Pređi na sadržaj

Život na Marsu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Umetnički prikaz površine i atmosfere teraformiranog Marsa
Još jedan prikaz teraformiranog Marsa

Vekovima su ljudi nagađali o mogućnosti postojanja života na Marsu zbog blizine te planete i njene sličnosti Zemlji. Ozbiljna traganja za tragovima života počela su u 19. veku, a nastavljaju se putem teleskopskih istraživanja i sletanja na površinu te planete. Dok su se rani radovi fokusirali na fenomenologiju i bili na granici fantastike, moderna naučna istraživanja fokusiraju se na potragu za hemijskim tragovima života u tlu i stenama, te potragu za gasovima - biomarker ima u atmosferi .[1] Marsovci se vrlo često javljaju u popularnoj kulturi tokom 20. i 21. veka, a pitanje da li na Marsu postoji život ili je on tamo nekada postojao i danas ostaje otvoreno.

Rana nagađanja[uredi | uredi izvor]

Karta Marsa, Đovani Skjapareli

Ledeni pokrivači na Marsovim polovima prvi put su primećeni već sredinom 17. veka, a u kasnom delu 18. veka Vilhelm Heršel je dokazao da se periodično rastvaraju i smrzavaju. Do sredine 19. veka, astronomi su znali da Mars ima određene sličnosti sa Zemljom - na primer, sličnu dužinu trajanja dana. Takođe su znali da je njegov nagib sličan Zemljinom, što znači da je prolazio kroz godišnja doba kao i Zemlja, ali su ona bila gotovo dvostruko duža zato što jednom godina na Marsu traje mnogo duže nego na Zemlji. Ta posmatranja dovela su do povećanja u nagađanjima da su tamniji delovi Marsa pokriveni vodom, a da su svetliji kopno. Prema tome bilo je prirodno pretpostaviti da bi neki oblik života mogao nastanjivati Mars.

Misije[uredi | uredi izvor]

Mariner 4[uredi | uredi izvor]

Proba Mariner 4 je 1965. izvela prvi uspešan prelet planete Mars, pri čemu je napravila prve slike njegove površine. Fotografije su pokazale suv Mars, bez reka, okeana ili bilo kakvih znakova života. Nadalje, otkriveno je da je površina (ili barem njeni fotografisani delovi) pokrivena kraterima, što ukazuje na nedostatak tektonske aktivnosti i bilo kakvog atmosferskog uticaja na stene tokom posljedne četiri milijarde godine. Proba je takođe otkrila da Mars nema globalno magnetno polje koje bi ga zaštitilo od smrtonosnog svemirskog zračenja. Proba je uspela izračunati i atmosferski pritisak na toj planeti (oko 0,6 kPa, dok Zemlja ima 101,3 kPa), što znači da voda u tečnom stanju na njenoj površini ne može postojati.[2] Nakon probe Mariner 4, potraga za životom na Marsu prešla je u potragu za bekteriolikim živim organizmima, a ne višećelijske, budući da je stanište očito bilo previše surovo za njih.

Orbiter Viking[uredi | uredi izvor]

Tekuća voda neophodna je za postojanje života kakvog mi poznajemo i za metabolizam, pa stoga ako je na Marsu ona bila prisutna, šanse da je na njemu postojao život možda bi bile determinantno. Orbiter Viking su u mnogim oblastima otkrili dokaze postojanja mogućih rečnih dolina, tragova delovanja erozije, te, na južnoj hemisferi razgranate potoke.[3][4][5]

Eksperimenti sonde Viking[uredi | uredi izvor]

Glavna misija sonde Viking sredinom 1970-ih bila je da izvedu eksperimente kojima bi se utvrdilo prisustvo mikroorganizama u marsovskom tlu, budući da su uslovi za razvoj višećelijskog života tu nestali pre nekih četiri milijarde godina.[6] Tragalo se za mikrobima sličnim onima na Zemlji. Od četiri eksperimenta, samo je eksperiment LR doneo pozitivne rezultate, pokazavši povećanu proizvodnju 14CO2 pri prvom izlaganju tla vodi i hranljivim materijama. Svi naučnici su počeli da se slažu sa dve tačke misije Viking: da je u eksperimentu LR dobijen radiooznačeni 14CO2, te da GC-MS nije otkrio organske molekule. Međutim, postoje vrlo različita tumačenja po pitanju toga na šta ti dokazi ukazuju.

