Стјепан Саркотић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стјепан Саркотић
Sarkotic.jpg
Барон Стефан Саркотић
Датум рођења (1858-10-04)4. октобар 1858.
Место рођења Синац код Оточца
Аустријско царство
Датум смрти 16. октобар 1939.(1939-10-16) (81 год.)
Место смрти Беч
Аустрија
Школа Терезијанска војна академија
Војска Аустроугарска војска
Чин фелдмаршал
Битке/ратови Први свјетски рат

Стјепан Саркотић (нем. Stephan Freiherr Sarkotić von Lovćen, Stjepan barun Sarkotić; Синац код Оточца, 4. октобар 1858Беч, 16. октобар 1939) је био аустроугарски фелдмаршалајтнант. Истакао се у гушењу устанка 1882. године. Био је командир аустријске војске током борбе за Ловћен. Он је био човек који је доста времена радио за циљеве освајачке царске Аустрије. Године 1911. унапређен је у фелдмаршалајтнанта. Током пробоја Солунског фронта командовао је аустроугарском армијом. Послије рата био је истакнути представник франковачке емиграције која је радила на разбијању Краљевине Југославије и обнови Аустроугарске.[1]

Војна каријера[уреди]

Гувернер Босне и Херцеговине[уреди]

Почетком Првог свјетског рата, Саркотић је био један од главних команданата аустријских снага у походу на Србију. Добро је извршавао своје дужности упркос неуспјесима Аустријанаца. Добио је титулу витеза друге класе Ордена гвоздене круне 1914. Убрзо је постављен за команданта Босне и Херцеговине, умјесто Оскара Поћорека. Као гувернер Босне и Херцеговине схватио је потребу за реформама у Босни и Херцеговини због опасности од настанка југословенске државе.

Саркотић је 1916. заповједао западним крилом током похода на Црну Гору из морнаричке базе у Котору. Његове трупе су напале црногорску војску на Ловћену. Његова војска је заузела Ловћен за два дана, а три дана касније црногорска престоница Цетиње је била такође под аустријском контролом. За успехе у овој операцији, Саркотић је одликован Орденом Леополда прве класе са ратним декорацијама и мачевима и бронзаном војном медаљом за заслуге са мачевима. Такође је постао угарски барон, примивши додатак имену од Ловћена и после тога је на аустријском двору званично називан Стефан барон Саркотић од Ловћена.[2]

Саркотић је 1917. унапређен у чин генерал-пуковника. Задржао је свој положај у Босни и Херцеговини све до 1918. Са распадом Двојне монархије, повукао се у децембру 1918. Саркотића су заробили званичници новопроглашене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уз још неколико политичких противника нове државе. Саркотић је био жестоко антисрпски и антијугословенски расположен. Током обављања дужности гувернера Босне и Херцеговине предложио је уједињење Хрватске и Славније са Далмацијом и Босном и Херцеговином. Међутим, аустроугарска политичка елита никада није озбиљно схватала опасност од југословенске државе. Председник угарске владе Иштван Тиса је предложио одржавање плебисцита, али његове акције су стигле прекасно. На Саркотићев предлог Тиса се сусрео са Ивом Пиларем и Јосипом Ванцашем, двојицом анти-југословенских чланова Хрватске народне заједнице у Босанско-хереговачком сабору, током своје посјете Сарајеву у септембру 1918.

Емиграција[уреди]

Након пуштања вратио се у Беч. Овдје се повезао са хрватском емиграцијом и покрету отпора према Краљевини СХС. Често је писао против српске владајуће династије Карађорђевић у аустријском Рајхспосту. Такође је основао и био на челу групе знане као Хрватски комитет (супротстављен Југословенском одбору), који је водио све до јануара 1929. када га је наслиједио Анте Павелић. Саркотићево изгнанство из домовине трајало је до краја његовог живота. Преминуо је у Бечу 1939. и сахрањен у крипти на Централном гробљу.

Референце[уреди]

  1. ^ Tomasevich (2002), стр. 17.
  2. ^ Tucker (2005), стр. 1053.

Литература[уреди]