Пређи на садржај

G7

С Википедије, слободне енциклопедије
Grupa sedam (G7)
Države Grupe sedam
  Članice G7
  Članice G7 iz Evropske unije (nisu individualne članice)
SkraćenicaG7
Osnivač• Library Group:
Džordž Šulc, Helmut Šmit (učesnik i na prvom samitu G6), Valeri Žiskar d'Esten (učesnik i na prvom samitu G6), Entoni Barber, Ričard Nikson, Vili Brant, Žorž Pompidu, Edvard Hit
• Prvi samit G6:
Žerald Ford, Harold Vilson, Aldo Moro, Tako Miki
Datum osnivanja25. marta 1973.
(Library Group)
15. novembra 1975.
(Prvi samit G6)
Namenapolitička, ekonomska
LokacijaVašington (Library Group)
Rambuje (Prvi samit G6)
Članovi Kanada
Premijer Mark Karni
 Francuska
Predsednik Emanuel Makron
 Nemačka
Kancelar Fridrih Merc
 Italija
Premijer Đorđa Meloni
 Japan
Premijer Šigeru Išiba
 Ujedinjeno Kraljevstvo
Premijer Kir Starmer
 SAD
Predsednik Donald Tramp
 Evropska unija
Predsednik Evropske komisije Urzula fon der Lajen
Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel
Predsedavajuća država Nemačka (2022)
Veb-sajtwww.g7hiroshima.go.jp
Prethodni nazivLibrary Group
Grupa šest (G6)
Grupa osam (G8)
Ministri finansija grupe G7 na sastanku 2006. (prednji red, sleva na desno:) kanadski ministar finasija Džim Flaherti, francuski ministar finansija Kristin Lagard, nemački ministar finansija Pir Stejnbruk, sekretar finansija SAD-a Henri Paulson, italijanski ministar finansija Tomaso Padoa-Šiopa, japanski ministar finansija Fukuširo Njkaga, kancelar blagajne Ujedinjenog Kraljevstva Alistair Darling i Žan Klod Junker, predsedavajući Evrogrupe.

Grupa sedam (G7) je okupljanje ministara finansija iz grupe sedam industrijalizovanih zemalja sveta. Formirana je 1976. kada je Kanada pristupilа Grupi Šestorice (G6): Francuska, Nemačka, Italija, Japan, Ujedinjeno Kraljevstvo, i Sjedinjene Američke Države.[1] Ekonomska i politička grupa sedam najvećih industrijalizovanih zemalja,[2] moćna grupa zemalja ne uključuje nijednu zemlju u razvoju. Ove zemlje predstavljaju 58% globalnog neto bogatstva ($317 biliona).[3] G7 zemlje isto tako predstavljaju više od 46% globalnog bruto domaćeg proizvoda (BDP) na bazi nominalnih vrednosti, i više od 32% globalnog BDP na bazi pariteta kupovne moći.[4] Evropska unija je isto tako predstavljena na G7 samitima.

Ministri finansija ovih zemalja susreću se nekoliko puta godišnje da bi razgovarali o ekonomskoj politici. Njihov rad je podržan redovnim, funkcionalnih sastancima zvaničnika, uključujući i zamenike ministara finansija grupe G7.[5]

Ovu grupu ne treba mešati sa G8, koja predstavlja godišnje okupljanje šefova vlade gorenavedenih zemalja zajedno sa Rusijom.

G7 je održala sastanak 11. aprila 2008. u Vašingtonu,[6] sastala se opet 10. oktobra 2008. u Vašingtonu, i zatim ponovo 14. februara 2009. u Rimu, da raspravlja o globalnoj ekonomskoj krizi 2007—2010.[7] Grupa ministara finansija se obavezala da preduzme „sve neophodne korake” kako bi pomogla da se kriza zaustavi.[8] Ponašanje japanskog ministra finansija Shōichi Nakagawa's na konferenciji za štampu poslednjeg sastanka, gde je navodno delovao da je pod dejstvom alkohola, došlo je pod udar kritike Japanaca[9] i međunarodne štampe.[10]

