Ernst Teodor Vilhelm Hofman

Ernst Teodor Vilhelm Hofman
Ernst Teodor Vilhelm Hofman
Lični podaci
Puno ime	Ernst Teodor Vilhelm Hofman
Datum rođenja	(1776-01-24)24. januar 1776.
Mesto rođenja	Kenigsberg, Pruska
Datum smrti	25. jun 1822.(1822-06-25) (46 god.)
Mesto smrti	Berlin, Pruska
Obrazovanje	University of Königsberg
Potpis
Zvanični veb-sajt
www.etahg.de

Ernst Teodor Vilhelm Hofman (nem. Ernst Theodor Wilhelm Hoffmann; Kenigsberg, 24. januar 1776 — Berlin, 25. jun 1822) bio je nemački književnik, najpoznatiji predstavnik romantizma u nemačkoj književnosti. Poznat je pod imenom E. T. A. Hofman (nem. E. T. A. Hoffmann). Pisao je pripovetke sa elementima strave i fantazije. Bio je svestran umetnik - književnik, kompozitor, muzički kritičar, slikar i karikaturista. Njegove pripovetke su imale veliki uticaj u 19. veku, a on je bio ključni književnik nemačkog romantizma.

Mladost

Njegovi preci i sa majčine i sa očeve strane bili su pravnici. Otac mu je bio pravnik, ali takođe i pesnik i muzičar amater. Ernst se rodio kao najmlađi od troje dece. Roditelji su mu se rastali 1778. Otac mu je živeo sa najstarijim sinom, a majka je ostala u Kenigsbergu sa rođacima, dve tetke i sa ujakom. U domaćinstvi je dominirao njegov ujak.

Do 1792. pohađao je luteransku školu zvanu i građanska škola, u kojoj se poklanjalo dosta pažnje klasicima. Pokazao je talent i za slikanje i za klavir, ali nije pokazivao veliki entuzijazam. Nije pokazivao ni entuzijazam za nove umetničke ideje, koje se se tada pojavile u Nemačkoj. Ipak čitao je i Fridriha Šilera, Getea, Svifta, Šterna, Rusoa i Žan Pola, a napisao je i deo romana.

Oko 1787. sprijateljio se sa Teodorom Gotlibom fon Hipelom, sinom pastora i prijatelja Imanuela Kanta. Tokom 1792. pohađao je neka Kantova predavanja.

Provincija

Tokom 1794 zaljubio se u udatu ženu Doru Hat, koja je bila deset godina starija od njega. Njena porodica je 1796. protestovala protiv njega, pa su ga prinudili da ode u provinciju kod jednoga svoga ujaka u Šleskoj. Zaposlio se kod ujaka u Glogau u Šleskoj.

Nakon polaganja ispita posetio je Drezden, gde je bio oduševljen slikama u galeriji, posebo Rafaelom i Koređiom. Njegov ujak je 1798. dobio unapređenje i posao na dvoru u Berlinu, pa je Hofman sa njim završio u velikom gradu. Tu je Hofman po prvi put pokušao da postane kompozitor, pa je napisao operetu Maske i poslao ju je kraljici Lajzi od Pruske. Stigao mu je sa izvesnim zakašnjenjem službeni odgovor da se obrati kraljevskom teatru. Do vremena kada je stigao odgovor Hofman je položio treću rundu ispita i sa svojim prijateljem Hipelom je putovao u Poznanj, a usput su se zaustavili i u Drezdenu da vide galeriju.

Od 1800. do 1803. radio je u pruskim provincijama u području Mazovije. Po prvi put je radio, a da ga nije nadzirao niko iz njegove porodice. Tu je brzo napravio skandal nakon karnevala 1802. Na balu su podeljene karikature oficira, koje je on nacrtao. Ubrzo se saznalo da je on autor karikatura. Poslali su prijavu protiv njega u Berlin, ali u Berlinu nisu hteli da oštro kazne mladog službenika, pa ga premeštaju u Plok u Novoj Istočnoj Pruskoj. Kada se smestio u zabačenom Ploku, vratio se u Poznanj da se oženi sa Marijanom Teklom Rorer. U Plok su se vratili u avgustu 1802. Plok je bio dosta izolovan, pa je Hofman iskoristio izolaciju pišući i komponujući. Tu se takmičio i za nagradu u jednom časopisu. Njegova drama je bila najbolja, ali nije dobila nagradu.

Početkom 1804. dobio je službu u Varšavi.

