Veleizdajnički proces (1915—1916)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Spomenik žrtvama veleizdajničkog procesa - pločica

Veleizdajnički proces u Banjaluci (1915—1916) bio je najveći od 17 takvih procesa u Bosni i Hercegovini, vođenih u Prvom svjetskom ratu. Proces je počeo u momentima kada Kraljevina Srbija i sile Antante doživljavaju neuspehe. Optuženo je 156 osoba (Srba) različitih zanimanja – istaknuti političari, učitelji, učenici, trgovci, sveštenici, advokati, ...itd. Konačnom presudom, izrečenom 1916. godine; 16 lica je osuđeno na smrt, 87 ih je dobilo kaznu zatvora od 2 do 20 godina. Preostale 53 osobe su oslobođene optužbe.

Prilike u Bosni i Hercegovini u vreme Veleizdajničkog procesa[uredi | uredi izvor]

Atentator na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda (1863—1914), Gavrilo P. Princip (1894—1918).
General Stjepan Sarkotić (1858-1939).

Izbijanjem Prvog svjetskog rata, Bosna i Hercegovina je proglašena ratnom zonom. U samoj Bosni i Hercegovini nije bilo nikakvog političkog života, pa je tamo vladala gvozdena vojnička stega.
U zemlji su osnovani vojni sudovi, komisije i štabovi, koji su progonili politički sumnjiva lica.

Takođe, uvedeni su šuckori (paravojska) čiji zadatak je, između ostalog, bio onemogućavanje pomoći Srba iz Kraljevine Srbije onima u Bosni i Hercegovini. Sve vrijeme rata vršena je prisilna regrutacija. Tokom 1914. i 1915. godine, Zemaljska vlada sa austrougarskim generalom Stjepanom Sarkotićem (1858—1939) na čelu ukinula je Uredbu o autonomiji crkve i škole u Bosni i Hercegovini, naziv crkve je iz srpsko-pravoslavna promenila u istočno-pravoslavna, raspustila je bosanskohercegovački Sabor i ukinula Ustav.

Zemaljska vlada za Bosnu i Hercegovinu uvela je i zabranu upotrebe ćirilice.
„Sve bosanskohercegovačke vlasti, uredi i zavodi upotrebljavaće u pismenom srpsko-hrvatskom službenom saobraćaju samo latinicu.“[1]

Takođe, zatvarane su srpske škole, ukinuta krsna slava, zabranjen rad svim srpskim društvima.

Društva „Narodna odbrana“ i „Prosvjeta“[uredi | uredi izvor]

Srpski sokolski učiteljski kurs održan od 1. jula do 2. avgusta 1912. godine u Sarajevu (BiH).

Među srpskim kulturnim udruženjima, najpoznatija su bila „Narodna odbrana“ i „Prosvjeta“. Društvo „Narodna odbrana“ nastalo je 1908. godine u Srbiji, kao poluvojna patriotska organizacija, a već 1909. godine transformisana je u kulturno-prosvetno udruženje koje je ubrzo steklo uporišta širom Bosne i Hercegovine.

Iz „Prosvjete“, društva čiji je glavni cilj bio pomaganje srpskih đaka i studenata, poručivali su: „Mi našim školama, novčanim zavodima, zadrugama, raznim drugovima i opštinama težimo da osiguramo svoj opstanak, hoćemo da očuvamo, okupimo i uredimo narodnu snagu i da pomognemo teški rad na razvijanju i napredovanju.“ Iako je nastala šest godina ranije (1902), „Prosvjeta“ je iz ugla Austrougarskih okupacionih vlasti posmatrana kao produžena ruka „Narodne odbrane“. Članovi ovih dviju organizacija imali su veliki uticaj među srpskim življem u Bosni i Hercegovini, pa su bili na spisku najnepoželjnijih ljudi u Austrougarskoj monarhiji, i na vrhu crne liste ljudi koje je trebalo kazniti.

Sokolska društva[uredi | uredi izvor]

Poseban značaj i uticaj među Srbima u BiH imao je Sokolski pokret, koji se u svojoj organizaciji i radu nije obazirao na državne granice.

