Pređi na sadržaj

Dekozacikacija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Dekozacikacija ili dekozačenje (rus. Raskazačivanie) je bila boljševička politika sistematske represije protiv kozaka Ruskog carstva, posebno Dona i Kubana, između 1919. Kozačka elita, primoravajući sve druge kozake da se povinuju i eliminišući kozačku posebnost.[1] Kampanja je počela u martu 1919. kao odgovor na rastuću kozačku pobunu.[1] Prema Nikolasu Vertu, jednom od autora Crne knjige komunizma, sovjetski lideri su odlučili da „eliminišu, istrebe i deportuju stanovništvo čitavih teritorija“, koju su nazvali „sovjetska Vandeja“.[2] Dekozačenje se ponekad opisuje kao genocid nad Kozacima,[3][4][5][6] iako je ovo gledište sporno,[7] s tim da neki istoričari tvrde da je ova oznaka preterivanje.[8] Naučnik Piter Holkvist je proces opisao kao deo „nemilosrdnog“ i „radikalnog pokušaja da se eliminišu nepoželjne društvene grupe“ koji je pokazao „posvećenost društvenom inženjeringu “ sovjetskog režima.[9][8] Tokom ovog perioda, politika je pretrpela značajne modifikacije, što je rezultiralo „normalizacijom“ Kozaka kao sastavnog dela sovjetskog društva.[8]

Pozadina

[uredi | uredi izvor]

Kozaci su istovremeno bili i etnička pripadnost i grupa posebnih društvenih imanja u Ruskom carstvu od 16. do početka 20. veka. Zbog svoje vojne tradicije, kozačke snage su igrale važnu ulogu u ruskim ratovima od 17. do 20. veka, kao što su Krimski rat (1853−1856), Napoleonovi ratovi, različiti rusko-turski ratovi i Prvi svetski rat 1914. 1918. Krajem 19. i početkom 20. veka, carski režim je rasporedio kozačke odrede da obavljaju policijsku službu i da suzbijaju revolucionarne pokrete, posebno 1905–1907.[10]

Posle Oktobarske revolucije 1917. izbio je sukob između novog boljševičkog komunističkog režima u Rusiji i mnogih kozaka. Na teritoriji Dona, ataman donskih kozaka, Aleksej Kaledin, izjavio je da će pružiti punu podršku, u bliskom savezu sa vladama drugih kozačkih vojski snagama Kerenskog.[traži se izvor] Uspostavljajući veze sa ukrajinskom Centralnom Radom i sa domaćinima Kubanom, Terekom i Orenburgom, Kaledin je nastojao da zbaci sovjetski režim u Rusiji. Dana 15. novembra 1917. generali Kornilov, Aleksejev i Denjikin počeli su da organizuju snage koje će postati Dobrovoljačka armija u kozačkoj kulturnoj prestonici Novočerkasku. Uvodeći vanredno stanje, Kaledin se preselio krajem novembra. Petnaestog decembra, posle sedmodnevne bitke, njegove snage su zauzele Rostov . Međutim, 25. februara boljševičke trupe su zauzele Rostov i Novočerkask. Ostaci belih kozaka prebegli su u Salske stepe.[11]

Nakon što je carska nemačka vojska upala i zauzela Rostov 8. maja 1918, u Donskoj guberniji je formirana vlada na čelu sa atamanom Krasnovim. U julu 1918. godine belokozačke snage atamana Krasnova pokrenule su svoju prvu invaziju na Caricin (današnji Volgograd). Sovjetske snage su izvršile kontranapad i proterale Bele kozake do 7. septembra. Krasnovljeve snage su 22. septembra pokrenule drugu invaziju na Caricin, ali su do 25. oktobra sovjetske trupe odbacile Krasnovljeve snage iza Dona. Krasnov je 1. januara 1919. pokrenuo treću invaziju na Caricin. Sovjetske snage su odbile invaziju i primorale Krasnovljeve snage da se povuku iz Caricina sredinom februara 1919.[12]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Politika je uspostavljena tajnom rezolucijom boljševičke partije od 24. januara 1919., koja je naložila lokalnim ograncima da „sprovode masovni teror nad bogatim Kozacima, istrebljujući ih sve; sprovode nemilosrdni masovni teror protiv svih i svih Kozaka koji su učestvovali u na bilo koji način, direktno ili indirektno, u borbi protiv sovjetske vlasti“. Južni front je 7. februara izdao sopstvena uputstva o tome kako će se rezolucija primeniti: „Glavna dužnost izvršnih odbora stanica i hutora je da neutrališe kozaštvo nemilosrdnim istrebljenjem njegove elite. Okružni i stanički atamani podležu bezuslovnoj eliminaciji, [ali] atamani Hutor treba da budu podvrgnuti pogubljenju samo u onim slučajevima kada se može dokazati da su aktivno podržavali politiku Krasnova (organizovali pacifikaciju, sproveli mobilizaciju, odbili da pruže utočište revolucionarnim kozacima ili crvenoarmejcima).“[13]

