Vazdušni napad na Plzenj 25. aprila 1945. godine bila je operacija američkog vazduhoplovstva (USAAF) u proleće 1945. godine, na kraju Drugog svetskog rata. Tokom svakodnevnih aktivnosti bombardera USAAF-a jedna od njih bila je napad zapadnočeški grad Plzenj, u kome je meta bila fabrika Škoda i vojni aerodrom u Boriju, ali i u okruzima Skvrnani i Karlov koji su takođe pretrpeli štetu. Operacija se dogodila tačno tri godine nakon operacije Canonburi, prvog velikog vazdušnog napada na Plzenj. Tokom rata, Plzenj je bombardovan deset puta, a najviše je to bilo zbog fabrika oružja Škoda. Bombarderi obično nisu pogađali Škodu, sem tokom tokom poslednjeg bombardovanja 25. aprila 1945. godine, isti dan kada se američka pešadija borili za Heb.[1]
Zbog velikih razaranja i pogibija sgtanovništva, koja su se dogodila na samo dve nedelje pred kraj rata, o opravdanosti napada se i danas dosta raspravlja.[1]
Od početka 1945. godine bilo je svim zaraćenim stranama u Drugom svetskom ratu jasno da se na osnovu razvoj događaja na bojnim poljima nije očekivao veći manevar vojnih trupa. Nemačka je gubila jednu bitku za drugom. Sa druge strane fronta nadmoć saveznika u vazduhu je naprestano nastavio da jača.[2]
Nemačka protivavionska odbrana bila je u rasulu, borbene vazduhoplovne jedinice borile su se i sa naprijateljem ali i sa brojnim problemima. A ti problemi su bili: nedostatak aviona, iskusnih piloti, zemaljskog osoblja na kraju, ali ne najmanje važno, Nemcima je sve više nedostajalo goriva, zbog neprestanog uništavanja rafinerija i skladišta od strane saveznički bombardera i lokalnih patriotskih snaga.[2]
Ograničeni broj nemačkih lovaca koji bi nemački komandanti slali u vazdušne borbe smanjio je broj oborenih američkih ili britanskih bombardera. Poslednja preostala pretnja saveznicima ostala je protivavionska artiljerija, iako je već i ona bila znatno oslabljena i sa nedovoljnim zalihama municije.[3]
Na udaru vazdušnih snaga saveznika bila je fabrika Škoda u kojoj se proizvodilo naoružanje i municija
Proizvodnja oružja Nemci su obavljali sa neprekidnim i velikim poteškoćama, a motori i drugi proizvedeni delovi za avione često su kasnili do aerodroma, jer se uopšte nisu prevozili železnicom, imajući u vidu da su vagoni uglavnom bili uništeni od strane saveznika pre nego što je voz i krenuo, jer su se saveznički vazdušni napadi započeti 1945. godine, fokusirali uglavnom na vozove i ranžirne železničke stanice.
Plzenjska Škoda bila je primarna meta britanskog vazduhoplovstva, a zatim američkog vazduhoplovstva, još odpočetka Drugog svestkog rata. Britanci su pokušavali da je bombarduju od 1940. godine (na zahtev čehoslovačke vlade u egzilu u Londonu). Ali u tadašnjem stanju vazduhoplovstva i navigacije nikada nisu uspeli da je pogode. Najbliži uspehu bili su Britanci 1943. godine, kada su poslali avione sa radare kojima je opremljena ogromna bombarderska grupa. Međutim, navigatori su ponovo pogrešili i skoro nijedna bomba nije pogodila Škodu. Umesto toga, Dobrani, koji je tada ležao na otcepljenoj teritoriji Sudeta, bio je brutalno bombardovan.[4]
Šestog februara 1945. godine saveznici su se dogovorili o takozvanoj „Liniji bez bombardiranja “. Tako je ovom linijom Srednja Evropa bila razdvojena duž granice koja je vodila od gradova Ščećin, Berlin, Drezden, Brno, Beč i Zagreb na zapadno operativno područje u kome su dejstvovali američki i britanski bombardere i istočno područje određeno za dejstva sovjetske letelice.[5]
Za Plzenj i čitavu jugozapadnu Češku u proleće 1945. godinu to je značilo da treba izvesti što veći broj napada američkih vazduhoplovnih snaga na strateške i taktičke ciljeve, posebno na železničke stanice, fabriku Škoda i transportna čvorišta.[6]
Do aprila 1945. godine bilo je jasno da Nemačka u dogledno vreme neće kapitulirati jer su se nemačke trupe radije povlačile ili čak dobrovoljno predavale. Protivavionska artiljerija ostala je poslednja preostala pretnja saveznicima, iako je već bila znatno oslabljena. Okolina preostalih relevantnih ciljeva bila je u stanju da se intenzivno odbrani masivnim i relativno preciznim gađanjem ciljeva u vazduhu.[7]
U takvim uslovima komandanti savezničkih vazduhoplovnih snaga morali su da odmere koji su rizici od strateškog značaja. Posle danonoćnih bombardovanja većine nemačkih gradova je u ruševinama, a savezničko vazduhoplovstvo se usredsređuje na uništavanje transportnih sistema, železničkih stanica i vazdušnih baza na teritorijama koje je Nemačka još uvek okupirala i u oblastima u kojima je još aktivna.