Varšava

Hofman je vreme provedeno u Poljskoj smatrao najlepšim delom svoga života. U Varšavi je bila ista atmosfera, koju je osećao u Berlinu. Tu je obnovio prijateljstvo sa Zahariasom Vernerom, a sreo se i sa Juliusom Icigom, koji je bio član berlinske književne grupe Nordštern (severna zvezda).

Nažalost po njega Napoleon je 28. novembra 1806. zauzeo Varšavu, pa je Hofman kao službenik Pruske odmah izgubio posao. Vratio se u Poznanj i tu je razmišljao da li da ide u Beč ili u Berlin. Bolest je odložila put, a francuske vlasti su zahtevale da se svi bivši službenici zakunu na odanost ili da napuste zemlju. Pošto mu nisu dali pasoš do Beča morao je u Berlin.

Berlin i Bamberg

Sledećih petnaest meseci predstavljali su njegov najgori period života. Napoleonova vojska je okupirala i Berlin, pa je živeo od veoma oskudnih prihoda. Stalno je posuđivao novce od prijatelja i i dalje je bio gladan. Sa ženom je 1. septembra 1808. došao u Bamberg, gde je dobio posao menadžera pozorišta. Hofman nije uspevao da poboljša standarde izvođenja, pojavile su se i intrige protiv njega i izgubio je taj posao. Posle toga bio je muzički kritičar u jednim novinama u Lajpcigu.

Hofman je uspeo 1809. kada je objavio priču Vitez Glik, o jednom ludaku koji je verovao da je kompozitor Kristof Vilibald Glik. Počeo je tada da koristi književno ime E. T. A. Hofman, tvrdeći da je ono „A“ u čast Amadeusa Mocarta.

Zapošljava se 1810. u teatru Bamberg kao dekorater i scenarista. Davao je i privatne časove muzike. Dobio je zatim 1813. posao direktora muzike u jednoj pokretnoj operi, koja se u tom trenutku nalazila u Drezdenu.

Drezden i Lajpcig

Pruska je 16. marta 1813. objavila rat Francuskoj, tako da je putem imao poteškoća. Opera u kojoj se zaposlio premestila se u Lajpcig. Nije mogao da nađe transport do Lajpciga, jer okolo je trajao rat. Stigao je konačno 23. maja. Pošto je primirje proglašeno 4. juna opera se vratila u Drezden. Međutim nakon završetka primirja 22. avgusta morali su da se sele iz predgrađa u sam grad, jer trajala je bitka kod Drezdena. Grad se predao 11. novembra, a opera je 9. decembra putovala u Lajpcig. U februaru 1814. posvadio se sa direktorom opere, koji mu je dao 3 meseca otkaznog roka.

Berlin

U septembru 1814. vratio se u Berlin i ponovo je dobio dobar položaj. Njegova opera se izvodila u berlinskom teatru.

Hofman je alkoholom uništavao zdravlje, a imao je i sifilis. Takvo stanje je dovelo 1822. do paralize. Svoje poslednje radove diktirao je sekretarici ili ženi. Umro je 25. juna 1822. u 46-oj godini života.

Stvaralaštvo

Na osnovu iskustva do kojih je dolazio u istražnoj komisiji, napisao je romantičarsku satiru na društvene prilike, „Majstora Buvu“. Bio je sklon sanjarenjima i imao je potrebu za danteovskim kultom dame. On je među prvima izneo misao o muzičkom identitetu stvari i bića i smatra se prethodnikom Poa i Mopasana u noveli užasa i strave. U njegovom stvaralaštvu vidljiva je romantičarska pojava pretapanja iz stvarnog u imaginarno, a metamorfozu je učinio principom literalne kreacije. Za Hofmana je život bio tamnica, te je bežao iz jedne forme života u drugu, a svoja raspoloženja beležio je u dnevniku posebnim znacima. U delima Princeza Brambili i Zlatni lonac otkrivao je jedinstvo svega živog i postojećeg. Karikirajuća opservacija koja za podlogu ima kritički stav prema društvu, jedan je od elemenata Hofmanovog literarnog postupka.

Da bi se shvatila Hofmanova fantastika, važno je znati i da čudesa i čudovišta treba da se posmatraju kao subjektivna kategorija, dok su realni uzroci skriveni pod maskom fantastičnih simbola i pušteni da se transponuju na viši plan. Važna je i ljubavna tematika za Hofmanovo delo, a javlja se u fantastici i funkcionalnim oblicima.

Hofman je ludilu dao sasvim novu, donkihotsku boju pretvarajući ga u ludilo idealnog zanosa i poetske čežnje koja […] smešta svoje sopstvene snove i zanose u stvarne okvire, oživljava ih i pretvara u stvarno. Po Hofmanu, svaki čovek je sposoban za zlo.