Samo sredinom marta 1919, snage Čeke pogubili su više od 8.000 Kozaka. U svakoj stanici revolucionarni sudovi su donosili kratke presude u roku od nekoliko minuta, a čitavi spiskovi ljudi su osuđeni na streljanje zbog „ kontrarevolucionarnog ponašanja“.

Sovjeti su od regiona Dona zahtevali da daju doprinos za žito jednak ukupnoj godišnjoj proizvodnji tog područja. Skoro svi kozaci su se pridružili Zelenoj armiji ili drugim pobunjeničkim snagama. Zajedno sa trupama barona Vrangela, proterali su Crvenu armiju iz regiona avgusta 1920. godine. Nakon što je Crvena armija ponovo zauzela Krim, Kozaci su ponovo postali žrtve Crvenog terora. Posebne komisije zadužene za dekozačenje osudile su na smrt više od 6.000 ljudi samo u oktobru 1920. godine. Porodice i često komšije osumnjičenih pobunjenika uzimani su kao taoci.

Pjatigorska Čeka organizovala je „dan crvenog terora“ da bi u jednom danu pogubila 300 ljudi. Naredili su lokalnim organizacijama Komunističke partije da sastave spiskove za pogubljenje. Prema rečima jednog od čekista, „ovaj prilično nezadovoljavajući metod doveo je do velikog privatnog obračuna starih računa... U Kislovodsku, u nedostatku bolje ideje, odlučeno je da se ubiju ljudi koji su bili u bolnici." Mnogi kozački gradovi su spaljeni do temelja, a svi preživeli su deportovani po naređenju Serga Ordžonikidzea, koji je bio šef Revolucionarnog komiteta Severnog Kavkaza.

Kritika

[uredi | uredi izvor]

Deportacije i istrebljenja neki naučnici smatraju genocidom,[3][4][5][6] iako je ovo gledište sporno.[8][7] Prema Piteru Holkvistu, bilo bi preterano tvrditi da je dekozačenje predstavljalo „kozački genocid“.[8]

Iako je pre 1917. bilo više od milion Kozaka, danas se vrlo malo ljudi smatra kozacima. Šejn O'Rurk navodi da je dekozakizacija „bilo jedan od glavnih faktora koji je doveo do nestanka Kozaka kao nacije”.[14] Aleksandar Nikolajevič Jakovljev, predsednik Predsedničkog komiteta za rehabilitaciju žrtava političke represije, napominje da su „ubijene stotine hiljada kozaka“.[15] Robert Gelateli tvrdi da „najpouzdanije procene pokazuju da je između 300.000 i 500.000 ubijeno ili deportovano u periodu 1919–20” od ranijih približno tri miliona stanovnika.

Prema Lukašu Adamskom i Bartlomiju Gajošu, broj ljudi koji su stradali tokom dekozaštva je u velikoj meri sporan, navodeći da se broj poginulih kreće od „nekoliko hiljada do neverovatnih tvrdnji o stotinama hiljada“.[7]

Piter Holkvist navodi da je ukupan broj pogubljenja teško utvrditi; u nekim regionima, stotine su pogubljene, dok je tribunal bio veoma aktivan u Khoperu, sa ukupno 226 pogubljenja za mesec dana. Tsimlianskaia tribunal je nadgledao pogubljenje preko 700 ljudi. Tribunal u Kotelnikovu je početkom maja pogubio 117 i skoro 1.000 ukupno. Drugi nisu bili tako aktivni. Tribunal Berezovskaia izvršio je ukupno dvadesetak hapšenja u zajednici od 13.500 ljudi. Holkvist takođe primećuje da su neki od Belih izveštaja o zločinima Crvenih na Donu bili svesno pisani u svrhu agitacije.[16] U jednom primeru, vođa pobunjenika je izvestio da je 140 pogubljeno u Bokovskoj, ali je kasnije dao drugačiji izveštaj, prema kojem je samo osam ljudi u Bokovskoj osuđeno na smrt, a vlasti nisu uspele da izvrše ove kazne. Holkvist naglašava da "ne želi da umanji ili odbaci veoma stvarna pogubljenja od strane Sovjeta". Sve u svemu, on procenjuje da je od dekozaštva umrlo oko 10.000 ljudi.[8]