Fotoenergija dalekog Sunca[uredi | uredi izvor]

Godine 1997. obavljena je naredna misija sletanja sonde na Mars tzv. mars pathfinder. Sonda je bila bliža koncepciji sovjetske sonde Mars 3. Ulazak petfajndera u Marsovu atmosferu izvršen je direktno sa međunarodne putanje brzinom od 7,26 km. Sonda je udarala o tlo brzinom od 14 m/s, i petnaest puta odskakivala dok se nije umirila, a vazdušni jastuci izduvali. Poslala je snimke okoline, a mali eksperimentalni rover sojourner je ohrabrio NASA-u da pristupi sledećim misijama, sletanju rover spirit i oportuniti, 2004. godine.

Oni su za ulazak u Marsovu atmosferu, spuštanje i prizemljenje koristili istu tehniku kao i petfajnder. Kapsule prečnika 2,65 m su ušle u atmosferu direktno brzinom od 5,4 i 5,5 km/s, ukupne mase po oko 830 kg, posle iste EDL (po terminologiji NASA-e: entry, descent, landing) procedure i konačnog prizemljenja na vazdušnim jastucima i postavljanja u odgovarajući položaj, sa rampre su sišli roveri mase 185 kg.

Spirit I oportuniti su prešli kilometre po Marsovom tlu, pokretani fotoenergijom dalekog Sunca koja je preko solarnih panela pretvarana u električnu energiju, punila akumulatore i pokretala elektromotore. Poslali su snimke okoline i brojne podakte o sastavu tla i dali deo odgovora o prošlosti Marsa. Sledeća sonda koja je poslata na Mars je „feniks“ , koja je 2008. godine sletela na Marsovu severnu polarnu oblast. Ta kapsula je bila istog tipa i prečnika kao i kod petfajndera I rovera spirit I oportjuniti. Lander feniks je imao masu od 360 kg (od toga, 59 kg naučnih instrumenata). Uspešno je snimio okolinu, poslao puno meteoroloških podataka i otkrio vodeni led ispod prašnjave površine.

Sledeća misija sletanja sonde na Mars obavljena je 1997. godine. Ulazak ove sonde ukupne mase kapsule i lendera od 584 kg u Marsovu atmosferu izvršen je direktno sa međuplanetarne putanje brzinom od 7,26 km. Sonda je udarila brzinom o tlo od 14 m/s, petnaest puta odskakivala dok se nije smirila, a vazdušni jastuci izduvali, poslala je snimke okoline. Godine 2004, NASA je pristupila novoj misiji, sletanju Rover Spirit i Oportunity. Rover Spirit i Oportunity prešli su kilometre po Marsovom tlu pokretani fotoenergijom dalekog sunca koja je preko solarnih panela pretvorena u električnu energiju, punila akumulatore i pokretala elektromotore. One su poslale snimke okoline i mnoge podatke o sastavu tla i dali deo odgovora o prošlosti Marsa. Sledeća sonta poslata na Mars je feniks, ona je 2008. godine sletela na Marsovu severnu polarnu oblast. Imala je masu od 360kg (od toga, 59kg naučnih instrumenata). Uspešno je snimila okolinu poslala puno meteorloških podataka i tada je otkriven vodeni led ispod prašnjave površine.[7]

Sletanje Feniksa (2008)[uredi | uredi izvor]

Svemirska letelica Feniks

U sklopu misije Feniks, 25. maja 2008. je u polarne predele Marsa spuštena letelica, koja je funkcionisala do 10. novembra 2008. godine. Jedan od dva glavna cilja te misije bila je potraga za "nastanjivu zonom" u marsovskom regolitu, gde bi mikroorganizmi mogli preživeti, dok je drugi cilj bio istraživanje geološke istorije vode na Marsu. Lender je imao robotsku ruku dužine 2,5 m, sposobnu za iskopavanje plitkih brazda u regolit. Proveden je elektrohemijski eksperiment u kojem su analizirani joni u regolit, te količine i vrsta antioksidanasa na Marsu. Podaci programa Viking ukazuju na to da bi oksidansi na Marsu mogli varirati zavisno od geografske širine, s obzirom na to da je Viking 2 na svojoj severnijoj poziciji pronašao manje oksidanasa nego Viking 1. Feniks je sleteo još severnije.[8]

Meteoriti[uredi | uredi izvor]