Fantastika se može javiti na više načina. Prvi način je preko personifikacije, tačnije, Hofman oživljava sve čega se dotakne. Drugi način, određen kao sintaksočko-stilistički put, jeste pretvaranje epiteta u stvarna svojstva pri čemu epitet ne gubi svojstva sintaksičke potčinjenosti subjektu. U njegovim delima fabula je, u većini slučajeva, iskidana, okrnjena, razbijena. Svaka njegova fabula ima centar koji sadrži misaonu poruku.

Ako posmatramo Hofmanove priče Peskar i Gospođicu Skideri, onda možemo govoriti o sličnostima i razlici u njihovom komponovanju. Pre svega Peskar se oslanja na epistolarnu formu, što nije slučaj u drugoj priči. I u jednoj i u drugoj priči može se govoriti o prisustvu fantastičnih elemenata. Isto tako i u jednoj i u drugoj priči prisutne su ličnosti čije su odlike zlog i đavolskog jasno naglašene ne samo spoljašnjim izgledom nego i psihološkom karakterizacijom. Obe priče sadrže i priče o ljubavi s tim što tu postoji izvesna razlika. Naime Natanael je u vezi sa Klarom, ali ta veza ne opstaje do kraja, dok veza Olivijea i Madlene biva krunisana brakom.

Postoji vidna razlika u pogledu osnovnih motiva. U Peskaru glavni je motiv očiju i motiv mehanizma. Naizgled glavni lik Natanael, na kraju umire, a Klara, ipak ostvaruje sreću. Glavno je pitanje nesklada između spoljašnjeg i unutrašnjeg života i viđenje sablasnog. Prisutan je sveznajući pripovedač koji se oglašava, date su retrospekcije i anticipacije.

U Gospođici Skideri vidno je naglašen odnos umetnik-stvoreno delo. Priča je fragmentarno organizovana, ima digresija, likovi imaju ulogu pripovedača. U samoj priči primetni su uplivi različitih žanrova. Za razliku od prve priče, ovde je sve podređeno rešavanju zločina. Rešavanje zločina zahteva povratak u prošlost Pojavljuju se detektivi koji razrešavaju zločine kroz niz slučajnih situacija. Ova priča preteča je detektivskog žanra.

Peskar

Hofmanova priča Peskar delom se oslanja na epistolarnu formu. Sastoji se iz pisma Natanaela Lotaru, Klarinog pisma Natanaelu, i još jednog Natanaelovog pisma Lotaru koje se prekida pojavom sveznajućeg pripovedača. U pismima su retrospektivno dati krucijalni događaji iz Natanaelovog detinjstva. Izneta retrospekcija asocijativno je motivisana.

Peskar ima motive čudnog, neobičnog i tajanstvenog te se može posmatrati kao preteča horor žanra. Priča je predstavljena tako da prati Natanaelove događaje i osećaje. Dominiraju dva tajanstvena motiva, motiv peskara i motiv mehanizma. Motiv očiju je lajt motiv koji povezuje svaki motiv u priči te su vidljive težnje romantičarske ideologije. Sam romantičarski duh opterećen je saznanjem o neskladu između duha i spoljašnjeg života. Ono što je romantičare dovodilo do mogućnosti otkrivanja sablasnog bilo je rasplinjavanje između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Klasična obrada fenomena sablasnog, čija je težnja koren ludila, prisutna je i u Peskaru. Sablasno je moguće svesti na traumu iz detinjstva što se povezuje sa alhemičarem Kopelijusom i što dovodi do stvaranja iskrivljene percepcije spoljašnje stvarnosti.

Glavna ličnost je Natanael. Motivisan susretom sa Kopelijusom, piše pismo Lotaru kome govori o užasnom događaju koji ima ubistveni uticaj na njega. Početna epizoda podredila je sva njegova dalja osećanja. Muči ga sećanje iz detinjstva pa govori: Naslućuješ da samo naročiti odnosi koji duboko zadiru u moj život mogu da pridadu značaj ovom slučaju, pa čak i da mora da na mene zlotvorski deluje ličnost onog kobnog trgovčića. Kroz reminescenciju, Natanael iznosi sećanje iz detinjstva. Govori o Kopelijusu, čoveku koga smatra krivim za smrt svoga oca, i čoveku koga se plašio i gadio. Spoljašnji izgled Kopelijusa navodi nas da pomislimo da je reč o nečemu demonskom. Te zelene, mačje oči, usta koja su se razvlačila u pakostan smeh, zubi kroz koje je šištao neobičan zvuk, znak su pravog demona. Zlog ima i u njegovom ponašanju jer je namerno dodirivao hranu i piće, iako je znao da deca ništa onda neće okusiti.