U strateškim ciljevima, koji su bili namenjeni bombardovanju 1945. godine, veliki izuzetak bila je Škoda sa sedištem u Plzenju. Operacije koje su sledile uključujući i onu od 17. aprila 1945. godine bile su ograničene na uništavanje železničkih stanica i vazdušnih baza na teritorijama koje je Nemačka još uvek okupirala i na mestima aktivne borbe nemačke vojske. Plzenjska fabrika Škoda, kao deo inženjerske grupe Reichswerke Hermann Göring od početka okupacije, bila je veoma važna za nacističku Nemačku, kao jedna od najvećih fabrika oružja u Evropi. Škoda je bila meta vazdušnih udara saveznika od početka rata, jer je, prema savezničkim idejama, njeno uništavanje trebalo da umanji sposobnost Nemačke da nastavi rat. Bila je to jedna od najčešćih meta savezničkih vazdušnih napada na Protektorat. [7]
Na dan vazdušnog napada američka pešadija se borila na teritoriji Čehoslovačke, na primer, američka 97. pešadijska divizija borila se za Heb, a na istočnom frontu je jedinice 2. ukrajinski front oslobodile su neka predgrađa Brna.[7]
Na udaru vazdušnih snaga saveznika bila je fabrika Škoda u kojoj se proizvodilo naoružanje i municija. O tome svedoči prosečna godišnja proizvodnja između 1941. i 1945. godine: 2.400 topova različitih kalibara, 2.000 tenkova ili drugih oklopnih vozila, 215.000 tona artiljerijske municije i 25.000 elektromotora.
Većina prethodnih vazdušnih udara prvenstveno je imala za cilj rušenje i uništenje Škodinih pogona, jer su oni bili u sastavu jedne od najvećih fabrika oružja u Evropi.[8][9][10] Značaj vojnih fabrika u Plzenju povećao se tokom rata jer su druge fabrike oštećene ili uništene bombardovanjem.
U aprilu 1945. godine, Škoda je bila poslednja fabrika oružja koju je još uvek držao Treći rajh, i koja je i dalje proizvodila sve vrste municije, oružja, tenkova i oklopnih vozila, poput tenkova Hecer . Plan proizvodnje od aprila do juna, na primer, obuhvatio je 200 protivavionskih topova od 88 milimetara. Pre vazdušnih napada, kompanija je imala 45.000 zaposlenih i činila je oko trećinu proizvodnih kapaciteta u segmentu industrije naoružanja nacističke Nemačke. Uostalom, čak je i u Nalogu br. 696 za 8. vazduhoplovstvo navedeno da su Škodini pogoni jedina funkcionalna oružara pod kontrolom Nemačke, koja svoje proizvode isporučuje direktno jedinicama na frontu.
Već tokom oktobarskog vazdušnog napada 1944. godine, bombe su u maloj meri bačene i na ranžirni železničku stanicu, a tokom drugog vazdušnog napada u decembru neki avioni su napali glavnu železničku stanicu, iako su bombe uglavnom padale na okolno područje, uključujući Gradsku pivaru i centar grada.
I u vazdušnom napadu na Plzenj od 14. februara 1945. godine posledice su bile male u poređenju sa prethodnim vazdušnim napadima. Poginulo je 6 ljudi, a jedna osoba je povređena.[11] Ovim brojkama treba dodati još sedamdeset žrtava uglavnom uključuju građane stradale u okolnim opštinama, jer sve bombe nisu otišle tamo gde je planirano da padnu.
