Srednja Evropa bila razdvojena duž granice koja je vodila od gradova Ščećin, Berlin, Drezden, Brno, Beč i Zagreb na zapadno operativno područje u kome su dejstvovali američki i britanski bombardere i istočno područje određeno za dejstva sovjetske letelice.[6]

Za Plzenj i čitavu jugozapadnu Češku u proleće 1945. godinu to je značilo da treba izvesti što veći broj napada američkih vazduhoplovnih snaga na strateške i taktičke ciljeve, posebno na železničke stanice, fabriku Škoda i transportna čvorišta.[7]

Do aprila 1945. godine bilo je jasno da Nemačka u dogledno vreme neće kapitulirati  jer su se nemačke trupe radije povlačile ili čak dobrovoljno predavale.  Protivavionska artiljerija ostala je poslednja preostala pretnja saveznicima, iako je već bila znatno oslabljena. Okolina preostalih relevantnih ciljeva bila je u stanju da se intenzivno odbrani masivnim i relativno preciznim gađanjem ciljeva u vazduhu.  

U takvim uslovima komandanti savezničkih vazduhoplovnih snaga morali su da odmere koji su rizici od strateškog značaja.  Posle danonoćnih bombardovanja većine nemačkih gradova je u ruševinama, a savezničko vazduhoplovstvo se usredsređuje na uništavanje transportnih sistema, železničkih stanica i vazdušnih baza na teritorijama koje je Nemačka još uvek okupirala i u oblastima u kojima je još aktivna.

U strateškim ciljevima, koji su bili namenjeni bombardovanju 1945. godine, veliki izuzetak bila je Škoda sa sedištem u Plzenju.  Plzenjska fabrika Škoda, kao deo inženjerske grupe Reichswerke Hermann Göring od početka okupacije,  bila je veoma važna za nacističku Nemačku, kao jedna od najvećih fabrika oružja u Evropi. Škoda je bila meta vazdušnih udara saveznika od početka rata,  jer je, prema savezničkim idejama, njeno uništavanje trebalo da umanji sposobnost Nemačke da nastavi rat. Bila je to jedna od najčešćih meta savezničkih vazdušnih napada na Protektorat.  

Operacije koje je sledila 17. aprila 1945. godine bile su ograničene na uništavanje železničkih stanica i vazdušnih baza na teritorijama koje je Nemačka još uvek okupirala i na mestima aktivne borbe nemačke vojske.   

U vreme ovih napada američka pešadija se borila na teritoriji Čehoslovačke, na primer, američka 97. pešadijska divizija borila se za Heb, a na istočnom frontu je jedinice 2. ukrajinski front oslobodile su neka predgrađa Brna .

Prethodni napadi[uredi | uredi izvor]

Na udaru vazdušnih snaga saveznika bila je fabrika Škoda u kojoj se proizvodilo naoružanje i municija. O tome svedoči prosečna godišnja proizvodnja između 1941. i 1945. godine: 2.400 topova različitih kalibara, 2.000 tenkova ili drugih oklopnih vozila, 215.000 tona artiljerijske municije i 25.000 elektromotora.

Većina prethodnih vazdušnih udara prvenstveno je imala za cilj rušenje i uništenje Škodinih pogona, jer su oni bili u sastavu jedne od najvećih fabrika oružja u Evropi.[8] [9] [10] Značaj vojnih fabrika u Plzenju povećao se tokom rata jer su druge fabrike oštećene ili uništene bombardovanjem.

U aprilu 1945. godine, Škoda je bila poslednja fabrika oružja koju je još uvek držao Treći rajh, i koja je i dalje proizvodila sve vrste municije, oružja, tenkova i oklopnih vozila, poput tenkova Hecer .  Plan proizvodnje od aprila do juna, na primer, obuhvatio je 200 protivavionskih topova od 88 milimetara.  Pre vazdušnih napada, kompanija je imala 45.000 zaposlenih i činila je oko trećinu proizvodnih kapaciteta u segmentu industrije naoružanja nacističke Nemačke. Uostalom, čak je i u Nalogu br. 696 za 8. vazduhoplovstvo navedeno da su Škodini pogoni jedina funkcionalna oružara pod kontrolom Nemačke, koja svoje proizvode isporučuje direktno jedinicama na frontu.

