Pređi na sadržaj

Записи из подземља

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zapisi iz podzemlja
Izgled korica jednog od srpskih izdanja.
Nastanak
Orig. naslovZapiski iz podpolья
AutorFjodor M. Dostojevski
ZemljaRuska Imperija
Jezikruski
Sadržaj
Žanr / vrsta delafilozofska fikcija
Mesto i vreme
radnje		carska Rusija; XIX vek
Izdavanje
IzdavačEpoha
Datum1864

Zapisi iz podzemlja (rus. Записки из подполья) je roman Fjodora Dostojevskog, prvi put objavljena u časopisu Epoha 1864. Narativ je u prvom licu u obliku „ispovesti“: delo je prvobitno objavio Dostojevski u Epohi pod naslovom „Ispovest“.[1]

Novela se predstavlja kao odlomak iz memoara ogorčenog, izolovanog, neimenovanog pripovedača (kog kritičari uglavnom nazivaju Podzemnim čovekom), koji je penzionisani državni službenik koji živi u Sankt Peterburgu. Iako prvi deo novele ima formu monologa, forma pripovedačevog obraćanja čitaocu je oštro dijaloška. Prema Mihailu Bahtinu, u ispovesti Podzemlja „bukvalno nema nijedne monološki čvrste, nerazdvojene reči“. Svaka reč Podzemlja anticipira reči drugog, sa kojim ulazi u opsesivnu unutrašnju polemiku.[2]

Podzemni čovek napada savremenu rusku filozofiju, posebno „Šta da se radi?“ Nikolaja Černiševskog.[3] Uopšteno govoreći, ovo delo se može posmatrati kao napad i pobuna protiv determinizma: ideje da sve, uključujući ljudsku ličnost i volju, može biti svedeno na zakone prirode, nauke i matematike.

Radnja[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

Zapisi iz podzemlja jedan je od prvih romana koje je Dostojevski napisao nakon devetogodišnjeg izgnanstva i predstavlja odu antropološkom pesimizmu, vrhunac piščeve vešte analize kompleksnosti unutrašnjih konflikata i ljudske psihe. Zapisi su koncipirani u vidu esejističkih dijaloga autora sa neimenovanim sabesednicima, kao i u vidu anegdota iz piščevog života koje za cilj imaju da pojačaju vizuelnu i zagušljivu sliku podzemlja. Tipičan junak Dostojevskog sa sobom nosi dobro znane osobine promašenosti i težnje za napoleonističkom slikom u očima drugih, jer je po sopstvenom poimanju odveć „knjiški i obrazovan“, daleko iznad svojih neprijatelja i svestan svoje umne nadmoći. Uprkos tome, ophrvan neuspehom i kukavičlukom, on podleže preziru onih koje i sam prezire i u gorkoj čaši poniženja pronalazi slast i užitak u osećanju bezvrednosti i ništavila. To beskrajno samoljublje ga poput otrova nagriza zbog toga što je lažno i izveštačeno, maska pred samim sobom kako bi podneo realnu sliku stvarnosti u kojoj je poražen i nesrećan, duboko zaglibljen u blato sopstvenog podzemlja bez snage da nešto promeni. Hranjen mržnjom i dojen prezirom, uništava sve čega se dotakne, osuđujući najviše sebe na taj način. Čak i u trenucima kada ga dotakne promisao i postane svestan da ljubav zarobljava aktom potčinjavanja i tutorstva, prevagne u njemu zov pokvarene i zle naravi koja ga nagoni da ponovo posegne za nasiljem, bilo verbalnim ili fizičkim, kao sredstvom svog socijalnog opštenja. Za razliku od svojih drugih junaka, Dostojevski prema autoru „Zapisa“ ne oseća naklonost. Naprotiv, smatrajući da je imao i suviše šansi da promeni svoju stvarnost i zasluži sreću, ne nudi mu spasenje i svetlu nadu za bolje sutra. Ovaj junak je svoje šanse prokockao, nemilosrdno se igrajući se osećanjima drugih i nedužnih, onih koje besprekidno povređuje. Liza je najveća žrtva njegove ogorčenosti i mržnje. Dala mu je sve, svoje telo, dušu i nedužno srce a on je to jednim potezom zgazio i skrhao. Odabrao ju je kao predmet na kome će izlečiti svoje frustracije i povređeni ego; želeo je da joj naplati za sva poniženja koja su mu drugi u životu naneli i za sve trenutke slabosti koje mu je svojom čistom dušom izazvala. Bila je žrtva na oltaru njegovih padova i iskupljenje pred sopstvenom sujetom. Liza je bila fizički rob, dok je on bio i zatočenik i tamničar sopstvene tamnice, dželat i vinovnik sopstvene sudbine. Sam je sebe osudio na život bez ljubavi, ogrezan u nemoralu i „kvazi“ svetu u kome je on bio jedini junak i trijumfador, nosilac trofeja i ordena taštine. Možda ga je baš ta mašta i „žica“ koja ga je terala da sve preuveličava i osudila na život izvan života, pokidanih socijalnih veza, u sopstvenoj mreži osame i introvertnosti. Apolon je još jedna u nizu žrtvi i pokazatelj stava društva prema njemu kao osobenjaku i egoisti. Ravnodušnost i nadmenost, glavna su obeležja socijalnog ponašanja usmerenog prema piscu „Zapisa“. I mada je kroz život navikao da udari u taj zid, najviše ga od svega vređa superiornost u očima drugih s obzirom da veruje da jedini ima prava da bude „iznad“. Želi da veruje da su drugi „bube“, nedostojni njegove pažnje i osobenosti, glupi, površni i isprazni. Uprkos tome, u tim istim ljudima, on traži potvrdu sebe i znak da i sam nije „buba“ već duhovno nadmoćan, umno jači. Duboko potresen svojim fizičkim kompleksima, traži satisfakciju u višim sferama uma koje je strpljivo gradio, školujući se i napredujući dok nije dospeo u visoku službu. Ali tamo ga čeka ista prepreka koju je naizgled ranije zaobišao- prezir i nerazumevanje kao odgovor na njegovo nipodaštavanje drugih. Sve dok je podzemlja, biće i pisaca „Zapisa“ svuda oko nas. Zagledajte se dobro u ljude oko sebe i videćete da u svima od njih leži deo mozaika tako kompleksne duše poput našeg autora. A možda je ima i u nama samima jer svi nosimo zapise u sebi. A zasigurno – i podzemlje.