Uništene su samo dve zgrade, dve su teško oštećene, a 36 zgrada je pretrpelo manju štetu.[11] Na ranžirnoj stanici pogođeno je skladište drveta, koje je već bilo oštećeno tokom oktobarskog bombardovanja 1944. godine.[11] Škodina postrojenja, uobičajena meta za bombardovanja Plzenja, ovoga puta nije pogođena.[11]
U aprilu 1945. godine Prva američka armija zatražila je vazdušni udar na Škodine pogone u Plzenju, pravdajući zahtev daljim nacističkim posedovanjem Škode kao njihove poslednje velike fabrika oružja. Štab 8. vazduhoplovstva SAD zahtevao je od svojih pilota da bombarduju ciljeve samo na osnovu vizuelnog kontakta, odnosno bez upotrebe vazduhoplovnih radara. Ovaj zahtev za pilote podrazumevao je da moraju i po više puta da se vraćaju iznad cilja, što je povećavalo šanse da Nemačka protivvazduhoplovna odbrana ima veću šansu za uspešno obaranje vazduhoplova.[1]
Logo 327. bombardarske eskadrile koja je učestvovala u bombardovanju
Na zahtev, 8. vazduhoplovstvo USAAF odobrena je misija pod nazivom 968, što je bila poslednja borbena misija teških bombardera američke vojske vojske nad ovim delom Evrope. Njen glavni zadatak bio je napad na Škodine pogone, aerodrome i železničke ciljeve u bivšoj Čehoslovačkoj i jugoistočnoj Nemačkoj, uz pomoć 589 bombardera i 486 lovaca u pratnji misije.[12]
U Nemačkoj je 282 bombardera B-24 Liberator iz 2. bombarderske divizije, zaštićenih sa više od dve stotine lovaca P-51 Mustang, trebalo da napadne ranžirne stanice u Salcburgu, Bad Rajhenhelu i Halajnu, i električne trafostanice u Traunštajnu . Dok je 307 teških bombardera Letećih tvrđave B-17 iz 1. bombarderske divizije krenulo u zoru iz Velike Britanije prema Plzenju pratnji 206 lovaca P-51 Mustang. Od ovog broja 78 bombardera je bilo usmereno na vojni aerodrom, jer su prethodnih dana na aerodromu izviđači iz vazduha pronašli do stotinu nemačkih letelica, uključujući mlazne lovce Me 262, koji nisu mogli da polete zbog nedostatka benzina. Jedina prepreka napadu mogla bi biti funkcionalna PVO.[12]
U sredu, 25. aprila 1945. godine, u emisiji na češkom jeziku koju je emitovala radio stanice BBC u Londonu više puta se čulo upozorenje na češkom i nemačkom jeziku:[13]
Škodin zavid mogao bi biti meta savezničkih bombardera na putu preko neprijateljske teritorije. Radnici, napustite fabriku i ostanite napolju do popodneva “.
Upozorenje je objavljeno dva sata pre bombardovanja i bilo je bez presedana, jer nije poznat sličan slučaj. Saveznici su time ugrozili život i zdravlje sopstvenih pilota kako bi spasili češko stanovništvo, koje su smatrali savezničkim. Vest o predstojećem vazdušnom napadu brzo se širila gradom, stanovnici Plzenja i zaposleni u Škodinim pogonima imali su vremena da se sakriju u skloništa. Posade letelice, koje su bile šokirane upozorenjem i bile zabrinute mogućom situacijom nad Plzenjom takođe su mogle da čuju upozorenja na svojim radio stanicama.
Protivavionska odbrana Plzenja odgovorila je na upozorenje BBC-ja adekvatnom pripremom i prelaskom u vanredno stanje. „Svi vazdušni topovi oko Plzena su bili postavljeni. Ovi topovi su bili među najboljima, a bilo ih je osamdeset i osam “, prema sećanju Pavela Hauznera.[13]
Meteorološki uslovi u vreme vazdušnog napada[uredi | uredi izvor]
Kao prethodnica bombarderskih eskradila, šest lovaca krenulo je iznad Plzenja da bi saznalo meteorološku situaciju, prema kojoj bi komandant dela bombardera, potpukovnik Viliam H. Nelson, mogao odlučiti da li će napasti Plzenj ili bombardovati zamenske meta, Minhensku ranžirnu stanicu . Izviđači iznad Ppzenja javili su da je nebo bez oblaka sa odličnom vidljivošću.
Međutim u trenutku samog napada situacija je bila drugačija. Nad Plzenjom su se nadvili oblaci i smanjena vidljivost. Svedok František Trčka se saća da je lepo, sunčano vreme vladalo pre bombardovanja. Još uvek nije jasno da li su izviđači pogrešili u samom izveštaju ili je prilikom navigacije do Plzenja ili je došlo do brze promene vremena, što je uobičajeno u mesecu aprilu.[13]
Sirene su se oglasile u gradu tačno u 10:11. Ljudi nisu oklevali i krenuli su prema najbližem skloništu. U napad je krenulo 276 letelica u pratnji 188 lovaca koji su preleteli Plzenj, na nadmorskoj visini od približno 6-7 hiljada metara, usmerivši se ka cilju vizuelno i uz podršku H2H radara. Prve bombe počele su da padaju u 10.26 i pogodile su Lohotin i Karlovarska tredu.[2] Zapaljene zgrade, uključujući farmu Lohotin i Selcov-ove maltene, postale su orijentir za dalje bombardovanje.[12][14][15]
Amerikance je dočekala intenzivno i relativno precizno ispaljivanje nekoliko desetina granata iz protivavionskih topova od 88 milimetara raspoređenih oko Plzenja, jer su bili u pripravnosti nakon nakon presretanja BBS-jeve radio emisije.