NASA održava katalog od 34 meteorita sa Marsa.[9] To su vrlo važni predmeti budući da su oni jedini dostupni fizički primerci površine Marsa. Istraživanja koja je sproveo NASA-in Svemirski centar Džonson pokazuju da tri meteorita sadrže potencijalne dokaze da je na Marsu pre bilo života, u obliku mikroskopskih struktura koje liče na fosilizovane bakterije (takozvani biomorfi). Iako su prikupljeni dokazi verodostojni, postoje različita shvatanja istih. Do danas ni jedan od prvobitnih naučnih dokaza za hipotezu da su biomorfi egzobiološkog porekla (tzv. Biogenička hipoteza) nije ni opovrgnut niti je za njega pronađeno nebiološke objašnjenje.[10]

Tokom nekoliko decenija ustanovljeno je sedam kriterijuma za prepoznavanje izumrlog života u geološkim primercima. Ti kriterijumi su:[10]

  1. Da li je geološki kontekst primerka uporediv sa izumrlim životom?
  2. Da li je starost primerka i njegova stratigrafska lokacija uporediva sa mogućim životom?
  3. Da li primerak sadrži dokaze ćelijske morfologije i kolonija?
  4. Ima li tragova biominerala koji pokazuju hemijsku ili mineralnu neravnotežu?
  5. Ima li tragova stabilnih izotopnih šablona jedinstvenih za biologiju?
  6. Jesu li prisutni organski biomarkeri?
  7. Jesu li te osobine jedinstvene za taj primerak?

Kako bi se prihvatilo postojanje izumrlih živih bića u nekom primerku, moraju se zadovoljiti ili svi ili većina pomenutih uslova. Ni jedan primjerak sa Marsa nije ispunio sve uslove, ali istraživanja su još uvek u toku.[10]

Od 2010. vrše se ponovna istraživanja biomorfa pronađenih u tri marsovska meteorita, i to pomoću instrumenata za analiziranje naprednijih od onih koji su se pre koristili. Naučnici koji vode to istraživanje u Svemirskom centru Džonson verovali su da će pre kraja te godine u meteoritima pronaći definitivne dokaze izumrlog života na Marsu.[11]

Meteorit ALH84001.[uredi | uredi izvor]

ALH84001 strukture
Gejziri na Marsu

Članovi projekta ANSMET su u decembru 1984. na Antarktiku pronašli meteorit ALH84001; težio je 1,93 kg.[12] Taj primerak je pre nekih 17 miliona godina odlomljen od Marsa i proveo je 11.000 godina u ili na antarktičkim ledenim pokrivačima. Analize njegovog sastava koje je sprovela NASA pokazale su prisustvo jedne vrste magnetita koji se na Zemlji može naći samo u mestima gde su prisutni određeni mikroorganizmi.[10] Onda je u augustu 2002. još jedan NASA-in tim pod vođstvom Kejti Tomas-Keptra objavio je istraživanje koje je pokazalo da se 25% magnetita u ALH 84001 javlja u malenim, jednolikim kristalima koji se na Zemlji vežu samo za biološku aktivnost, a da je ostatak magnetita uobičajeni neorganski magnetit. Tehnika ekstrakcije nije omogućila određivanje da li je magnetit (moguće biološkog porekla) bio organizovan u lance, kao što je za očekivati. Meteorit pokazuje tragove sekundarne mineralizacije pomoću vode na relativno niskoj temperaturi, te predterestrijalne alteracije putem vode. Pronađeni su tragovi policikličnih aromatičnih ugljovodonika, čija se količina smanjivala bliže površini.

Gejziri na Marsu[uredi | uredi izvor]

Sezonsko zaleđivanje i otapanje južnih ledenih pokrivača rezultira formiranjem paukolikih zrakastih kanala koje sunčeva svetlost izrezbari na ledu debelom 1 metar. Potom pročišćeni CО2 (a verovatno i voda) povećavaju unutrašnji pritisak i stvaraju erupcije slične gejzirskim, pri čemu izbacuju hladne tečnosti, često pomešane sa tamnim bazaltu ili blatom.[13][14][15][16] Taj proces je veoma brz - odvija se u rasponu od nekoliko dana, sedmica ili meseci - što je vrlo neobična stopa rasta u geologiji, a naročito za Mars.