Od samog kraja 19. veka, pa do prvih decenija 20. veka osnivana su širom srpskog etničkog prostora patriotska društva Sokola i Pobratima. Austrougarska je znala da iza „Narodne odbrane“ stoji Vlada Kraljevine Srbije, a da je za celokupni srpski Sokolski pokret bio (od 1908. godine) posebno zadužen generalštabni pukovnik Milutin Gr. Mišković (1864—1934).

Od 1911. godine (svi Srpski sokoli su nastupili jedinstveno već na „Drugom svesokolskom sletu“ koji se održao u Zagrebu od 12. do 16. avgusta 1911. godine)[2], sve su se srpske sokolske župe (Fruškogorska, Krajiška, Bosansko-hercegovačka, Primorska i Župa u Americi) i društva ujedinile u „Savez srpskog sokolstva“ (u Beogradu).

Sedište „Saveza srpskog sokolstva“ nalazilo se „u istoj zgradi“[3] u kojoj je bila i poluvojna srpska patriotska organizacija „Narodna odbrana“ (osnovana je 1908. godine), što će kasnije (posle Sarajevskog atentata 1914. godine) austrougarske okupacione vlasti iskoristiti kao razlog za gašenje srpskih sokolskih organizacija na teritoriji pod njihovom kontrolom.[4]

Sokolska udruženja su bila mesta okupljanja mladih, kod kojih se zahvaljujući izuzetno kvalitetnom vaspitačkom kadru (sastavljenom od uglednih Srba) ubrzano razvijala nacionalna svest. Ništa pre njega, a ni posle njega nije uspelo toliko da mobiliše mase ljudi oko naprednih nacionalnih ideja.

Politička klima u BiH posle Sarajevskog atentata[uredi | uredi izvor]

Posle Sarajevskog atentata, austrougarske okupacione vlasti su krenule (pod lažnim optužbama[5]) u veliku policijsku akciju hapšenja uglednijih Srba u BiH.

Na inicijativu hrvatskog nacionaliste i generala Stjepana Sarkotića, organizovan je veliki „Veleizdajničkom proces“ u Banjaluci, koji je počeo 3. novembra 1915. godine, a završio se 16. marta 1916. godine, optuženo je 156 Srba, a na osnovu § 111, t j. radi veleizdaje i za sve (osim trojice maloletnih), predložena je smrtna kazna.[6]
Među optuženima je bilo čak 19 sveštenika, 14 učitelja, 5 profesora, 2 lekara, 2 inžinjera, 1 advokat, 12 privatnih činovnika, 32 trgovca i trgovačka pomoćnika, 6 gostioničara, 13 zanatlija, 8 državnih činovnika, 12 đaka, 26 težaka i 2 dame.

Kao prvooptuženi u Banjalučkom procesu označen je Vasilj Grđić (1875—1934), profesor istorije i geografije u Gacku, poslanik u bosanskom Saboru i sekretar društva „Prosvjeta“.

Grđić je u svojoj odbrani govorio 11 sati, uporno braneći društvo „Prosvjeta“, zbog čega mu je čak i okupacioni sud odao priznanje.[7]

Formalni razlozi za podizanje optužnica[uredi | uredi izvor]

Vasilj Grđić (1875-1934), prvooptuženi u Banjalučkom veleizdajničkom procesu (1915-1916).

Zbog veza sa „Narodnom Obranom“ (kao njeni poverenici) optuženi su:

