Dmitrij Senjavin

Dimitrij Senjavin
Dmitrij Senjavin
Lični podaci
Datum rođenja	(1763-08-17)17. avgust 1763.
Mesto rođenja	Borovsk, Ruska Imperija
Datum smrti	5. april 1831.(1831-04-05) (67 god.)
Mesto smrti	Sankt Peterburg, Ruska Imperija

Dmitrij Senjavin (Borovsk, 17. avgust 1763 — Sankt Peterburg, 5. april 1831) je bio ruski admiral, koji se smatra jednim od najvećih admirala tokom Napoleonskih ratova. Bio je saveznik Petra I Petrovića Njegoša i zajedno sa Crnogorcima je ratovao i oslobodio Boku kotorsku.

Vojna služba pod Ušakovom komandom

Odrastao je u plemićkoj porodici pomorskih kapetana. Završio je pomorsku školi 1780. godine. Priključio se Crnomorskoj floti odmah po njenom formiranju 1783. godine. Pomagao je prilikom konstrukcije pomorske baze u Sevastopolju. Brzo je napredovao, jer se iskazao odlučnim akcijama, a i knez Potemkin mu je poverio slanje diplomatske pošte ruskoj ambasadi u Konstantinopolju. Za vreme Rusko-turskog rata (1787—1792), Senjavin se istakao tokom jedne bitke, ali pokazao je i nestrpljenje sa opreznim pristupom svog komandanta Ušakova, a nije ni poštovao njegov autoritet, pa mu je pretilo smanjenje čina. Potemkin je posredovao i nagovorio Ušakova da ga ne kažnjava. Za vreme Ušakovljeve mediteranske ekspedicije (1798 — 1800), Ušakov je komandovao brodom Sveti Petar, koji je imao 72 topa. Njegovi mornari su učestvovali u zauzimanju francuske tvrđave u Lefkadi, a učestvovali su u osvajanju Krfa. Posle toga upravljao je lukama Sevastopolj i Herson, a 1804. unapređen je u admirala.

Mediteranski pohod

Senjavinova eskadrila posle bitke kod Atosa

Senjavin je kao viceadmiral bio glavni komandant mediteranskog pohoda 1806. godine. Do septembra 1806, Senjavin je osvojio južni Jadran, prekinuo je dubrovačku pomorsku trgovinu. Petar I Petrović Njegoš i Crnogorci su mu bili saveznici tokom toga rata. Ruska flota je osvojila Korčulu i Vis, a Austriju je prisilio da mu preda Kotor. Tim operacijama na Mediteranu sprečio je Francuze da zauzmu jonska ostrva. Sav njegov trud je bio uzaludan, jer je Tilzitskim mirom 1807, ruski car bio prisiljen da odustane od svih tih teritorijalnih dobitaka.

Već pre Tilzitskog mira izbio je Rusko-turski rat (1806—1812), pa je Senjavinova eskadrila otplovila u Egej, sa ciljem da napadne Konstantinopolj. Do Dardanela je došao 24. februara 1807. godine. Ostrvo Tenedos je osvojio u martu, pa ga je koristio za kontrolu tesnaca. Blokirao je Dardanele i odsekao je Konstantinopolj morskim putem. Britanski admiral Tomas Dakvort je odbio da pomognu Rusima, pa se Senjavin borio protiv mnogo brojnijih Turaka. Blokada Konstantinopolja izazvala je glad i pobunu, u kojoj je sultan Selim III zamenjen novim sultanom Mustafom IV, koji je naredio da se razbije blokada. Turski flota sukobila se sa ruskom flotom u bici kod Dardanela i bici kod Atosa. U obe bitke Rusi su bili pobednici i osigurali su rusku nadmoć u Egejskom moru.

Lisabonski incident

Kad je čuo za odredbe Tilzitskog mira iz 1807, Senjavin je zaplakao. Rusija je odustala od svih njegovih osvajanja. Rusija je postala Napoleonov saveznik, a neprijatelj Velike Britanije. Posle osam dana velika ruska flota (5 bojnih brodova, 4 fregate, 4 korvete) trebalo je da se vrati u Sevastopolj. Senjavin je trebalo da predvodi ostatak flote u Baltičko more, gde se upravo kuvao Finski rat protiv Švedske. Krenuo je sa Krfa 19. septembra 1807. godine. Olujno nevreme prisililo je flotu da potraži sklonište u Lisabonu 30. oktobra 1807. Britanska mornarica je blokirala luku, a anglo-ruski rat je proglašen u novembru. Francuske snage su se našle u Portugaliji. Napoleon je dobio od ruskog cara Aleksandra I Romanova pravo da daje Senjavinu naređenja preko ruske ambasade u Parizu. Francuzi su zahtevali da Senjavin odmah zameni sve britanske oficire na svojim brodovima sa Francuzima ili Nemcima. Senjavin je ljubazno odbio Napoleonova naređenja, ne želeći da se sukobljava sa donedavnim prijateljima Englezima, a i ne želeći da rizikuje svoju flotu, koja se našla zarobljena. U julu 1808. Senjaninovi brodovi su još uvek bili blokirani, a tada su ga Francuzi posetili tražeći da pomogne u sukobu sa Špancima i Portugalcima. On je opet odbio, pravdajući se da nema odobrenje ruskoga cara. U avgustu 1808. Francuzi su bili prisiljeni da napuste Portugal. Senjavin je ostao suočen sa britanskim brodovima. Senjavin se nije predavao. Tvrdio je da je neutralan i da će dignuti sve brodove u vazduh i zapaliti Lisabon, ako ga napadnu. Postigao je sa Englezima dogovor da ga britanska mornarica isprati do Londona, ali sa uzdignutom ruskom zastavom. Tu je dugo bio zadržavan. U Rigu je stigao tek 9. septembra 1809.

Pad u nemilost i kasnija karijera

Zbog neposlušnosti u Lisabonskom incidentu Senjavin je pao u nemilost i više nije komandovao ratnim brodovima. Bavio se samo administracijom luka. Međutim ostao je jako popularan, tako da su za vreme ustanka dekabrista, zaverenici planirali da on postane član privremene vlade. Kada je izbio Grčki rat za nezavisnost 1821, grčki ustanici su tražili ruskog cara da im pošalje čuvenoga Senjavina, ali njihovom zahtevu nije udovoljeno. Tek posle smrti cara Aleksandra I Romanova, novi car Nikolaj I Romanov postavio ga je na čelo Baltičke flote.