Sablasno zavisi od toga čijim se očima vidi. U samom Peskaru vidljivo je još jedno viđenje sablasnog. Posmatrajući Klaru i Natanaela možemo govoriti o dvama pogledima na svet, realnom i imaginarnom. To realno viđenje života iznosi Klara, koja smatra da su sve užasne stvari o kojima Natanael govori samo mogle da se dogode u njegovoj duši i da spoljašnji svet u tome nije učestvovao. Po njoj, Kopelijus može da deluje kao đavolska sila samo ako je ne prognamo iz srca i misli. Daje objašnjenje da su ga se deca gadila jer ih je mrzeo, a Natanaelov otac je umro delom i zbog svoje neopreznosti. Suprotno zdravorazumskoj perspektivi čiji je nosilac Klara, Natanael smatra da je zla sila, otelotvorena u Kopelijusu mogla spolja da stupi u njegov život. Klara je realizovana kao antipod Natanaelu, a kasnije i Olimpiji pa ona na kraju jedina zadovoljava životne kvalitete. Njen lik i temperament imaju prirodno određenje, a romantičari su u prirodnom poretku videli ideal života. Dok Natanael veruje u Kopelijusa, on postoji. Klara ga savetuje da vedrinom pobedi stanje u kome se nalazi. Međutim, vedrine nema jer ju je vera u sablasno ubila. Natanael gubi pesnički dar, tone u snove, i juri ka ludilu. U trećem pismu, daje svoju opsednutost, Olimpijom, mehanizmom. Pojavljuje se sveznajući pripovedač koji vodi neku vrstu dijaloga sa čitaocem. Objašnjava razlog koji ga je naveo da napiše ovu priču, i pokazuje način na koji ju je koncipirao. Potom dodaje ono što treba da se zna, a što nije uneo u pismima. Objašnjava da su Klara i njen brat, Lotar, dospeli u Natanaelovu porodicu nakon smrti oca. Postavlja se pitanje Klarine lepote i njene prirode. Lik Klare jednim delom gradi se preko karakterizacije koju iznosi pripovedač imala jaku maštu vedrog, otvorenog pravog deteta […] mnogi prigovarali da je hladna bez osećanja i prozaična […] a Klarina hladna priroda sve više je izazivala Natanaelovo neraspoloženje. Dokaz poslednjoj tvrdnji je i to što Natanael Klaru naziva bezdušnim automatom pošto ne razume pesmu koju je napisao. Natanael kasnije doživljava ono što je ispevao u pesmi. Važno je ukazati da pojava Kopelijusa utiče na Natanaelovo ponašanje.

Ipak, možda Natanaelove oči nisu krive za izobličenje sveta. Ono što ga približava grotesknoj izabranici njegovog srca jeste požar koji je zadesio njegov dom. Pojavljuje se motiv očiju kroz priču o trgovcu Kopoli koji prodaje durbin, a što će Natanaelu pomoći da gleda Olimpiju, koja je, kao i on, automat. Scena prodaje durbina zasnovana je na jezičkom nesporazumu. U opisu Olimpijinih ženskih kvaliteta do izražaja dolazi ironija. Susret sa Kopolom dat je kao asocijacija sećanja na događaje iz detinjstva. Ono što primećuje na Olimpiji jesu ukočene mrtve oči. Ne primećuje da je reč o mehanizmu i ne sluša druge koji govore da je to mehanizam, pravi se da je živo biće, a mora da ima neki đavo. Prikazan je doživljaj Olimpije od strane širih društvenih krugova. Fantastično je toliko realno prikazano da se i ne sumnja. Natanael se divi njenom pogledu koji kaže više nego bilo koji jezik, zadivljen je jer ume da ga sluša.

Sukob Spalancanija i Kopole, koji Natanael posmatra, predstavlja centralni deo ove priče. Kopelijus otima figuru Olimpije od Spalancanija, ali ne i oči. Dolazi do promene registra pripovedanja. Dat je prelazak sa fantastičnih na satirično-realistične tonove. Ono što se dešava Olimpiji dato je kao alegorija. Postojanje dve perspektive utiče da se žanr ne može odrediti do kraja. Priču određuje izrazit dualizam. Javlja se sukob spoljašnjeg i unutrašnjeg, prirodnog i veštačkog. Sve se vrti oko očiju.