Kako su posade morale da se usredsrede na metu isključivo vizuelno, zbog oblaka i rastućeg dima iz zapaljenih predmeta na području Škode, morale su više puta da lete na nju, što je povećavalo rizik od pogađanja letelice, a istovremeno je dovelo i do veća netačnost bacanja bombi, i povećao broj uspešnost protivvazdušnih odbrane Plzenja.[1] Loša vidljivost takođe je smanjila tačnost padova vazdušnih bombi. Škoda je napalo pet vazduhoplovnih formacija i krilni lovački bombarder (krila za borbeno bombardovanje CBV ) iz 40A i 40B bombarderske grupe 303, 379 i 384 eskadrile.[3]
Gubici savezničke avijacije: Tokom bombardovanja oborene su ukupno četiri savezničke letelice. Na Vejprnicama (iz 379. bombarderske grupe), u Čeminu (iz 92. bombarderske grupe), u Skvrnaniju (iz 303. bombarderske grupe) i u Lhoti kod Dobranija (iz 398. bombardovačke grupe). Peti avion zbog kvara izvršio je hitno sletanje u blizini Pisarov Vesce u regionu Tahov. Napuštena olupina ovde je ostala nekoliko godina pre nego što je odvučena na otpad i poslužila je kao dobrodošao izvor kvalitetnog materijala. Petorica članova posade je poginulo u olupinama aviona koji se srušili u blizini Dobranija, u jednog su morali da pucali nemački vojnici, a ostali su spašeni i zarobljeni. Spisak navodno ubijenih pilota, na kojem se nalazi dvanaest ljudi, potiče iz nedefinisanog izveštaja američke istražne komisije iz 1945. godine.[16][17]
Kraj bombardovanja dogodio se približno u 11.39 časova u roku od 50 minuta,[2] 198 aviona bacilo je 526 tona eksplozivnih i zapaljivih bombi na Škodu.[18][12][19]
Tokom vazdušnog napada, 67 ljudi je poginulo, a 66 je ranjeno.[20] Broj umrlih varira od izvora do izvora, s tim da je jedan prijavio 76 smrtnih slučajeva,[20] drugi više od 80 smrtnih slučajeva.[21] Šest ljudi je poginulo u fabrici, 61 u gradu. Ovome se mora dodati i dvadeset poginulih članova operatora jedne protivavionske baterije u Roudni.[20]
Eksplozije i požari koji su usledili pretvorili su Škodu uglavnom u ruševine. Cena za naknadne popravke je kasnije izračunata na dvanaest milijardi posleratnih kruna. Uprkos velikim naporima vatrogasaca, operacija je potpuno zaustavljena, a Škoda je gorela deset dana i stradala oko 70%. Iako su Nemci, koji su bili svesni važnosti Škode, pokušali da je obnove, barem u ograničenoj meri, to im do kraja rata nije uspelo.[14]
Tokom bombardovanja takođe su srušene kuće u nizu u radničkoj koloniji Karlov u neposrednoj blizini Škode.
Rezultati napada 198 američka aviona B-17 na Plzenj
Osim Škode, u Plzenju i okolini 339 kuća, a više od 2.700 oštećeno, pokazuju zvanične statistike. Nakon rata podneto je 6.109 zahteva za nadoknadu štete.[13]
B-17 nazvan „Leteća tvrđava“. Avion istog tipa srušio se u blizini Lhote.
Broj žrtava bio je prilično nizak imajući u vidu razmere bombardovanja, dobrim delom i zbog upozorenja BBC-a. Dok je na bombardovanja stambenih područja uticala protivvazdušna odbrana koja je pucanjem rasterala formaciju letelice i tako doprinela netačnim padovima bombi izvan cilja. [22]
Iako su se vazdušne operacije u Bohemiji nastavile do samog kraja Drugog svetskog rata, bombardovanje Škode i vojnog aerodroma u Borima poslednjih dana aprila bio je poslednji glavni zadatak britanskih i američkih bombardera u Plzenju.[1]
Imajući u vidu da je zadatak pilota iznad Plzenja bio da bombarduju samo ono što vide, direktno i tačno, gubitak ljudskih života u gradu tokom tako velikog vazdušnog napada nije bio tako veliki. Možemo samo da zamislimo šta bi bilo sa Plzenjom, da se bombardovalo bez ove naredbe, kada je iznad grad bilo 300 bombardera i da je svaki avion nosio deset teških bombi.[1]
Uspešna i masovna bombardovanja na pogone Škoda, koja se dogodila 13 dana pre kraja rata i 11 dana pre oslobođenja Plzenja, pored niza oštećenih civilnih objekata i desetina žrtava, predmet je istraživanja motiva za bombardovanje.[23][24] Zajedno sa vazdušnim napadom na Prag 14. februara 1945. godine, to je jedna od najkontroverznijih savezničkih akcija u Češkoj na kraju Drugog svestskog rata.[23]
Uništavanje Plzenja i Škode postalo je glavna tema nakon februara 1948. godine, kada je trebalo zanemari ulogu američkih trupa koje su oslobađale Zapadnu Češku. Istoričar Jindrih Marek pristup komunista ne vidi kao razliku od one nacističke propagande, jer dok su Nemci težila da pobudi emocije kod ljudi uvučenih u surovi vihor rata, dotle su komunisti racionalno izmislili razne interese moći i tražili navodnu motivaciju za promene u politici.[25]
