Vitalije (Ustinov)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vitalije Ustinov
Prvojerarh Vitalije Ustinov
Osnovni podaci
Pomesna crkvaRuska pravoslavna zagranična crkva
ČinPrvojerarh
TitulaPrvojerarh
Posljednja eparhijaRPZC
Godine službe2001-2006
PrethodnikFilaret Voznesenjski
NaslednikLavr Škurla
Lični podaci
Svetovno imeRostislav
Datum rođenja(1910-03-18)18. mart 1910.
Mesto rođenjaSankt Peterburg,  Ruska Imperija
Datum smrti25. septembar 2006.(2006-09-25) (96 god.)
Mesto smrtiMagog,  Kanada

Mitropolit Vitalije (u svetu Rostislav Petrovič Ustinov; Sankt Peterburg, 18. mart 1910 — Magog, 25. septembar 2006) bio je episkop Ruske pravoslavne zagranične crkve (RPZC).

Zamonašio se 1938. godine a za jeromonaha je rukopoložen 1941, od tada je više od 50 godina istaknuta ličnost RPCZ. Godine 1951. izabran je za episkopa i služio je u Brazilu. Od 1955. služio je u Kanadi; od 1957. godine pod njegovom upravom su sve parohije RPCZ u ovoj zemlji. Osnovao je nekoliko skitova u Brazilu i Kanadi, u kojima je organizovao štamparije. Godine 1986. izabran je za Prvojerarha RPCZ, ostavljajući iza sebe Eparhiju kanadsku. Bio je poznat po svom rigidno nepomirljivom stavu prema Moskovskoj patrijaršiji, koja je bila lojalna sovjetskom režimu. Raspad Sovjetskog Saveza (1991) i početak masovnog otvaranja novih parohija i manastira Moskovske patrijaršije kako na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza tako i u inostranstvu pali su na njegovu prvojerarhiju. Podržao je one snage koje su zahtevale otvaranje parohija RPCZ u Rusiji, što je izazvalo oštro negativnu reakciju Moskovske patrijaršije (RPC).

Godine 2000. zbog narušenog zdravlja faktički odlazi u penziju, a u jesen 2001. svojom voljom zvanično odlazi u penziju. Nakon toga, od nekoliko klirika i mirjana, nepomirljivo nastrojenih prema novom arhijereju RPC, mitropolitu Lavru, odveden je u Preobraženski skit u Mansonvilu, gde je postao formalni poglavar RPCZ (V), koja se ubrzo podelila na brojne malih grana koje se međusobno ne prepoznaju.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rostislav Petrovič Ustinov je rođen u Sankt Peterburgu 18. marta 1910. godine u porodici pomorskog oficira Petra Konstantinoviča Ustinova i Lidije Andrejevne, rođene Stopčanske, ćerke žandarmerijskog generala .

Godine 1920, tokom građanskog rata u Rusiji, Rostislav Ustinov i njegova porodica su se preselili na Krim. Tamo su stupili u Kadetski korpus, koji je osnovao general Vrangel. Krajem iste godine korpus je evakuisan u Carigrad, kasnije – u kraljevinu Jugoslaviju, prvo u Bakar, a zatim u logor Strniše.

Godine 1923, Rostislavova majka, koji se do tada preudala za oficira Vrangelove vojske, Vsevoloda Langamera, pozvala je svog sina u Carigrad, odakle se preselila sa njim u Pariz, gde je upisao koledž Sent Luis, koji su vodili jezuiti, u gradu Le Manu. Nakon što je završio fakultet, Rostislav je živeo sa majkom i očuhom u Kanu. 11. oktobra 1933. dobio francusko državljanstvo.

Godine 1934. pozvan je na služenje vojnog roka u francusku vojsku i upisan je u 9. kirasirski (konjički) puk Na kraju službe, komandant puka, pukovnik de Mulen, nudi brigadiru Ustinovu da ostane u puku, obećavajući mu unapređenje u oficira. Ali on je odbio da nastavi svoju vojnu karijeru kao podoficir i odlučio je da se zamonaši.

