Босна и Херцеговина под аустроугарском влашћу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Берлински конгрес, насликао Антон фон Вернер, напријед у средини Ото фон Бизмарк
Кондоминијум Босна и Херцеговина
Cisleithania, Lands of the Crown of Saint Stephen, Bosnia and Herzegovina.svg
Кондоминијум Босна и Херцеговина (плаво) у Аустроугарској
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Земља  Аустроугарска
Главни град Сарајево
Површина 51.082 (1879) km²
Становништво 1.184.164 (1879)
Друштво
Званични језици српски, хрватски
Религија православље, ислам, католицизам
Валута Аустроугарска круна
Владавина
Облик владавине Уставна монархија
Титула владара Гувернер
Историјско доба Нови век
Оснивање 1878.
Престанак 1918.
Статус Бивша покрајина
Догађаји
Берлински мир 1878.
Анексија 1908.
Југословенско уједињење 1918.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of the Ottoman Empire.svg Босански вилајет (Османско царство) Држава Словенаца, Хрвата и Срба Flag of the State of Slovenes, Croats and Serbs.svg
Покрајина Босна и Херцеговина (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца) Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Портал:Историја

Кондоминијум Босна и Херцеговина била је територија којом су формално заједнички управљале Аустроугарска монархија и Османско царство од 1878. до 1918. године, док је територија фактички била под управом Аустроугарске.[1][2] Аустоугарске је 1908. године анектирала Босну и Херцеговину, а цјелокупна територија је 1919. године постала дио Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Босански пашалук је окупирала аустроугарска војска према условима Берлинског споразума, који је закључен 1878. године као ревизија Санстефанског споразума, али је званично остао део Османског царства.[3] Аустро-Угарска је добила право да као међународни полицајац заведе ред у Босни и Херцеговини. Током окупације, аустоугарске власти су успијешно извршиле укључивање територије у економску и политичку структуру монархије и извршиле бројне значајне економске и културне промене. Године 1908. Босну и Херцеговину је Аустроугарска анексирала, чиме је ушла у састав Двојне монархије.

Тако се устанак завршио само промјеном господара. Аустроугарска војска је наишла на неочекивано жилав отпор муслиманског становништва, који је трајао пуна три мјесеца.[4] До већих окршаја је дошло код Кључа, Јајца, Добоја, Тузле и Сарајева.[5] Октобра 1878. године аустроугарска војска улази у Сарајево, чиме је читава Босна и Херцеговина била окупирана.[6] Успостављена је војна власт на челу са генералом Филиповићем. Са бившим господарем Босне и Херцеговине — Турском, склопљена је Новопазарска конвенција 1879. године, по којој аустроугарска војска улази у Санџак, а заузврат се признаје суверенитет султана над Босном и Херцеговином, вијоре се турске заставе и вриједи турски новац. Ипак, стварну власт у Босни и Херцеговини има Аустро-Угарска. Срби у Босни и Херцеговини су равнодушни према промјени господара, али од нових власти ипак очекују провођење аграрне реформе, тј. подјела беговске земље сељацима. Хрвати у Босни и Херцеговини су поздравили нову власт од које, као католици, очекују бољи третман и повластице. 1881. године је донесен војни закон, по коме регрути у Босни и Херцеговини морају ићи у аустроугарску војску. Насилна мобилизација доводи до устанака у Херцеговини почетком 1882. године, у коме заједно учествују православно и муслиманско становништво. Устанак је угушен, многе вође ухапшене и осуђене на робију.

Историја[уреди]

Назив је овој територији дат по пријашњим пашалуцима Османског царства. Аустроугарској војној окупацији је претходио српски народни устанак који је угушен. Босна и Херцеговина је од 1878. до 1908. под аустроугарском војном управом имала положај кондоминијума који је званично био под суверенитетом султана, односно Османског царства. Након анексије ових области 1908, територија је добила статус аустроугарске колоније.

Завођење цивилне власти[уреди]

Војну власт, која је послужила да се учврсти нови окупаторски режим, замијенила је цивилна власт 1883. године. На челу јој министар финансија из Беча, док непосредну управу у Босни и Херцеговини има војни командант у Сарајеву и његов цивилни замјеник (адлатус). Главни орган управе је Земаљска влада која изграђује власт преко државних чиновника и жандармерије. Поглавар Босне и Херцеговине Бењамин Калај (1883-1903), жели створити вјештачку ,,босанску навију", али то није успјело због великог отпора народа у Босни и Херцеговини.