Uslovi života na Marsu[uredi | uredi izvor]

Zanimanje za planetu Mars je uvek bilo veliko. Kada su sonde počele da šalju slike i podatke, nastalo je najpre veliko razočarenje zbog otkrića da na površini ne postoje tragovi ranijih istraživanja ni ostaci marsovske civilizacije (Mariner 4), a takođe jer nema ni primitivnih oblika života (Viking 1 i 2). Laboratorije sondi Viking izvršili su biohemijske eksperimente koji su potvrdili da ne postoji bilo kakav oblik bioloških ili aktivnih organskih molekula u uzorcima tla.

Poslednjih godina, prikupljeno je na Antarktiku nekoliko meteorita koji su verovatno marsovskog porekla. Jedan od najčudnijih je ALH84001. U leto 1996. godine, nekoliko istraživača Nase potvrdilo je da se u Marsovoj unutrašnjosti fosilne strukture nastale biološkom aktivnošću. Pronađene su i neke mineralne strukture koje bi mogle biti ostaci aktivnosti bakterija koje su postojale na Crvenoj planeti milijardama godina ranije. Molekuli koji se stručno nazivaju policiklični aromatični ugljovodonici svedoče o raspadanju nekih prilično složenih organskih jedinjenja; pronađeno je i više naslaga magnetita i sulfida gvožđa, koje na Zemlji proizvode anaerobne bakterije. To bi predstavljao prvi dokaz života. Članak objavljen 1998. godine baca senku sumnje na ove rezultate, iznoseći da je meteorit za vreme svog boravka na Zemlji pretrpeo kontaminaciju veću od prvobitno procenjene.[17]

Ljudi će zaista postati marsovci[uredi | uredi izvor]

Mars

Istraživanje Marsa američkim kosmičkim sondama tipa Mariner je pokazalo da su i na Marsu uslovi znatno nepovoljni nego što se pretpostavljalo. Atmosferski pritisak na njegovoj površini iznosi oko 7 Мb, što je deset puta manje od ranijih procena. Prvi naseljenici bi morali da žive u prostorima ispod površine, na dubini od bar 10 m. Pošto taj način života nije sasvim odgovarajući, javile su se ideje o planetarnom inženjeringu koji bi Mars učinio povoljnim za život. Proces emisije gasova staklene bašte koji na Zemlji dovodi do globalnog zagrevanja, na Marsu bi pretpostavljao početak topljenja smrznutog СО2. Na polarnim kapama i stvaranje atmosfere od tog gasa sa pritiskom 0.5 do 1 bar i temperaturom na ekvatoru iznad 0*С.

Da bi se Mars zagrejao do nivoa temperature bliske zemljinoj, na njega treba da se usmeri sunčevo zračenje reflektovano sa kosmičkih ogledala. Veličina ogledala bi bila toliko manja ukoliko bi bila bliža Suncu. Takav sistem bi mogao da reflektuje svetlost infra crvenog zračenja Sunca prema Marsu bez poremećaja dana i noći u njemu. Formiranje oblaka, zagrevanje vode, zagrevanje površine i početak topljenja leda i padavine stvorili bi rečne tokove koji bi uništi postojeći reljef Marsa. U prisustvu tečne vode, a s obzirom da je najveći deo Marsove površine prekriven slojevima prašine debljine po nekoliko kilometara, СО2 bi se brzo vezao u karbonat gvožđa, čiji oksid čini 14% Marsovog regolita. Kiseonika na Marsu ima u oksidima Fe i on bi se mogao osloboditi zagrevanjem površine koja ispunjava velike kratere. To bi se postiglo usmerenim toplotnim zračenjem sa velikih solarnih ogledala pri čemu bi sporedan proizvod bilo Fe, ali problem je nedostatak N2. Pre 4 do 3 milijardi godina, Mars je zbog svoje male sile gravitacije izgubio gotovo sav N2 iz atmosfere.

Do Marsa i nazad[uredi | uredi izvor]

Mars je zbog svoje sličnosti sa Zemljom oduvek bio interesantan naučnicima. Uprkos devet puta manjoj masi i temperaturi nižoj prosečno 60 °C od naše planete, uslovi na Marsu nisu prepreka radu tehnike i boravku čoveka uz odgovarajuću zaštitu. Zahvaljujući razvoju astronautike, do sada je na Marsovu površinu spušteno sedam kosmičkih sondi. Ukoliko se budućim razvojem tehnike spuste i moduli sa ljudskom posadom, Mars će, kao i Zemlja, postati novo mesto ljudskog boravka.[18]

Pravo u peščanu oluju[uredi | uredi izvor]