Crkvena služba u Evropi[uredi | uredi izvor]

Godine 1936. napustio je Francusku i stupio u manastir Svetog Jova Počajevskog u Ladomirovu tada na teritoriji Čehoslovačke. Arhimandrit Natanail (Lvov) ga je 1940. opisao ovako: „On tečno govori francuski i engleski. Uprkos protivljenju porodice, osetio je želju za monaštvom, prekinuo veze sa svetom i stigao u manastir Sv. Jova “.

Tokom svoje poslednje posete Evropi u jesen 1937. godine, arhiepiskop Vitalije (Maksimenko) posetio je i manastir koji je osnovao i primio Rostislava.

Godine 1938, nastojatelj manastira arhimandrit Serafim (Ivanov) je zamonašio ga je sa imenom Vitalije, da, „kako je sam rekao, ime Vitalije ne bi prestalo u našem manastiru“, marta 15. 1940. postrižen je u veliku shimu. Imao je službu rukovodioca štamparije.

Dana 17. jula 1940. godine episkop mukačevski i prešovski Vladimir (Raič) ga je hirotonisao u čin jerođakona.

U Bratislavi ga je 10. oktobra 1941. godine hirotonisao arhiepiskop berlinski i nemački Serafim (Ljade) u čin jeromonaha sa zadatkom da, ostajući stanovnik manastira, hrani dva sela u blizini granice Čehoslovačke sa Poljskom - Ekstremna Porubka i Medvedje (sada region Svidnik).

S obzirom na približavanje sovjetskih trupa, u skladu sa uputstvima Prvojerarha RPCZ, mitropolita Anastasija (Gribanovskog), bratija manastira u Ladomirovu odlučila je da pobegne na Zapad. Na dan sećanja na Svetog Serafima Sarovskog (1. avgust po novom stilu) služena je litija i rastanak, nakon čega se skoro sva bratija preselila u Bratislavu.

S obzirom na napad Crvene armije na Berlin, zajedno sa nastojateljem hrama, arhimandritom Natanailom (Lvov), napustio je Berlin i nastanio se u Hamburgu. Tamo je hranio izbeglice u kampovima za raseljena lica. Najveći je bio logor Fišbek (danas deo Hamburga) u britanskoj okupacionoj zoni, gde je organizovao kurseve za čitaoce psalama, više pastirske i bogoslovske kurseve, na kojima je podučavalo 12 mladića, i stvorio ikonopisnu radionicu Kako je pisao sveštenik Aleksandar Ivaševič, Fišbekovi su „Vladiku smatrali ne samo svojim izbaviteljem i duhovnim ocem, već više od toga, smatrali su ga svojim herojem. A Vladika ih je sve voleo i sa njima održavao pravo čisto prijateljstvo [1].

Godine 1947. je uzdignut u čin arhimandrita i do 1951. bio je nastojatelj Uspenske parohije u Londonu, gde je naizmenično služio u istoj crkvi sa budućim mitropolitom Ruske pravoslavne crkve Antonijem (Blumom) (zajednice RPCZ i Moskovska patrijaršija su iznajmile jednu crkvu u kojoj su redom služili) [2]. Kad god je arhimandrit Vitalije dolazio u crkvu da vrši službu posle službe Moskovske Patrijaršije, crkva je ponovo osveštana kao posle skrnavljenja [3].

Kao nastojatelj londonske parohije, putovao je po celoj Engleskoj, organizovao parohije u Mančesteru, Prestonu i Bredfordu, a takođe je neke lokalne stanovnike preveo u pravoslavlje[4].

Episkopska služba[uredi | uredi izvor]

Dana 12. jula 1951. godine, u Uspenskom hramu u Londonu, hirotonisan je za episkopa Montevidea, vikara Eparhije Sao Paula. Osvećenje su izvršili episkop ženevski Leontije (Bartoševič) i briselski i zapadnoevropski Natanail (lavovski).

