Dejvid Vudard

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dejvid Vudard
David Woodard
Vudard u 2020.
Lični podaci
Datum rođenja(1964-04-06)6. april 1964.
Mesto rođenjaSanta Barbara, SAD
Porodica
SupružnikSonja Vektomov (v. 2014)
Deca
  • Melia Ethel Vudard
  • John Floid Vudard
Zvanični veb-sajt
www.davidwoodard.com

Dejvid Vudard (engl. David Woodard; rođen 6. aprila 1964) američki je pisac i dirigent. Tokom devedesetih je uveo termin „prekvijem”, kovanicu od „prethodni” i „rekvijum”, kako bi opisao svoju budističku praksu sastavljanja namenske muzike koja će biti izvedena tokom ili malo pre smrti određenog subjekta.[1][2]

Komemoracije u Los Anđelesu, na kojima je Vudard radio kao dirigent ili muzički direktor, obuhvataju građansku ceremoniju iz 2001. godine, održanu na, sada zatvorenoj, železničkoj pruzi sa nagibom „Ejndžels Flajt”; za odavanje pošte žrtvi nesrećnog slučaja Leonu Praportu i njegovoj povređenoj udovici Loli.[3][4] Dirigovao je i rekvijemima za divlje životinje, kao što je bio rekvijem za kalifornijskog braon pelikana, održan na grebenu plaže na koji je životinja pala.[5]

Vudard je poznat po svojim replikama blago psihoaktivne lampe „Dreamachine“, koje su izložene u umetničkim muzejima širom sveta. U Nemačkoj i Nepalu, poznat je po doprinosu književnom časopisu Der Freund, uključujući pisanje o karmi između vrsta, svesti biljaka i paragvajskom naselju Nueva Germania (Nova Nemačka).[6]

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Vudard se školovao u Novoj školi za društvena istraživanja i Univerzitetu Kalifornija u Santa Barbari.[7]

Nueva Germania[uredi | uredi izvor]

Godine 2003. Vudard je izabran za odbornika u Juniper Hilsu (okrug u Los Anđelesu) u Kaliforniji. U tom svojstvu je predložio bratimljenje sa gradom Nueva Germania u Paragvaju. Da bi unapredio svoj plan, Vudard je otputovao u nekadašnju vegetarijansku / feminističku utopiju i sreo se sa njenim opštinskim rukovodstvom. Nakon prve posete odlučio je da ne nastavi sa bratimljenjem, ali je u toj zajednici našao predmet proučavanja za kasnije pisanje. Ono što ga posebno zanima su proto-transhumanističke ideje spekulativnog planera Ričarda Vagnera i Elizabet Forster-Niče, koja je zajedno sa svojim suprugom Bernardom Forsterom osnovala koloniju i živela u njoj između 1886. i 1889. godine.[7]

Vudard i Burroughs sa „Mašinom za snove”, oko 1997.[8]‍:98–101

Od 2004. do 2006. godine Vudard je predvodio brojne ekspedicije u Novu Nemačku, dobivši podršku tadašnjeg potpredsednika SAD Dika Čejnija.[9] Godine 2011. Vudard je odobrio švajcarskom piscu Kristijanu Krahtu da objavi njihovu obimnu ličnu prepisku—koja se u velikoj meri ticala Nove Nemačke[10]‍:113–138—u dva toma; koju je štampao Univerzitet u Hanoveru pod nazivom Wehrhahn Verlag.[11]‍:180–189 O ovoj prepisci Frankfurter Allgemeine Zeitung kaže: „[Vudard i Kraht] brišu granicu između života i umetnosti.”[12] Špigel kaže da je prvi tom, Five Years (Pet godina), Vol. 1,[13] „duhovni pripremni rad” za Krahtov sledeći roman Imperium.[14]

Kako tvrdi Endru Meken: „Kraht je pratio Vudarda na putu do onog što je ostalo od mesta gde su potomci originalnih naseljenika živeli u drastično lošijim okolnostima. Kako prepiska otkriva, Kraht se povinovao Vudardovoj želji da unapredi kulturni profil zajednice i izgradi minijaturnu opersku kuću Bayreuth na mestu bivše porodične kuće Elizabet Forster-Niče.”[15][N. 1] U poslednjih nekoliko godina, Nova Nemačka je izrasla u srdačniju destinaciju, sa krevetom i doručkom; kao i improvizovanim istorijskim muzejom.

