Хистрионични поремећај личности

Хистрионични поремећај личности
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностпсихијатрија, клиничка психологија
МКБ-10F60.4
МКБ-9-CM301.5
MedlinePlus001531
MeSHD006677

Хистрионични поремећај личности (F60.4) је поремећај личности који карактерише театралност у изражавању емоција, потреба за пажњом, признањем и узбуђењем и афективна нестабилност[1].

Назив поремећаја потиче од латинске речи хистрио (histrio,-onis, m.), што значи глумац[2].

Особе са хистрионичним поремећајем осећају се непријатно када нису у центру пажње, и како би је придобиле драматизују и преувеличавају чињенице, осећања и искуства или теже истицању заводљивим понашањем, физичким изгледом и појавом. Углавном имају добро развијене социјалне вештине, и интерперсонално одају утисак шармантних, живахних особа склоних флерту, манипулативном и импулсивном понашању[3]. Труде се да изгледају привлачно и истакну се јарком или провокативном одећом[4]. Каприциозне су, са емоцијама које се брзо и лако мењају, а чијим драматичним испољавањем могу посрамити околину или деловати неискрено. Когнитивно су сугестибилне и могу потпасти под утицај особа којима се диве[1].

Особе са овим поремећајем често нису свесне да имају проблем, и траже помоћ када симптоми почну да представљају тешкоћу на послу, у међуљудским односима или ометају лично благостање[5].

Хистрионични поремећај се дијагностификује у раном одраслом добу, после 18. године. Преваленца поремећаја у општој популацији је од 2 до 3%, а 4 пута је чешћи код жена него код мушкараца. Међутим, могуће је да жене више траже психолошку помоћ и отвореније говоре о симптомима[6].

Дијагноза[уреди | уреди извор]

По Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје, како би се дијагноза хистрионичког поремећаја утврдила неопходна је первазивност понашања у циљу привлачења пажње и присуство афективних нерегуларности уз најмање пет од следећих критеријума[7]:

  1. Немир и непријатност у ситуацијама када особа није у центру пажње
  2. Заводљиво или провокативно понашање
  3. Променљиве и плитке емоције
  4. Употреба изгледа за привлачење пажње
  5. Неодређен говор којем недостају детаљи
  6. Драматизоване и преувеличане емоције
  7. Сугестибилност, лабилност
  8. Претерана интимизација и неадекватна блискост са другима

Коморбидитети и компликације[уреди | уреди извор]

Уз овај поремећај често се јављају и:

Особе са хистрионичним поремећајем личности могу имати интерперсоналних и брачних проблема због заводљивог понашања и променљивог расположења. Потреба за привлачењем пажње може их навести на претње самоубиством или самоповређујуће гестове[7].

Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]

Хистрионични поремећај треба разликовати од нарцистичког, зависног и граничног поремећаја личности.

Тежња да буду у центру пажње заједничка је особама са нарцистичким и хистрионичним поремећајима личности. Међутим, код нарцистичког поремећаја особе теже да изазову дивљење, док особе са хистрионичним поремећајем траже било који тип пажње[8].

И особе са граничним и са хистрионичним поремећајем карактерисане су интензивним и променљивим емоционалним стањима – међутим, особе са граничним поремећајем углавном имају негативно мишљење о себи[3].

И код зависног и код хистрионичког поремећаја присутна је тежња особа да буду у близини других људи, али су особе са зависним поремећајем личности престрављене могућношћу да буду одбијене и презрене, и због тога су више инхибиране у понашању[3].

Узроци[уреди | уреди извор]

Иако не постоји експлицитни узрок хистрионичког поремећаја, претпоставља се да на његово формирање утиче више чинилаца, те да је он последица и наследних и срединских фактора.

Једна претпоставка је да се поремећај развија као неодговарајући механизам одбране, као реакција на трауматични догађај или трауматично окружење[9].

Друга претпоставка је да на развој поремећаја утичу родитељи и васпитање. Претерано удовољавање детету и неспособност родитеља да поставе границе може утицати на развој поремећаја[10]. Родитељи који и сами испољавају драматично, променљиво и неприкладно сексуално понашање могу бити модел деци и бити фактор ризика за развој поремећаја[11].

Породична историја поремећаја личности, психијатријских поремећаја и болести зависности представља предиспозицију за развој поремећаја[4].