Teme i kontekst[uredi | uredi izvor]

Dostojevski 1863. godine, godinu dana pre objavljivanja Zapisi iz podzemlja.

Naracija Podzemlja opterećena je ideološkim aluzijama i složenim razgovorima o političkoj klimi tog perioda. Koristeći svoju fikciju kao oružje ideološkog diskursa, Dostojevski osporava ideologije svog vremena, uglavnom nihilizam i racionalni egoizam.[4]

U drugom delu, zezanje koje Podzemni čovek upućuje Lizi dok sede u mraku, i njen odgovor na to, primer je takvog diskursa. Liza veruje da može da preživi i da se uzdigne kroz redove svoje javne kuće kao sredstvo za postizanje svojih snova o uspešnom funkcionisanju u društvu. Međutim, kao što Podzemni čovek ističe u svom govoru, takvi snovi se zasnivaju na utopijskom poverenju ne samo u postojeće društvene sisteme, već i na sposobnost čovečanstva da izbegne korupciju i iracionalnost uopšte. Stavke iznesene u prvom delu o zadovoljstvu Podzemnog što je nepristojan i odbija da traži medicinsku pomoć su njegovi primeri koliko je idealizovana racionalnost inherentno manjkava jer ne uzima u obzir mračniju i iracionalniju stranu čovečanstva.

Kameni zid je jedan od simbola u noveli i predstavlja sve barijere zakona prirode koje stoje protiv čoveka i njegove slobode. Jednostavnije rečeno, pravilo da je dva plus dva jednako četiri ljuti Podzemnog jer želi slobodu da kaže dva plus dva jednako pet, ali taj Kameni zid prirodnih zakona stoji ispred njega i njegove slobodne volje.

Politička klima[uredi | uredi izvor]

Šezdesetih godina 18. veka Rusija je počela da apsorbuje ideje i kulturu zapadne Evrope ubrzanim tempom, negujući nestabilnu lokalnu klimu. Naročito je došlo do rasta revolucionarnih aktivnosti koje su pratile opšte restrukturiranje carstva gde su liberalne reforme, koje je sprovela glomazna autokratija, samo izazvale veći osećaj napetosti i u politici i u građanskom društvu. Mnogi ruski intelektualci bili su uključeni u debatu sa zapadnjacima s jedne strane, i slovenofilima s druge strane, zabrinuti za favorizovanje zapadnih reformi ili promovisanje panslovenskih tradicija kako bi se pozabavili posebnom društvenom realnošću Rusije. Iako je car Aleksandar emancipovao kmetove 1861. godine, Rusija je još uvek bila postsrednjovekovno, tradicionalno seljačko društvo.