Natanael se na trenutak vraća u ravnotežu, ali ne zadugo. Klimaks pripovedanja ostvaren je prilikom prelaska iz epistolarne u novelističku priču. Spreman je da obnovi ljubav sa Klarom, ali dobija napad ludila. Durbin koji uzima da vidi grm koji mu se približava, čini da poludi. Klaru jedva spašava Lotar. Natanael vidi advokata Kopelijusa, za čije postojanje sam pripovedač daje potvrdu. U trenutku kad ga ugleda viče: Ha! Lepi oki, lepi oki! Kopelijus kao da anticipira nešto što će se desiti. Natanael skače sa zgrade, završava najtragičnije, a njegova smrt dovodi do nestanka Kopelijusa.

Sam kraj predstavlja neku vrstu ironičnog epiloga u kome je prikazana porodična idila u kojoj se Klara smiruje nakon Natanaelove smrti. Vedrina se rađa, dok je život nesvestan sablasnog.

Gospođica Skideri

Gospođica Skideri jeste priča koja je bliža obliku iz koga se razvio detektivski žanr. Predstavlja Hofmanovo remek-delo u kome Kardijak, gonjen unutrašnjim glasom, zlotvor vladavine Luja XIV, ubija one koji naruče dragulje. Hofman je pseudoistorijske događaje vezane za trovanje iskoristio kao uvod za priču o Kardijaku i njegovoj poremećenoj ljubavi prema draguljima. Nešto demonsko u njemu ne dozvoljava mu da se odvoji od nakita. Stvara se specijalna atmosfera straha usled tajanstvenog ubistva što je nadovezano na ubistva trovanja arsenikom. Takvim činom on dragulje želi da povrati jedinom njihovom vlasniku-sebi. Policija veruje da je u pitanju zločinačka banda, i ne može da mu uđe u trag.

Početak priče vremenski je situiran u kišnu noć. Gospođica Skideri, autor romana i stihova na čudan način postaje deo priče, onda kada nepoznati mladić zakuca na njena vrata kako bi je upozorio da može spasiti ljudski život. Drugi susret sa njim je na trgu, pored gomile ljudi. Treći susret, prikazan na patetično sentimentalan način, predstavlja uvod u pravu priču. Taj mladić sin je njene nekadašnje štićenice. Upravo to je jedan od razloga njene motivisanosti da ga oslobodi krivice. Ona koja je oličenje dobrote i ljupkosti, treba da se suprotstavi zlu. Kolika je Hofmanova mašta vidljivo je i u samom postupku dodeljivanja uloge detektiva ovakvoj osobi. Gospođica Skideri, vidljivo zbunjena ne zna kome da veruje te i ona sama poveruje u postojanje demonske sile. Do istine o Kardijaku dolazi nakon razgovora sa mladićem ove devojke. Njoj je dodeljena uloga ubeđivanja kralja da pomiluje mladića.

Centralna priča je fragmentarno organizovana sa puno epizaoda i digresija. Ima puno epizoda i najčešće su retrospektivnog karaktera, a motivisane su pojavom novih likova i u njima se objašnjava prošlost likova. Retrospekcijom će biti objašnjena i prošlost čuvenog zlatara Renea Kardijaka, kao i život njegove ćerke i Olivija Brisona. U pojedinim epizodama su likovi naratori, te lik postaje pripovedač. Dominiraju naracija i monolog.

U Parizu ljudi bivaju ubijeni ili pretučeni usred noći na ulici, njihov dragocen nakit nestaje, a ubica je onaj koji i stvara nakit. Ima puno događaja koji se mogu smatrati tajanstvenim, čijim će se rasvetljavanjem doći do saznanja da su bili logični. Ubistva su povezana s Olivijeom jer je otkrio Kardijakovu tajnu, on je do kraja patetičan i ne želi da otkrije ubicu pošto je u ljubavi sa Madlonom. Vrhuncem lojalnosti smatra se kad na leđima donosi mrtvog Kardijaka i ne želi da iskoristi njegovu ispovest. Likovi se mogu podeliti na dve velike grupe, na božanske i đavolske.