Лечење[уреди | уреди извор]

Психотерапија може помоћи особама са хистрионичним поремећајим личности да стекну увид у свој проблем и омогућити боље друштвено и професионално функционисање.

Супортивна психотерапија, при којој се пацијенту пружа подршка, саосећање и охрабрење, може бити корисна у регулисању поремећаја, јер обезбеђује умирујуће, непретеће психотерапијско окружење, умањује емоционалну нелагоду, подучава конструктивним механизмима одбране и ради на побољшању самопоштовања[3].

Психодинамска психотерапија такође може бити добра терапијска метода јер подстиче кориснике да укључе фазе које су прескочили током емоционалног развоја[12], да разумеју конфликте који су у позадини њихових неадаптивних понашања и да замене неадекватна понашања и реакције прикладнијим[10].

Одређени симптоми могу захтевати посебан третман психофармацима. Афективна нестабилност може се лечити антидепресивима, антипсихотицима и стабилизаторима расположења. Стабилизатори расположења се могу користити и за умањење импулсивности[11].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „ICD-10 Version:2016”. icd.who.int. Приступљено 2020-04-24. 
  2. ^ „histrio - Wiktionary”. en.wiktionary.org. Приступљено 2020-04-25. 
  3. ^ а б в г Novais, Filipa; Araújo, Andreia; Godinho, Paula (2015-09-25). „Historical roots of histrionic personality disorder”. Frontiers in Psychology. 6. ISSN 1664-1078. PMC 4585318Слободан приступ. PMID 26441812. doi:10.3389/fpsyg.2015.01463. 
  4. ^ а б „The relationship of histrionic personality disorder to antisocial personality and somatization disorders”. American Journal of Psychiatry. 143 (6): 718—722. 1986-06-01. ISSN 0002-953X. doi:10.1176/ajp.143.6.718. 
  5. ^ Rienzi, Beth M.; Scrams, David J. (1991-12-01). „Gender Stereotypes for Paranoid, Antisocial, Compulsive, Dependent, and Histrionic Personality Disorders”. Psychological Reports (на језику: енглески). 69 (3): 976—978. ISSN 0033-2941. doi:10.2466/pr0.1991.69.3.976. 
  6. ^ Nestadt, G.; Romanoski, A. J.; Chahal, R.; Merchant, A.; Folstein, M. F.; Gruenberg, E. M.; McHugh, P. R. (1990-01-01). „An epidemiological study of histrionic personality disorder”. Psychological medicine. 20 (2): 413—422. ISSN 0033-2917. PMID 2356266. doi:10.1017/S0033291700017724. 
  7. ^ а б French, Jennifer H.; Shrestha, Sangam (2020), Histrionic Personality Disorder, StatPearls Publishing, PMID 31194465, Приступљено 2020-04-24 
  8. ^ Cale, Ellison M.; Lilienfeld, Scott O. (2002-02-01). „Histrionic Personality Disorder and Antisocial Personality Disorder: Sex-Differentiated Manifestations of Psychopathy?”. Journal of Personality Disorders. 16 (1): 52—72. ISSN 0885-579X. doi:10.1521/pedi.16.1.52.22557. 
  9. ^ Apt, C.; Hurlbert, D. F. (1994). „The sexual attitudes, behavior, and relationships of women with histrionic personality disorder”. Journal of Sex & Marital Therapy. 20 (2): 125—133. ISSN 0092-623X. PMID 8035469. doi:10.1080/00926239408403423. 
  10. ^ а б Morrison, J. (1989). „Histrionic personality disorder in women with somatization disorder”. Psychosomatics. 30 (4): 433—437. ISSN 0033-3182. PMID 2798737. doi:10.1016/S0033-3182(89)72250-7. 
  11. ^ а б „PRIME PubMed | [Hysteria I. Histrionic personality disorder. A psychotherapeutic challenge”. www.unboundmedicine.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-04-24. 
  12. ^ Kellett, Stephen. „A time series evaluation of the treatment of histrionic personality disorder with cognitive analytic therapy”. Psychology and Psychotherapy: Theory, Research and Practice (на језику: енглески). 80 (3): 389—405. ISSN 1476-0835. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • "Chapter 16: Personality Disorders". DSM-IV-TR Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. American Psychiatric Publishing. 2000.