Dr Vladimir Ćorović (1885-1941), srpski istoričar i aktivni član društva „Prosveta“.
  • Kujundžić, Vladimir
  • Kujundžić, Pavle
  • Lazić, Ilija
  • Lukić, Dušan
  • Lukić, Jovan
  • Ljubibratić, Savo
  • Majstorović, Milan
  • Maksimović, Mirko
  • Malić, Vladimir
  • Malić, Darinka
  • Marković, Pajko
  • Medan, Vaso
  • Miladinović, Matija
  • Milanović, Rajko
  • Milić, Čedo
  • Milošević, Blagoje
  • Milošević, Petar
  • Mitrović, Aleksa
  • Mićić, Mićo
  • Mihajlović, Đorđo
  • Mihajlović, Neđo
  • Mlađenović-Milojčić, Jakov
  • Nedeljković, Radovan
  • Nikolić, Đoko
  • Nikolić, Stevan
  • Obradović, Đorđo
  • Obradović, Jovan
  • Obradović, Milan
  • Ostojić, Đuro
  • Pavlović, Jovo
  • Perenčević, Jovan
  • Petković, Prodan
  • Plavšić, Damjan
  • Popović, Marko
Vojislav Besarović, prvi starešina srpske sokolske Bosansko-hercegovačke župe.
  • Popović, Matija
  • Popović, Simo
  • Puškarević, Simo
  • Radetić, Đuro
  • Radulović, Božo
  • Rundo, Vasilj
  • Savić, Vićentije
  • Savić, David
  • Savić, Mihajlo
  • Savić, Mihajlo
  • Savić, Sava
  • Savić, Stojan
  • Savić, Timotije
  • Simić, Jovan
  • Simić, Jovan
  • Simić, Josif
  • Soldo, Špiro
  • Spahić, Zaharije
  • Stančić, Tošo
  • Stefanović, Risto
  • Tomković, Stevo
  • Tomović, Mirko
  • Topalović, Miloje
  • Trifković, Ante
  • Ubavić, Pavle
  • Urošević, Andrija
  • Urošević, Drago
  • Hadži-Stević, Mihajlo
  • Čaprić, Boško
  • Čubrilović, Branko
  • Čupović, Sava

Zbog veza sa društvom „Prosveta“ optuženi su:

Zbog rada u „Sokolu“ i „Pobratimstvu“ optuženi su:

Stevan-Stevo Žakula (1875—1939), vođa srpskog Sokolskog pokreta.

Deo optuženih nije dočekao presudu[uredi | uredi izvor]

Još pre optužnice umro je u banjalučkom zatvoru u istrazi sudski vežbenik Kosta Jevtić.

Za vreme rasprave umrli su:

  • Barnjaković, Risto
  • Erić, Jakov
  • Kesić, Dragoljub
  • Pavlović, Jovo

Izuzeti iz optužnice[uredi | uredi izvor]

Zbog bolesti je iz sudske rasprave bio izlučen Mićo Mićić, a Božidar Tomić je skinut sa optužnice, jer je radi veleizdaje već ranije bio kažnjen u Bihaću.

Sudsku raspravu je vodio Koloman Milec od Draskoca (nem. Koloman Miletz von Draskocz) kao predsednik, a kao votanti su učešće uzeli Julije Ansion (nem. Julius Ansion) i dr Majer Hofman (nem. Mayer Hoffmann).

Optužbu su zastupali za „Narodnu Obranu“ dr Vilim Kening (nem. Vilim König), a za Društva Hrvat Žiga Pinter, dok su optužene branili Danilo Dimović, dr Vlado Andrić i Josip Soukal.

Prvostepena Presuda suda u Banjoj Luci[uredi | uredi izvor]

Osuđenici na smrt (vešanjem) na Banjalučkom veleizdajničkom procesu (1915—1916).

Presuda suda donesena je 22. aprila 1916. godine, uoči pravoslavnog Vaskresenija.

Po Presudi, osuđeni su bili na smrt vešanjem (s primedbom da se vešaju po ovom redu):

  • Jovanović, Milutin
  • Bilbija, Petar
  • Milić, Čedo
  • Đokanović, Dimšo
  • Savić, Mihajlo
  • Petković, Milan
  • Begović, Simo
  • Jevđević, Dimitrije
  • Đuranović, Radivoj
  • Dakić, Đorđo
  • Čaprić, Boško
  • Tomović, Mirko
  • Jakšić, Aleksa
  • Popović, Matija
  • Gnjatić, Kosta
  • Grđić, Vasilj

Na 20 godina je osuđen:

  • Krstić, Arsen (Vrhovni sud BiH mu je snizio kaznu na 18 godina zatvora)

Na 18 godina zatvora su osuđeni:

  • Besarović, Vojislav (Vrhovni sud BiH mu je snizio kaznu na 15 godina zatvora)
  • Milošević, Petar
  • Urošević, Andrija (Vrhovni sud BiH mu je snizio kaznu na 16 godina zatvora)
  • Čupović, Savo

Na 16 godina zatvora su osuđeni:

  • Aćimović, Danilo
  • Bejatović, Tošo
  • Božić, Kosta
  • Zrnić, Svetozar
  • Jovanović, Nikola
  • Kosorić, Vaso

Na 15 godina zatvora su osuđeni:

  • Urošević, Drago
  • Zarić, Neđeljko
  • Kovačević, Ljubo
  • Kosorić, Atanasije
  • Marković, Pajko
  • Savić, Timotije
  • Stančić, Tošo

Na 14 godina zatvora su osuđeni:

  • Dujanović, Đorđo
  • Đurković, Maksim
  • Malić, Vladimir
  • Miladinović, Matija
  • Simić, Jovan
  • Čubrilović, Branko

Na 12 godina zatvora su osuđeni:

  • Vukadin, Neđeljko
  • Dučić, Jefto
  • Erić, Jakov
  • Erić, Jovan
  • Zečević, Božidar
  • Jeftić, Jevto
  • Jovanović, Milan
  • Kovačević, Simo
  • Perenčević, Jovo
  • Radulović, Božo
  • Simić, Josif
  • Stefanović, Risto (Vrhovni sud BiH mu je snizio kaznu na 10 godina zatvora)
  • Subotić, Dušan
  • Šola, Atanasije

Na 10 godina zatvora su osuđeni:

  • Babunović, Vukašin
  • Banđur, Jovo
  • Božić, Petar
  • Dakić, Dragutin
  • Đuran, Miloš
  • Krstić, Atanasije
  • Majstorović, Milan
  • Mijatović, Ljubomir
  • Mirković, Simo
  • Mihajlović, Đorđo
  • Nikolić, Đoko
  • Nikolić, Stevan
  • Popović, Jovan

Na 8 godina zatvora su osuđeni:

Dušan M. Bogunović (1888-1944), vođa srpskog Sokolskog pokreta.
  • Bogunović, Dušan
  • Đorđić, Đokan
  • Kaldesić, Jovan
  • Kljajić, Milan
  • Lukić, Dušan (Vrhovni sud BiH mu je snizio kaznu na 7 godina zatvora)
  • Milanović, Rajko
  • Tomković, Stevo

Na 7 godina zatvora su osuđeni:

  • Savić, Vićentije

Na 6 godina zatvora su osuđeni:

  • Žakula, Stevan (Vrhovni sud BiH mu je povisio kaznu na 10 godina zatvora, jer mu se uzima kao otežavajuće „intenzivniji rad u Sokolskim društvima“)
  • Jelić, Čedomir
  • Lukić, Jovan (Vrhovni sud BiH mu je snizio kaznu na 5 godine zatvora)
  • Medan, Vaso
  • Obradović, Đorđo

Na 5 godina zatvora su osuđeni:

  • Bobar, Cvijetan (Vrhovni sud BiH mu je snizio kaznu na 4 godine zatvora)
  • Vujasinović, Veljko (Vrhovni sud BiH mu je povisio kaznu na 7 godina zatvora)
  • Vukadin, Kosta
  • Dabić, Samojilo
  • Davidović, Gajo
  • Kecmanović, Vojislav
  • Malić, Darinka (Vrhovni sud BiH joj je povisio kaznu na 6 godina zatvora)
  • Mlađenović-Milojčić, Jakov
  • Obradović Milan
  • Simić, Jovo (Vrhovni sud BiH mu je snizio kaznu na 4 godine zatvora)
  • Đorović, Vladimir (Vrhovni sud BiH mu je povisio kaznu na 8 godina zatvora, zbog intenzivnijeg rada u društvu„Prosveti“)
  • Šakota, Ilija (Vrhovni sud BiH mu je povisio kaznu na 6 godina zatvora)
  • Soldo, Špiro

Na 3 godine zatvora su osuđeni:

  • Jeremić, Risto
  • Rundo, Vasilj (Vrhovni sud BiH mu je povisio kaznu na 5 godina zatvora)

Na 2 godine zatvora su osuđeni:

  • Bavrljić, Lazar Spasoje
  • Jojinović, Petar

Ostali su „u pomanjkanju dokaza“ bili oslobođeni optužbe.

Odluka Vrhovnog suda BiH[uredi | uredi izvor]

Vrhovni sud Bosne i Hercegovine je 8. februara 1917. godine u većem delu potvrdio prvostepenu presudu iz Banje Luke.