Moto članaka objavljenih u komunističkoj štampi bila je neosnovanost bombardovanja, uništavanje industrijskih preduzeća kako bi se sprečila njihova upotreba u posleratnoj Čehoslovačkoj i ciljano bombardovanje civilnih delova gradova.[26] Komunistička propaganda oslanjala se pre svega na bombardovanja u poslednjih 14 dana rata, ističući predstojeći kraj rata i neizbežnost konačnog poraza nacističke Nemačke, zaključujući o beskorisnosti vazdušnih operacija i njegov nulti strateški značaj.[13] Podsećajući i na malu udaljenost (manje od 100 km) američkih kopnenih trupa od Plzenja.[27] U aprilu 1945. godine procena značaj oružja koje je proizvela i isporučila Škoda s obzirom na mogućnost ugrožavanja ili preokretanja kraja sukoba, doveo je u pitanje značaj proizvodnje.[27] Korišćen je u propagandi i mali broj stradalih u fabrici kao dokaz kraja proizvodnje.[28] Propaganda je nudila i druge ciljeve kojima su saveznici navodno težili u bombardovanju Škode: na primer, da spreče neprihvatljiv scenario da Škoda postane ratni plen Sovjetskog Saveza nakon što je oslobođena Čehoslovačka završila u sferi Staljinovog uticaja. Druga motivacija bila je ekonomska, kada je uništavanje Škodinih pogona trebalo da pomogne njihovim zapadnim konkurentima,[28] ili je bio da oslabi ekonomiju Čehoslovačke kao očekivanu sovjetskog satelita,[13] ili je bio odgovor na očekivanu nacionalizaciju industrije.[28][29] Cilj je takođe bio zavisnost države od američke pomoći i političkog diktata.[30][31] Još uvek nisu pronađeni dokazi za navodne motivacije i ciljeve,[13][32] jer ne postoji nijedan dokument iz tog vremena koji bi jasno naveo buduću pripadnost Čehoslovačke u sferi Sovjetski Savez.[1]
Primeri iz publikacija:
Takve posledice američki imperijalisti povukli su iz programa vlade Košice, jer je time jasno okončana iluzija da će većinu akcija Škode ponovo zapleniti zapadni kapital. 25. april bio je jedan od tragova za sledeći hladnoratovski kurs američke politike. Tokom posete pogonu u Plzenju 4. avgusta 1945. godine, američki ambasador Steinhardt je potrošio puno reči, ali nije uspeo da ubedi predstavnike revolucionarnog saveta da je bombardovanje Škode tako plemenito. Na kraju je priznao da su ovde bili presudni i nevojni razlozi. I uvereni smo da su ovde bili presudni samo nevojni razlozi.[33] — članak objavljen u novinama „Pohden”, 23. aprila 1965
Sa stanovišta uticaja na dalji tok rata i njegove rezultate, ova aktivnost uopšte nije imala smisla. Njegov glavni cilj bio je da oteža posleratnu obnovu Čehoslovačke i da poveća njenu ekonomsku zavisnost od kapitalističkih država.[34] — citat objavljen u knjizi: „Hronika 1944-1945”… Antonin Faltis
Vreme je takođe dalo tačan odgovor na pitanje zašto su Amerikanci napustili ratnu industriju u Kralupima - i to ne samo u Kralupima, već i u Plzenju, Pragu i drugim gradovima - gotovo neoštećenu tokom rata. Dozvolili su fašistima da to najbolje iskoriste u borbi protiv Sovjetskog Saveza. Tek na kraju rata bilo je u interesu kapitalista da se unište najvažnija postrojenja u zemljama koje će sovjetska vojska osloboditi. Čak i pre nego što su topovi na frontovima zamrli, počeli su da se pripremaju za novi rat.[35] — članak objavljen pre više godina, Crveni zakon, 24. mart 1955
Primer takve propagande su npr. Amerikanci koji su boravili u zapadnoj Češkoj 1945. godine, istoričari Karla Bartoška i Karla Pichlíka, koji su 1953. godine objavili knjigu.[36] Knjiga je predstavljena kao američka vojna okupacija, u crtanim filmovima, pa umesto da se nađu američke zastave, našle su se zastave sa kukastim krstom i zvezdom ili vojnici koji štite nacističke zločince.[36] Vojnici su prikazani kao nitkovi, potrošači pornografije ili podmukle ubice civila.[36] U tekstovima posvećenim aprilskim bombardovanjima, pripadnost napadačkih jedinica vojskama je pomešan, a broj bombardera preuveličan, dok postoje izrazi kao npr. varvarsko bombardovanje, američka okupacija, američki imperijalisti, naređenja za uništavanje i atentat, zločinačko bombardovanje američkih vazduhoplovnih snaga, osvetničko terorističko bombardovanje i pohlepne mete sa Vol strita.