Već tokom oktobarskog vazdušnog napada 1944. godine, bombe su u maloj meri bačene i na ranžirni železničku stanicu, a tokom drugog vazdušnog napada u decembru neki avioni su napali glavnu železničku stanicu, iako su bombe uglavnom padale na okolno područje, uključujući Gradsku pivaru i centar grada.

I u vazdušnom napadu na Plzenj od 14. februara 1945. godine posledice su bile male u poređenju sa prethodnim vazdušnim napadima. Poginulo je 6 ljudi, a jedna osoba je povređena.[11] Ovim brojkama treba dodati još sedamdeset žrtava uglavnom uključuju građane stradale u okolnim opštinama, jer sve bombe nisu otišle tamo gde je planirano da padnu.

Uništene su samo dve zgrade, dve su teško oštećene, a 36 zgrada je pretrpelo manju štetu.[11] Na ranžirnoj stanici pogođeno je skladište drveta, koje je već bilo oštećeno tokom oktobarskog bombardovanja 1944. godine.[11] Škodina postrojenja, uobičajena meta za bombardovanja Plzenja, ovoga puta nije pogođena.[11]

Tok vazdušnog napada[uredi | uredi izvor]

Formacija od 222 teška četvoromotorna lankastera i 11 lakih dvomotornih RAF-ovih moskitosa britanskog Kraljevskog vazduhoplovstva (RAF) poletela je iz Velike Britanije na zadatak 16. aprila 1945. godine

Formacija od 222 teška četvoromotorna lankastera i 11 lakih dvomotornih RAF-ovih moskitosa britanskog Kraljevskog vazduhoplovstva (RAF) poletela je iz Velike Britanije na zadatak 16. aprila 1945. godine na noćno strateško bombardovanje. Posade su bile iz 5. grupe vazduhoplovstva Velike Britanije (navodi se i 208 lankastera i 10 moskitosa,[traži se izvor] ali i 233 lankastera).[4][3][5] Tokom leta iznad teritorije pod kontrolom nacističke Nemačke, bombarderske ekipe bacale su su veliki broj malih traka tanke metalne folije kodnog imena „vindovs“, zvane i i „pleva “.[12] Cilj bacanja ovih traka bio je da poremete funkciju neprijateljskih radara.[12] Bombarder je pratila 503. eskadrila 339. lovačke grupe 8. vazduhoplovstva, koja je imala za cilj odbranu bombardera od nemačkih lovaca, posebno za ono vreme modernih Meseršmita Me-262.

Nakon preleta iznad Evrope ova grupa aviona stigla je sa zapada, do zapadnočeškog industrijskog centra Plzenja 17. aprila, 20 minuta pre četiri ujutru, sa severa. Vazdušni alarm za opsanost oglasio se u Plzenju u 03:50 časova.[13] Formacija aviona koja je letela sa severa, za orijentaciju piloti koristilila je odsjaj sa jezera Bolevecke.[traži se izvor] Sama akcijaa bombardera započela je u 04:05 ujutru i trajala je otprilike 17 do 20 minuta.[13]

Budući da je teritorija Čehoslovačke doživljavana kao da buduže savezničke teritorije, nije bilo širokog bombardovanja, poput bombardovanja gradova u Nemačkoj.[traži se izvor] Britanski piloti označili su cilj sa 3 tone baklji koje su bačene iz moskitosa[traži se izvor], da obeleženo mesto tek nakon toga bombardovano.[traži se izvor]Bombarderi su bacili 891 tonu klasičnih i 4 tone zapaljivih bombi.[3] Jedan od svedoka bombardovanja Luboš Hruška ovako je opisao početak napada:

Gledali smo sa krova škole u zdjezdu - ceo Plzenj je bio ispod nas, videli smo ga kao u pozorištu. U početku hiljade raketa, pri dnevnom svetlu, bilo je prelepo. Apsolutna tišina. A onda je počelo, užasna tutnjava.[traži se izvor] : 287-288

Protivvazdušna odbrana gađala je avione, ali njeno dejstvo je bilo neefikasno ili nedovoljno.[traži se izvor] Preliminarno kraj vazdušne opasnosti najavljen je u 04:37, a u 05:05 alarmom je je signaliziran konačni kraj napada.[3]

Na Škodine pogone, koji su bili najčešća meta od ukupno 11 savezničkih vazdušnih napada na Plzenj tokom rata, bombardovanje praktično nije uticalo, umesto njih piloti su izabrali dve fabrike piva na koje je bačeno ukupno 200 bombi. Obe pivare su ozbiljno oštećene, ali prva je uspela da obnovi proizvodnju dan pred kraj rata, 7. maja 1945. godine Dok je druga, ozbiljnije oštećena i puštena je u rad tek u jesen 1945. godine.

Vazdušni napad je doneo i niz civilnih žrtava, iz dva razloga:

  • prvo jer se u blizini stanice nalazila ciganska kolonija (kuće u koloniji nisu bile podrume i njeni stanovnici, uglavnom socijalno ugroženi, nisu imali gde da se sakriju tokom bombardovanja),
  • drugo, u to vreme velika grupa izbeglica bila je okupljena na glavnoj železničkoj stanici u Plzenju, pokušavajući da pobegne sa istočnog fronta na zapad.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Broj nastradalih u vazdušnom napadu bio je višestruko veći nego u najgorim ranijim vazdušnim napadima. Njihov tačan broj nije poznat, zbog velikog broja mrtvih i njihovog postepenog otkrivanja. Procene se kreću - više od 600,[14] do približno 850,[15] ubijenih. Istoričar Miroslav Eisenhamer izjavio je da je broj od 624 žrtve referentni broj koji nije obuhvatao značajan broj poginulih nemačkih vojnika ili onih koji su umrli od povreda.[3] Spašavanje žrtava bilo je sporo, tako da su tek u junu svi mrtvi uklonjeni iz ruševina.[3]

Oko 120 kuća je potpuno uništeno (ne računajući cigansku koloniju), još 154 je teško oštećeno, a 2.053 kuće pretrpele su malu štetu.[3][15] Podneto je 7.809 zahteva za naknadu štete.[3]

Nakon napada život u gradu je potpuno uništen, a odlukom gradonačelnika u plzenjskim školama nastava je prekinuta.[16] Neiskorišćeni nastavnici su tada trebali da brinu o beskućnicima, a učenici stariji od 16 godina trebali su da kopaju rovove po gradu (dečaci ovog uzrasta uglavnom su bili zaposleni).[16]

U centralnom delu Jatečnija uništene su gradska klanica  i fabrika zapadnočeške mesarske zadruge.[17] U južnom delu ulice Jatečni u vreme racije postojale su dve kuće na lođama, od kojih je jedna toliko oštećenjena da je srušena.[18]  U Jatečnima je uništeno ukupno 23 kuće, a 14 kuća je teško oštećeno.[3]

Rezultati napada 222 engleska aviona lankaster na Plzenj
Oblast Protektorat Češke i Moravske
Mesto Plzenj
Tip događaja bombardovanje
Datum 11. april 1945.
vreme 04:05 do 04:25
Broj poginulih 600 - 850

Depo glavne ranžirne stanica[uredi | uredi izvor]

Šteta na svim delovima stanice bila je toliko velika da je železnički saobraćaj kroz Plzenj potpuno prekinut a Plzenj je od tog dana odsečen od sveta.[19]

