Vaclav Čikl

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vaclav Čikl
Sveštenik Vaclav Čikl
Lični podaci
Datum rođenja(1908-06-19)19. jun 1908.
Mesto rođenjaSlavjetin, Austrougarska
Datum smrti4. septembar 1942.(1942-09-04) (42 god.)
Mesto smrtiPrag, Protektorat Češka i Moravska
GrobPrag
Nastojatelj hrama Svetih Kirila i Metodija u Pragu
Godine1938–1942.

Alojzije Vaclav Čikl (češ. Alois Václav Čikl; Slavjetin 13. januar 1900 — 4. septembar 1942. Prag) bio je jerarh revitalizovane Moravske pravoslavne crkve, pod okriljem Srpske pravoslavne crkve. Učestvovao je u sakrivanju atentatora na Rajnharda Hajdriha. Kanonizovan je od strane Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke zajedno sa ostalim češkim mučenicima 8. februara 2020.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen 1900. godine u Slavjetin kod Litovela na Moravi. Godine 1921. završio je realnu gimnaziju u Litovelu. Nakon toga završava dvogodišnji bogoslovski studiji koji je u Olomoucu organizovala Čehoslovačka husitska crkva. Episkop Gorazd ga je 26. juna 1922. proizveo u čin sveštenika u Čudobinu. Nakon što je konzervativni dio okupljen oko episkopa Gorazda napustio reformisanu Čehoslovačku crkvu i formirao Moravsku pravoslavnu crkvupostao je pravoslavni sveštenik u Olomucu i Tovačovu. Sa Marijom, rođenom Klišovom, oženio se 1925. Imali su dvije ćerke Olgu i Tatjanu. Od 1925. do 1938. radio je kao sveštenik u Prerovu. Na molbu episkopa Gorazda 1938. odlazi u Prag, gdje je postavljen za namjesnika hrama Sabornog hrama Svetog Ćirila i Metodija.[2]

Atentat na Hajdriha[uredi | uredi izvor]

Od početka Drugog svetskog rata pridružio se čehoslovačkom pokretu otpora zajedno sa njemu potčinjenim sveštenikom Vladimirom Petržekom. Njih dvojica su između ostalog izdavali lažne krštenice proganjanim Jevrejima. Sakrivali su istaknute čehoslovačke političare i oficire koje je progonio Gestapo poput dr. Premisla Šamala i majora Josef Sadilaka.[3]

Teror njemačkih okupatora umnogome se povećao dolaskom Rajnharda Hajdriha u Protektorat Češke i Moravske. Čehoslovačka vlada u egzilu u Londonu je riješila da ubije Hajdriha. Iz Londona je poslana grupa padobranaca obučenih od strane britanske Uprave za specijalne operacije (SOE). Tim koji je trebao da likvidira Hajdriha predvodili su Jan Kubiš i Jozef Gabčik. Operacija “Antropoid“ je izvedena u Pragu 27. maja 1942. Hajdrih je samo ranjen u napadu, ali je podlegao povredama 4. juna 1942. Njegova smrt je dovela do talasa nemilosrdnih represalija nacističkih SS trupa, uključujući uništavanje čitavih sela i ubijanje civila. Nakon atentata Pravoslavna crkva je atentatorima obezbjedila sklonište u kripti crkve Svetih Ćirila i Metodija u Reslovoj ulici.

Članovi pokreta otpora, koji su pomagali padobrancima, obratili su se preko Jana Zelenka Hajskog članu crkvenog odbora pravoslavne crkve u Pragu, Petru Fafeku. On se obratio predsjedniku crkvenog odbora Janu Sonevendu za pomoć pri skrivanju „većeg broja neprijavljenih lica“, uz objašnjenje da je u pitanju rodoljubivi poduhvat. Jan Sonevend je razgovarao sa sveštenikom dr Petržekom, i dogovorili su se da ta lica mogu na kratko vreme da se sakriju u kripti pravoslavne crkve Svetih Ćirila i Metodija u Reslovoj ulici u Pragu.[4] Prilikom prebacivanja padobranaca u kriptu pravoslavne crkve, svakog pojedinačno je prihvatao sveštenik Petržek. Padobrancima je obezbjeđena ishrana i medicinska pomoć[5]