Stigavši u Brazil, nastanio se u predgrađu Sao Paula, gradu Vila Alpina. Tu je osnovao monaško bratstvo, otvorio štampariju i podigao malo sirotište za dečake koji su se školovali u bogoslužbenom krugu. Mnogo pažnje je posvećeno misionarskoj delatnosti kako među ruskim emigrantima, tako i među lokalnim stanovništvom. Episkop Vitalije i njegovi jeromonasi posećuju pravoslavne narode u najudaljenijim krajevima Brazila. Njihovim trudom osnovane su dve parohije u centru Brazila: u Gojaniji i u gradu Pedreira, predgrađu Sao Paula. Nije služio u svom titularnom gradu Montevideu [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. oktobar 2020).

Dana 26. februara 1954. godine postavljen je za episkopa Edmontona i Zapadne Kanade sa katedrom u Edmontonu, Alberta.

Aprila 1955. godine, zajedno sa svojom monaškom bratijom, odlazi na mesto svoje nove službe. Iste godine, 75 milja od grada, uredio je Uspenski skit za smeštaj bratije koja je sa njim stigla iz Brazila i za postavljanje štamparije[.

Dana 23. avgusta 1957. godine, istočno-kanadska i zapadno-kanadska eparhija RPCZ ponovo su ujedinjene u jednu eparhiju, na čijem je čelu bio episkop Vitalije. Istovremeno, za upravljanje parohijama Zapadne Kanade određen je vikarni Episkop edmontonski Sava (Saračević), čije je episkopsko osvećenje obavljeno 28. septembra 1958. godine.

U Montrealu je kupio i veličanstveno opremio veliku sabornu crkvu, nedaleko od koje se nalazi manastirsko podvorje i vladičanski konak. U podvorju je bila postavljena štamparija koja je proizvodila bogoslužbenu, veroučnu, crkveno-istorijsku literaturu i periodiku „Pravoslavni pregled“ [5].

Godine 1958. uzdignut je u čin arhiepiskopa sa titulom montrealskog i kanadskog, uvršten u Arhijerejski sinod RPCZ.

Na inicijativu Vitalija, u eparhiji su više puta održavani svestrani kongresi ruske omladine.

U svom izveštaju na Arhijerejskom saboru Zagranične Crkve 1967. godine, on je ekumenizam nazvao rasprostranjenom jeresi svog vremena, imajući veliki uticaj na opštu tačku gledišta Ruske Pravoslavne Zagranične Crkve po ovom pitanju.

Arhiepiskop VitalijE je od 1976. godine jedan od zamenika Prvojerarha RPCZ, mitropolita Filareta (Voznesenskog).

Mitropolit Vitalij je bio čest gost verskih emisija na ruskom servisu Radio Kanade, gde je govorio o značajnim praznicima, davao intervjue, gde je govorio o bogoslovskim, crkvenim, istorijskim pitanjima i objašnjavao zašto RPCZ nema kanonsko opštenje sa Moskovskom patrijaršijom [6].

Prvojerarh RPCZ[uredi | uredi izvor]

Posle upokojenja mitropolita Filareta (Voznesenskog) 1985. godine, januara 1986. godine, Arhiepiskop Vitalije je žrebom izabran na mesto Prvojerarha Ruske Zagranične Crkve sa titulom Mitropolita njujorškog i istočnoameričkog. Istovremeno je ostao i administrator kanadske eparhije.

Bio je pristalica otvaranja parohija RPCZ u Rusiji, o čemu je odluku doneo Arhijerejski Sabor 2/15. maja 1990. godine..

Značajne promene u životu RPC, izazvane padom komunističkog režima u SSSR-u, omogućile su da se započne dijalog između RPC i RPZC. I sama RPC je više puta pozivala na dijalog, ali je mitropolit Vitalij u više navrata tokom 1990-ih izjavljivao svoj negativan stav prema RPC i smatrao bilo kakve kontakte sa njom nemogućim.

