Emilija Plater

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Emilija Plater
Emilija Plater
Lični podaci
Datum rođenja(1806-11-13)13. novembar 1806.
Mesto rođenjaVilnus, Rusko carstvo
Datum smrti23. decembar 1831.(1831-12-23) (25 god.)
Mesto smrtiJustianovo, Kongresna Poljska
Vojna karijera
Služba1830
ČinKapetan
Učešće u ratovimaNovembarski ustanak

Emilija Plater (litv. Emilija Pliaterytė; Vilnus, 13. novembar 1806 — Justianovo, 23. decembar 1831) bila je poljsko-litvanska[1][2] plemkinja i revolucionarka[3] iz podeljene Poljsko-litvanske unije. Odrastala je u patriotskoj poljskoj tradiciji, Emilija se borila u ustanku u novembru 1830. godine i bila je kapetan poljsko-litvanskih pobunjeničkih snaga. Pred kraj ustanka se razbolela i umrla. Njena priča postala je široko popularna i inspirisala je veliki broj umetničkih i književnih dela. Ona je nacionalna heroina je u Poljskoj, Litvaniji i Belorusiji i u svim bivšim delovima Poljsko-litvanske unije. Cenjena je od strane poljskih umetnika i nacije kao simbol žene koja se borila za nacionalnu stvar.

Bila je vođa ustanka i njena priča je postala široko publikovana i inspirisala niz umetničkih i književnih dela. Devojka ratnica, ona je nacionalna heroina u Poljskoj, Litvaniji i Belorusiji. Poljski umetnici i čitava nacija su je poštovali kao simbol žena koje se bore za nacionalnu interese. O njoj se govorilo kao o litvanskoj[4] ili poljskoj[5][6] Jovanki Orleanki.[7]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Emilijina izjava od 25. marta 1831. o pristupanju Novembarskom ustanku

Emilija je rođena u Viljnusu u plemićkoj poljsko-litvanskoj porodici Plater.[8] Njena porodica, Platerskog grba,[8] vuče korene iz Vestfalije, ali je temeljno polonizovana.[9] Veliki deo porodice se preselio u Livoniju tokom 15. veka, a kasnije u Veliko vojvodstvo Litvanije, čiji je glavni grad Vilnjus.[8] Ona je opisana kao Poljakinja, Poljsko-Litvanka ili Litvanka.[10][11][12][13]

Njeni roditelji, Frančišek Ksaveri Plater i Ana fon der Mohl (Anna z Mohlów), razveli su se 1815. kada je ona imala devet godina.[14] Kao samohrano dete, odgajali su je daleki rođaci, Pljater-Ziberg Mihail Kazimirovič i Izabela Helena Siberg zu Višling, u porodičnom imanju Liksna kod Daugavpilsa (Dzvina), tada Inflanti (danas Letonija).[14] Bila je to aristokratska porodica koja je posedovala nekoliko vlastelinstava duž reke Daugave sa oko 15.000 kmetova.[15] Plater-Ziberk je bio viceguverner Vilenskog guvernera pod guvernerom Frančišekom Ksaveri Drucki-Lubecki.[16] Platerovi tutori su bili Vilhelm fon Dalvig, kapetan i vojni inženjer koji je radio na tvrđavi Daugavpils.[17] Dobro obrazovana, Emilija je vaspitana da ceni napore Tadeuša Košćuška i kneza Jozefa Ponjatovskog.[18] Fascinirali su je Johan Volfgang fon Gete i Fridrih Šiler, koje je mogla da čita na originalnom nemačkom jeziku. Odgajana je u okruženju koje je cenilo istoriju Poljske, a među njenim književnim junacima bili su princeza Vanda i Gražina Adama Mikjeviča.[14] Takođe se divila Bubulini, ženi koja je postala jedna od ikona grčkog ustanka protiv Osmanlija,[14] poljskoj borkinji Ani Doroti Hšanovskoj,[14] kao i Jovanki Orleanki.[18] Ova potraga je bila praćena ranim interesovanjem za jahanje i streljaštvo, što je bilo prilično neuobičajeno za devojke iz aristokratskih porodica s početka 19. veka.[14] Takođe je bila duboko zainteresovana za rutensku i belorusku narodnu kulturu i imala je kontakte i prijatelje u Udruženju Filareta.[14]

Godine 1823, jedan od njenih rođaka je nasilno regrutovan u Carsku rusku vojsku kao kaznu za proslavu Ustava od 3. maja; za ovaj incident se kaže da je jedan od ključnih događaja u njenom životu, koji je podstakao njen propoljski i antiruski stav.[9] Godine 1829, Emilija je započela veliku turneju po istorijskoj Zajednici Poljske i Litvanije, posećujući Varšavu i Krakov, i bojno polje kod Rašina. Njena majka je umrla godinu dana kasnije; njen otac se ponovo oženio i odbio čak ni da upozna svoju ćerku.[14] Posle izbijanja Novembarskog ustanka protiv Carske Rusije, postala je glasna pristalica anticarističkih osećaja u zemljama bivše Velike kneževine Litvanije.[14] Desetak žena pridružilo se ustanku, uključujući Antoninu Tomaševsku, ali je Emilija postala najpoznatija od svih njih.[14]