Poslije nekog vremena za skrivene padobrance saznao je i Vaclav Čikl i crkvenjak Vaclav Ornest, oni nisu stupali u direktan kontakt sa padobrancima ali su učestvovali u njihovom skrivanju.[6] Hram je bio povoljan za sakrivanje padobranaca jer su iz kripte, u kojoj su bili sakriveni, mogli noću i u određeno doba dana da izlaze u hram. Kripta se nalazila ispod čitave dužine hrama, sa sedamdeset pet otvora za sahranjivanje, a u njoj se nije sahranjivalo od 18. vijeka. Jedini ulaz u kriptu bio je iz hrama i bio je dobro sakriven, jer se nalazio ispod amvona. U međuvremenu, sveštenici Pretržek i Čikl, kao i predsjednik crkvene opštine Jan Sonevend, bili su svjesni da je u kripti previše padobranaca i da su tu predugo sakriveni, i preduzeli su različite korake da padobrance prebace na drugo mjesto, i „bilo je već spremno odvođenje svih sedam padobranaca zatvorenim policijskim autom u jedan kazneni zavod, gdje su trebali da budu dalje skriveni. Samo nekoliko sati je pokvarilo ovaj plan“.[7]

Kako su padobranci provodili svoje poslednje dane, sakriveni u kripti crkve Svetih Ćirila i Metodija, nije poznato. Niko od svedoka nije doživio kraj rata. Iz dokumenata Gestapoa zna se da je o padobrancima najviše brinuo sveštenik Vladimir Petržek. U zapisima Gestapoa je ostalo i zapisano: „Kapelan Dr. Petržek, koji je cijelu brigu (njegu) o atentatorima i agentima organizovao, otišao je u svojoj osobnoj pomoći tim osobama tako daleko, da je išao vlastoručno da prazni kantu sa izlučevinama, koja je služila kao nužni toalet“.[8] Dr Vladimir Petržek, pravoslavni sveštenik, uhapšen je u noći 17. na 18. jun 1942. godine. Pripadnici SS opkolili su i napali skrovište padobranaca 18. juna rano ujutru. Padobranci su pozivani da se predaju, ali su oni odbili i nastavili da pružaju otpor. U napadu su Nijemci kao štit koristili i uhapšenog sveštenika Petržeka.[9][8] Da ne bi pali živi u ruke neprijatelja, padobranci prvo uništavaju svu dokumentaciju, a zatim izvršavaju samoubistvo. Padobranci su sakriveni u crkvi proveli 21 dan.

Hapšenje i smrt[uredi | uredi izvor]

Saborna crkva Svetih Ćirila i Metodija u Pragu

Uslijedila su masovna hapšenja pravoslavnih vjernika u Pragu. U rano jutro 18. juna 1942, uhapšeni su vladika Gorazd, sveštenik Vaclav Čikl, predsjednik crkvene opštine Jan Sonevend, članovi njihovih porodica, članovi crkvenog hora i mnogi drugi. Svi uhapšeni su se držali hrabro tokom mučenja i ispitivanja, nikoga nisu odali i time su spašeni mnogi životi.[10] Njemačke novine Der Neue Tag pisale su 15. jula 1942. godine o uhapšenim koji su pomagali češkim padobrancima. Prikazane su i fotografije vladike Gorazda, i sveštenika Vaclava Čikla i Vladimira Petržeka. Sveti Sinod Srpske pravoslavne crkve je više puta intervenisao kod vlade Milana Nedića da se kod njemačkih vojnih vlasti informiše za sudbinu vladike Gorazda i pravoslavnih Čeha.[11] Sudski proces protiv episkopa Gorazda, sveštenika Čikla i dr Petržeka i Jana Sonevenda održan je pred prekim sudom u Pragu.[12] Suđenje je počelo 3. septembra 1942. godine, u 14.00 časova, pred porotom koju su činili visoki oficiri Gestapoa. Optuženi su se držali hrabro i dostojanstveno. Iako su znali šta ih čeka nisu svaljivali krivicu jedan na drugoga niti su odavali saradnike. Suđenje je završeno istog dana u 17.20 časova. Zvanično je bilo saopšteno da je preki sud osudio episkopa pravoslavne crkve Gorazda, sveštenike Vaclava Čikla i dr Vladimira Petržeka i Jana Sonevenda, na smrt streljanjem i odlučio da im sva imovina bude konfiskovana. Unaprijed se znalo kakva će presuda biti, jer je Hajnrih Himler pisao pravosudnim organima da je „Firer prihvatio da se održi proces vladici Gorazdu i ostalim okrivljenim sveštenicima. Očekujemo da bude izrečena smrtna kazna.“ Sva četvorica optuženih osuđeni su na smrt. Dana 4. septembra 1942. godine, u 14 časova i 35 minuta, streljani su vladika Gorazd, sveštenik Vacslav Čikl i Jan Sonevend, na strelištu u Kobilisima kod Praga.[5] Čiklova supruga Marija takođe je ubijena 24. oktobra 1942. u koncentracionom logoru Mauthauzen. Njihove ćerke Olga i Tatjana, smještene su u Jeneralku u Pragu, a potom sa drugom djecom iz streljanih porodica u logor za internacije u Svatoboržicama kod Kijova. Slobodu su dočekali u Plani na Lužnjici, gde su ostale do 16. aprila 1945.[13] Predsjednik Čehoslovačke dr Edvard Beneš odlikovao ga je 1945. Čehoslovačkim ratnim krstom 1939.[14]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Spomen ploča posvećena stradalim padobrancima i sveštenicima koja je postavljena na Sabornu crkvu Svetih Ćirila i Metodija u Pragu.
    Spomen ploča posvećena stradalim padobrancima i sveštenicima koja je postavljena na Sabornu crkvu Svetih Ćirila i Metodija u Pragu.
  • Naslovna strana Ličnog lista ministarstva narodne odbrane br. 42 od 20. oktobra 1945. godine. Na spisku odlikovanih je ime Vaclava Čikla
    Naslovna strana Ličnog lista ministarstva narodne odbrane br. 42 od 20. oktobra 1945. godine. Na spisku odlikovanih je ime Vaclava Čikla
  • Dio spomen ploče podignute na streljištu Kobilisi sa imenima streljanih
    Dio spomen ploče podignute na streljištu Kobilisi sa imenima streljanih