Istorija

[уреди | уреди извор]
Zastave G7 članica viđene na Univerzitetskoj aveniji, Toronto (september 2016)

Poreklo

[уреди | уреди извор]

Koncept foruma za glavne industrijalizovane zemlje kapitalističkog sveta pojavio se pre naftne krize 1973. godine. Dana 25. marta 1973, američki ministar finansija Džordž Šulc sazvao je neformalni skup ministara finansija Zapadne Nemačke (Helmut Šmit), Francuske (Valeri Žiskar d’Esten) i Ujedinjenog Kraljevstva (Entoni Barber) pre predstojećeg sastanka u Vašingtonu. Američki predsednik Ričard Nikson ponudio je Belu kuću kao mesto održavanja, i sastanak je kasnije održan u njenoj biblioteci u prizemlju;[11] prvobitna grupa od četiri osobe postala je poznata kao „Bibliotečka grupa“.[12] Sredinom 1973. godine, na prolećnim sastancima Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, Šulc je predložio dodavanje Japana, što su sve članice prihvatile.[11] Neformalni skup visokih finansijskih zvaničnika iz SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Zapadne Nemačke, Japana i Francuske postao je poznat kao „Grupa petorice“.[13]

Prvi samit i proširenje

[уреди | уреди извор]

Na inicijativu Žiskar d’Estena i njegovog nemačkog kolege Helmuta Šmita, Francuska je bila domaćin trodnevnog samita u novembru 1975. na koji je pozvala Grupu pet plus Italija, formirajući „Grupu šestorice“ (G6).[14] Održan u dvorcu Rambuje, sastanak je bio fokusiran na nekoliko velikih ekonomskih pitanja, uključujući naftnu krizu, kolaps Breton Vudovog sistema i tekuću globalnu recesiju.[15] Rezultat je bila „Deklaracija iz Rambujea“ od 15 tačaka, koja je, između ostalog, najavila ujedinjenu posvećenost grupe promovisanju slobodne trgovine, multilateralizma, saradnje sa svetom u razvoju i približavanja Istočnom bloku.[16] Članovi su takođe utvrdili planove za buduća okupljanja koja će se održavati redovno svake godine.

Godine 1976, britanski premijer Harold Vilson, koji je učestvovao na prvom samitu G6, podneo je ostavku na funkciju; Šmit i Ford su verovali da je grupi potreban govornik engleskog sa više političkog iskustva i zalagali su se za pozivanje Pjera Trudoa, koji je bio premijer Kanade osam godina – znatno duže od bilo kog lidera G6. Kanada je takođe bila sledeća najveća napredna ekonomija posle članica G6.[17] Samit u Doradu u Portoriku kasnije te godine postao je prvi sadašnje Grupe sedam (G7).[15]

Godine 1977, Ujedinjeno Kraljevstvo, koje je bilo domaćin samita te godine, pozvalo je Evropsku ekonomsku zajednicu da se pridruži svim samitima G7; počev od 1981. godine, prisustvovala je svakom skupu preko predsednika Evropske komisije i lidera zemlje koja predsedava Savetom Evropske unije.[18] Od 2009. godine, tada novoustanovljeni položaj predsednika Evropskog saveta, koji služi kao glavni strani predstavnik Unije, takođe redovno prisustvuje samitima.

Rastući profil

[уреди | уреди извор]

Sve do Plaza sporazuma iz 1985. godine, sastanci između ministara finansija sedam vlada nisu bili poznati javnosti. Sporazum, koji je uključivao samo prvobitnu Grupu petorice, najavljen je dan pre nego što je finalizovan, sa saopštenjem objavljenim nakon toga.[19] 1980-te su takođe obeležile proširenu zabrinutost G7 izvan makroekonomskih pitanja, naime u pogledu međunarodne bezbednosti i sukoba; na primer, nastojali su da se pozabave tekućim sukobima između Irana i Iraka i između Sovjetskog Saveza i Avganistana.