Ustanak[uredi | uredi izvor]

Emilija Plater vodi vojsku.
Grofica Emilija Plater na poljskim novčanicama od 20 i 50 zlota

Jedan dokument iz 25. marta sadrži njenu izjavu, gde piše da je njeno priključivanje ustanku bila njena ideja i da se celog život nadala da će doći do takvog momenta.[14] Isekla je svoju kosu, pripremila uniformu za sebe i organizovala dobro opremljenu grupu dobrovoljaca, strastveno govoreći ispred velike mase 29. marta.[14] 4. aprila potpisala je deklerativni dokument kojim se označava njen pristup lokalnom ustanku.[14] Njena jedinica se sastojala od otprilike 280 pešadinaca, 60 konjanika i nekoliko stotina naoružanih seljaka.[19]

Sa područja Daugavpilsa ušla je u Litvaniju, kada je u aprilu 1831. godine kako se špekuliše da je njena jedinica osvojila grad Zarasai (Džeziorosi), iako istoričari nisu sigurni da se ovaj događaj zaista dogodilo.[14] Planirala je da osvoji Daugavpils, ali nakon izviđačke misije utvrdila je da je grad branio jak garnizon koji je bio neprbojan za napad od strane male sile kao što je njena jedinica, pa je taj plan bio odbačen.[14] Ona se potom vratila u Samogitia i uputila se ka Pavežisu, gde se 30. aprila udružila sa jedinicom pod komandom Karola Zaluskog.[14] 4. maja se borila u bici kod Prastavoniaja; neko vreme nakon toga, sa Konstantinom Parcezvskijem se borila u Majšiagali. 5. maja je videla kako Dezideri Člapovski ulazi u oblast sa velikom silom i i preuzima kontrolu nad svim jedinicama koje su se borile na strani Velikog Vojvodstva.[14]

Člapovski je preporučivao Emiliji da se povuče i da se vrati kući. Ona je navodno odgovorila da nema nameru da skine svoju uniformu dok njena domovina ne bude u potpunosti oslobođena. Njena odluka bila je prihvaćena i ona je postala upravnik 1. čete poljsko-litvanskog 25. pešadijskog puka.[14] Bila je unapređena u čin kapetana,[20] najviši čin koji je ženama bio dodeljivan u to vreme. Provela je neko vreme u Kaunasu, pre nego što su pobunjenici morali da se povuku sa fronta krajem juna.[14]

Pošto su poljske jedinice poražene od strane Rusa u Šiauliaju, general Člapovski je odlučio da pređe granicu sa Pruskom i da tamo postane interniran.[14] Emilija je kritikovala njegovu odluku i odbila da sledi naredbe i umesto toga odlučila je da se probije do Varšave i da tamo nastavi borbu.[14] Međutim, odmah nakon razdvajanja od glavne sile, uz pratnju samo još dva vojnika, uključujići njenog rođaka (ili ujaka, izvori se razliku), Cezara Plater, ozbiljno se razbolela.[14] Nikada se nije oporavila, umrla je u zamku porodice Ablamovic u Justianovu 23. decembra 1831. godine.[14] Sahranjena je u malom selu Kapčiamiest kod Justianova. Posle poraza ustanka, njena imovina je oduzeta od stranke ruskih vlasti.[21]