U periodu primata mitropolita Vitalija kanonizovani su brojni svetitelji: Saborni hram prepodobnih optinskih staraca i monaha Pajsija Veličkovskog (1990), Sveti Jovan Šangajski i San Franciski, Inokentije Moskovski i Nikolaj Japanski (1994), Sveti Jona Hankuski (1996), mučenik jerej Maksim Gorlicki (1998), sveti Filaret Moskovski, Ignjatije Kavkaski, Teofan Zatvornik, blaženi Teofil Kijevski (2000).

Mitropolit Vitalije je 1998. godine pao, slomio desnu ruku i nakon toga zapravo nije mogao u potpunosti da vrši arhijerejsku službu, a dugo vremena nije mogao ni da se krsti. Bolest i telesna nemoć mitropolita Vitalija postali su jedan od razloga njegovog penzionisanja posle nekoliko godina.

Arhijerejski Sabor RPC, kojim je predsedavao mitropolit Vitalije, 26. oktobra 2000. godine pozdravio je u svojoj poslanici neke odluke Arhijerejskog svečanog sabora RPC 13-16. avgusta 2000. godine, uključujući i kanonizaciju novomučenika i sv. donošenje „Osnova društvenog koncepta RPC“. U Poruci se posebno kaže: „Ohrabreni smo usvajanjem novog društvenog koncepta od strane ovog saveta, koji suštinski poništava „Deklaraciju“ mitropolita Sergija iz 1927. Odlukom Sabora Arhijerejskog Sinoda RPCZ stvorena je komisija o pitanjima jedinstva Ruske Crkve.

Na istom Arhijerejskom saboru usvojen je „Apel Ruske pravoslavne zagranične crkve starovercima“ u kome je izraženo žaljenje zbog surovosti koje su u svoje vreme nanete pristalicama „starog obreda“ i upućen je poziv da isceli ova žalosna podela.

Mitropolit Vitalije je 4. decembra 2000. godine prosledio poruku u kojoj je izjavio da se ne slaže sa mnogim odlukama Sabora. U poruci se kaže da „Ruska pravoslavna zagranična crkva, koja je sačuvala svoju duhovnu slobodu svih ovih 80 godina, nikada neće pristati na uniju sa Moskovskom patrijaršijom“. Uprkos ovom pismu, 8. februara 2001. godine, Arhijerejski Sinod RPCZ, kojim je predsedavao mitropolit Vitalije, dao je potvrdu o „unutrašnjem jedinstvu“ svih članova Sinoda.

Nakon proglašenja 5. maja 2001. godine „Apela klirika zapadnoevropske eparhije RPCZ“, koji je sadržao poziv da se „protivimo novom kursu u našoj Crkvi“, mitropolit Vitalije je ponovo promenio stav: 22. juna 2001. g. 2001, potpisao je „Okružnu poslanicu” sa izjavom da „Osnove društvenog koncepta RPCZ” ne mogu da ponište „izdajničku deklaraciju iz 1927. godine”, u poruci je poricao duhovni preporod koji se odvija u Rusiji i istakao stvaranje komisija o pitanjima jedinstva Ruske Crkve kao pogrešna.

Zamenik sekretara Arhijerejskog Sinoda, episkop Gavrilo (Čemodakov) je 26. juna 2001. godine na zvaničnoj sinodskoj internet stranici postavio „Saopštenje Kancelarije Arhijerejskog Sinoda“ u kojem se navodi da „Okružnu poslanicu“ nije napisao mitropolit Vitalije.

