Emerih Lindenmajer

Emerih Lindenmajer
Lični podaci
Datum rođenja	1806.
Mesto rođenja	Oraovica, Austrijsko carstvo
Datum smrti	12. oktobar 1884.(1884-10-12) (77/78 god.)
Mesto smrti	Beograd, Kraljevina Srbija

Emerih Lindenmajer (Oraovica, Banat 1806 — Beograd, 1884) bio je vojni ljekar srpske vojske. Godine 1838. postavljen je za prvog štabsdoktora vojske, a 1854. naimenovan na mjesto načelnika sanitetskog odjeljenja Popečiteljstva vnutrenih dela. Osnivač je vojnih bolnica u Beogradu, Kragujevcu i Ćupriji. Radio je mnogo na suzbijanju epidemija raznih bolesti čestih u vojsci tog doba i organizovao karantinsku službu na granicama Srbije. Pri trovanjima uveo je obavezu hemijskih analiza.

Uz znatan praktični rad bavio se pisanjem na njemačkom i srpskom. Autor je prve istorije srpske sanitetske službe (Serbien, dessen Entwicklung und Fortschritt im Sanitätwesen mit Andeutungen über die gesamten Sanitätsverhältnisse im Oriente, Temišvar, 1876) i manjeg rada Opis mineralnih voda u Srbiji (Beograd, 1856).

Biografija

Osnovnu školu je završio u Čakovu u Banatu, u porodici hirurga i balneologa, tako da je odmalena bio upućen na banje i njihove mineralne vode. Još kao student medicine, rado je sa ocem posećivao banje i pomagao mu u ispitivanju njihovih lekovitih voda. Tu ljubav prema balneologiji, Lindenmajer je preneo i na srpske banje.

Dr Lindenmajer je o svom životu ostavio samo kratku belešku, ali je u „Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo“ 1938. godine dr Vojislav Mihailović istakao značaj njegovog rada na polju medicine u Srbiji.

Lindenmajer je za lekara promovisan u Pešti 1832. godine disertacijom Hippokrаtes – Homo, Philosophus, Medicus. Posle tri godine slobodne prakse, 1835. godine došao je u Srbiju. Prvi položaj na koji je postavljen bio je okružni lekar Podrinsko – savske komande sa sedištem u Šapcu, odakle je posle dve godine premešten u Beograd gde je, umesto honorarnog lekara dr Štekera, postavljen za lekara vojne bolnice. Nezadovoljan ovim položajem, a i kako nije mogao da dobije veću platu, dr Lindenmajer je nameravao čak i da napusti Srbiju i vrati se u Peštu. Posle prepiske sa knezom Milošem, premešten je u Kragujevac za gardijskog lekara. Do tada ovaj položaj je pripadao dr Paceku koji je unapređen u dvorskog i ličnog kneževog lekara. U Kragujevcu je Lindenmajer u julu 1839. godine postavljen za štab lekara. Njemu pripada velika zasluga kako za uređenje vojnih bolnica („Ustrojenije špitalja centralne vojske“ iz 1844. godine), tako i za unapređenje Vojnog saniteta. Godine 1845. dr Jovan Steić postaje glavni sekretar Saveta, a na njegovo mesto, mesto šefa Saniteta, naimenovan je dr Emerih Lindenmajer. Od tada nije moguće govoriti samo o Sanitetu ili samo o Lindenmajeru. Na ovom položaju on je ostao sve do penzionisanja 1859. godine.

Za vreme dok se nalazio na mestu načelnika Saniteta Lindenmajer je radio na tome da se u svakom okrugu obrazuje bolnica ali i na unapređenju banja. Veliki uspeh postigao je u borbi protiv „frenge“ (sifilisa), bolesti koja se tridesetih godina jako raširila po Srbiji. Postavši šef Saniteta formirao je lekarsku komisiju koja je trebalo da utvrdi prirodu ove bolesti, a 1851. godine osnovana je i bolnica u Gurgusovcu za lečenje obolelih od sifilisa.

Dugo vremena u Sanitetu nije bilo druge stručne osobe izuzev Lindenmajera, tako da je sav posao morao sam da obavlja. Zbog toga se zalagao da mesto sekretara pripadne jednom lekaru. Kako je Lindenmajer bio preopterećen obavezama, oko 1848. godine formirao je jednu povremenu lekarsku komisiju sa kojom bi se savetovao o nekim važnim sanitetskim pitanjima. Komisija je 1852. godine postala stalna komisija na čelu sa dr Lindenmajerom dok je za Delovoditelja Stolonačelnika izabran dr Aćim Medović.

Dr Lindenmajer je u dva navrata, najpre 1847, a onda i 1852. godine uspeo da obnovi lekarsku čitaonicu koju je još 1842. godine bio osnovao dr Pacek. Njegovim zalaganjem obnovljen je i sirotinjski fond u Beogradu, a onda i po gradovima u unutrašnjosti. Godine 1848. i 1849. uspešno se borio protiv dve epidemije kolere u Srbiji, aktivno učestvovao u borbi protiv golubačke mušice...