Da bi se sonde uspešno spustile na Marsovu površinu bilo je potrebno rešiti brojne probleme. Jedna od uspešnih misija bila je spuštanje rovera kjurioziti. Mars je okružen retkom ugljen-dioksidnom atmosferom, pritisak na površini je oko 130 puta manji nego na Zemljinoj površini, a gustina te atmosfere je oko 100 puta manja od Zemljine. Zbog postojanja tako retke atmosfere, brzina kosmičke letelice koja prilazi Marsu i ubrzava pod dejstvom njegove gravitacije se može smanjiti aerokočenjem, što zahteva odgovarajuću zaštitu u vidu termičkog štita. Sadašnje kosmičke sonde ulaze u Marsovu atmosferu direktno sa međuplanetarne putanje, brzinama od 5.6 do 7 km/s. Čak 99% njihove kinetičke energije se konvertuje u toplotu zahvaljujući aerokočenju preko aeroštita. Posle smanjenja brzine na oko 500 m/s, otvara se padobran koji smanjuje brzinu na manje od 100 m/s, a zatim se završno zaustavljanje obavlja retroraketama. Retka Marsova atmosfera ne omogućava usporavanje padobranom sve do malih brzina, kao u slučaju kapsula koje se vraćaju na Zemlju (na primer Sojuz). Marsov reljef stvara dodatni problem, jer se završno atmosfersko kočenje obavlja do visine od 10 km iznad srednjeg nivoa planete, a pojedini vulkanski regioni su viši za 20 km iznad tog nivoa.

Prvi pokušaji spuštanja sondi na Marsovu površinu su objavljeni od strane sovjetskih naučnika 1971. godine. Sonda Mars 3 je imala prečnik 1,2 m, masu od 358 kg, a sa termičkim štitom prečnika 2,9 m i ukupno 1210 kg. Ona je brzinom od 5,7 km/s ušla u Marsovu atmosferu, obavila aerokočenje, odbacila termički štit, otvorila padobran i obavila završno kočenje retroraketama. Nažalost, posle manje od 20 sekundi, emitovanje sa površine je naglo prekinuto. Sledeći pokušaj je objavljen 1974. godine sondom Mars 6 približno iste Mase i veličine. Sve faze pri ulasku u atmosferu su uspešno obavljene i sonda je, tokom spuštanja slala signale 150 sekundi da bi, u trenutku kontakta sa tlom, naglo otkazala. Posle ovog neuspeha, Sovjetski Savez više nije slao sonde na Mars. Godine 1976. su američke sonde Viking 1 i Viking 2 obavile prvo uspešno sletanje na Marsovu površinu.[7]

Reljef Marsa

Pokrenuta naučna laboratorija[uredi | uredi izvor]

NASA je imala samo jedan neuspeh u spuštanju sondi na Mars - jedna od sondi, sonda Mras Polar se razbila 1999. u pokušaju da sleti na površinu Marsa. Neuspeh je objašnjen prirodom terena na koji je trebalo da sleti, padom u neku pukotinu ili rastresit materijal. Spuštanje Rovera Kjurioziti 2012. u krater Gale predstavljalo je bitan tehnički napredak. Prečnik kapsule je iznosio 4,5 m, pri ulasku u atmosferu Marsa, njena težina je bila 3150 kg, a brzina oko 6,1 km/s. Uspešno su obavljeni svi elementi EDL procedure: na visini od 12 km odbačeni su balastni tegovi 6*25 kg, čime je centar masa vraćen u osu kapsule, a potom se otvorio padobran na visini od 10 km, pri brzini od 500 m/s (brzina zvuka u Marsovoj hladnoj ugljendioksidnoj atmosferi je oko 250 m/s). Misija spuštanja rovera Kjuroziti koji je imao masu od 89 kg, ima nekoliko pravaca tehničkog napretka u odnosu na prethodnike: kapsula koja se sastoji od aeroštita mase 385 kg i zadnjeg štita mase 349 kg je ne samo veća već je i napravljena od materijala termičkih i mehaničkih svojstava.