Još uvek preživela komunistička interpretacija bombardovanja rezultat je 40 godina totalitarizma, kada je na svim nivoima škola ponuđena samo jednostrana interpretacija istorije, bez mogućnosti slobodnog shvatanja istorije.[25]
Izbor Škode kao glavnog cilja bombardovanja[uredi | uredi izvor]
Neki izvora o okolnosti bombardovanja zapadnih autora objašnjava da je izbor Škode kao meta bombardovanja bio strah od uticaja i delovanja Sovjetskog Saveza, čiji stav je prema navodima proleća 1945. godine sugerisao da da oni žele da ostvare političku dominaciju nad što većim delom istočne Evrope i Nemačke.[37][23][38] Signali za takvu procenu bila su nagađanja ili nedostatak saradnje u pregovorima o budućem upravljanju oslobođenim zemljama.
U takvim uslovima saveznici su navodno pretpostavljali da će upotrebljiva industrijska oprema Nemačke biti važna za obnavljanje sovjetske vojne industrije ako bi se iz fabrika u Sovjetski Savez, odnela sva ispravna mehanizacija i vojna oprema.[23]
Zabrinutost zbog upotrebe čeških mašina za jačanje položaja protiv postojećih zapadnih saveznika pojačala je i neizvesnost da li će se Crvena armija zaustaviti na liniji razgraničenja ili će nastaviti napredovanje na zapad. Ova zabrinutost je možda je doprinela izboru Škode kao borbene mete.[23][38]
Poginulioj posadi Levisa Fišera tokom vazdušnog napada na Plzenj 25. aprila 1945. godine podignut je spomenik 1992. godine na trgu u Čeminu, koji je vezan za dole opisani događaj.[39][40]
B-17 nadimak „Leteća tvrđava“. Avion istog tipa srušio se kod ČeminaJedna od oborenih mašina bila je mašina 43-38369 iz 327. bombarderske eskadrile. Letelicu je teško pogodio salva protivazušne granate 88 mm granata koju su ispustile protivavionske artiljerijske baterije na padini brda Štuperk kod Hotikova. Mašina sa zapaljenim motorima br. 1 i 2 ušla je u spiralu nadole. Delovi posade uspeli su da napuste mašinu. Neposredno iznad oblaka, začula se eksplozija mašine, što je značilo kraj za šest pilota, uključujući komandanta poručnika Levisa B. Fišera. Avion se raspao u vazduhu a zapaljene olupine pale su severoistočno od Čemina na polje i delimično u šumu. Ostaci poginulih pilota odneti su u grad Touškov i sahranjeni na lokalnog groblja, dok dva preživela pilota zarobljena.[41]
Spomenik palim pilotima u Krimicama
U Krimicama je 1996. postavljen spomenik posvećen uspomeni na deset pilota iz posada Kler Evans i Varena Maugera, koji su poginuli tokom vazdušnog napada na Plzenj 25. aprila 1945. godine.[42] Ispred spomenicika na trgu se svake godine održavaju zajednički komemorativni skupovi u čast sećanja na poginule u svetskim ratovima.[43]
Spomenik pilotima posade Alana H. Fergusona otkriven je u Spadnoj ulici u Liticama 1946. godine, a u sadašnjem je obliku je od 1990. godine.[44] Na ploči se pogrešno navodi 12 pilota koje su Nemci ubili, jer je brojka zasnovana na legendi koja se među ljudima proširila nedugo nakon rata.[45] Prava istina je da su trojica preživelih pilota zarobljena i sprovedena preko Litica do obližnjeg borskog aerodroma. Međutim, kasnije su pripadnici Vermahta ubili Majkla Brenana. Druga dva pilota su preživela rat i oslobođena su iz logora između Linca i Salcburga u Austriji.[45] Danas osim spomenika i malih ostataka metalnih delova aviona, na prvi pogled ništa ne podseća na ono što se ovde dogodilo 1945. godine.[45]
Akcija američkih bombarderskih snaga na Plzenj, Prag i još neka mesta u februaru 1945. bila je tragična greška, jer je cilj bombardovanja navodno pomešan sa Drezdenom. Međutim, da li je to prava istina i da li su vazdušni napadi na kraju rata nad Češkom zapravo bili precizni i ciljani. Bilo da se radi o fabrici Škoda u Plzenju, tada poslednjoj funkcionalnoj fabrici oružja Vermahtu, praškoj Kolbenki, raznim vojnim aerodromima, rafinerijama i važnim transportnim čvorištima. Sa stanovišta vojne strategije, to je bilo logično, jer takva dejstva ubrzavaju nemačku agoniju.[5]
Međutim sa stanovišta nacističke Nemačke propagande, a kasnije i komunističke propagande, bio je to odvratan razbojnički čin, ili nastojanje američke buržoazije da likvidira čehoslovačku industriju.
