Zavisni poremećaj ličnosti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zavisni poremećaj ličnosti
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostpsihijatrija, klinička psihologija
MKB-10F60.7
MKB-9-CM301.6
MedlinePlus000941
MeSHD003859

Zavisni poremećaj ličnosti (F60.7) je poremećaj ličnosti koji karakteriše  pasivnost i oslanjanje na druge za donošenje značajnih i beznačajnih životnih odluka, slaganje sa željama i zahtevima drugih, preterana submisivnost, osećanja bespomoćnosti i neadekvatnosti i loše sposobnosti za suočavanje sa svakodnevnim životom[1]. Poremećaj izaziva neprijatnost, tenziju i patnju kod obolelih i predstavlja smetnju za okruženje. Osobe sa poremećajem retko uviđaju da imaju problem, verujući da ih okruženje zanemaruje, i shodno tome retko same traže pomoć.[2]

Osobe sa zavisnim poremećajem ličnosti prožete su neosnovanim strahom i anksioznošću. Uverene da nisu sposobne za brigu o sebi, plaše se mogućnosti da će biti napuštene. Kako bi to sprečile, preterano se vezuju za druge, sputavaju ih, zahtevaju njihovu brigu i traže bliskost. Ponašaju se submisivno, pasivno i izbegavaju konflikte ili iskazivanje suprotnih stavova kako ne bi rizikovale uništenje odnosa sa drugima i napuštanje. Interpersonalno imaju teškoće sa uspostavljanjem sopstvenih i poštovanjem tuđih emocionalnih granica. Uglavnom su povučene i preosetljive na kritike, koje doživljavaju kao odbacivanje. Pesimistične su, imaju tendenciju ka katastrofiziranju i očekivanju najgoreg. Nisu sposobne da donose odluke bez saveta ili slaganja osoba iz okruženja – nemaju poverenja u sopstvene zaključke i procene, sebe vide kao bespomoćne, zbog čega uglavnom znatno više vrednuju tuđe mišljenje[3]. Nedostatak inicijative može se ispoljiti u oblastima intelektualnog i emocionalnog života prebacivanjem odgovornosti na druge[1]. Tek mali broj osoba sa zavisnim poremećajem dostiže prosečan stepen svakodnevnog funkcionisanja[4].

Poremećaj postaje očigledan u ranom odraslom dobu, ali se teškoće mogu uočiti u adolescenciji, kada se očekuje formiranje identiteta i donošenje odluka nezavisno od roditelja. Osobe uzrasta od 18 do 29 godina predstavljaju rizičnu populaciju za razvoj poremećaja[3].

Prevalentnost zavisnog poremećaja ličnosti u opštoj populaciji iznosi 0,49%. Poremećaj je nešto češći među ženama no među muškarcima – 0,6% žena ima dijagnozu, nasuprot 0,4% muškaraca[3].

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Po Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje, kako bi se dijagnoza zavisnog poremećaja ličnosti utvrdila osoba mora da ispoljava preteranu potrebu da se o njoj neko brine i submisivno, zavisno ponašanje motivisano strahom od napuštanja. Na postojanje poremećaja ukazuje prisustvo pet od sledećih faktora[5]:

  1. Teškoće u donošenju svakodnevnih odluka bez saveta, uticaja ili slaganja drugih osoba
  2. Potreba da drugi preuzmu odgovornost za njih u većini oblasti života
  3. Teškoće u iskazivanju neslaganja sa drugima iz straha od negativne procene i gubitka podrške
  4. Teškoće sa započinjanjem zadataka bez podrške drugih (zbog sumnje u sopstvene sposobnosti, a ne zbog manjka energije ili inicijative)
  5. Preterana potreba za dobijanjem brige i podrške od drugih, čak i po cenu da budu iskorišćeni
  6. Osećanja ranjivosti i bespomoćnosti kada su sami iz straha da neće moći da se brinu o sebi
  7. Uletanje u narednu vezu po završetku bliskog odnosa
  8. Preokupiranost strahom da će biti ostavljeni da se sami brinu o sebi

Komorbiditeti i komplikacije[uredi | uredi izvor]

Uz ovaj poremećaj često se javljaju i[6]:

Osobe sa zavisnim poremećajem ličnosti mogu biti meta verbalnog, fizičkog i seksualnog zlostavljanja zbog submisivnosti i tolerancije na iskorišćavanje[7][8]. Žene sa zavisnim poremećajem ličnosti češće su žrtve partnerskog nasilja zbog ekonomske i emocionalne zavisnosti od nasilnog partnera[7].

Diferencijalna dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Granični poremećaj ličnosti je čest komorbiditet zavisnog poremećaja ličnosti, i zajednički im je strah od napuštanja. Međutim, osobe sa zavisnim poremećajem ličnosti ne ispoljavaju impulsivna ponašanja, promenljivost emocionalnih stanja i nemaju nestabilnu sliku o sebi, što je karakteristično za osobe sa graničnim poremećajem ličnosti[5].

I osobe sa zavisnim i sa izbegavajućim poremećajem ličnosti plaše se kritike, negativne procene i odbacivanja. Ipak, za osobe sa izbegavajućim poremećajem taj strah je sržna motivacija – oni odbijaju da stupe u bilo kakve odnose i interakcije sa drugima osim ako su apsolutno sigurni da drugi o njima imaju pozitivno mišljenje. Osobama sa zavisnim poremećajem očajnički trebaju drugi, već su sa njima u odnosu i na njih se oslanjaju, a plaše se odbacivanja jer bi to predstavljao kraj postojećeg odnosa u kome se neko brine o njima[6].

