Дејвид Вудард

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Дејвид Вудард
David Woodard
David Woodard (Seattle, 2013).jpg
Вудард у 2013.
Датум рођења(1964-04-06)6. април 1964.
Место рођењаСанта Барбара
 САД

Дејвид Вудард (енгл. David Woodard; рођен 6. априла 1964) амерички је писац и диригент. Током деведесетих је увео термин „преквијем”, кованицу од „претходни” и „реквијум”, како би описао своју будистичку праксу састављања наменске музике која ће бити изведена током или мало пре смрти одређеног субјекта.[1][2]

Комеморације у Лос Анђелесу, на којима је Вудард радио као диригент или музички директор, обухватају грађанску церемонију из 2001. године, одржану на, сада затвореној, железничкој прузи са нагибом „Ејнџелс Флајт”; за одавање поште жртви несрећног случаја Леону Прапорту и његовој повређеној удовици Лоли.[3][4] Дириговао је и реквијемима за дивље животиње, као што је био реквијем за калифорнијског браон пеликана, одржан на гребену плаже на који је животиња пала.[5]

Вудард је познат по својим репликама благо психоактивне лампе „Dreamachine“, које су изложене у уметничким музејима широм света. У Немачкој и Непалу, познат је по доприносу књижевном часопису Der Freund, укључујући писање о карми између врста, свести биљака и парагвајском насељу Nueva Germania (Нова Немачка).[6]

Образовање[уреди]

Вудард се школовао у Новој школи за друштвена истраживања и Универзитету Калифорнија у Санта Барбари.[7]

Nueva Germania[уреди]

Године 2003. Вудард је изабран за одборника у Јунипер Хилсу (округ у Лос Анђелесу) у Калифорнији. У том својству је предложио братимљење са градом Nueva Germania у Парагвају. Да би унапредио свој план, Вудард је отпутовао у некадашњу вегетаријанску / феминистичку утопију и срео се са њеним општинским руководством. Након прве посете одлучио је да не настави са братимљењем, али је у тој заједници нашао предмет проучавања за касније писање. Оно што га посебно занима су прото-трансхуманистичке идеје спекулативног планера Ричарда Вагнера и Елизабет Форстер-Ниче, која је заједно са својим супругом Бернардом Форстером основала колонију и живела у њој између 1886. и 1889. године.[7]

Од 2004. до 2006. године Вудард је предводио бројне експедиције у Нову Немачку, добивши подршку тадашњег потпредседника САД Дика Чејнија.[8] Године 2011. Вудард је одобрио швајцарском писцу Кристијану Крахту да објави њихову обимну личну преписку—која се у великој мери тицала Нове Немачке[9]:113–138—у два тома; коју је штампао Универзитет у Хановеру под називом Wehrhahn Verlag.[10]:180–189 О овој преписци Frankfurter Allgemeine Zeitung каже: „[Вудард и Крахт] бришу границу између живота и уметности.”[11] Шпигел каже да је први том, Five Years (Пет година), Вол. 1,[12] „духовни припремни рад” за Крахтов следећи роман Imperium.[13]

Како тврди Ендру Мекен: „Крахт је пратио Вударда на путу до оног што је остало од места где су потомци оригиналних насељеника живели у драстично лошијим околностима. Како преписка открива, Крахт се повиновао Вудардовој жељи да унапреди културни профил заједнице и изгради минијатурну оперску кућу "Bayreuth" на месту бивше породичне куће Елизабет Форстер-Ниче.”[14][Н. 1] У последњих неколико година, Нова Немачка је израсла у срдачнију дестинацију, са креветом и доручком; као и импровизованим историјским музејом.

Dreamachine („Машина за снове”)[уреди]

Од 1989. до 2007. године Вудард је направио реплике Dreamachine -а,[15] стробоскопске концепције коју су израдили Брион Гисин и Јан Сомервил; а која представља сложени цилиндар, направљен од бакра или папира, који се окреће око електричне лампице. Када се посматра полузатвореним очима, машина може изазвати менталне аберације упоредиве са интоксикацијом или сневањем.[Н. 2] После доприноса Dreamachine Вилијаму Бароузу и његовој ЛАЦМА визуелној ретроспективи Ports of Entry (Врата улаза) 1996,[16] Вудард се придружио аутору и представио му „Bohemian model" (папир) Dreamachine за његов 83. и последњи рођендан.[17][18]:23 Сотеби је 2002. године продао прву машину на аукцији приватном колекционару, а друга остаје на продуженом зајму од имања Burroughs у Музеју уметности Спенсер.[19]

Референце и напомене[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Швајцарски класични филолог Томас Шмид упоређује Вудардов епистоларни стил са позадинским фигуром у роману Томаса Пинчона.
  2. ^ Вудард је 1990. измислио фиктивну психоактивну машину „Feraliminal Lycanthropizer” чији су ефекти наводно супротни онима које изазива Dreamachine.

Референце[уреди]

  1. ^ Carpenter, S., „In Concert at a Killer's Death”, Лос Анђелес тајмс, 9. мај 2001.
  2. ^ Rapping, A., Портрет Вударда (Сијетл: Getty Images, 2001).
  3. ^ Reich, K., "Family to Sue City, Firms Over Angels Flight Death", Лос Анђелес тајмс, 16. марта 2001.
  4. ^ Dawson, Jim (2008). Los Angeles's Angels Flight. Arcadia Publishing. стр. 125. ISBN 978-0-7385-5812-7. 
  5. ^ Manzer, T., "Pelican's Goodbye is a Sad Song", Press-Telegram, 2. октобар 1998.
  6. ^ Carozzi, I., "La storia di Nueva Germania", Il Post, 13. октобар 2011.
  7. 7,0 7,1 Riniker, C., "Autorschaftsinszenierung und Diskursstörungen in Five Years," у J. Bolton, ет ал., уредници, German Monitor 79 (Лајден: Brill, 2016).
  8. ^ Epstein, J., "Rebuilding a Home in the Jungle", San Francisco Chronicle, 13. марта 2005.
  9. ^ Schröter, J., "Interpretive Problems with Author, Self-Fashioning and Narrator," у Birke, Köppe, уредници, Author and Narrator (Берлин: De Gruyter, 2015), pp. 113–138.
  10. ^ Woodard, D., "In Media Res", 032c, лето 2011. pp. 180–189.
  11. ^ Link, M., "Wie der Gin zum Tonic", Frankfurter Allgemeine Zeitung, 9. новембар 2011.
  12. ^ Kracht, C., & Woodard, Five Years (Хановер: Wehrhahn Verlag, 2011).
  13. ^ Diez, G., "Die Methode Kracht", Der Spiegel, 13. фебруар 2012.
  14. ^ McCann, A. L., "Allegory and the German (Half) Century", Sydney Review of Books, 28. август 2015.
  15. ^ Allen, M., "Décor by Timothy Leary", Њујорк тајмс, 20. јануара 2005.
  16. ^ Knight, C., "The Art of Randomness", Лос Анђелес тајмс, 1. августа 1996.
  17. ^ Амбасада Сједињених Америчких Држава, Праг, "Literary Centenary", Октобар 2014.
  18. ^ Woodard, "Burroughs und der Steinbock", Schweizer Monat, Март 2014. pp. 23.
  19. ^ Музеју уметности Спенсер, "Welcome to the Spencer Collection", Универзитет Канзаса.

Спољашње везе[уреди]