Dreamachine („Mašina za snove”)[uredi | uredi izvor]

Od 1989. do 2007. godine Vudard je napravio replike Dreamachine -a,[16][17] stroboskopske koncepcije koju su izradili Brion Gisin i Jan Somervil; a koja predstavlja složeni cilindar, napravljen od bakra ili papira, koji se okreće oko električne lampice. Kada se posmatra poluzatvorenim očima, mašina može izazvati mentalne aberacije uporedive sa intoksikacijom ili snevanjem.[18][N. 2]

Posle doprinosa Dreamachine Vilijamu Burroughs i njegovoj LACMA vizuelnoj retrospektivi Ports of Entry (Vrata ulaza) 1996,[19][20] Vudard se pridružio autoru i predstavio mu „Bohemian model" (papir) Dreamachine za njegov 83. i poslednji rođendan.[21][22]‍:23 Sotebi je 2002. godine prodao prvu mašinu na aukciji privatnom kolekcionaru, a druga ostaje na produženom zajmu od imanja Burroughs u Muzeju umetnosti Spenser.[23]

Reference i napomene[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Švajcarski klasični filolog Tomas Šmid upoređuje Vudardov epistolarni stil sa pozadinskim figurom u romanu Tomasa Pinčona.
  2. ^ Vudard je 1990. izmislio fiktivnu psihoaktivnu mašinu „Feraliminal Lycanthropizer” čiji su efekti navodno suprotni onima koje izaziva Dreamachine.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Carpenter, S., „In Concert at a Killer's Death”, Los Anđeles tajms, 9. maj 2001.
  2. ^ Rapping, A., Portret Vudarda (Sijetl: Getty Images, 2001).
  3. ^ Reich, K., „Family to Sue City, Firms Over Angels Flight Death”, Los Anđeles tajms, 16. marta 2001.
  4. ^ Dawson, Jim (2008). Los Angeles's Angels Flight. Arcadia Publishing. str. 125. ISBN 978-0-7385-5812-7. 
  5. ^ Manzer, T., „Pelican's Goodbye is a Sad Song”, Press-Telegram, 2. oktobar 1998.
  6. ^ Carozzi, I., „La storia di Nueva Germania”, Il Post, 13. oktobar 2011.
  7. ^ a b Riniker, C., „Autorschaftsinszenierung und Diskursstörungen in Five Years”, u J. Bolton, et al., urednici, German Monitor 79 (Lajden: Brill, 2016).
  8. ^ Chandarlapaty, R., „Woodard and Renewed Intellectual Possibilities”, u Seeing the Beat Generation (Džeferson, Severna Karolina, SAD: McFarland & Company, 2019), pp. 98–101.
  9. ^ Epstein, J., „Rebuilding a Home in the Jungle” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. oktobar 2016), San Francisco Chronicle, 13. marta 2005.
  10. ^ Schröter, J., „Interpretive Problems with Author, Self-Fashioning and Narrator”, u Birke, Köppe, urednici, Author and Narrator (Berlin: De Gruyter, 2015), pp. 113–138.
  11. ^ Woodard, D., „In Media Res”, 032c, leto 2011. pp. 180–189.
  12. ^ Link, M., „Wie der Gin zum Tonic”, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 9. novembar 2011.
  13. ^ Kracht, C., & Woodard, Five Years (Hanover: Wehrhahn Verlag, 2011).
  14. ^ Diez, G., „Die Methode Kracht”, Der Spiegel, 13. februar 2012.
  15. ^ McCann, A. L., „Allegory and the German (Half) Century”, Sydney Review of Books, 28. avgust 2015.
  16. ^ Allen, M., „Décor by Timothy Leary”, Njujork tajms, 20. januara 2005.
  17. ^ Stirt, J. A., „Brion Gysin's Dreamachine—still legal, but not for long”, bookofjoe, 28. januara 2005.
  18. ^ Woodard, napomene o programu, Program, Berlin, Novembar 2006.
  19. ^ Knight, C., „The Art of Randomness”, Los Anđeles tajms, 1. avgusta 1996.
  20. ^ Bolles, D., „Dream Weaver”, LA Weekly, 26. jula—1. avgusta 1996.
  21. ^ Ambasada Sjedinjenih Američkih Država, Prag, „Literární večer s diskusí” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. april 2015), Oktobar 2014.
  22. ^ Woodard, „Burroughs und der Steinbock”, Schweizer Monat, Mart 2014. pp. 23.
  23. ^ Muzeju umetnosti Spenser, Dreamachine, Univerzitet Kanzasa.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikicitat ima citate vezane za članak Dejvid Vudard.
Dejvid Vudard na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дејвид_Вудард&oldid=27208542”