Nakon dvadesetominutnok pakla, Britansko vazduhoplovstvo uspelo je da na železničkoj stanici razori glavno ranžirno dvorište i uništi oko  60 kilometara koloseka, 2.000 vagona i 85 lokomotiva, a 75 lokomotiva teško ošteti. Pogođeno je i skladište lokomotiva i nekoliko zgrada u neposrednoj blizini železničke stanice.[20] Ostale štete koje je stanica pretrpela otkrivene su tek kasnije. Pogođen je i kolosek sa susednom zgradom železničke pošte 3, gde su stradale brojne pošiljke, peron, ulaz u jedan tunel, deo glavnih zidova zgrade i povezujući hodnik sa ulazima u čekaonice. Pogođen je i teretni voz sa municijom, koji je eksplodirao,[20] a prema sećanjima meštana, municija je u njemu eksplodirala je sporadično i nedelju dana nakon bombardovanja.[20]

Glavna železnička stanica postala je mesto pogibije većine žrtava ovog napada. Poslednjih dana rata izbeglice sa oslobođenih teritorija prolazile su kroz Plzen. Nekoliko izbegličkih prevoza bilo je u vagonima spremnim za polazak, ostale izbeglice su bile u protivavionskom skloništu ispod povezujućeg hodnika, pošto je on služilo kao sklonište. Iako je pokrivač bio ojačan drvetom, bombe su pogodile povezujući hodnik. Mnogo izbeglica je stradalo zajedno sa železničkim osobljem. Broj smrtnih slučajeva koje je tada procenjivao lekar bio je 400 do 800,[19] navodi se i broj 347 ili 350 žrtava[21] iz reda železničkih radnika i putnika, pored 453 ranjenih.[3]

Zgrada glavne stanice sa predvorjem pogođena je direktno na jugozapadnom uglu, bomba je eksplodirala na obodnom zidu, u osnovi kupole.[20] Kupola napravljena u fabrici mostova u zavodu Škoda 1906. godine imala je metalnu konstrukciju tešku približno 160 tona, ali je eksplozija pomerila iz ležišta,[22] jer je uzgon vazduha tokom eksplozije podigao kupolu, i pomerio je u stranu oko petnaest centimetara. Eksplozija nije oštetila glavnu noseću konstrukcije kupole, već samo sekundarne noseće delove konstrukcije kupole. Oštećena kupola i zidanje nametnulo je železničkim stručnjacima da ozbiljno razmotre rušenje kupole i rušenje cele neorenesansne zgrade.[22] Pored toga, šteta na obe stanice bila je toliko velika da se, ako su morale biti obnovljene, razmatralo njihovo preseljenje.[traži se izvor] Međutim, kupolu je krajem maja pregledao stručnjak iz pogona Škoda Most, koji je izjavio da sanacija štete na kupoli neće biti teška ali će biti skupa.[22] Na kraju je 15 montera uzelo odsustvo i popravilo kupolu stanice između 20. jula i kraja avgusta.[22] Koristeći hidrauliku, podigli su kupolu i vratili je u tačan položaj na valjcima.[22] Cela zgrada je zatim rekonstruisana u prvobitni oblik.

Tokom bombardovanja, ranžirno dvorište je potpuno uništeno i opravka je nastavljena tek na kraju rata. Bombe su uništile sve zgrade toplane, poslovne zgrade, a nekoliko lokomotiva palo je u kratere. Olupine eksplodiranih vagona završile su čak nekoliko kilometara dalje. Požari su zapalili skladište drveta, u kojem je izgorelo 7.000 m² drvne građe vrednosti 6 miliona kruna.[3]