Istraživanje Pavla Poliana sa Ruske akademije nauka na temu prisilnih naselja u Sovjetskom Savezu pokazuje da je više od 45.000 kozaka deportovano iz Terečke oblasti u Ukrajinu. Njihova zemlja bila je dodeljena prosovjetskim kozacima i Čečenima.[17]

Prema Rečniku genocida, „genocidni tretman“ kozaka je bio zasnovan na klasi, etničkoj pripadnosti i politici i deo šire boljševičke politike prepravljanja društva.[18][19]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Schleifman, Nurit (2013). Russia at a Crossroads: History, Memory and Political Practice (na jeziku: engleski). Routledge. str. 114. ISBN 978-1-135-22533-9. 
  2. ^ Werth, Nicolas; Bartošek, Karel; Panné, Jean-Louis; Margolin, Jean-Louis; Paczkowski, Andrzej; Courtois, Stéphane (1999). The Black Book of Communism. Harvard University Press. str. 98. ISBN 0-674-07608-7. 
  3. ^ a b Figes, Orlando (1998). A People's Tragedy: The Russian Revolution: 1891–1924. Penguin Books. ISBN 0-14-024364-X. 
  4. ^ a b Rayfield, Donald (2004). Stalin and His Hangmen: The Tyrant and Those Who Killed for Him. Random House. ISBN 0-375-50632-2. 
  5. ^ a b Heller, Mikhail; Nekrich, Aleksandr (1986). Utopia in Power: The History of the Soviet Union from 1917 to the Present. 
  6. ^ a b Rummel, R. J. (1990). Lethal Politics: Soviet Genocide and Mass Murder Since 1917. Transaction Publishers. ISBN 1-56000-887-3. Pristupljeno 2014-03-01. 
  7. ^ a b v Adamski, Łukasz; Gajos, Bartłomiej (2019). Circles of the Russian Revolution: Internal and International Consequences of the Year 1917 in Russia (na jeziku: engleski). Routledge. str. 37. ISBN 978-0-429-76363-2. 
  8. ^ a b v g d đ Holquist, Peter (1997). „"Conduct merciless mass terror": decossackization on the Don, 1919”. Cahiers du Monde Russe. 38 (1): 127—162. doi:10.3406/cmr.1997.2486. 
  9. ^ Holquist, Peter (30. 12. 2002). Making War, Forging Revolution: Russia's Continuum of Crisis, 1914-1921. ISBN 9780674009073. Pristupljeno 2014-03-01. 
  10. ^ Kazačestvo
  11. ^ Kaledinщina
  12. ^ Caricыnskaя oborona 1918—19
  13. ^ Peter Holquist. "Conduct merciless mass terror": decossackization on the Don, 1919"
  14. ^ Soviet order to exterminate Cossacks is unearthed Arhivirano decembar 10, 2009 na sajtu Wayback Machine University of York Communications Office, 21 January 2003
  15. ^ Yakovlev, Alexander Nikolaevich (2002). A Century of Violence in Soviet Russia. Yale University Press. str. 102. ISBN 0-300-08760-8. Arhivirano iz originala 19. 11. 2014. g. 
  16. ^ Holquist, Peter. A Russian Vendee: The Practice of Revolutionary Politics in the Don Countryside, 1917–1921. (Teza). Columbia University. 
  17. ^ Polian, Pavel (2004). Against Their Will: The History and Geography of Forced Migrations in the USSR. Central European University Press. str. 60. ISBN 978-963-9241-68-8. 
  18. ^ Bartrop, Paul R.; Totten, Samuel (30. 11. 2007). Dictionary of Genocide. str. 88—9. ISBN 9780313346415. 
  19. ^ Paczkowski, Andrzej (2001). „The Storm over the Black Book”. The Wilson Quarterly. 25 (2): 28—34. JSTOR 40260182. .
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Декозацикација&oldid=27438516”