Intervencija Kraljevine Španije za pomilovanje osuđenih na smrt[uredi | uredi izvor]

Španski kralj Alfons XIII (1886—1931) ima najveće zasluge što nije izvršena smrtna kazna nad šesnaestoricom osuđenih u Banjalučkom veleizdajničkom procesu (1915-1916).

Vlada Kraljevine Srbije je pažljivo pratila sudski proces, interesujući se za sudbinu zatvorenika.
I na sednicama Ministarskog saveta redovno je izveštavano o dešavanjima u Banjaluci, kao i o akcijama koje su strane zemlje sprovodile kako bi spasile šesnaest osuđenika na smrt.

Vlada je znala da jedino može da pokuša da uspostavi veze sa Vatikanom i Kraljevinom Španijom da bi obezbedila urgenciju za pomilovanje ili preinačenje presude osuđenim Srbima.

Pjetro Gaspari (1852—1934), tj. ital. Pietro Gasparri, kardinal Rimokatoličke crkve i vodeći diplomata u vreme pape Benedikta XV (1854—1922) je već maja 1916. godine poslao pismo u Beč.
Međutim, odgovor je bio negativan, jer su na dvoru tvrdili da osuđenici nisu Srbi, nego Bosanci i da se papa, zalaganjem za njihovo pomilovanje, meša u unutrašnje poslove Dvojne monarhije.

Papa Benedikt XV je bio svestan da će egzekucija šesnaestorice osuđenika štetiti ugledu Monarhije, a kao najveća katolička zemlja, Austrougarska je u Vatikanu zauzimala posebno mesto.
Zato je Gaspari, jula 1916. godine, poslao u Beč još jedno pismo, u kom je naveo da se među osuđenicima nalaze i četiri sveštenika, čije pomilovanje bi donelo veliku zahvalnost Vatikana.

U pismu je, takođe, istakao papinu obaveštenost o negativnom stavu svetske javnosti.

Iz Madrida su već krajem maja 1916. godine poslali prvo pismo u Beč.
Međutim, odgovora nije bilo.
Upućena je još jedna molba sa španskog prestola na adresu Franca Jozefa (1830—1916).
Meseci su prolazili, ali odgovora nije bilo.

Nakon saznanja da žalba osuđenika nije urodila plodom, skoro sve nade bile su uprte u Španiju i kralja Alfonsa XIII.
Pored pape Benedikta XV, u Beču se najviše poštovalo mišljenje Španaca, kao (nesporne) pesnice katolicizma.

Nakon intervencija sa svih strana, bilo je očekivano da će Alfons XIII poslati pismo u Beč.
I poslao ga je poslednjih dana februara.
U pismu poslednjem caru Austrougarske Karlu I (1887—1922), upućenom iz Madrida, pisalo je, između ostalog, da se „on, kralj, naročito interesuje sudbinom osuđenih Srba, Banjalučana“.

O svim intervencijama, posebno onim sa Alfonsovog dvora i iz Vatikana, mnogo se govorilo u austrougarskim krugovima.

Naravno, nikom od lidera carstva nije bilo prijatno što je svetska javnost na strani onih koje su oni osudili kao najgore neprijatelje.
Još više im je smetalo što su uz Srbe Španija i Vatikan, najveći centri katolicizma.

Papa Benedikt XV (1854-1922) je posle španskog kralja Alfonsa XIII (1886-1941) najzaslužniji što nije izvršena smrtna kazna nad šesnaestoricom osuđenih u Banjalučkom veleizdajničkom procesu (1915-1916).

Karlo I je, nakon brojnih pisama, telegrama i poseta sa raznih strana, a ponajviše zbog intervencija iz Španije, donio odluku da će pomilovati šesnaest Srba.
Ovoj odluci je doprinela i loša situacija unutar Austrougarske, kao i stanje na frontovima.

Austrougarski car je, 15. februara 1917. godine, izradio plan pomilovanja i već sledećeg dana ga proslijedio u Španiju.
Telegram koji je Karlo poslao španskom kralju, glasi:
„Udovoljavajući Vašoj želji i iskreno radostan, što mogu vršiti pravo pomilovanja, ukinuo sam šesnaestorici Bošnjaka smrtnu kaznu.“.