Episkop Varnava je 6. jula 2001. godine napisao „Saopštenje” u kome je insistirao da je mitropolit Vitalij autor „Okružne poruke” koja je podeljena u njegovo ime i ispričao je o istoriji pojave ovog dokumenta, gde je zapravo priznao da je Mitropolit Vitalij je bio samo jedan od koautora dokumenta: po rečima vladike Varnave, „grupa vernih duhovnika“ — episkop Varnava (Prokofjev), arhimandrit Sergije (Kinđakov), protojerej Sergej Petrov, jerej Nikita Orlov, protođakon German Ivanov-trinaesti. — „bio je lično pozvan od Episkopa Mitropolita da razgovara o katastrofalnoj situaciji, u kojoj je pala Zagranična Crkva posle Oktobarskog Arhijerejskog Sabora. <...> Sastanak je održan u Mensonvilu i trajao je tri dana. Pored razmene za stolom, održano je pet radnih sesija od po dva sata. Mitropolit je do početka rada izneo nacrt, koji je pažljivo razmatran, modifikovan, dopunjen, posebno od samog Mitropolita“[7].

Penzionisanje[uredi | uredi izvor]

Na sastanku Arhijerejskog sinoda RPCZ koji je otvoren 10. jula 2001. „Okružna poslanica“ je ocenjena kao pogrešna, nakon čega je mitropolit Vitalije pristao da se povuče. Dana 13. jula, odlukom Sinoda, određeno je da do održavanja vanrednog Arhijerejskog Sabora privremeno rukovodstvo RPCZ bude povereno arhiepiskopu Lavru (Škurli).

Prema rečima episkopa Agafangela, učesnika Arhijerejskog Sabora, mitropolit Vitalije je na samom početku sastanaka uručio episkopima papir koji je on potpisao, u kome je stajalo da pošto pouzdano zna da će ovaj Sabor doneti odluku da se ujedini sa Moskovskom patrijaršijom takav sabor ne priznaje. Usmeno je dodao da zna da su episkopi Lavr i Alipi se sastali sa patrijarhom Aleksijem II i dogovorio se o svemu, nakon čega se povukao u svoje odaje u zgradi Sinoda Dana 23. oktobra, na dan otvaranja Saborne crkve, komisija od 3 episkopa otišla je kod mitropolita Vitalija. Posle dugih uveravanja da se niko neće ujediniti sa RPC, delegacija je dobila saglasnost mitropolita Vitalija da učestvuje na Saboru. Istog dana mitropolit Vitalije je napisao izjavu o svom penzionisanju i o svom pristanku na izbor novog Prvojerarha RPZC.

On je 24. oktobra, na dan izbora, izbornoj komisiji dao zapečaćenu kovertu sa svojim glasačkim listićem i izrazio želju da prisustvuje utvrđivanju rezultata glasanja. Uže okruženje mitropolita Vitalija pokušalo je da ga spreči da učestvuje u prebrojavanju glasova. 5 minuta pre početka procedure utvrđivanja rezultata glasanja, javio se lični sekretar Mitropolita Ljudmila Rosnjanskaja i rekla da mitropolit neće doći. Istog dana, na sastanku Saveta, Ljudmila Rosnjanskaja, koja je takođe služila kao medicinska sestra, razrešena je dužnosti. Mitropolit Vitalije je učestvovao na večernjoj sednici Sabora, predsedavajući, čestitao je Arhiepiskopu Lavru (Škurlu) izbor na mesto Prvojerarha RPCZ. Predviđeno je njegovo učešće na proslavi novoizabranog mitropolita, zakazanoj za 28. oktobar [8].

Sledećeg dana, 25. oktobra, L. D. Rosnjanskaja je stigla na Sinod sa nekoliko svojih pristalica, u pratnji policajaca. Rosnjanskaja je rekla policiji da je mitropolit Vitalije u pritvoru, a možda čak i bez svesti. Policija je, nakon razgovora sa mitropolitom Vitalijem, saopštila da je „on u dobrom stanju i da nije bio podvrgnut bilo kakvoj prinudi“. Obavestili su mitropolita Vitalija da njegov sekretar stoji napolju i da želi da ga vidi. „Mitropolit je, uplašen pojavom policije, želeo da vidi Ljudmilu Rosnjansku. Pokušaji episkopa da ga ubede da to ne čini bili su bezuspešni“. Mitropolit je izjavio da je slobodan čovek, da je u miru i da je želeo da upozna L. D. Rosnjansku. Izašavši na ulicu i saznavši od Rosnjanske da je otpuštena, mitropolit je objavio da napušta Sinod.