Bombaški napad na železničku stanicu u Plzenju praćen je nagađanjima da li su predmeti Univerziteta Karl čuvani u jednom od vagona koji su prevozili opljačkani plen od strane visokih nemačkih vojnika uništena tokom bombardovanja.[3] Zahvaljujući slučajnom parkiranju vagona sa pripadnicima nemačkog Generalštaba i zvaničnika Gestapa na kolosecima iza Bolevca, na ovu imovinu bombardovanje nije uticalo.[traži se izvor]

Ujutro su vlasti okupatorske vlasti pokušale da obezbede puštanje u rad najmanje jednog koloseka na čemu su radili zaposleni u kompanijama iz Plzenja, nekoliko stotina osuđenika iz disciplinskog logora u Tremošni i strani radnici.[3] Iako je cilj postignut i pušten je u rad jedan kolosek u pravcu Bavarske,[23] stanica nije bila upotrebljiva do kraja rata.[3] Popravka železničkog depoa pokrenuta je u maju 1945. godine, a svečani nastavak radova dogodio se 15. oktobra 1945 godine.[3]

Stradanje romskog naselja[uredi | uredi izvor]

Okrug za socijalno ugrožene stanovnike počeo je da nastaje 1930-tih na području između Jatečne trjde i reke Berounke. Livada se u narodu zvala češ. Na cikánce, jer su predstavnici Plzenja1912. godine dozvolili romskim nomadima da kampuju na ovom mestu. Nasenje Ciganka je neprestano rasla do Drugog svetskog rata, kada je na bivšoj ledini izgrađeno na stotine kuća.

Okrug se sastojao od 13 jednospratnih dvojnih kuća i tročlanih kuća, u kojima je bilo ukupno 268 stanova, ostale spavaonice dograđene su početkom rata.  Tokom 1940. godine u Ciganki je živelo do 500 porodica. U komšiluku im je bila ranžirne stanice, a naselje je bilo na jugozapadnom rubu ovog železničkog postrojenja.

Kako su to bile jeftine kuće od trošnog materijala koje nisu imale podrume, pa se njihovi stanovnici nisu imali tokom bombardovanja gde sakriti, a u jedinom podzemnom skloništu, od pretresa, koje nije bilo predviđeno za direktan udar bombe,stradalo je 80 stanovnika Ciganke, a skoro sve kuće su uništene.

Ciganska četvrt, praktično je sravnjen sa zemljom, nije obnovljen nakon završetka rata, jer su upotrebu okolnog zemljišta komplikovali nezatrpani krateri 20 godina nakon rata.

Neeksplodirane bombe[uredi | uredi izvor]

Masovno bombardovanje donosi ne samo trenutnu materijalnu štetu i žrtve već i dugoročni rizik. Decenijama nakon ovog događaja otkrivene su neke od neeksplodiranih bombi, a za druge se i dalje veruje da su skrivene ispod površine Plzenja.[24] Neeksplodirane bombe od pet kilograma iz aprilskog vazdušnog napada pronađene su tokom iskopavanja 2001. godine u ulici Jatečni,[25] i tokom popravki ranžirne stanice u blizini toplane 2017. godine.[26]

Istoričar Karel Foud na osnovu broja vazduhoplova, broj bombi koje se obično nose i normalanog odnosa neeksplodiranih prema eksplodiranim, procenjuje da je u bombardovanom području moglo biti do 200 neeksplodiranih bombi. Mnoge od njih su već pronađene i uklonjene u prošlosti, ali neke još uvek čekaju da ih otkriju.[27]

Sećanje na žrtve bombardovanja[uredi | uredi izvor]

U Partizanskoj ulici, na tri mesta u njenoj istoriji, nalazi se spomenik žrtvama racije na Dubravku.[28] Naime spomenik koji je izgrađen 1949. godine u saradnji sa mnogim ljudima, kompanijama i organizacijama, a sastoji se od kamenog bloka koji nosi metalnu ploču, tri puta je menjao lokaciju.[28] Spomen-ploča izlivena prema nacrtu Jaroslava Hudačeka sadržala jeimena 118 žrtava među stanovnicima Doubravke, a takođe je bila i spomen na žrtve nacističkog progona.[28] Spomenik se prvobitno nalazio u ulici Rokicanska, kasnije je preseljen u Partizansku na jednu lokaciju, a unutar ove ulice ponovo je premešetn na drugu 2011. godine.[28]

