Generacija 1914.

Hose Ortega i Gaset

Generacija 1914. (šp. Generación de 1914) je izraz kojim se u španskoj istoriografiji označava grupa španskih pisaca, umetnika i intelektualaca koja se pojavila između generacije 1898. i generacije 1927. Termin je skovao Lorenzo Luzurijaga, pedagog i član Lige za političko obrazovanje, u jednom članku iz 1947. godine u kom je napravio prikaz Sabranih dela španskog filozofa Hosea Ortege i Gaseta. Izabrao je tu godinu jer se u njoj pojavila prva značajna knjiga Ortege i Gaseta (Kihotova razmišljanja) koji se, iste te godine, potvrdio kao intelektualac u velikoj meri prisutan u javnosti zahvaljujući svom predavanju o Staroj i novoj politici. Neporeciv prestiž filozofa je učinio da generacija bude poznata i kao Ortegina generacija.

Pripadali su joj oni rođeni oko 1880. godine koji su svoje delovanje započeli u 20. veku, a zrelost dostigli u godinama oko 1914. U nju se ubrajaju, pored filozofa Hosea Ortege i Gaseta, književnici Gabrijel Miro i Ramon Perez de Ajala, kompozitor Gustavo Pitaluga, pisac i političar Manuel Azanja i naučnik Gregorio Maranjon; i – različitih estetskih stavova, ali u određenim tačkama uporedivi – pesnik Huan Ramon Himenez i neuhvatljivi avangardista Ramon Gomez de la Serna. Budući da su se pojavili u isto vreme kad i pokret koji je katalonski pisac i intelektualac Euheni d'Ors nazvao novesentizam (kat. noucentisme), poznati su i kao novesentisti. Za većinu njih je karakteristično to što su za glavno sredstvo izražavanja i komunikacije izabrali esej i novinski članak.

Najznačajniji događaj u 1914. godini, izbijanje Prvog svetskog rata, bio je od posebnog značaja za ovu generaciju uprkos tome što ih nije obeležio na tako odlučan način kao njihove vršnjake iz zemalja koje su učestvovale u borbama i koji obično ne nose naziv generacija 1914, nego neki drugi kao što je izgubljena generacija (engl. lost generation) ili generacija u plamenu (franc. generation du feu). Neutralnost Španije u ovom konfliktu povukla je za sobom socijalne, političke i ekonomske posledice (kriza iz 1917), a na intelektualnom planu je izazvala podelu između zagovornika Centralnih sila (germanofili) i Saveznika (frankofili i anglofili). Ova debata se nastavila na prethodnu polemiku o potrebi hispanizacije Evrope ili evropeizacije Španije (šp. españolizar Europa o europeizar España) koja se vodila između Migela de Unamuna i Hosea Ortege i Gaseta i koja je poznata po Unamunovom uzviku Neka oni izmisle! (šp. ¡Que inventen ellos!), a kojim se htelo reći da Španci treba samo da koriste naučna dostignuća Evrope – ne i da sami dolaze do njih.