Svoju odluku Karlo je jedino saopštio Alfonsu XIII, koji je ovu informaciju odmah prosledio dalje.

Tako je već sledećeg dana (17. mart) i predsednik srpske vlade Nikola Pašić (1845—1926) na Krfu dobio telegram sa radosnom vešću.

Uz pomoć kralja Alfonsa XIII, pape Benedikta XV i mnogih drugih svetskih državnika i diplomata, šesnaest ljudi spaseno je smrti. Njih osmorica (Vasilj Grđić, Kosta Gnjatić, Matija Popović, Boško Čaprić, Đorđo Dakić, Mihajlo Savić, Mirko Tomović i Čedo Milić) dobili su doživotne kazne zatvora, petorica (Simo Begović, Milan Petković, Dimitrija Jevđević, Milutin Jovanović i Petar Bilbija) kaznu od 20 godina zatvora, dve osobe (Dimšo Jokanović i Aleksa Jakšić) osuđene su na 16, a jedna (Radivoj Đuranović) na 15 godina teške tamnice.

Svi osuđeni su oslobođeni odmah po završetku rata. Banjalučka Gospodska ulica je 1921.[8] preimenovana u Kralja Alfonza XIII, a 1. marta 1941, dan nakon njegove smrti, odata mu je pošta zvonjenjem zvona sa pravoslavne crkve[9].

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Službeno. Naredba o upotrebljavanju ćirilice, Sarajevski list, (Sarajevo: 11. novembar 1915. pp. 1)
  2. ^ Popović 1927, str. 229.
  3. ^ Popović 1927, str. 286.
  4. ^ Popović 1927, str. 338.
  5. ^ Beatović, Đorđe i Milanović, Dragoljub: „Veleizdajnički procesi Srbima u Austrougarskoj“, Biblioteka Izvornici (Beograd: NIRO Književne novine, 1989. pp. 16)
  6. ^ Ćorović, Vladimir: „Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914-1918. godine“ (Beograd: I. Đ. Đurđevića, 1920. pp. 192)
  7. ^ Mićević, Slavko Mika: „ Srpski dobrovoljci u ratovima 1912-1918.“ (Banja Luka: 1998. pp. 24)
  8. ^ „Politika”, 22. sept. 1921
  9. ^ Vreme, 2. mart 1941, str. 7 digitalna.nb.rs (pristup. 28.11.2017)

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Milošević, Borivoje (2021). Veleizdajnički proces Srbima u Austro-Ugarskoj. Radio-televizija Srbije i Prometej Novi Sad. str. 772. ISBN 978-86-515-1733-7. 
  • Ćorović, Vladimir (1920). Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog Rata 1914-1918 (1. izd.). Beograd-Sarajevo. 
  • Babić, Mirko; Vujičić, Petar (2014). „Austrougarski pogromi protiv Srba 1914-1918: Sa posebnim osvrtom na ratno zakonodavstvo, logore i zločine šuckora u BiH”. Sarajevski atentat 1914. Ćorovićevi susreti 2013. godine: Međunarodni naučni skup istoričara. Gacko: Prosvjeta. str. 307—324. 
  • Bogunović Dušan M.: „Proces protiv Sokolstva u Bosni i Hercegovini“, „Sokolski glasnik“ Br. 10, 31. maj 1924. (Ljubljana: Sokolski savez Srba, Hrvata i Slovenaca, 1924)
  • Popović, Laza (1927). Sokolski veleizdajnički proces u Zagrebu iz 1915-1916 god. Zagreb: Štamparija Glavnog Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. 
  • Beatović, Đorđe i Milanović, Dragoljub: „Veleizdajnički procesi Srbima u Austrougarskoj“, Biblioteka Izvornici (Beograd: NIRO Književne novine, 1989)
  • Mićević, Slavko Mika: „Srpski dobrovoljci u ratovima 1912-1918“ (Banja Luka: 1998)
  • Tomašević Maja: „Banjalučki veleizdajnički proces“ (Banja Luka: Izdavačko i grafičko preduzeće „Besjeda“/Gimnazija Banja Luka, 2011)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велеиздајнички_процес_(1915—1916)&oldid=27614393”