Привредне и културне прилике у БиХ под Аустро-угарском влашћу[уреди]

Нова власт жели да себе прикаже као неког ко у заосталу Босну и Херцеговину доноси европску цивилизацију, привредни и културни развој. Због тога се граде бројне зграде, отварају школе, штампају новине, отварају позоришта и музеји... Главни разлог за то је чвршће везивање Босне и Херцеговине за Аустро-Угарску, а са циљем што веће експлоатације природног богатства и јефтине радне снаге граде се путеви и пруге. Осим тога Босна и Херцеговина треба бити ново тржиште за аустро-угарску робу. Главна пруга изграђена је од Босанског Брода, преко Сарајева, до Мостара. На њу се веже читава мрежа мањих ускотрачних пруга. Отварају се бројне пилане, рудници, жељезара у Зеници, те фабрике дувана у Сарајеву и Бања Луци. Све је присутнији страни капитал, који се улаже у брзо исплативе послове. И поред убрзаног индустријског развоја, Босна и Херцеговина је и даље углавном аграрна земља. Више од 85% становништва живи на селу и бави се пољопривредом и сточарством. Власт отеже са рјешавањем аграрних питања, јер не жели да дира повлашћен положај ага и бегова које жели за сарадњу. Код српског и муслиманског становништва јавља се покрет, бори се за вјерску и просвјетну аутономију. Срби траже употребу ћирилице, српског имена и да сами бирају црквене старјешине и учитење. Власти су 1905. године одобриле њихове захтјеве. Слично је и код муслиманског становништва који вјерско-просвјетну аутономију добијају 1909. године. Иако се отварају бројне школе, још увијек је огроман број становника неписмен.

У већим градовима се отварају гимназије и учитељске школе. Више школе се изучавају у иностранству. Стварају се бројна политичка и културна удружења, углавном на националној и вјерској основи. Срби, 1902. године у Сарајеву, оснивају ,,Просвјету", муслимани ,,Гајрет", а Хрвати ,,Напредак".

,,Просвјета" отвара читаонице, штампа књиге и новине, стипендира надарене, а сиромашне, ученике и студенте. Познати књижевници овог доба су Алекса Шантић, Петар Кочић, Светозар Ћоровић, Јован Дучић, Муса Ћазим Ћатић и други. Стварају се и прве политичке странке, опет на националној основи: Српска народна организација, Муслиманска народна организација и Хрватска народна заједница. Све је већи број радника који се организују у борби за своја права.

Анексија БиХ[уреди]

Октобра 1908. године Аустро-Угарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. Овај потез наишао је на осуду великих сила, посебно Русије. Прекршена је одлука Берлинског конгреса по којој Аустро-Угарска добија право да заведе ред у Босни и Херцеговини, а никако да је припоји себи. Због Њемачке отворене пријетње ратом Русији, она 1909. године признаје анексију, а за њом су то учинили и Србија и Црна Горе. Да би ублажио незадовољство у Босни и Херцеговини, цар 1910. године доноси Устав и оснива Босански сабор (Народну скупштину). Устав није ријешио аграрно питање, што је довело до устанка кметова у Босанској Крајини, Посавини и Семберији. Устанак је угушен, а кметови добибају право на добровољан откуп.

Млада Босна[уреди]

Омладина из редова сва три народа у Босни и Херцеговини стварају тајну органзацију названу ,,Млада Босна", чији је циљ борба против аустроугарске окупаторске власти.

Гаврило Принцип

Методи борбе су атентати на значајне аустроугарске носиоце власти у Босни и Херцеговини. Крајњи циљ њихове борбе су ослобођење и уједињење свих јужнословенских земаља. Идол свих припадниа ,,Младе Босне" је Богдан Жерајић, који је након неуспјелог атентата на генерала Варешанина испио отров и умро. Руководећи се том жртвом Гаврило Принцип је 28. јуна 1914. године извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда. Сарајевски атентат био је повод за избијање Првог свјетског рата.

Демографија[уреди]

По подацима из 1910. године, становништво кондоминијума је било подељено у следеће верске групе:

  • Православни (43,5%)
  • Муслимани (32,2%)
  • Католици (22,9%)

Административна подела[уреди]

Кондоминијум Босна и Херцеговина био је подељен на 6 окружја (округа):

Ови окрузи су настали преименовањем санџака Босанског вилајета, након окупације 1878. године. Ниже управне јединице су били котари (54), од којих су они са већим подручјем имали испоставе или експозитуре (24). Котари су били подељени на општине. Градске општине су имале посебно уређење.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Oršolić (June 2000). стр. 289-291.
  2. Oršolić (June 2000). стр. 299.
  3. Oršolić (June 2000). стр. 301.
  4. Zovko (2007). стр. 13.
  5. Oršolić (June 2000). стр. 302-303.
  6. Rothenberg (1976). стр. 101-02.