Gospoćica de Skideri upućuje na božanske anđeoske likove, insistira na čistoti, pravdi. Ona je data kroz topos ženskih detektiva koji se na zapadu javljaju od 1890. godine. One, kao i gospođica de Skideri slučaj rešavaju zahvaljujući nizu slučajnosti. Toposi koje ona preuzima vode ka razrešenju. Sve što čini stvar je slučajnosti i tek nakon susreta sa Olivijeom preuzima pravu akciju. Pred nju izlazi ubica koji kaže da je kriv za Kardijakovu smrt. On je ponosan na svoje delo jer je Kardijak počinio mnoga ubistva. Daje se važnost zaštite svedoka, da se ne otkrije ono što je Skiderijevoj rekao pravi Kardijakov ubica. Uz pomoć advokata treba da se razreši nečija sudbina. Madlona, koja predstavlja anđeosku figuru, budi uspomene kralju, što ga motiviše da oslobodi Olivijea, ali joj i daje miraz.

Može se ukazati na zanimljivost likova htonskog tipa. Kroz La Renija i portretom i karakterno data je ružnoća. U liku Kardijaka prisutno je više različitih tradicija koje su ga oformile. Đavolski aspekt njegove prirode pojačan je njegovim izgledom, riđost je smatrana oznakom đavola. On ima „pogled iz malih, duboko uvučenih očiju, koje su zeleno svetlucale...” U punom sjaju znao je da obradi neugledan dragulj uz neznatan novac. I psihološki je motivisano to đavolsko u njemu. Kad vidi dragulj, njegove oči zablistaju. Postajao je surov i drzak kad bi morao da ga preda. U tim trenucima ima sve odlike đavolskog. Priznaće Skiderijevoj da je nakit koji se kod nje našao radio misleći na nju, ali i da je nestao iz njegove radionice. Moli je da primi ono što drugi dobijaju uz molbu i zaklinjanje, jeca, i kao mahnit odjuri. Gospođica de Skideri taj nakit naziva „amajlijom samog nečastivog. Ona je ogorčena i uplašena. Posmatrajući Kardijaka i njegove dragulje može se ukazati na romantičarsko shvatanje odnosa između tvorca i njegovog dela. U konceptu Kardijakovog lika dosta je dato od romantičarskog odnosa prema umetnosti. Ako posmatramo politički plan vidimo da je dat La Reni, kao predstavnik anahronog sudskog sistema i Degre koji je prototip detektiva. La Reni do priznavanja dolazi preko mučenja, dok je savremeni odnos prema zločinu utvrđen pojavom pravnog sistema. Detektiv Degre najavljuje prave detektive. On je i aktivan učesnik potrage za ubicom. Ne uspeva da uhvati ubicu već pada, u čemu ima komike. Priča može da se čita iz perspektive različitih žanrova, horor, detektivskog, a čudno nestajanje ubice, objašnjeno logičnim načinom koji je kao i samo objašnjenje diskutabilan, jeste uticaj gotike. Na kraju, koji je izdvojen elipsom i predstavlja neku vrstu epiloga, bračni par odlazi u Ženevu, a blago je vraćeno vlasnicima.

Gospođica de Skideri daleko je važnija kao prototip detektivskog žanra i mnogi se postupci uzimaju kao najava modernog pripovedačkog modela. Fragmentarno je organizovan niz epizoda, prisutni su likovi koji preuzimaju ulogu pripovedača, preko ispovesti sledi otkrivanje detalja iz prošlosti. Rešenje identiteta ubice se nalazi u prošlosti. Isto tako prisutno je ukrštanje paralelnih tokova.