Vrlo specifično poglavlja u ratu su bila i fatalne greške sovjetskog vazduhoplovstva u poslednjim danima rata. Komunistička istoriografija se nije ustručavala da ih pripiše nacistima tokom mnogih decenija. Preko hiljadu nepotrebno ubijenih Čeha i Moravaca, kao ni sami sovjetski vojnici, nisu se uklapali u sliku oslobodioca, kao što se u tu sliku nisu uklapale i u više navrata ponovljenih bombardovanja Amerikanaca, koji su proglašavani greškom.
Prvu grupu čine ljudi koji su izgubili porodicu ili kuću, prirodno, oni su postali glavni kritičari pilota.
Drugu grupu čini ljudi iz demokratskog otpora, koji su dohađaju jasno videli glavnog krivca - nemačkog okupatora - jer da nisu bili ovde, ne bismo bili bombardovani, tvrde oni.
Treću grupu čini amorfna masa građana koja je dobrovoljano radila u fabrikama oružja za bonove za sardine, rum i duvan. To su bili ljudi koji nisu imali nikakve veze sa sopstvenom nacijom, otporom, ničim i bili su vrlo lagan predmet i nacističke i posleratne komunističke propagande.
Posle promene okolnosti 1989. godine, bilo je moguće rasvetliti događaj zamagljen komunističkom propagandom, čak i uz pomoć poseta neposrednih učesnika bombardovanja.[46]
Evo nekih argumenata koji opravdavaju bombardovanje:[13]
Uništenjem Škode trebalo je da između ostalog obustavi i proizvodnju nemačkog tenka Hecer
Pre bombardovanja, Škodine pogone bile su poslednja velika fabrika oružja, koja je bila pod nemačkom kontrolom, i u funkciji. Ona je proizvodila tešku opremu, naoružanje i municiju i isporučivala ih direktno nemačkim trupama na frontu, što se pominje u Nalogu br. 8. američkog vazduhoplovstva.[13][47][1] Stravični tenkova Hecer takođe su proizvedeni u Škodi,[29] što je moglo biti razlog za zabrinutost američke pešadije.
U vreme bombardovanja, datum završetka rata i njegov sledeći tok nije bio sasvim poznat.[1][47]
Na okupiranoj teritoriji bilo je preko 900.000 dobro naoružanih nemačkih vojnika,[48][49][50] grupe armija Centralna i Grupe vojske Ostmark, koje su kasnije bile meta Praške ofanzive. Centralnom grupom armija komandovao je Ferdinand Šerner, rešen da se bori do poslednje snage ili bar da se izbori za američko zarobljeništvo.[23] Samo u Plzenju postojao je garnizon od oko 7.000 vojnika, kojeg je nemačka komanda smatrala poslednjim mestom otpora. [51]
Nije jasno da li su i koliko visoki Američki funkcioneri brinuli o takozvanoj Alpske tvrđave (Alpenfestung), proizvod nacističke kampanje i dezinformaciji, u koje su nacističke vođe trebale da se usele, a vojska je trebalo da ih brani.[13][47][52] Istoričar Jiri Rajlich i Karel Foud veruju da je američka komanda verovala vestima o alpskoj tvrđavi.[31][53][1] Prema saveznicima, Škoda je trebalo da snabdeva nemačke trupe koje su se povlačile u tu tvrđavu.[12][25]
O bombardovanju se takođe moglo odlučiti ratnom taktikom, u kojoj se pristup zapadnih saveznika i Sovjeta razlikovao. Amerikanci i Britanci bili su dobro opremljeni za dugotrajno strateško bombardovanje tokom Drugog svetskog rata. Suprotno tome, sovjetska vojska je koristila svoje bombardere za podršku kopnenoj borbi.[53] U pogledu vojne strategije, masovni prepadi na vojne ciljeve bili su pokušaj da se ubrza nemačka agonija.[31]
^ abvgEISENHAMMER, Miroslav. Škody způsobené městu Plzni nálety v době druhé světové války. In: BYSTRICKÝ, Vladimír, et. al. Západočeský historický sborník 5. Plzeň: Státní oblastní archiv v Plzni, 1999. Kapitola Jaro 1945, s. 289–291.
^ abFOUD, Karel; KRÁTKÝ, Vladislav; VLADAŘ, Jan. Poslední akce : operace amerického a britského letectva nad územím Čech v dubnu a květnu 1945. 1. vyd. Plzeň: NAVA, 1997. 179 s. ISBN80-85254-98-0, ISBN978-80-85254-98-3.
^FOUD, Karel; JÍŠA, Milan; ROLLINGER, Ivan. 500 hodin k vítězství. 2. vyd. Plzeň: [s.n.], 2011. 287 s. ISBN978-80-87567-70-8}. OCLC933732581
^ абFOUD, Karel; KRÁTKÝ, Vladislav; VLADAŘ, Jan. Poslední akce : operace amerického a britského letectva nad územím Čech v dubnu a květnu 1945. 1. vyd. Plzeň: NAVA, 1997. 179 s. ISBN978-80-85254-98-3. OCLC38455944 S. 7.
