Pređi na sadržaj

Viktorija Tokareva

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Viktorija Tokareva
Viktorija Tokareva
Lični podaci
Puno imeViktorija Samojlovna Tokareva
Datum rođenja(1937-11-20)20. novembar 1937. (86 god.)
Mesto rođenjaLenjingrad, Sovjetski Savez

Viktorija Samojlovna Tokareva (rus. Виктория Самойлова Токарева; Lenjingrad, 20. novembra 1937) ruska je književnica.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Rano je ostala bez oca i nju i njenu sestru je podigla majka, čiji se lik pojavljuje u mnogim njenim delima. Želela je da studira medicinu ali joj se ta želja nije ostvarila jer su joj odbijeni dokumenti za upis. Umesto toga upisala je prvo muzičku školu na odeljenju klavira, a ѕatim je nastavila studiranje na Konzervatorijumu Rimski-Korsakov.[1]

Nakon udaje, Tokareva je otišla u Moskvu gde je predavala u muzičkoj školi. Rad u nastavi je nije privukao i napušta školu i zaposlila se u filmskom studiju Mosfilm. Poznanstvo sa Sergejem Mihalkovim joj je omogućilo da uđe u VGIK. Ovo je unapred odredilo njenu kasniju sudbinu. Godine 1964. ušla je u odeljenje za pisanje scenarija VGIK-a i objavila svoju prvu priču koja se zvala Dan bez laži ("Denь bez vranья"). Nakon pet godina, 1968. godine[2], dobila je i diplomu scenariste.[1][3]

Godine 1969. objavljuje knjigu O onome što nije bilo (O tom, čego ne bыlo), koja je obuhvatala rane priče i pripovetke, a 1971. godine postala je član Saveza pisaca SSSR-a.[1] Tokom 1970-ih i 1980-ih, Viktorija Tokareva je retko objavljivala: svakih 5 godina izlazila je još jedna zbirka njenih radova (od 1969. do 1991. objavljene su samo 4 knjige). Nakon toga objavila je još desetak zbirki priča. Najpoznatije su Leteća ljuljaška, Ništa posebno, Reći – ne reći, Sopstvena istina, Kazino i druge.[2]

Godine 2009. objavila je autobiografsku knjigu pod nazivom Drvo na krovu. Nakon toga objavljuje zbirku kratkih priča pod naslovom Kratki bipovi .[1]

Po scenarijima Viktorije Tokareva snimljeno je dvadesetak filmova. Najpoznatiji od njih su: Džentlmeni sreće, Pas je hodao uz koji je hodao uz klavir, Mimino,[1] Lekcija književnosti, Potpuno izgubljen i dr.[2]

Viktorija Tokareva trenutno živi i radi u Moskvi.

Bibliografija

[uredi | uredi izvor]

Dela Viktorije Tokareve:[4]

  • Dan bez laži (Denь bez vranья), 1964.
  • O onome što nije bilo (O tom, čego ne bыlo), 1969.
  • Kogda stalo nemnožko teplee, 1972.
  • Leteća ljuljaška (Letaющie kačeli), 1978.
  • Ništa posebno (Ničego osobennogo), 1983.
  • Reći – ne reći (Skazatь — ne skazatь…), 1991.
  • Rimskie kanikulы, 1992.
  • Počёm kilogramm slavы?, 1993.
  • Anton, nadenь botinki!, 1995.
  • Vmesto menя, 1995.
  • Hэppi эnd, 1995.
  • Lošadi s krыlьяmi, 1996.
  • Možno i nelьzя, 1997.
  • Эtot lučšiй iz mirov, 1998.
  • Sopstvena istina (Svoя pravda), 2002.
  • Mužskaя vernostь, 2002.
  • Kazino (Kazino), 2003.
  • Ptica sčastья, 2004.
  • Terror lюbovью, 2006.
  • Drvo na krovu (Derevo na krыše), 2009.
  • Tihaя muzыka za stenoй, 2012.
  • Korotkie gudki, 2012.
  • Tak ploho, kak segodnя, 2013.
  • Svoločeй tože žalko, 2014.
  • Mulя, kogo tы privёz?, 2015.
  • Moi mužčinы, 2015.
  • Nemnožko inostranka, 2016.
  • Krugom odin obman, 2016.
  • Doma stoяt dolьše, čem lюdi, 2017.
  • Dom za posёlkom, 2018.
  • Žena poэta, 2019.

Filmografija (scenarista)

[uredi | uredi izvor]

Izbor filmova koji su nastali po scenarijima Viktorije Tokareve:[5]

  • Lekcija književnosti (Urok literaturы), 1968.
  • Džentlmeni sreće (Džentlьmenы udači), 1971.
  • Potpuno izgubljen (Sovsem propaщiй), 1973.
  • Mimino (Mimino), 1977.
  • Pas je hodao po klaviru (Šla sobaka po roяlю), 1978.
  • Sto gramm dlя hrabrosti, 1976.
  • Pered эkzamenom, 1977.
  • Šlяpa, 1981.
  • Talisman, 1983.
  • Stečenie obstoяtelьstv, 1987.
  • Tы estь…, 1993.
  • Vmesto menя, 2000.
  • Prostaя istoriя, 2006.

Nagrade i priznanja

[uredi | uredi izvor]
  • Dobitnica je nagrade Moskva-Pene 1997. godine.[3]
  • Odlikovana je Ordenom znaka časti 1987. godine.[3]
  • Viktorija Tokareva je laureat IV festivala ruskog filma "Književnost i bioskop" (1998).[2]
  • Na Filmskom festivalu u Kanu 2000. godine dobila je nagradu "Za doprinos književnosti i kinematografiji".[2]

Zanimljivost

[uredi | uredi izvor]

Viktorija Tokareva sve svoje radove stvara na starinski način - ručno, koristeći nalivpero i papir. Smatra da je kompjuter bez duše i nikada ne može postati kanal za talente.[1]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ „Tokareva Viktoriя Samoйlovna: biografiя, karьera, ličnaя žiznь”. kakprosto.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 15. 3. 2022. 
  2. ^ a b v g d „Biografiя Viktoriя Tokareva”. peoples.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 15. 3. 2022. 
  3. ^ a b v „PISAC VIKTORIJA TOKAREVA: BIOGRAFIJA, FOTOGRAFIJA, LIČNI ŽIVOT”. srp.agromassidayu.com. Pristupljeno 15. 3. 2022. [mrtva veza]
  4. ^ „Viktoriя Tokareva”. 24smi.org (na jeziku: ruski). Pristupljeno 15. 3. 2022. 
  5. ^ „VIKTORIЯ TOKAREVA”. kino-teatr.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 15. 3. 2022. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Викторија_Токарева&oldid=27678004”