Literatura

• Braun, Peter (2004). E. T. A. Hoffmann: Dichter, Zeichner, Musiker: Biographie. D/Düsseldorf: Artemis und Winkler. ISBN 978-3-538-07175-9. 
• Deterding, Klaus (1991). Die Poetik der inneren und äußeren Welt bei E. T. A. Hoffmann: Zur Konstitution des Poetischen in den Werken und Selbstzeugnissen. Ph.D. dissertation, Freie Universität Berlin. Berliner Beiträge zur neueren deutschen Literaturgeschichte, 15. D/Frankfurt (Main): Lang. ISBN 978-3-631-44062-9. 
• ———— . Magie des poetischen Raums. [Vol. 1? of] E.T.A. Hoffmanns Dichtung und Weltbild. Beiträge zur neueren Literaturgeschichte, 3rd ser., no. 152. D/Heidelberg: Winter. 1999. ISBN 978-3-8253-0541-3.
• ———— (2003₁). Das allerwunderbarste Märchen. Vol. 3 of E.T.A. Hoffmanns Dichtung und Weltbild. D/Würzburg: Königshausen & Neumann. ISBN 978-3-8260-2389-7.
• ———— (2003₂). Hoffmanns poetischer Kosmos. Vol. 4 of E.T.A. Hoffmanns Dichtung und Weltbild D/Würzburg: Königshausen & Neumann. ISBN 978-3-8260-2615-7.
• Ettelt, Wilhelm (1981). E. T. A. Hoffmann: Der Künstler und Mensch. D/Würzburg: Königshausen & Neumann. ISBN 978-3-88479-031-1. 
• Feldges, Brigitte, & Ulrich Stadler . ed. E. T. A. Hoffmann: Epoche – Werk – Wirkung. D/München: Beck. 1986. ISBN 978-3-406-31241-0.
• Fricke, Ronald (2000). Hoffmanns letzte Erzählung: Roman. D/Berlin: Rütten und Loening. ISBN 978-3-352-00561-9. 
• Götting, Ronald (1992). E. T. A. Hoffmann und Italien. Europäische Hochschulschriften, ser. 1, Deutsche Sprache und Literatur, no. 1347. D/Frankfurt (Main): Lang. ISBN 978-3-631-45371-1. 
• Gröble, Susanne (2000). E. T. A. Hoffmann. Universal-Bibliothek, no. 15222. D/Stuttgart: Reclam. ISBN 978-3-15-015222-5. 
• Günzel, Klaus (1976). E. T. A. Hoffmann: Leben und Werk in Briefen, Selbstzeugnissen und Zeitdokumenten. D/Berlin: Bibliographie.
• Harnischfeger, Johannes (1988). Die Hieroglyphen der inneren Welt: Romantikkritik bei E. T. A. Hoffmann. D/Opladen: Westdeutscher Verlag. ISBN 978-3-531-12019-5. 
• Hoffmann, Alfred (1990). E. T. A. Hoffmann: Leben und Arbeit eines preußischen Richters. D/Baden-Baden: Nomos-Verlag. ISBN 978-3-7890-2125-1. 
• Jürgens, Christian (2003). Das Theater der Bilder: Ästhetische Modelle und literarische Konzepte in den Texten E. T. A. Hoffmanns. D/Heidelberg: Manutius-Verlag. ISBN 978-3-934877-29-0. 
• Kaiser, Gerhard R. (1988). E. T. A. Hoffmann. Sammlung Metzler, no. 243, Realien zur Literatur. D/Stuttgart: Metzler. ISBN 978-3-476-10243-0. 
• Keil, Werner (1986). E. T. A. Hoffmann als Komponist: Studien zur Kompositionstechnik an ausgewählten Werken. Neue musikgeschichtliche Forschungen, no. 14. D/Wiesbaden: Breitkopf und Härtel. ISBN 978-3-7651-0229-5. 
• Klein, Ute (2000). Die produktive Rezeption E. T. A. Hoffmanns in Frankreich. Kölner Studien zur Literaturwissenschaft, no. 12. D/Frankfurt (Main): Lang. ISBN 978-3-631-36535-9. 
• Kleßmann, Eckart (1995). E. T. A. Hoffmann oder die Tiefe zwischen Stern und Erde: Eine Biographie. Insel-Taschenbuch, no. 1732. D/Frankfurt (Main): Insel-Verlag. ISBN 978-3-458-33432-3. 
• Kohlhof, Sigrid (1988). Franz Fühmann und E. T. A. Hoffmann: Romantikrezeption und Kulturkritik in der DDR. Europäische Hochschulschriften, ser. 1, Deutsche Sprache und Literatur, no. 1044. D/Frankfurt (Main): Lang. ISBN 978-3-8204-0286-5. 
• Kremer, Detlef (1993). Romantische Metamorphosen: E. T. A. Hoffmanns Erzählungen. d/Stuttgart: Metzler. ISBN 978-3-476-00906-7. 
• ———— . E. T. A. Hoffmann zur Einführung. Zur Einführung, no. 166. D/Hamburg: Junius. 1998. ISBN 978-3-88506-966-9.
• Lewandowski, Rainer (1995). E. T. A. Hoffmann und Bamberg: Fiktion und Realität: Über eine Beziehung zwischen Leben und Literatur. D/Bamberg: Fränkischer Tag. ISBN 978-3-928648-20-2. 