Mitropolit Vitalij je odveden iz zgrade Sinoda. U noći 26. oktobra. Odveden je u Muški manastir Preobraženja Gospodnjeg u Mansonvilu. Dana 27. oktobra, u ime Vitalija, puštena je „Vanredna deklaracija“ u kojoj je pisalo da mitropolit Vitalij povlači svoj potpis „o svom dobrovoljnom penzionisanju i prenosu mojih ovlašćenja na arhiepiskopa Lavra“.

Na zahtev Sinoda, gde se pretpostavljalo da ostarelim jerarhom manipuliše njegova pratnja, naloženo je psihološko ispitivanje; tri dana nakon objavljivanja „Vanredne deklaracije“, uveče 1. novembra 2001. godine, mitropolit Vitalij je, po sudskom nalogu izdatom na zahtev njujorškog Sinoda, izveden iz skita Svetog Preobraženja Gospodnjeg u g. grad Mensonvil na psihijatrijski pregled. Psihološko ispitivanje je obavljeno bez saglasnosti samog mitropolita Vitalija, što je dalo osnova njegovim pristalicama da govore o početku progona „zakonitog Prvojerarha RPCZ“, koji je želeo da bude veran „tradicionalnom stavu RPCZ“. " Prema rečima psihijatra bolnice u Šerbruku (Kanada), gospođe Ketrin Alari, „nema ograničenja za nastavak njegovog sadašnjeg zanimanja ili profesije“

Dana 22. novembra 2001. episkopi njujorškog sinoda su pokušali da odvedu mitropolita Vitalija iz skita Svetog Preobraženja, ali je ove akcije suzbila žandarmerija pokrajine Kvebek. O tome je kasnije svedočio arhiepiskop Vitalija u dokumentu overenom kod kanadskog notara Mari Gagne[9].

RPZC(V)[uredi | uredi izvor]

Oni koji su napustili RPCZ su naknadno negirali da je mitropolit Vitalije otišao u penziju. Prema njihovim rečima, događaji su se odvijali ovako: prvo, molbu za penzionisanje razradio je bezglavi Sinod i potpisao retroaktivno — kršenje pravila 20. Uredbe o RPCZ[24], a drugo, Sabor je sazvan od Sinoda bez učešća predsedavajućeg — Episkopa Vitalija, kao i zaobilazeći ukaz od 24. novembra. /7. decembra 2000. godine. Saborna crkva, u kojoj je prihvaćena ostavka mitropolita Vitalija i izabran novi prvojerarh, mitropolit Lavr, ne može se, po mišljenju onih koji su zapali u raskol, smatrati nastalim zbog kršenja pravila 13. Pravilnika o RPCZ[10], a takođe i imajući u vidu „Izjavu Prvojerarha RPCZ mitropolita Vitalija“ od 18. oktobra 2001. godine, u kojoj se navodi da „predstojeći Arhijerejski sabor, koji će se otvoriti 23. oktobra 2001, ne može se nazvati drugačije nego susretom neodgovornih“.

Ne priznajući izbor Lavra i odluke sabora, mitropolit Vitalije je 1. novembra 2001. godine u Spasopreobraženskom skitu u Mensonvilu, uz podršku episkopa Varnave (Prokofjeva), jedinog episkopa koji nije potpisao poslanicu kojom se odobrava odlukom Arhijerejskog jubilarnog sabora Ruske pravoslavne crkve hirotonisan je episkop Sergije (Kinđakov). Episkop Aleksandar Mileant je kasnije tvrdio da je „osvećenje obavljeno u prisustvu mitropolita Vitalija koji je stajao u blizini u mantiji (i nesposoban da služi zbog senilne nemoći) (koji je po sopstvenoj želji u miru)“[11]. Publicista Vladimir Mos je pisao da je mitropolit Vitalij „tamo bio prisutan bez odgovarajuće odežde, obučen samo u mantiju (što se vidi na fotografijama sa osvećenja: episkop Varnava i episkop Sergije stoje u punom arhijerejskom odeždi, a mitropolit Vitalij u mantiji ), dok se ni liturgija, ni hirotonija ne mogu vršiti u mantiji“ [12].