Posle samita 1994. u Napulju, ruski zvaničnici održali su odvojene sastanke sa liderima G7. Ovaj neformalni aranžman nazvan je „Političkih 8“ (P8), kolokvijalno G7+1. Na poziv lidera G7, ruski predsednik Boris Jeljcin je pozvan prvo kao gostujući posmatrač, kasnije kao punopravni učesnik. Posle sastanka 1997. godine, Rusija je zvanično pozvana na sledeći sastanak i formalno se pridružila grupi 1998. godine, što je rezultiralo Grupom osam (G8).[15] Rusija je bila izvan grupe, jer joj je nedostajalo nacionalno bogatstvo i finansijska težina drugih članica, nikada nije bila velika napredna ekonomija i još uvek nije bila uspostavljena liberalna demokratija.[20][21] Veruje se da je njen poziv, upućen tokom teške tranzicije ka postkomunističkoj ekonomiji, motivisan željom da podstakne njene političke i ekonomske reforme i međunarodni angažman.

Članstvo Rusije je suspendovano u martu 2014. kao odgovor na njeno pripajanje Krima.[22] Članovi su se uzdržali od trajnog izbacivanja zemlje,[23] i u narednim godinama su izrazili otvorenost ili želju da ponovo uspostave učešće Rusije. Ipak, Rusija je najavila trajni odlazak 2017. godine; sledeće godine, G7 je najavio dalje sankcije zemlji zbog njene intervencije u Ukrajini. 2020. godine, američki predsednik Donald Tramp, podržan od strane premijera Italije Đuzepa Kontija, zalagao se za povratak Rusije; sve ostale članice su odbile predlog, a Rusija nije izrazila interesovanje.[24]

Obnovljeni pozivi za prošireno članstvo

[уреди | уреди извор]

Bilo je raznih predloga za proširenje G7. Atlantski savet sa sedištem u SAD održava Strateški forum D-10 od 2014. sa predstavnicima, kako ih naziva, „vodećim demokratijama“ koje podržavaju „demokratski poredak zasnovan na pravilima“, koji se sastoji od svih članica G7 (uključujući Evropsku uniju) plus Australija i Južna Koreja. Nekoliko demokratskih zemalja – uključujući Indiju, Indoneziju, Poljsku i Španiju – učestvuju kao posmatrači.[25] Usredsređen oko sličnog mandata kao G7, neki analitičari smatraju D-10 alternativom grupi;[26] Ovo takođe favorizuju različiti istraživački centri i bivši britanski lider Boris Džonson.[25]

U 2019. pod Putinom, Rusija je signalizirala podršku uključivanju Kine, Indije i Turske ako bi G7 ponovo uspostavila rusko članstvo.[27]

U 2020. pod Trampom, SAD su signalizirale podršku za uključivanje Australije, Brazila, Indije i Južne Koreje, plus reinkorporaciju Rusije.[28][29]

Boris Džonson je pozvao članice Australiju i Južnu Koreju na samit G7 u junu 2021. godine.[26] Indija je takođe pozvana na samit 2021. kako bi „produbili stručnost i iskustvo za stolom“ zajedno sa ostalim gostima, navodi se u saopštenju vlade Ujedinjenog Kraljevstva.[30]

Godine 2021. francuski pravnik i konsultant Erik Garner de Bevil, član Serkl Monteskua, predložio je članstvo Španije G7.[31] Američki otpravnik poslova u Španiji Konrad Tribl izjavio je da Sjedinjene Države „s entuzijazmom podržavaju“ „veću“ ulogu španskog rukovodstva na međunarodnom nivou.[32]

Nemačka je 2022. godine potvrdila da će pozvati Indiju,[33] uprkos glasinama o suprotnom.[34][35]

