Valeri Žiskar d’Esten

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Valeri Žiskar d’Esten
Valéry Giscard d’Estaing 1978.jpg
Valeri Žiskar d’Esten
Biografija
Datum rođenja(1926-02-02)2. februar 1926.(93 god.)
Mesto rođenjaKoblenc
Nemačka
UniverzitetPolitehnička škola, Licej Luj Veliki, Nacionalna škola za administraciju
Politička
partija
Unija za francusku demokratiju, Nezavisni republikanci
PotpisValéry Giscard d'Estaing signature.svg
Predsednik Francuske
27. maj 1974 — 21. maj 1981.
PrethodnikŽorž Pompidu
Alen Poer (v.d.)
NaslednikFransoa Miteran

Valeri Žiskar d’Esten (franc. Valéry Marie René Giscard d'Estaing; Koblenc, 2. februar 1926) francuski je političar i predsednik republike od 1974. do 1981. godine.

Biografija[uredi]

Rođen je 2. februara 1926. godine u Koblencu, Nemačka. Osnivač je Unije za francusku demokratiju koja nastaje 1978. godine ujedinjenjem Hrišćanskih demokrata i Konzervativne partije. Po svom političkom opredeljenju se smešta u desni centar. Izabran je u francuski parlament 1956. Godine 1962. izabran je za ministra finansija, da bi 1966. podneo ostavku. Vratio se na to mesto 1966, a 1974, posle smrti Žorža Pompidua, postao je kandidar desnice za predsednika Francuske. Iste godine pobedio je kandidata levice Fransoa Miterana i pomogao da se ojača EEZ. Godine 1981. izgubio je od Miterana. Potom je bio predsednik francuskog, a zatim evropskog parlamenta.

Rana politička karijera[uredi]

Predsednički izbori 1974.[uredi]

Godine 1974, nakon iznenadne smrti predsednika Pompidua, Žiskar je najavio svoju kandidaturu za predsednika. Dva glavna protivnika su mu bili levičar Fransoa Miteran i Žak Šaban-Delma, bivši golistički premijer. Imao je podršku svoje stranke FNRI, a podržao ga je i centristički Reformistički pokret. Osim toga, pogodovale su mu podele u Golističkoj partiji. Žak Širak i drugi golisti su objavili „Proglas 43“ u kome su objasnili da je Žiskar najbolji kandidat za sprečavanje izbora Miterana. Na izborima, Žiskar je prošao značajno bolje od Šaban-Delmaa u prvom krugu, ali je Miteran imao više glasova od njega. Međutim, u drugom krugu 20. maja, Žiskar je tesno pobedio Miterana, osvojivši 50,7% glasova.[1]

Predsednik Francuske: 1974—1981.[uredi]

Unutrašnja politika[uredi]

Godine 1974, Žiskar je izabran za Predsednika Francuske, porazivši socijalističkog kandidata Fransoa Miterana za samo 425.000 glasova, što predstavlja najtesniji rezultat u francuskoj istoriji. Sa 48 godina, postao je treći najmlađi predsednik u francuskoj istoriji u tom trenutku, nakon Napoleona III Bonaparte i Žana Kazimira Perijea. Obećao je „promenu u kontinuitetu“. Pokazao je jasnu želju da uvede razne reforme i modernizuje francusko društvo, što je predstavljalo važan deo njegovog mandata kao predsednika. Na primer, spustio je punoletstvo sa 21 na 18 godina i zalagao se za razvoj mreže brzih pruga TŽV i Minitela, prethodnika Interneta.[2] Promovisao je nuklearnu energiju, kao način da se ojača francuska nezavisnost. 1975. je pozvao predsednike vlada Zapadne Nemačke, Italije, Japana, Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Država na samit u Rambujeu, gde je formirana Grupa šest najvećih ekonomskih sila (sada G7, uključujući Kanadu). Sa ekonomskog aspekta, Žiskarov mandat je doneo stabilan rast ličnih primanja. Kupovna moć radnika je porasla za 29% a penzionera za 65%.[3]

Žiskar je sebe okarakterisao kao „konzervativca koji voli promene“, i inicijalno je pokušao da se predstavi u manje monarhističkom stilu u odnosu na svoje prethodnike. Nosio je obično poslovno odelo na svojoj inauguraciji, i tradicionalnu automobilsku kolonu niz Jelisejska polja je zamenio uličnom šetnjom. Vozio se metroom, jednom mesečno je večerao sa običnim Francuzima, i čak je pozivao radnike gradske čistoće da doručkuju sa njim u Jelisejskoj palati. Međutim, kada je zaključio da takav neformalni pristup nailazi na pomalo hladan prijem kod većine Francuza, Žiskar je postao toliko distanciran i da su ga politički protivnici često napadali kao previše udaljenog od običnih građana.[4]

Kada je u pitanju unutrašnja politika, reforme koje je sprovodio su zabrinjavale konzervativce i golističku partiju. Ovo se posebno odnosi na zakon koji je legalizovao abortus. Iako je rekao da ima „duboku averziju prema smrtnoj kazni“, Žiskar je u kampanji 1974. tvrdio da će primenjivati smrtnu kaznu za najgnusnije zločine.[5] Nije preinačio tri smrtne kazne oko kojih je morao da donese odluku tokom svog mandata (mada je to učinio u nekoliko drugih slučajeva), čime je francuska postala poslednja država u Evropskoj uniji koja je izvršila smrtnu kaznu. Ove egzekucije su bile poslednje ikada izvršene u Francuskoj. Smrtne kazne su i dalje izricane u Francuskoj tokom preostale četiri godine Žiskarovog mandata, ali su sve preinačene 1981, kada je smrtna kazna ukinuta.