Tokom novembra 2001. hirotonisana su tri nova episkopa. Pod jurisdikciju mitropolita Vitalija došao je deo parohija RPCZ koje odbijaju približavanje Moskovskoj Patrijaršiji.

Novoformirana nekanonska jurisdikcija nazvana je „Ruska pravoslavna crkva u egzilu“, ali je naziv ubrzo promenjen u „Ruska pravoslavna crkva van Rusije“. Da bi se ova crkvena grupa razlikovala od RPCZ mitropolita Lavra, počeo je da se koristi naziv RPCZ(V).

Od samog početka pojavile su se sumnje da je sam mitropolit Vitalije sastavio dokumente koji su izašli sa njegovim potpisom: na zvaničnom sajtu kanonske RPCZ je zabeleženo: „Nakon što je Vitalije završio u Mansonvilu, niko od episkopa nije mogao lako da se sastane sa njim, da razgovara sa njim bez spoljnih svedoka, a nijedan dokument sa potpisom mitropolita Vitalija nije dobijen pod uslovima koji su isključivali zloupotrebe. Ne zna se ni da li je episkop Vitalije upoznat sa postojanjem dokumenata koji su izašli pod njegovim potpisom iz Mansonvila”. Jevgenij Sokolov, službenik ruskog izdanja Radio Kanade, koji se pridružio ROCOR(V) 2001. godine, primetio je: „Nažalost, Vladika je verovao onim ljudima u odeždi koji su ga trenutno okruživali i potpisao dokumente kada je bio uveren da je potrebno da se uradi. Ponekad je čak pisao po diktatu. Imajte na umu, štaviše, da ono što je Vladika sam napisao ima sasvim drugačiji jezik od dokumenata koji su ga pozivali da potpiše”[13].

U novembru 2004. godine, na Arhijerejskom Saboru RPCZ(V), odlučeno je „za višegodišnje rukovodstvo Ruske Pravoslavne Zagranične Crkve i više od pedeset godina službe u činu episkopa, da se odaju počast Njegovom Visokopreosveštenstvu Mitropolitu Vitalija sa titulom 'blaženi'”.

Dana 26. jula 2006. „Zamenik Prvojerarha RPCZ(V), Arhiepiskop losanđeleski i Južnoamerički” Antonije (Orlov) je poslao poruku arhijerejima RPCZ(V) u kojoj je pozvao arhijereje RPCZ(V) da dođe u Spasopreobraženski skit u Mensonvilu, kako bi oslobodio „duhovnog stradanja“ mitropolita Vitalija iz ruku „nasilnog naroda“ na čelu sa ličnim sekretarom Prvojerarha Ljudmilom Rosnjanskom. Kao optužbu ovog drugog izneo je falsifikovanje ukaza u ime mitropolita i zloupotrebu „njegove nemoći“. Primer slabosti bio je dijalog, koji jasno daje do znanja da 96-godišnji Mitropolit ne prepoznaje ni hleb. Pored toga, u poruci je pisalo da je mitropolit Vitalij prestao da ide na bogosluženja, na koje je ranije dolazio skoro svakodnevno, što dovodi do njegove „duhovne iscrpljenosti“.