Samiti

[уреди | уреди извор]
43. Samit G7,Taormina, Italija, 26. i 27. maja 2017. Donald Tusk, Džastin Trudo, Angela Merkel, Donald Tramp, Paolo Đentiloni, Emanuel Makron, Šinzo Abe, Tereza Mej i Žan Klod Junker (na slici sa leva na desno)
Datum Zemlja domaćin Predsedavajući domaćina Mesto održavanja
1975, 15. novembar—17. novembar Francuska Žan-Pjer Furkad Šato Rambuje, Rambuje
1976, 27. jun—28. jun Sjedinjene Države Rafael Hernandez Kolin Dorado Bič, San Huan, Portoriko
1977, 7. maj—8. maj Ujedinjeno Kraljevstvo Denis Hili Br. 10 Dauning strit, London
1978, 16. jul—17. jul Zapadna Nemačka Hans Mathefer zvanična rezidencija Kancelara Savezne Republike Nemačke, Bon
1983, 28. maj—30. maj SAD Ronald Regan kolonijalni Vilijamsburg, Vilijamsburg, Virdžinija
1988, 19. jun—23. jun Kanada Majkl Vilson Metro Toronto konvencioni centar, Toronto
1990, 9. jul—11. jul SAD Džejms Bejker univerzitet Rajs i druge lokacije u okviru Muzejskog distrikta Hjuston, Teksas
1995, 15. jun—17. jun Kanada Pol Martin Samit Plejs, Halifaks, Nova Škotska
1996, 27. jun—29. jun Francuska Jean Arthuis Muzej savremene umetnosti, Lion
2001. Italija Vinčenco Visko Palermo
2010, februar Kanada Džim Flaherti Ikaluit, Nunavut 2010.[36] — sastanak ministara finansija na Zakonodavnom skupu Nunavuta[37]