Karakteristike

• Racionalizam i sistematizacija. Za razliku od generacije 1898. koja je bila samouka i anarhična i pod uticajem iracionalističkih i vitalističkih filozofskih pravaca, pripadnici generacije 1914. su se odlikovali čvrstim formalnim obrazovanjem i sistemetskim izlaganjem svojih predloga.
• Za razliku od ruralizma generacije 1898 – koja je u „krajolicima i krajevima“ (šp. paisaje y paisanaje), pre svega Kastilje, videla suštinu „španskog“ (šp. lo español) – pažnja se usmerava na grad i urbane vrednosti („civilne i civilizacijske“; šp. civiles y civilizadores).
• Evropeizam i koncept Španije. Privlači ih evropska kultura i analiziraju probleme Španije iz te nove perspektive. Njihov predlog se sastoji u tome da se zemlja intelektualno modernizuje. Sa te tačke gledišta, njihov doprinos čuvenoj debati o Suštini Španije (šp. Ser de España) je drugačiji od onog generacije 1898, mada nije bilo zajedničkog generacijskog stava; čak ni među onima koji su bili deo Grupe u službi Republike (Maranjon, Perez de Ajala i Ortega i Gaset).
• Reformatorski aktivizam i potraga za moći. Uključivanje u aktivni i oficijelni život kako bi se iskoristila resursi moći u transformaciji zemlje. Smatraju da njihov predlog reforme ne može da se ograniči na to da bude izložen verbalno, već mora da se realizuje sa pozicija moći. Iz tog razloga aktivno učestvuju u političkom i društvenom životu Španije.
• Intelektualizam. Odbacivanje sentimentalizma i lične egzaltacije dovodi ih do racionalne analize umetnosti, uključujući i poeziju.
• Esteticizam i dehumanizacija umetnosti (izraz koji je Ortega i Gaset upotrebio kao naslov jednog od svojih eseja iz 1925). Ta dehumanizovana umetnost (to je za Ortegu i Gaseta moderna umetnost) ne odnosi se, precizno govoreći, na početak veka, već na međuratnu avangardu međuratnog perioda. Zalažu se za čistu umetnost ili umetnost radi umetnosti koja u književnosti proizvodi takozvanu čistu poeziju. To da je jedini cilj umetnosti estetsko zadovoljstvo nije nova ideja, ona se može naći već u parnasizmu 19. veka.
• Klasicizam. Ponovo se nameću klasični modeli (grčki i rimski), a uravnoteženost postaje dominantan estetski faktor.
• Formalizam (preokupacija formom). Glavni cilj njegove estetike je dobro sačinjeno delo. Ta težnja vodi maksimalnom pročišćenju jezika, usavršavanju formi i umetnosti za manjinu.
• Elitizam, posledica prethodnog.
• Koncept estetske, intelektualne i socijalne avangarde: promena mora da dođe „odozgo“ (šp. desde arriba), da mora da je sprovede manjina – pesnik Huan Ramon Himenez je u čuvenoj posveti svoje delo namenio manjini, uvek (šp. а la minoría, siempre) – što opravdava opredeljenje za „tešku“ književnost, namenjenu manjini, elitističku, zatvorenu u sebe (onu koja pravi razliku između života i književnosti, koja odvaja umetnika od stvarnosti, zatvarajući ga u kulu od slonovače; sam Huan Ramon je nastojao da se oslobodi svakog spoljašnjeg uticaja, uključujući i sezornog, fizički se zatvarajući radi stvaranja); ali taj koncept proizvodi i drugo opredeljenje: ono koje se odnosi na to da te promene treba da dovedu do transformacije senzibiliteta većine, poboljšanja percepcije masa i njihovog lakšeg pristupa kulturi i nauci. Odnos sa masama je stoga održavao tešku dijalektiku, prisutnu u Orteginom delu Pobuna masa (šp. La rebelión de las masas). Čuven je njegov uzvik „Nije to, nije to!“ (šp. ¡No es esto, no es esto!), izrečen usled neslaganja njegovih prosvetiteljskih projekata sa realnošću Republike. Ideje nisu bili potpuno nove i poticale su od krausisma i Slobodne institucije za obrazovanje; takođe se nisu ograničavale na novesentizam ili generaciju 1914. Njih su, u stvari, sproveli u delo mladići iz narednih generacija (generacija 1927, u kontekstu Druge španske republike, sa Pedagoškim misijama i La Barakom; generacija 1936, u kontekstu Španskog građanskog rata i istovremene socijalne revolucije). Posleratna socijalna poezija obrnula je moto Huana Ramona Himeneza i svoje delo posvetila ogromnoj većini (šp. a la inmensa mayoría; Blas de Otero, 1955). Ako je modernizam proživljavao, pre svega, ideološku krizu, ljudi iz generacije 1914. će proživeti društveno-političku krizu.