U zgradi osnovne škole u Uliici Masarikovoj 19 postavljena je spomen-ploča kojom se obeležava spomen na učiteljicu Kvetoslavu Zajicova i sve učenike škole ubijene tokom bombardovanja.[29][30] Lipa učiteljice Kvetoslave Zajicova zasađena je na susednom trgu Habrman 2000. godine, i uz nju je spomen-ploče posvećene žrtvama ovog bombardovanja.[31]

U ulici Jatečni, koja prolazi kroz ugašeni okrug Cikanka i zaobilazi ranžirno dvorište, na mestu pogođenog skloništa postavljen je nizak kameni spomenik žrtvama ovog vazdušnog napada,[2][32][33] a spomen-kamen je ugrađen u zemlju pored nje.[34] Tokom 2018. godine ovo mesto je pretvoreno u spomenik, kojim dominira neeksplodirana bomba od 500 kilograma postavljena na pijedestal.[28][35] Podseća na žrtve bombardovanja i rad pirotehničara, koji su uklanjali neeksplodirane bombe decenijama posle poslednjih bombardovanja,[1][28] [35] Nedaleko od spomen obeležja, od 1997. godine postavljen je spomenik žrtvama bombardovanja u obliku polirane kamene ploče sa natpisom.[17][36] Spomenik osmorici žrtava bombardovanja među zaposlenima nalazi se u istoj ulici u kompleksu klanica.[37][38]