Kada su Zapisi iz podzemlja napisani, došlo je do intelektualnog vrenja u raspravama o religioznoj filozofiji i raznim 'prosvetljenim' utopijskim idejama.[5] Delo je izazov i metod razumevanja većih implikacija ideološkog nagona ka utopijskom društvu.[6] Utopizam se uglavnom odnosi na kolektivni san jednog društva, ali ono što muči Podzemnog čoveka je upravo ova ideja. Poenta koju Podzemni čovek iznosi je da će se pojedinci na kraju uvek buniti protiv kolektivno nametnute ideje raja; utopijska slika kao što je Kristalna palata uvek će propasti zbog osnovne iracionalnosti čovečanstva.

Stil pisanja[uredi | uredi izvor]

Iako je roman napisan u naraciji u prvom licu, "ja" nikada nije otkriveno. Sintaksa ponekad može izgledati „višeslojna;“ subjekat i glagol su često na samom početku rečenice pre nego što objekat uđe u dubinu pripovedačevih misli. Narator ponavlja mnoge svoje koncepte.

U 11. poglavlju, narator govori o svojoj inferiornosti prema svima oko sebe i opisuje slušanje ljudi kao „slušanje kroz pukotinu ispod poda“. Reč "podzemlje" zapravo dolazi od lošeg prevoda na engleski. Bolji prevod bi bio prostor za puzanje: prostor ispod poda koji nije dovoljno velik za čoveka, ali gde žive glodari i bube. Prema ruskom narodnom predanju, to je takođe mesto gde žive zli duhovi.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Izazov koji je Podzemni čovek postavio prema ideji „prosvećenog“ društva postavio je osnovu za kasnije pisanje. Delo je opisano kao „verovatno najvažniji pojedinačni izvor moderne distopije.“[7]

Beleške iz podzemlja imale su uticaja na različite autore i dela iz oblasti filozofije, književnosti i filma, uključujući:[8]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Dostoevsky, Fyodor (2008-06-12), Chapter 4, Oxford University Press, Pristupljeno 2023-06-29 
  2. ^ Bakhtin, Mikhail (1984). Problems of Dostoevsky's Poetics. University of Minnesota Press. p. 227-28.
  3. ^ Bird, Robert. "Introduction: Dostoevsky's Wager." Pp. vii–xxiv in Notes from Underground, translated by B. Yakim. Grand Rapids, MI: William B. Eerdmans. p. x: "The views that brought Chernyshevsky to this vision were close to utilitarianism, meaning that actions should be judged in terms of their expediency. Naturally, utilitarians assumed that we can know the standard against which expediency can be measured: usually it was economic well-being. In Chernyshevsky's rational egotism [sic], utlitarianism as a method coincided with socialism as a goal: in essence, it is in everyone's individual self-interest that the whole of society flourish."
  4. ^ Scanlan, James P. (James Patrick) (1999). „The Case against Rational Egoism in Dostoevsky's Notes from Underground”. Journal of the History of Ideas. 60 (3): 549—567. ISSN 1086-3222. doi:10.1353/jhi.1999.0028. 
  5. ^ Wanner, Adrian (1997). The Underground Man as Big Brother: Dostoevsky's and Orwell's Anti-Utopia. Penn State University Press. p. 77.
  6. ^ Kaufmann, Walter (1956). Existentialism From Dostoevsky to Sartre. New York: Meridian Books. p. 52.
  7. ^ Morson, Gary (1981). The Boundaries of Genre: Dostoevsky's Diary of a Writer and the Traditions of Literary Utopia. Evanston, IL: Northwestern University Press. p. 130.
  8. ^ Denby, David (2012-06-11). „Can Dostoevsky Still Kick You in the Gut?”. The New Yorker (na jeziku: engleski). ISSN 0028-792X. Pristupljeno 2023-06-29. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Dostojevski, Fjodor Mihajlovič, Zapisi iz podzemlja, Izdavačko preduzeće Rad, Beograd, 1975. 311-422 str.
  • "Zapiski iz podpolья" F.M. Dostoevskogo v kulьture Evropы i Ameriki / Otv.red E.D. Galьcova. M., IMLI RAN, 2021. 1024 s. ISBN 978-5-9208-0668-0

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Записи_из_подземља&oldid=27727039”