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Češko-slovačka Crkva kanonizuje novomučenike”. SPC. 8. 2. 2020. Arhivirano iz originala 20. 12. 2021. g. Pristupljeno 21. 12. 2021. 
  2. ^ „Prazdničnaя arhiereйskaя liturgiя s aktom zapisi «Novomučennikov Češskih» , prošla 8 fevralя 2020 goda v Prage.”. Kazačьe obъedinenie VSČzS. 08. 02. 2020. Pristupljeno 21. 12. 2021. 
  3. ^ Vopartny, Gorazd (2003). „„Pravoslavna Cirkev v Protektoratu Čechy a Morava 1938-1945“”. Theologicka revue–čtvrtletnik Univerzity Karlovy – Husitske teologicke fakulty. čislo 3-4/2003, ročnik 74: 440. 
  4. ^ Antonijević, Saša (2011). „Stradanje Svetog vladike Gorazda i pravoslavnih Čeha u toku Drugog svetskog rata” (PDF). Sabornost. 5: 227. 
  5. ^ a b Antonijević, Saša (2012). „Sveštenik Vladimir Petržek : Povodom sedamdeset godina od smrti” (PDF). Kalenić. Srpska pravoslavna eparhija šumadijska. 6/2012: 31—32. 
  6. ^ Surma, Dušan. „45-godišnjica žrtava Češke pravoslavne crkve”. Pravoslavlje. 493: 11. 
  7. ^ Cisarž, Branko A. (10. 10. 1972). „Episkop mučenik i narodni heroj (povodom tridesetogodišnjice mučeničke smrti Episkopa češko-moravskog Gorazda)”. Glasnik. 10: 256. 
  8. ^ a b Šustek, Vojtech (2008). Zlato se čisti v ohni. Praha: Navrat domu. str. 44. ISBN 978-80-7255-176-7. 
  9. ^ Velký čin malé církve. Praha: Sbor starších pravoslavné církve v Praze. 1948. str. 43. 
  10. ^ Velký čin malé církve. Praha: Sbor starších pravoslavné církve v Praze. 1948. str. 29. 
  11. ^ Radić, Radmila (1997). „Srpska pravoslavna crkva i pravoslavlje u Čehoslovačkoj”. Tokovi istorije. 1—2: 116. 
  12. ^ Kvapil, Dušan (15. 9. 1992). „„Episkop Gorazd (navršilo se 50 godina od mučeničkog stradanja episkopa češko-moravskog Gorazda i 5 godina otkako je proglašen za sveca)“”. Pravoslavlje: 5. 
  13. ^ „ALOIS VÁCLAV ČIKL (1900-1942)”. Ústav pro studium totalitních režimů. Pristupljeno 21. 12. 2021. 
  14. ^ „IN MEMORIAM”. Osobního věstníku MINISTERSTVA NÁRODNÍ OBRANY. 42: 1. 20. 9. 1945. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вацлав_Чикл&oldid=26835895”