Sletni odsek je mase oko 1260 kg i sa osam retroraketnih motora, promenljivog potiska od 400N do 3100N. Ruski astrofizičar Gavril Andrianovič Tihov tvorac je naučne discipline astrobiologije i jedan od osnivača astronomskih nauka u Kazahstanu. On je predavao astrofiziku na Petrogradskom univerzitetu, pokazuje važnu ulogu u razvoju planetarnih studija. Godine 1999. kolorfilter za planetarno posmatranje i izoštravanje vidljivosti kontrasta slike, ta tehnika upotrebljena je za fotografisanje Marsa. U to vreme postojala je hipoteza o Marsovoj maria zoni zarasoj vegatacijom pa je tiho bezbrojno puta snimao spektar Marsa tražeći u spektru apsorpcijsku traku hlorofila, koji je karakterističan za zemaljske biljke. Tihov kaže: ...na Marsu gde su klimatski uslovi teški biljke imaju plavu senku. Na Zemlji gde je klima umerena biljke imaju zelenu boju, a na Veneri gde je klima vrela biljke imaju narandžastu boju.

Akademija nauka KazSSR je organizovala sektor astrobotanike na čelu sa Tihovim. Osoblje sektora za astrobotaniku i mladi postdiplomski biolozi i fizičari sprovodili su opsežna istraživanja karakteristika biljaka i površina pod povrćem, uključene su i ekspediciona istraživanja u zonama sa teškim klimatskim uslovima (visoke planine Pamira i Subartičke tundre). Prvi cilj je bio da se nađu biljni organizmi koji bi se prilagodili na teške životne uslove kao što su niske temperature, nedostatak kiseonika. Pronađeni su dokazi da na niskim temperaturama apsorpcijska traka hlorofila postaje više proširena ili nestaje potpuno, to je služilo kao argument za postojanje biljaka na Marsu. Tihov je predložio hipotezu da se biljke mogu prilagoditi na teške klimatske uslove, promenom sopstvenih optičkih karakteristika i povećati (smanjiti) apsorpciju sunčevog zračenja. Tihov je bio protivnik geocentrizma u naučnim istraživanjima, tvrdio je da je život mnogo više rasprostranjena pojava u svemiru.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The Search for Life on Mars - Mumma, Michael J. Goddard Space Flight Center, January 08, 2012.
  2. ^ Chambers, Paul (1999). Life on Mars; The Complete Story. London: Blandford. ISBN 978-0-7137-2747-0. 
  3. ^ Strom, R.G., Steven K. Croft, and Nadine G. Barlow, "The Martian Impact Cratering Record," Mars. . University of Arizona Press. 1992. ISBN 978-0-8165-1257-7. 
  4. ^ Raeburn, P. 1998. Uncovering the Secrets of the Red Planet Mars. National Geographic Society. Washington D.C.
  5. ^ Moore, P. et al. 1990. The Atlas of the Solar System. Mitchell Beazley Publishers NY, NY.
  6. ^ „Astrobiology”. Biology Cabinet. 26. 9. 2006. Arhivirano iz originala 12. 12. 2010. g. Pristupljeno 17. 1. 2011. 
  7. ^ a b Do Marsa i nazad
  8. ^ Piecing Together Life's Potential
  9. ^ „Mars Meteorites”. NASA. Pristupljeno 16. 2. 2010. 
  10. ^ a b v g Evidence for ancient Martian life. E. K. Gibson Jr., F. Westall, D. S. McKay, K. Thomas-Keprta, S. Wentworth, and C. S. Romanek, Mail Code SN2, NASA Johnson Space Center, Houston TX 77058, USA.
  11. ^ Spaceflight Now | Breaking News | Three Martian meteorites triple evidence for Mars life
  12. ^ „Allan Hills 84001”. The Meteorolitical Society. 2008. Pristupljeno 21. 8. 2008. 
  13. ^ „NASA Findings Suggest Jets Bursting From Martian Ice Cap”. Jet Propulsion Laboratory. NASA. 16. 8. 2006. Arhivirano iz originala 10. 10. 2009. g. Pristupljeno 11. 8. 2009. 
  14. ^ Kieffer, H. H. (2000). „Mars Polar Science 2000” (PDF). 
  15. ^ G. Portyankina, ur. (2006). „Fourth Mars Polar Science Conference” (PDF). 
  16. ^ Kieffer, Hugh H. (30. 5. 2006). Philip R. Christensen and Timothy N. Titus. „CO2 jets formed by sublimation beneath translucent slab ice in Mars' seasonal south polar ice cap”. Nature. 442 (7104): 793—796. Bibcode:2006Natur.442..793K. PMID 16915284. doi:10.1038/nature04945. Pristupljeno 2. 9. 2009. 
  17. ^ Janaćković, Peđa. „Prostor I vreme”: 53. 
  18. ^ National Geografic - Mars

Литература[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Живот_на_Марсу&oldid=27754005”