^FOUD, Karel; KRÁTKÝ, Vladislav; VLADAŘ, Jan. Poslední akce : operace amerického a britského letectva nad územím Čech v dubnu a květnu 1945. 1. vyd. Plzeň: NAVA, 1997. 179 s. ISBN978-80-85254-98-3. OCLC38455944 S. 7.
^ абвгEISENHAMMER, Miroslav. Škody způsobené městu Plzni nálety v době druhé světové války. In: BYSTRICKÝ, Vladimír, et. al. Západočeský historický sborník 5. Plzeň: Státní oblastní archiv v Plzni, 1999. Kapitola Jaro 1945, s. 288–289.
^ абвEISENHAMMER, Miroslav. Škody způsobené městu Plzni nálety v době druhé světové války. In: BYSTRICKÝ, Vladimír, et. al. Západočeský historický sborník 5. Plzeň: Státní oblastní archiv v Plzni, 1999. Kapitola Jaro 1945, s. 293
^FOUD, Karel; JÍŠA, Milan; ROLLINGER, Ivan. 500 hodin k vítězství. 2. vyd. Plzeň: [s.n.], 2011. 96 s. ISBN978-80-87567-70-8}. OCLC933732581
^EISENHAMMER, Miroslav. Škody způsobené městu Plzni nálety v době druhé světové války. In: BYSTRICKÝ, Vladimír, et. al. Západočeský historický sborník 5. Plzeň: Státní oblastní archiv v Plzni, 1999. Kapitola Jaro 1945, s 295
^PLAVEC, Michal. Stále živá historie : Propaganda kolem sovětských náletů v květnu 1945. Paměť a dějiny. Ústav pro studium totalitních režimů České republiky, 2014, roč. 8, čís. 2: 40
^PLAVEC, Michal. Stále živá historie : Propaganda kolem sovětských náletů v květnu 1945. Paměť a dějiny. Ústav pro studium totalitních režimů České republiky, 2014, roč. 8, čís. 2: 40
^ абPLAVEC, Michal. Stále živá historie : Propaganda kolem sovětských náletů v květnu 1945. Paměť a dějiny. Ústav pro studium totalitních režimů České republiky, 2014, roč. 8, čís. 2: 40
^PLAVEC, Michal. Stále živá historie : Propaganda kolem sovětských náletů v květnu 1945. Paměť a dějiny. Ústav pro studium totalitních režimů České republiky, 2014, roč. 8, čís. 2: 41: 40
^PLCH, Milan; PLCH, Roman. Tajemná místa nacismu : fascinující místa české historie. 1. vyd. Brno: Computer Press, 2018. 200 s. ISBN978-80-264-1856-6}. OCLC1035470163 S. 59.
^FALTYS, Antonín. Kronika 1944-1945: chronologie faktů a událostí od československo-sovětské smlouvy do osvobození Československa Sovětskou armádou. 1. vyd. Praha: Horizont, 1976. 276 s. S. 214.
^PLAVEC, Michal. Stále živá historie : Propaganda kolem sovětských náletů v květnu 1945. Paměť a dějiny. Ústav pro studium totalitních režimů České republiky, 2014, roč. 8, čís. 2: 41
^Das Deutsche Reich und der Zweite Weltkrieg. Stuttgart: Deutsche Verlags-Anstalt, 1905. 13 volumes s. Dostupné online. ISBN9783421062376.
^BOŘÍKOVÁ, Barbora. Odboj na Plzeň–sever za druhé světové války. Praha, 2012 [cit. 2020-01-24]. 126 s.
^BUKOVSKÝ, Stanislav. Třikrát z protektorátu.... Plž – Plzeňský literární život. Pro libris / Ason-klub / Středisko západočeských spisovatelů / Knihovna města Plzně / Kruh přátel knižní kultury, 7. 2010, roč. 9, čís. 7/8, s. 7–8
^BOŘÍKOVÁ, Barbora. Odboj na Plzeň–sever za druhé světové války. Praha, 2012 [cit. 2020-01-24]. 126 s 23
^KOVÁŘ, Milan. Diverzanti a agenti v akci: Speciální operace od první světové války do současnosti. 1. vyd. Praha: Grada Publishing, 2014. 352 s. ISBN8024751038. стр. 103..
^ абROUČKA, Zdeněk. …A přinesli nám svobodu. 1. vyd. Plzeň: ZR & T, 2005. 180 s. ISBN80-239-4702-8. str. 20.
21. oktobar 1940. — 28. oktobar 1940. — 20. novembar 1940. — 29. oktobar 1941. — 26. april 1942 — 5. maj 1942 — 17. april 1943. (Dobrani) — 14. maj 1943. (Radčice) — 22. februar 1944. — 16. oktobar 1944. — 23. oktobar 1944. — 16. decembar 1944. — 20. decembar 1944. — 14. februar 1945. — 17. april 1945. — 18. april 1945. — 25. april 1945.
SAD
Nemačka