Preminuo 25.09.2006. Smrt je usledila oko 10:45 ujutru u bolnici u kanadskom gradu Magog[14].. Istog dana, Prvojerarh Ruske Zagranične Crkve mitropolit Lavr je pozvao na pomen svog prethodnika: „Vladika mitropolit Vitalij, koji počiva, na našu veliku žalost, ne može se reći svojom voljom, ali se zbog svoje pratnje udaljio od nas. Ali, uprkos tome, mi smo ga u našim hramovima spomenuli kao bolesnog. I sada, kada su njegovoj duši potrebne molitve, prizivamo naše pastire i stado da se pomolimo za pokoj duše njegove“[15].

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Dokumentы Arhiereйskogo Sobora RPCZ 2001 goda”. hristov.narod.ru. Pristupljeno 2022-04-13. 
  2. ^ „Russkaя Pravoslavnaя Cerkovь Zagraniceй - Oficialьnaя Stranica”. synod.com. Pristupljeno 2022-04-13. 
  3. ^ „POZICIЯ RUSSKOЙ ZARUBEŽNOЙ CERKVIPOVOPROSUOBLAGODATNOSTI MOSKOVSKOЙ PATRIARHIIPRIMITROPOLITE FILARETE (VOZNESENSKOM)”. periodical.pstgu.ru. Pristupljeno 2022-04-13. 
  4. ^ „Russian Inok”. www.russian-inok.org. Pristupljeno 2022-04-13. 
  5. ^ „Pravoslavnoe Obozrenie”. www.rusorthodox.com. Arhivirano iz originala 26. 02. 2009. g. Pristupljeno 2022-04-13. 
  6. ^ „Cerkovnыe Vedomosti: Duhovnoe nasledie Katakombnoй Cerkvi i Russkoй Pravoslavnoй Cerkvi Zagraniceй - ZAPADNOE RELIGIOZNOE VEЩANIE NA SSSR. Doklad na Meždunarodnoй naučnoй konferencii "Cerkovnoe podpolьe v SSSR". Černigov, 19 noяbrя 2011 g.”. catacomb.org.ua. Pristupljeno 2022-04-13. 
  7. ^ „Loading...”. www.russia-talk.com. Pristupljeno 2022-04-13. 
  8. ^ „Konec krasnogo sna - Pravaя.ru - Radikalьnaя ortodoksiя”. www.pravaya.ru. Arhivirano iz originala 16. 04. 2022. g. Pristupljeno 2022-04-13. 
  9. ^ „Glava pяtaя. POSLEDNIЙ SOBOR "OBЩEЙ" RPCZ — Arhiv — Bratstvo Revniteleй Pravoslaviя”. pravbrat.ru. Arhivirano iz originala 30. 04. 2013. g. Pristupljeno 2022-04-13. 
  10. ^ „Russkiй Pravoslavnый - Duhovnaя biblioteka, Sovremennostь, Fotografii, Video i Audio arhiv i novosti. Russkaя Pravoslavnaя Cerkovь Zagraniceй - RPCZ”. www.rusorthodox.com. Arhivirano iz originala 03. 12. 2008. g. Pristupljeno 2022-04-13. 
  11. ^ „Bishop”. www.fatheralexander.org. Pristupljeno 2022-04-13. 
  12. ^ „ISTORIЯ PADENIЯ RPCZ, 2000-2007”. www.fr-victor.ru. Arhivirano iz originala 29. 12. 2018. g. Pristupljeno 2022-04-13. 
  13. ^ „Russkaя Pravoslavnaя Cerkovь Zagraniceй - Oficialьnaя Stranica”. synod.com. Pristupljeno 2022-04-13. 
  14. ^ „Russkaя liniя / Novosti: Skončalsя mitropolit Vitaliй (Ustinov)”. rusk.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2022-04-13. 
  15. ^ „Zaяvlenie pervoierarha Russkoй Zarubežnoй Cerkvi vыsokopreosvящenneйšego Mitropolita Lavra v svяzi s končinoй mitropolita Vitaliя (Ustinova) / Oficialьnыe dokumentы / Patriarhiя.ru”. Patriarhiя.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2022-04-13. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Виталије_(Устинов)&oldid=26842140”