Vidi još

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The early history of the G7.”. Enciklopedija Britanika. Приступљено 22. 10. 2008. (језик: енглески)
  2. ^ „World Economic Outlook Database”. International Monetary Fund. imf.org. oktobar 2017. Major Advanced Economies (G7). 
  3. ^ Research Institute-Global Wealth Databook 2018[мртва веза]
  4. ^ „Report for Selected Countries and Subjects”. www.imf.org. 
  5. ^ „Who Are the group of Seven?”. Women's International Media group. Архивирано из оригинала 21. 10. 2008. г. Приступљено 22. 10. 2008. (језик: енглески)
  6. ^ Bo Nielsen, "G7 Statement Fails to Convince Major Traders to Change Outlook, Bloomberg L.P., 14. april 2008. (језик: енглески)
  7. ^ Simon Kennedy, "G7 `Against the Wall,' Weighs Loan-Guarantee Plan (Update1), Bloomberg L.P., 10. oktobar 2008. 08:06 EDT(језик: енглески)
  8. ^ Simon Kennedy, "G7 Commit to 'All Necessary Steps' to Stem Meltdown (Update3), Bloomberg L.P., 11.oktobar 2008. 20:56 EDT (језик: енглески)
  9. ^ Tuesday, Feb. 17, 2009 — Quotes of the Day — TIME.com Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (26. октобар 2010), Time Inc., 17. februar 2009. (језик: енглески)
  10. ^ „Feb. 18, 2009 – Japan Economy: Japan's GDP Shrinks 3.3%, Finance Minister Drunk at G7 Meeting – EconomyWatch.com”. Архивирано из оригинала 06. 04. 2009. г. Приступљено 31. 3. 2008.  (језик: енглески)
  11. ^ а б Shultz, George P (1993). Turmoil and Triumph: My Years as Secretary of State. Scribner's. стр. 148. ISBN 0-684-19325-6. 
  12. ^ Bayne, Nicholas; Putnam, Robert D (2000). Hanging in There. стр. 20. ISBN 075461185X. . Ashgate Pub Ltd. 230 pages. .
  13. ^ Farnsworth, Clyde H. (8 May 1977). "A Secret Society of Finance Ministers," New York Times.
  14. ^ „G7 summit | The history of the G7”. www.g7germany.de. Приступљено 13. 6. 2021. 
  15. ^ а б в „Evian summit – Questions about the G8”. Ministère des Affaires étrangères, Paris. Архивирано из оригинала 20. 4. 2011. г. Приступљено 18. 3. 2011. 
  16. ^ „MOFA: Rambouillet Summit – Declaration of Rambouillet”. www.mofa.go.jp. Приступљено 13. 6. 2021. 
  17. ^ The Canadian Encyclopedia – Canada and the G8 G8: The Most Exclusive Club in the World, Thomas S. Axworthy, The Canadian Encyclopedia, Historica Foundation of Canada, Toronto, Undated. Retrieved 23 July 2015.
  18. ^ „EU and the G8”. European Union. Архивирано из оригинала 26. 12. 2007. г. Приступљено 17. 7. 2006. 
  19. ^ Schaefer, Robert K (2005). „Dollar Devaluations”. Understanding Globalization: The Social Consequences of Political, Economic, and Environmental Change. Rowman and Littlefield. стр. 346. 
  20. ^ „Select Country or Country Groups”. www.imf.org. 
  21. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 21. 9. 2017. г. Приступљено 9. 6. 2018. 
  22. ^ Smale, Alison; Shear, Michael D. (24. 3. 2014). „Russia Is Ousted From Group of 8 by U.S. and Allies”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 13. 10. 2017. 
  23. ^ „Ukraine crisis: Russia is scathing about its G8 suspension”. The Independent (на језику: енглески). 25. 3. 2014. Приступљено 13. 6. 2021. 
  24. ^ hermesauto (9. 6. 2018). „Russia brushes off possibility of G-8 return”. The Straits Times (на језику: енглески). Приступљено 13. 6. 2021. 
  25. ^ а б „D-10 Strategy Forum”. Atlantic Council. 
  26. ^ а б „Forget the G-7 – Biden needs a D-10 to rally the democracies”. www.msn.com. Приступљено 15. 6. 2021. 
  27. ^ „Russia suggests Turkey to be part of G7”. Hürriyet Daily News (на језику: енглески). 5. 9. 2019. Приступљено 20. 12. 2021. 
  28. ^ „Donald Trump postpones G7 summit and signals wider invitation list”. The Guardian (на језику: енглески). 31. 5. 2020. Приступљено 31. 5. 2020. 
  29. ^ „Spoke with Trump about entry into expanded G7: Bolsonaro”. The Outlook. Приступљено 2. 6. 2020. 
  30. ^ Ellyatt, Holly (10. 6. 2021). „G-7 summit: Here's a quick guide to everything you need to know”. CNBC (на језику: енглески). Приступљено 15. 6. 2021. 
  31. ^ „L'Espagne peut-elle intégrer le G7”. Challenges (на језику: француски). 2. 3. 2021. 
  32. ^ „Estados Unidos "apoya con entusiasmo" un "mayor" liderazgo de España a nivel internacional”. Europa Press (на језику: шпански). 25. 2. 2021. 
  33. ^ „India invited by Germany for G7 summit in June”. WION (на језику: енглески). 13. 4. 2022. Приступљено 21. 4. 2022. 
  34. ^ Nardelli, Alberto; Nienaber, Michael (12. 4. 2022). „Germany Weighs Snubbing India as G-7 Guest Over Russia Stance”. Bloomberg. Приступљено 20. 4. 2022. 
  35. ^ Chaudhury, Dipanjan Roy. „Germany isn't considering India's exclusion from G-7 guest list: Source”. The Economic Times. Приступљено 21. 4. 2022. 
  36. ^ Brennan, Richard J. (27. 1. 2010). „Canada calls on developed nations to forgive Haiti's debt”. Toronto Star. Приступљено 27. 1. 2010. (језик: енглески)
  37. ^ „CBC News – North – G7 leaders enjoy Arctic outing before talks”. Cbc.ca. 2. 5. 2010. Архивирано из оригинала 4. 6. 2011. г. Приступљено 27. 6. 2010.  (језик: енглески)

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
G7 на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=G7&oldid=29977098”