• Mangold, Hartmut (1989). Gerechtigkeit durch Poesie: Rechtliche Konfliktsituationen und ihre literarische Gestaltung bei E.T.A. Hoffmann. D/Wiesbaden: Deutscher Universal-Verlag. ISBN 978-3-8244-4030-6. 
• Meier, Rolf (1994). Dialog zwischen Jurisprudenz und Literatur: Richterliche Unabhängigkeit und Rechtsabbildung in E.T.A. Hoffmanns “Das Fräulein von Scuderi”. D/Baden-Baden: Nomos Verlags-Gesellschaft. ISBN 978-3-7890-3428-2. 
• Ménardeau, Gabrielle “Wittkop-” (1966). E. T. A. Hoffmann: Mit Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. 12th printing. Rowohlts Monografien, no. 113. D/Reinbek (Hamburg): Rowohlt. 1992. ISBN 978-3-499-50113-5.
• Milovanovic, Marko (2005). “‘Die Muse entsteigt einem Fass’: Was E.T.A. H. tatsächlich in Berliner Kneipen trieb”. Pg. 17ff. Kritische Ausgabe, vol. 1. ISSN 1617-1357.
• Orosz, Magdolna (2001). Identität, Differenz, Ambivalenz: Erzählstrukturen und Erzählstrategien bei E.T.A. Hoffmann. Budapester Studien zur LIteraturwissenschaft, no. 1. D/Frankfurt (Main): Lang. ISBN 978-3-631-38248-6. 
• Ringel, Stefan (1997). Realität und Einbildungskraft im Werk E. T. A. Hoffmanns. D/Köln [‘Cologne’]: Böhlau. ISBN 978-3-412-04697-2. 
• Safranski, Rüdiger (2000). E. T. A. Hoffmann: Das Leben eines skeptischen Phantasten. Fischer-Taschenbücher, no. 14301. D/Frankfurt (Main): Fischer-Taschenbuch-Verlag. ISBN 978-3-596-14301-6. 
• Schaukal, Richard von (1923). E. T. A. Hoffmann: Sein Werk aus seinem Leben. CH/Zürich, D/Leipzig, and A/Wien: Amalthea-Verlag.
• Schmidt, Dirk (1996). Der Einfluß E.T.A. Hoffmanns auf das Schaffen Edgar Allan Poes. Edition Wissenschaft, Reihe vergleichende Literaturwissenschaft, no. 2. D/Marburg: Tectum-Verlag. 1996. ISBN 978-3-89608-592-4. 
• Schmidt, Olaf (2003). “Callots fantastisch karikierte Blätter”: Intermediale Inszenierungen und romantische Kunsttheorie im Werk E. T. A. Hoffmanns. Philologische Studien und Quellen, no. 181. D/Berlin: Schmidt. ISBN 978-3-503-06182-2. 
• Segebrecht, Wulf (1996). Heterogenität und Integration: Studien zu Leben, Werk und Wirkung E. T. A. Hoffmanns. Helicon, no. 20. D/Frankfurt (Main): Lang. ISBN 978-3-631-47202-6. 
• Steinecke, Hartmut (1997). E. T. A. Hoffmann. Universal-Bibliothek, no. 17605. D/Stuttgart: Reclam. ISBN 978-3-15-017605-4. 
• ———— . Die Kunst der Fantasie: E.T.A. Hoffmanns Leben und Werk. D/Frankfurt (Main): Insel-Verlag. 2004. ISBN 978-3-458-17202-4.
• Triebel, Odila (2003). Staatsgespenster: Fiktionen des Politischen bei E. T. A. Hoffmann. Literatur und Leben, new ser., no. 60. D/Köln [‘Cologne’]: Böhlau. ISBN 978-3-412-07802-7. 
• Weinholz, Gerhard (1991). E. T. A. Hoffmann: Dichter, Psychologe, Jurist. Literaturwissenschaft in der Blauen Eule, no. 9. D/Essen: Verlag Die Blaue Eule. ISBN 978-3-89206-431-2. 
• Woodgate, Kenneth B. (1999). Das Phantastische bei E. T. A. Hoffmann. Helicon, no. 25. D/Frankfurt (Main): Lang. ISBN 978-3-631-34453-8. 
• E. T. A. Hofman, Don Huan i druge pripovetke, Novo pokolenje, Beograd 1954.
• E. T. Hoffmann, Gospođica Scuderi, Kultura-Zagreb 1953.
• Nana Bogdanović, Književne analize, Književna zajednica Novoga Sada 1987.
• Jovan Bogičević, pogovor u: E. T. A. Hofman, Princeza Brambila, Nolit, Beograd 1964.
• Zoran Gluščević, Putevi humaniteta, Nemački romantičari, Prosveta, Beograd 1965.

Spoljašnje veze

• E.T.A. Hoffmann na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• A translation of Klein Zaches genannt Zinnober and an essay on translating Hoffmann into English
• E. T. A.-Hoffmann-Gesellschaft Bamberg (in German)
• Das E.T.A.-Hoffmann-Archiv der Staatsbibliothek zu Berlin (archive, in German)