Spomen-ploča pripadnika nacionalne bezbednosti u zgradi Policije Češke na Anglicke nabreži takođe pominje šest žrtava ovog bombardovanja.[39][40]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Osvaldová, Marie. „Plzeň CZ | Doubravka uctila památku obětí náletu ze 17. dubna 1945” (na jeziku: češki). Pristupljeno 2021-04-16. 
  2. ^ a b JENČÍK, Milan. Nálety na Plzeň v dubnu 1945. Plzeňský kraj. NAVA - Nakladatelská a vydavatelská agentura, 4. 2013, roč. 11, s. 17
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m EISENHAMMER, Miroslav. Škody způsobené městu Plzni nálety v době druhé světové války. In: BYSTRICKÝ, Vladimír, et. al. Západočeský historický sborník 5. Plzeň: Státní oblastní archiv v Plzni, 1999. Kapitola Jaro 1945, s. 289–291.
  4. ^ a b HOLEK, Josef. Když nad nádraží přiletěla smrt. Železničář. České dráhy, 2018-04-26, roč. 25, čís. 9, s. 20–21.
  5. ^ a b Krupka, Jaroslav (2020-04-17). „Britský útok na Plzeň: byl to den náletů. A smrti dvou amerických stíhačů”. Deník.cz (na jeziku: češki). Pristupljeno 2021-04-16. 
  6. ^ FOUD, Karel; KRÁTKÝ, Vladislav; VLADAŘ, Jan. Poslední akce : operace amerického a britského letectva nad územím Čech v dubnu a květnu 1945. 1. vyd. Plzeň: NAVA, 1997. 179 s. ISBN 978-80-85254-98-3. OCLC 38455944 S. 7.
  7. ^ FOUD, Karel; KRÁTKÝ, Vladislav; VLADAŘ, Jan. Poslední akce : operace amerického a britského letectva nad územím Čech v dubnu a květnu 1945. 1. vyd. Plzeň: NAVA, 1997. 179 s. ISBN 978-80-85254-98-3. OCLC 38455944 S. 7.
  8. ^ „Místo Škodovky bombardovali Britové ústav pro choromyslné”. Rozhlas (на језику: чешки). 2015-04-17. Приступљено 2021-04-15. 
  9. ^ televize, Česká. „Nálet na Dobřany: Navigátoři si spletli Škodovku s psychiatrickou léčebnou”. ČT24 - Nejdůvěryhodnější zpravodajský web v ČR - Česká televize (на језику: чешки). Приступљено 2021-04-15. 
  10. ^ televize, Česká. „Bomby určené Škodovce poničily město. Nálet z května 1943 byl první kapitolou bombardování Plzně”. ČT24 - Nejdůvěryhodnější zpravodajský web v ČR - Česká televize (на језику: чешки). Приступљено 2021-04-15. 
  11. ^ а б в г EISENHAMMER, Miroslav. Škody způsobené městu Plzni nálety v době druhé světové války. In: BYSTRICKÝ, Vladimír, et. al. Západočeský historický sborník 5. Plzeň: Státní oblastní archiv v Plzni, 1999. Kapitola Jaro 1945, s. 288–289.
  12. ^ а б FOUD, Karel; KRÁTKÝ, Vladislav; VLADAŘ, Jan. Poslední akce : operace amerického a britského letectva nad územím Čech v dubnu a květnu 1945. 1. vyd. Plzeň: NAVA, 1997. 43 s. ISBN 80-85254-98-0, ISBN 978-80-85254-98-3.
  13. ^ а б Ústřední archiv společnosti Plzeňský Prazdroj (ÚASPP), fond Měšťanský plzeňský pivovar, 37, Hlášení škod způsobených leteckým útokem na Plzeň dne 17. dubna 1945, Plzeň, 20. duben 1945
  14. ^ Archiv města Plzně, fond Sbírka Honzík 2, Plzeň, 393, Pochodeň, 23. 4. 1965
  15. ^ а б SUMCOV, Jan. Obec Doubravka v dobách spojení s městem Plzní, 2017 [cit. 2020-01-12]. 77 s
  16. ^ а б EISENHAMMER, Miroslav. Nucené nasazení studentů středních škol v období okupace. Praha, 2013 [cit. 2019-12-30]. 271 s. Disertační práce. Ústav českých dějin na Filozofické fakultě Univerzity Karlovy v Praze. Vedoucí práce Jan Gebhart.
  17. ^ а б „Pomník Obětem 2. světové války | Spolek pro vojenská pietní místa”. www.vets.cz. Приступљено 2021-04-17. 
  18. ^ „Válečná letecká puma bude součástí pomníku obětem náletů v Plzni”. iDNES.cz. 2018-02-02. Приступљено 2021-04-17. 
  19. ^ а б BENEŠ, Richard. Plzeň si připomněla oběti spojeneckého náletu ze 17. dubna 1945, zahynulo tehdy kolem 850 osob. Plzeňská Drbna [online]. TRIMA NEWS, 2022-04-17 [cit. 2022-12-26].