Uz veliku podršku kneza Aleksandra Karađorđevića, dr Lindenmajer je veoma uspešno radio na podizanju i unapređenju naših banja. Možda zato što je on bio smešten u Kragujevcu, ili što je bio upućen da je ovde i Dositej Obradović dolazio i lečio se još pre nego što je banja dobila svoj prvi kaptiran izvor, dr Lindenmajer je najviše pažnje posvetio Bukoviku i izvorima mineralne vode. Ipak, ni druge banje nije zapostavio: do 1850. godine u Aleksinačkoj banji je pronašao novu, jaču žicu vode, a u Brestovačkoj za državu otkupio veliki deo zemlje radi balneonaseobinske izgradnje. Zahvaljujući njemu, 1851. godine nastao je prvi pravilnik za sve naše banje i mineralne vode u kome su tačno određene dužnosti banjskih lekara i ostalih banjskih službenika, ali i posetilaca. Iste godine naredio je Okružnim načelstvima da u vreme banjske sezone, koja je trajala tri meseca, u banje moraju da pošalju jednog banjskog lekara koji će posetiocima davati uputstva o korišćenju mineralne vode.

Od 1852. godine, opet zalaganjem dr Lindenmajera ispitivanje kvaliteta mineralnih voda počelo je da se vrši na samim izvorima. Te analize vršila je komisija sastavljena od načelnika Saniteta, državnog apotekara i drugih potrebnih stručnjaka.

Do danas su sačuvana tri Lindenmajerova spisa o mineralnim vodama. Prvi rad bio je Opis mineralnih i lekovitih voda u Knjažestvu Srbiji koji je objavljen na srpskom i na nemačkom jeziku 1856. godine u Beogradu. Druga dva spisa napisana su na nemačkom jeziku. Jedan od njih posvećen je opet jednoj banji, banji u Buzjašu, gde je on sa ocem rado odlazio - Die Mineral-Quellen in Busiaš, a rad je objavnjen 1856. u Temišvaru. Drugi i najznačajniji rad dr Lindermana napisan na nemačkom jeziku je Serbien dessen Entwickelung und Fortschritt im Sanitaetswesen mit Andeutungen uber die gesamten Sanitätsverhältnisse im Oriente u kojoj daje detaljan prikaz istorije saniteta u Srbiji do 1859. godini, dok se on nalazio na čelu Saniteta, a od te pa do 1870. godine samo u kratkom pregledu.

Dr Lindenmajer je penzionisan iznenada 1859. godine. Ipak, umesto u penziju dr Lindenmajer je stavljen na „raspoloženje“, u kom je ostao do 21. januara 1865. godine, kada je po svojoj molbi penzionisan.

Događaji iz 1859. godine (smena na čelu Saniteta) jako su pogodili dr Lindenmajera. Kako bi nepravdu učinjenu prema njemu bar malo ublažio, knez Mihailo ga je odlikovao jednim visokim ordenom, a u vreme bombardovanja Beograda još jednom mu je odato priznanje: pozvan je u Vojno ministarstvo gde mu je povereno da u slučaju potrebe organizuje sanitet u Beogradu. Tada je poslednji put došla do izražaja Lindenmajerova sposobnost: u roku od nepunog sata on je Vojnom ministarstvu podneo plan za najneophodnije pripreme u Sanitetu u slučaju oružanog sukoba u Beogradu.

Kada se situacija u Beogradu smirila, dr Lindenmajer se povukao i posvetio pisanju svog najznačajnijeg spisa posvećenog sanitetu u Srbiji.

Umro je u Beogradu 12, a sahranjen 14. oktobra 1893. godine na starom groblju pored Markove crkve. Posmrtni govor održao je dr Vladan Đorđević: “... Na grobu dr Lindenmajera majka Srbija veli: hvala ti, posinče, što si mi ceo tvoj vredni život posvetio. A mi, njegovi poslednici, koji imamo da nastavimo unapređenje sanitetske struke u Srbiji, mi mu velimo: Čast uspomeni tvojoj među nama”.

Budući da je dr Lindenmajer bio veliki zaljubljenik u banje, kao načelnik Saniteta vrlo često ih je posećivao, obilazio njihove izvore, zalagao se za njihovo što bolje uređenje. Gotovo svi važniji datumi u istoriji bukovičke Kisele vode vezani za njegovo ime.

Vidi još

• Franja Benđik
• Sanitet

Literatura

• Vojna enciklopedija, Beograd, 1973., knjiga peta, pp. 87.
• Mihailović Vojislav, Iz istorije saniteta u obnovljenoj Srbiji od 1804-1860, SANU, Posebna izdanja, knj. CCLXXX, Odeljenje medicinskih nauka, knj. 4, Beograd, 1951, 272, 476-477
• Lindenmajer Emerih, Opis mineralnih i lekovitih voda u Knjaževstvu Srbiji, Beograd, 1856.
• Milićević Milan, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, 1979, 302.
• V. Mihailović, Prvi diplomirani lekari u Srbiji, Dr. Emerih Lindenmajer,Srpki arhiv za celokupno lekarstvo, sv. 7, Beograd 1938.
• Z. Petrović, Kisela voda u Bukoviku, Bukovička banja od početka 19. veka do 1859. godine, Šumadijski zapisi, knj. 3, Aranđelovac 2006, 5-80.