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Tačan uzrok poremećaja je nepoznat, ali podaci govore o riziku nasleđivanja od roditelja koji se kreće od 55% do 72%. Porodična istorija anksioznih poremećaja predstavlja faktor rizika za razvoj zavisnog poremećaja ličnosti[9].

Preterano zaštitnički ili autoritarni odnos roditelja prema detetu može biti faktor rizika za razvoj poremećaja – oba onemogućavaju razvoj autonomije i podučavaju dete da su stariji moćni, sposobni i da im se treba povinovati[10].

Zanemarivanje i zlostavljanje tokom odrastanja osnov su za razvoj poremećaja ličnosti, uključujući i zavisni. Pored toga, traume, teške bolesti i dugotrajno partnersko nasilje, naročito u uslovima bez socijalne podrške, može voditi razvoju zavisnog poremećaja ličnosti[10].

Lečenje[uredi | uredi izvor]

Psihoterapija je najpoželjniji oblik lečenja zavisnog poremećaja ličnosti. Cilj terapije je da osoba sa zavisnim poremećajem ličnosti postane aktivnija, nezavisnija i formira zdravije odnose sa drugima[11]. Utvrđeno je da promene na kognitivnom planu, promene nerealističnih očekivanja i uverenja, pre nego promene u međuljudskim odnosima i na nivou simptoma, imaju dugoročni uticaj na tok poremećaja[12]. Ipak, idealna je terapija usmerena na objedinjavanje tretmana nerealističnih uverenja i neprilagođenog ponašanja, zbog čega se kognitivno-bihevioralna terapija pokazala kao pogodna – ona omogućava razvoj drugačijeg viđenja sebe u odnosu na druge i u odnosu na lična iskustva. Asertivni trening, kojim se osobe podučavaju da se zauzmu za sebe i izražavaju svoje želje i potrebe, takođe se pokazao kao efikasan. Uloga terapeuta je ključna – ne sme postati još jedna osoba na koju se klijent oslanja i od koje zavisi, već mora podsticati nezavisnost i u terapijskom odnosu[11].

Lečenje zavisnog poremećaja ličnosti psihofarmacima nije često, i uglavnom se primenjuje u slučajevima komorbiditeta sa depresijom ili graničnim poremećajem ličnosti[11]. Upotreba anksiolitika u kombinaciji sa psihoterapijom može imati pozitivan uticaj na tretman[12].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „ICD-10 Version:2016”. icd.who.int. Pristupljeno 2020-04-28. 
  2. ^ „Overview of Personality Disorders - Mental Health Disorders”. Merck Manuals Consumer Version (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-28. 
  3. ^ a b v Beitz, Kendra; Bornstein, Robert F. (2006), Fisher, Jane E.; O’Donohue, William T., ur., Dependent Personality Disorder (na jeziku: engleski), Springer US, str. 230—237, ISBN 978-0-387-28370-8, S2CID 142569348, doi:10.1007/978-0-387-28370-8_22, Pristupljeno 2020-04-28 
  4. ^ „Dependent Personality Disorder”. Psychology Today (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-28. 
  5. ^ a b „Dependent Personality Disorder DSM-5 301.6 (F60.7) - Therapedia”. www.theravive.com. Pristupljeno 2020-04-28. 
  6. ^ a b „Dependent Personality Disorder”. www.mentalhealth.com. Pristupljeno 2020-04-28. 
  7. ^ a b Loas, Gwenolé; Cormier, Julie; Perez-Diaz, Fernando (2011-01-30). „Dependent personality disorder and physical abuse”. Psychiatry Research (na jeziku: engleski). 185 (1): 167—170. ISSN 0165-1781. PMID 20537714. S2CID 30335168. doi:10.1016/j.psychres.2009.06.011. 
  8. ^ „Personality Disorder: Types, Diagnosis and Treatment”. Healthline (na jeziku: engleski). 31. 7. 2012. Pristupljeno 2020-04-28. 
  9. ^ Gjerde, L. C.; Czajkowski, N.; Røysamb, E.; Ørstavik, R. E.; Knudsen, G. P.; Østby, K.; Torgersen, S.; Myers, J.; Kendler, K. S. (2012). „The heritability of avoidant and dependent personality disorder assessed by personal interview and questionnaire”. Acta Psychiatrica Scandinavica (na jeziku: engleski). 126 (6): 448—457. ISSN 1600-0447. PMC 3493848 Slobodan pristup. PMID 22486635. doi:10.1111/j.1600-0447.2012.01862.x. 
  10. ^ a b Simonelli, Alessandra; Parolin, Micol (2017), Zeigler-Hill, Virgil; Shackelford, Todd K., ur., Dependent Personality Disorder (na jeziku: engleski), Springer International Publishing, str. 1—11, ISBN 978-3-319-28099-8, S2CID 202238251, doi:10.1007/978-3-319-28099-8_578-1, Pristupljeno 2020-04-28 
  11. ^ a b v „Dependent Personality Disorder”. WebMD (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-28. 
  12. ^ a b Borge, Finn-Magnus; Hoffart, Asle; Sexton, Harold; Martinsen, Egil; Gude, Tore; Hedley, Liv Margaret; Abrahamsen, Gun (2010). „Pre-treatment predictors and in-treatment factors associated with change in avoidant and dependent personality disorder traits among patients with social phobia”. Clinical Psychology & Psychotherapy (na jeziku: engleski). 17 (2): 87—99. ISSN 1099-0879. PMID 19630068. doi:10.1002/cpp.640. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • "Chapter 16: Personality Disorders". DSM-IV-TR Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. American Psychiatric Publishing. 2000.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зависни_поремећај_личности&oldid=26882836”