Литература[уреди]

  • Мирко Бабић, Петар Вујичић, "Аустроугарски погроми против Срба 1914-1918: Са посебним освртом на ратно законодавство, логоре и злочине шуцкора у БиХ", у: Сарајевски атентат 1914: Међународни научни скуп историчара, Гацко-Београд 2014, стр. 307-324.
  • Matveeva, G.F.; Nenashevoĭ, Z.S., ур. (2008). Istorii︠a︡ i︠u︡zhnykh i zapadnykh slavi︠a︡n (3. izd, isprav. i dop. изд.). Moskva: Izd-vo Moskovskogo universiteta. ISBN 9785211053885. 
  • Nikiforov, K.V., ур. (2011). I︠U︡goslavii︠a︡ v XX veke : ocherki politicheskoĭ istorii. Moskva: Indrik. ISBN 9785916741216. 
  • Džaja, Srećko M. (1994). Bosnien-Herzegowina in der österreichisch-ungarischen Epoche (1878-1918) : die Intelligentsia zwischen Tradition und Ideologie. München: Oldenbourg. ISBN 3486560794. 
  • Kerr, Donal A., ур. (1992). Religion, state and ethnic groups (1:a upplagan. изд.). Aldershot u.a.: Dartmouth u.a. ISBN 1855210894. 
  • Schachinger, Werner (1996). Bošnjaci dolaze, 1879 - 1918 : elitne trupe u K. und K. armiji. Graz - Stuttgart: Leopold Stocker. ISBN 9539671612. 
  • Sugar, Peter F. (1964). Industrialization of Bosnia-Hercegovina: 1878-1918 (на језику: енглески). University of Washington Press. 
  • Džaja, Srećko M. (1994). Bosnien-Herzegowina in der österreichisch-ungarischen Epoche 1878–1918 (на језику: German). Oldenbourg Wissenschaftsverlag. ISBN 3-486-56079-4. 
  • Bataković, Dušan T. (1996). The Serbs of Bosnia & Herzegovina: History and Politics. Dialogue Association. 
  • Krišto, Jure (новембар 2006). „Ivo Pilar's Role in the Organization of Croats in Bosnia and Hercegovina”. PILAR - Croatian Journal of Social Sciences and Humanities. Croatian History Institute (2). ISSN 1846-3010. 
  • Rothenberg, Gunther E. (1976). The Army of Francis Joseph. Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-145-2. 
  • Zovko, Ljubomir (2007). Studije iz pravne povijesti Bosne i Hercegovine: 1878. - 1941. (на језику: Croatian). University of Mostar. ISBN 978-9958-9271-2-6. 
  • Oršolić, Tado (јун 2000). „Sudjelovanje dalmatinskih postrojbi u zaposjedanju Bosne i Hercegovine 1878.” (PDF). Radovi / Institute for historical sciences in Zadar (на језику: Croatian). Croatian Academy of Sciences and Arts. ISSN 1330-0474. Приступљено 2011-01-13. 
  • Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. Texas A&M University Press. ISBN 1-58544-226-7. 
  • Europa Publications, ур. (2003). Central and South-Eastern Europe 2004. ISBN 978-1-85743-186-5. 
  • Sugar, Peter F. (1963). Industrialization of Bosnia-Hercegovina: 1878–1918. University of Washington Press. стр. 201. ISBN 978-0295738147. 
  • Ramet, Sabrina P. (2008). „Nationalism and the 'Idiocy' of the Countryside: The Case of Serbia”. Serbia, Croatia and Slovenia at Peace and at War: Selected Writings, 1983–2007. LIT Verlag Münster. ISBN 3-03735-912-9. 
  • Banac, Ivo (1988). The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Cornell University Press. ISBN 0-8014-9493-1. 
  • Okey, Robert (1992). „State, Church and Nation in the Serbo-Croat Speaking Lands of the Habsburg Monarchy, 1850–1914”. Religion, State and Ethnic Groups. New York University Press. ISBN 1-85521-089-4. 

Спољашње везе[уреди]