Stefan Kijenjevič, u kritičnijoj obradi u Poljskom biografskom rečniku, primećuje da su mnogi njeni podvizi loše dokumentovani i da nije uvek moguće odvojiti legendu od činjenica.[14] On napominje da nije sigurno da je ona ikada komandovala nekom jedinicom i da je njena uloga kao komandira čete 25. puka bila više počasna nego stvarna.[14] Na Prastavonjaju se onesvestila od umora i pala sa konja.[22] Morala je da bude spasena u Kaunasu, iako se izveštaji razlikuju. Prema jednoj verziji, njena odeća se zakačila prilikom jahanja kroz kapiju i pala je sa konja, ali ju je spasao S. Macievič.[23] Druga verzija tvrdi da se ona hrabro borila i odbila da se povuče, ali ju je spasao pukovnik Kiekjernički.[24] U Šjauljaju je namerno držana iza linija fronta, jer su njeni saborci pokušavali da osiguraju da se ne izloži opasnosti.[14]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Daun, Åke; Jansson, Sören (1999). Europeans: essays on cultural identity. Nordic Academic Press. str. 95. ISBN 978-91-89116-06-1. Pristupljeno 4. 9. 2012. 
  2. ^ Zirin, Mary Fleming (2007). Russia, the non-Russian peoples of the Russian Federation, and the successor states of the Soviet Union. M.E. Sharpe. str. 695. ISBN 978-0-7656-0737-9. Pristupljeno 27. 2. 2011. „Plater, Emilia, 1806-1831. Polish-Lithuanian aristocrat who...” 
  3. ^ Morgan, Robin (1996). Sisterhood is Global: The International Women's Movement Anthology. Feminist Press. str. 559. ISBN 978-1-55861-160-3. Pristupljeno 4. 9. 2012. 
  4. ^ Plikūnė, Dalia (30. 7. 2017). „Lietuviškoji Žana d'Ark – grafaitė, atsisakiusi tekėti už caro generolo ir pasirinkusi visai kitą gyvenimo kelią”. Delfi.lt (na jeziku: litvanski). Pristupljeno 16. 10. 2019. 
  5. ^ Fidelis, Malgorzata (2010-06-21). Women, Communism, and Industrialization in Postwar Poland (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. vii. ISBN 978-0-521-19687-1. 
  6. ^ Phillips, Ursula (2009). „Apocalyptic Feminism: Adam Mickiewicz and Margaret Fuller”. The Slavonic and East European Review. 87 (1): 1—38. ISSN 0037-6795. JSTOR 25479322. 
  7. ^ Vitkūnas, Manvydas (2018). „Эmiliя Plяter v istoričeskoй pamяti litovcev”. Vēsture: avoti un cilvēki (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2022-07-01. 
  8. ^ a b v Lerski, Jerzy Jan (1996). Historical Dictionary of Poland, 966–1945. Greenwood Publishing Group. str. 444. ISBN 978-0-313-26007-0. Pristupljeno 27. 2. 2011. 
  9. ^ a b Davies, Norman (2001). Heart of Europe: The Past in Poland's Present. Oxford University Press. str. 163. ISBN 978-0192801265. Pristupljeno 6. 9. 2012. 
  10. ^ Ethnologia Europaea, Vol. 21–22, 1991 p. 132
  11. ^ Konarski, Szymon (1967). Materiały do biografii: genealogii i heraldyki polskiej. Paris. str. 215. 
  12. ^ Fleming Zirin, Mary (2007). Russia, the non-Russian peoples of the Russian Federation, and the successor states of the Soviet Union. M.E. Sharpe. str. 695. ISBN 978-0-7656-0737-9. Pristupljeno 27. 2. 2011. 
  13. ^ LaFont, Suzanne (avgust 1998). Women in Transition: Voices from Lithuania. SUNY Press. str. 29. ISBN 978-0-7914-3811-4. Pristupljeno 27. 2. 2011. 
  14. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h Stefan Kieniewicz, Emilia Plater, Polski Słownik Biograficzny, Tom XXVII, Zakład Narodowy Imenia Ossolińskich I Wydawnictwo Polskieh Akademii Nauk, (1983). pp. 652.
  15. ^ Daugirdas, Algimantas (2011). 1831 metų sukilimo didvyrė grafaitė Emilija Pliaterytė (PDF) (na jeziku: litvanski) (2nd izd.). Lietuvos Respublikos krašto apsaugos ministerija. str. 7, 9. ISBN 978-609-412-013-8. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 11. 2012. g. Pristupljeno 23. 12. 2022. 
  16. ^ Churov, Vladimir (1. 11. 2012). Molodыe polьskie ženщinы na fone staroй voйnы. Russian Pioneer (na jeziku: ruski). Pristupljeno 16. 10. 2019. 
  17. ^ Daugirdas 2011, str. 9.
  18. ^ a b Hauser, Ewa (1995). „Traditions of Patriotism, Questions of Gender: The Case of Poland”. Ur.: Berry, Ellen. Genders 22: Postcommunism and the Body Politic. NYU Press. str. 86—88. ISBN 978-0-8147-1248-1. Pristupljeno 4. 9. 2012. 
  19. ^ Dioniza Wawrzykowska-Wierciochowa (1982). Sercem i orężem Ojczyźnie służyły: Emilia Plater i inne uczestniczki powstania listopadowego, 1830-1831. MON. str. 180. ISBN 978-83-11-06734-9. Pristupljeno 7. 9. 2012. 
  20. ^ Heart of Europe. Oxford University Press. str. 248—249. ISBN 978-0-19-164713-0. Pristupljeno 6. 9. 2012. 
  21. ^ Stefan Kieniewicz, Emilia Plater, Polski Słownik Biograficzny, Tom XXVII, Zakład Narodowy Imenia Ossolińskich I Wydawnictwo Polskieh Akademii Nauk, (1983). pp. 653.
  22. ^ Straszéwicz 1843, str. 193.
  23. ^ Sliesoriūnas, Feliksas (1974). 1830-1831 metų sukilimas Lietuvoje (na jeziku: litvanski). Vilnius: Mintis. str. 327, 342—343. OCLC 767375853. 
  24. ^ Straszéwicz 1843, str. 231–232.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Emilija Plater na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емилија_Платер&oldid=27400016”