  20. ^ а б в г „Plzeň CZ | Vzpomínka na oběti náletů na Doubravce proběhne na novém místě”. web.archive.org. 2020-01-12. Архивирано из оригинала 12. 01. 2020. г. Приступљено 2023-03-02. 
  21. ^ Archiv města Plzně, fond Sbírka Honzík 2, Plzeň, 393, 17. duben na plzeňském nádraží. 24. 6. 1945
  22. ^ а б в г д Zásah bomby posunul nádražní kopuli. RADNIČNÍ LISTY města Plzně. Statutární město Plzeň, 10. 2009, roč. 14, s. 10.
  23. ^ LANG, Martin. Osvobození západních Čech americkou armádou v roce 1945. Plzeň, 2013 [cit. 2020-01-13]. 57 s. Bakalářská práce. Katedra historických věd, Fakulta filozofická, Západočeská univerzita v Plzni. Vedoucí práce Roman Kodet. s. 14–15.
  24. ^ kutka, petr (2019-08-13). „Zaniklá plzeňská čtvrt Cikánka padla popelem při drtivém náletu na konci 2. světové války”. Plzeňoviny.cz (на језику: чешки). Приступљено 2021-04-17. 
  25. ^ „Nebezpečí číhalo v zemi 56 let”. iDNES.cz. 2001-04-23. Приступљено 2021-04-17. 
  26. ^ „V Plzni se našla nevybuchlá letecká bomba z války, vlaky na Žatec stály”. iDNES.cz. 2017-05-06. Приступљено 2021-04-17. 
  27. ^ „Zprávy | ZAK TV”. www.zaktv.cz. Приступљено 2021-04-17. 
  28. ^ а б в г д ђ „Pomník obětem náletu 17. 4. 1945 » Křížky a vetřelci - Drobné umění v Plzni”. Křížky a vetřelci (на језику: чешки). Приступљено 2021-04-17. 
  29. ^ „Pamětní deska obětem náletu 17. 4. 1945 » Křížky a vetřelci - Drobné umění v Plzni”. Křížky a vetřelci (на језику: чешки). Приступљено 2021-04-17. 
  30. ^ „Portál CEVH”. www.evidencevh.army.cz. Архивирано из оригинала 17. 04. 2021. г. Приступљено 2021-04-17. 
  31. ^ „Pamětní deska k výsadbě lípy Květoslavy Zajícové » Křížky a vetřelci - Drobné umění v Plzni”. Křížky a vetřelci (на језику: чешки). Приступљено 2021-04-17. 
  32. ^ „Pomník obětem náletu 17. 4. 1945 » Křížky a vetřelci - Drobné umění v Plzni”. Křížky a vetřelci (на језику: чешки). Приступљено 2021-04-17. 
  33. ^ „Portál CEVH”. www.evidencevh.army.cz. Архивирано из оригинала 17. 04. 2021. г. Приступљено 2021-04-17. 
  34. ^ „Pamětní kámen náletu 17. 4. 1945 » Křížky a vetřelci - Drobné umění v Plzni”. Křížky a vetřelci (на језику: чешки). Приступљено 2021-04-17. 
  35. ^ а б „V Plzni-Doubravce bude ode dneška nový pomník obětem válečných náletů”. Plzeň (на језику: чешки). 2018-04-17. Приступљено 2021-04-17. 
  36. ^ „Pomník obětem náletu 17. 4. 1945 » Křížky a vetřelci - Drobné umění v Plzni”. Křížky a vetřelci (на језику: чешки). Приступљено 2021-04-17. 
  37. ^ „Pomník obětem náletu 17.4.1945 ( Jatka Plzeň ) » Křížky a vetřelci - Drobné umění v Plzni”. Křížky a vetřelci (на језику: чешки). Приступљено 2021-04-17. 
  38. ^ „Portál CEVH”. www.evidencevh.army.cz. Архивирано из оригинала 17. 04. 2021. г. Приступљено 2021-04-17. 
  39. ^ „Pamětní deska příslušníků národní bezpečnosti » Křížky a vetřelci - Drobné umění v Plzni”. Křížky a vetřelci (на језику: чешки). Приступљено 2021-04-17. 
  40. ^ „Portál CEVH”. www.evidencevh.army.cz. Архивирано из оригинала 17. 04. 2021. г. Приступљено 2021-04-17. 

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Ваздушни напади на Плзењ у Другом светском рату
21. октобар 1940. — 28. октобар 1940. — 20. новембар 1940. — 29. октобар 1941. — 26. април 1942 — 5. мај 1942 — 17. април 1943. (Добрани) — 14. мај 1943. (Радчице) — 22. фебруар 1944. — 16. октобар 1944. — 23. октобар 1944. — 16. децембар 1944. — 20. децембар 1944. — 14. фебруар 1945. — 17. април 1945. — 18. април 1945. — 25. април 1945.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ваздушни_напад_на_Плзењ_17._априла_1945.&oldid=26834459”