Došlo je do rivalstva sa premijerom Žakom Širakom, koji je dao ostavku 1976. Rajmon Bar, koga su nazivali „najboljim ekonomistom u Francuskoj“ u to vreme ga je nasledio. Bar je vodio strogu politiku u kontekstu ekonomske krize („Plan Barre“).

Neočekivano, desničarska koalicija je pobedila na zakonodavnim izborima 1978. Ipak, odnosi sa Širakom koji je osnovao Zbor za Republiku (franc. Rassemblement pour la République, RPR), su postali još napetiji. Žiskar je na ovo reagovao formiranjem centrističko-desničarske konfederacije, Unije za francusku demokratiju (UDF).

Spoljni odnosi[uredi]

1975, Žiskar je izvršio pritisak na budućeg kralja Španije Huana Karlosa da izostavi čileanskog diktatora Augusta Pinočea iz svoje krunidbene ceremonije, rekavši da ako Pinoče bude prisustvovao, on neće. Nakon što mu je Huan Karlos rekao da ne prisustvuje krunisanju, Pinoče je napustio Španiju nakon što je prisustvovao sahrani Franciska Franka.[6] Iako je Francuska primila mnoge čileanske političke izbeglice, takođe je tajno sarađivala sa Pinočeom. Francuska novinarka Mari-Monik Robin je pokazala da je vlada Žiskara d’Estena tajno sarađivala sa Videlinom huntom u Argentini i sa Pinočeovim režimom u Čileu.[7]

Valeri Žiskar d’Esten na sastanku sa predsednikom Zapadne Nemačke, Valterom Šelom 1975.

1977. u operaciji Lamantin, naredio je da se francuski borbeni avioni pošalju u Mauritaniju u ratu protiv Polisario gerilaca koji su se borili protiv mauritanijske vojne okupacije Zapadne Sahare. Međutim, ni otvorena vojna podrška nije bila dovoljna da spase od strane Francuza postavljenog vođu Mauritanije Moktara Uld Dadaa, koga je njegova vojska zbacila kasnije, i mirovni sporazum je potpisan sa pokretom otpora u Zapadnoj Sahari.

Valeri Žiskar d’Esten 1979. sa Helmutom Šmitom, Džimijem Karterom i Džejmsom Kalahanom na Gvadelupu.

Međutim, najkontroverznija je bila njegova povezanost sa režimom Žan-Bedela Bokase u Centralnoafričkoj Republici. Žiskar je prvobitno bio prijatelj Bokase, i snabdevao je njegov režim. Međutim, rastuća nepopularnost tog režima je navela Žiskara da počne da se distancira od Bokase. 1979, francuske trupe su pomogle u svrgavanju Bokase i vraćanju na vlast bivšeg predsednika Davida Dakoa. I ova akcija je bila kontroverzna, pogotovo zato što je Dako bio Bokasin rođak i postavio je Bokasu na čelo vojske. Nemiri su se nastavili u Centralnoafričkoj Republici što je dovelo do toga da Dako bude svrgnut u novom puču 1981. Francuske novine Canard Enchaîné su objavile da je Žiskar prihvatio dijamante kao lični poklon od Bokase – koji je pobegao u Francusku sa opljačkanim milionima iz trezora Centralnoafričke Republike, ali mu je svejedno dat azil u Francuskoj. Po zakonu, zvanični pokloni Predsedniku su vlasništvo Republike Francuske a na predsednika; Žiskarovi pobornici su tvrdili da su dijamanti bili industrijski i da stoga nisu imali značajnu novčanu vrednost.

Reference[uredi]

  1. ^ Lewis, Flora (20. 05. 1974). „France Elects Giscard President For 7 Years After A Close Contest; Left Turned Back”. New York Times. Arhivirano iz originala na datum 27. 02. 2014. Pristupljeno 23. 04. 2017. 
  2. ^ „History of the Minitel”. Whitepages.fr. Pristupljeno 20. 11. 2016. 
  3. ^ D. L. Hanley, Miss A P Kerr, N. H. Waites (17. 08. 2005). „Contemporary France: Politics and Society Since 1945”. Google Books. Pristupljeno 20. 11. 2016. 
  4. ^ Thompson 2013.
  5. ^ „Ocala Star-Banner - Google News Archive Search”. 
  6. ^ Cedéo Alvarado, Ernesto (04. 02. 2008). „Rey Juan Carlos abochornó a Pinochet”. Panamá América. Pristupljeno 04. 04. 2016. 
  7. ^ Zaključak filma Mari-Monik Robin Escadrons de la mort, l'école française (na jeziku: francuski)/ Onlajn dokumentarni film (francuski, engleski, španski)

Literatura[uredi]

  • Thompson, Wayne C. (2013). The World Today 2013: Western Europe. Lanham, Maryland: Stryker-Post Publications. ISBN 978-1-4758-0505-5. 

Spoljašnje veze[uredi]