Pripadnici

Deo generacije 1914. su bili esejisti Hose Ortega i Gaset, Euheni d'Ors, Manuel Azanja, Gregorio Maranjon, Gustavo Pitaluga, Salvador de Madarijaga, Kladuio Sančez Albornoz, Ameriko Kastro, Manuel Garsija Morente, Rafael Kansinos Asens, Ramon de Bastera, Korpus Barga i Pablo de Askarate; romanopisci Gabrijel Miro, Ramon Perez de Ajala, Benhamin Harnes, Venseslao Fernandez Florez i Feliks Urabajen; dramaturg Hasinto Grau; poesnici Huan Ramon Himenez i Žosep Karner; i svestrani Ramon Gomez de la Serna.

Prisutan je značajan broj žena u generaciji, koja je računala na one koje su među prvima stekle univerzitetsko obrazovanje, kao što su Marija Gojri (u senci svog muža Ramona Himeneza Pidala), Zenobija Kamprubi (slične sudbine, pored svog muža Huana Ramona Himeneza), pedagoškinja Marija de Maecu ili feministkinje Klara Kampoamor i Viktorija Kent. Ostale su se isticale kao Ortegine učenice, posebno Marija Zambrano; mada je sam Ortega i Gaset za jednu ženu iz prethodne generacije, Matilde Padron, rekao da je najinteligentija žena koju sam upoznao.

Uključivanje mnogi autora u jednu ili drugu generaciju nije tako laka. Neki, poput Hosea Bergamina, su po godinama bliži generaciji 27, ali se ponekad ubrajaju u generaciju esejista; dok drugi, poput Leona Felipea, iako su po godina bliži generaciji 14, ponekad se ubrajaju u generaciju pesnika.

Likovni umetnici

Dok se novesentizam, onako kako ga je definisao D'Ors, otvoreno manifestuje u likovnim umetnostima (pod imenom mediteranizam), generacija 1914. ne definiše konkretan identitet, koji ne ide dalje od uopštenog pojma avangardizma ili izvesnog eklekticizma, grupe umetnika koji se pojavljuju na izložbi Društva iberijskih umetnika 1925. Iako bi, po godinama, u ovu generaciju trebalo uključiti i Pabla Pikasa (rođen 1881), njegov umetnički put pravazilazi svako svrstavanje. Umetničkom scenom prvih decenija XX veka vladali su slikari iz prethodnog veka (Ramon Kasas, Anglada Kamarasa, Hoakin Sorolja i Ignasio Zuloaga); savremenici književnika iz generacije 1914. bili su slikari Huan Gris, Danijel Vaskez Dijaz i Hose Gutijerez Solana (nekoliko godina stariji, manje avangardni, ali u to doba mnogo uspešniji, Hulio Romero de Tores i Žosep Marija Sert) i vajari Žosep Klara, Hulio Gonzalez i Pablo Gargaljo. Umetnici svetskog ranga pripadaće sledećoj generaciji koja je već pod uticajem nadrealizma (Salvador Dali, Žoan Miro).

Literatura

• Menéndez Alzamora, Manuel (2006). La Generación del 14. Una aventura intelectual. Siglo XXI Editores. str. 509. ISBN 978-84-323-1243-4. 
• VV.AA (2002). La generación del 14 entre el novecentismo y la vanguardia (1906-1926). Fundación Cultural Mapfre Vida. str. 365. ISBN 978-84-89455-56-6. 

Spoljašnje veze

• Generacija 1914. i umetnost, u Artehistoria.
• Filozofski domet generacije 1914: špansko okruženje, u Mundofilosofia.
• Edukativna prezentacija.
• Edukativna shema.
• Gugl knjige:

• Manuel Menendez Alzamora, Generacija 1914: intelektualna avantura, Siglo XXI, 2006.
• Jara Sonseka Mas, Generacija 1914. između novesentizma yi avangarde, 1906-1926, Mapfre, 2002.
• Ana Marija R. Fernandez Munjoz, Generacija 1914. i njena književnost, Biblosur, 2008.
• Adolfo Sotelo Ameriko Kastro i generacija 1914.