Zeleni liberalizam
Zeleni liberalizam, ili liberalni ekologizam[1], je liberalizam koji uključuje zelenu politiku u svojoj ideologiji. Zeleni liberali su obično liberalni po socijalnim pitanjima i "zeleni" o ekonomskim pitanjima.[1] Termin "zeleni liberalizam" skovao je politički filozof Marsel Vizenburg u svojoj knjizi iz 1998. Zeleni liberalizam: Slobodno i Zeleno društvo. On tvrdi da liberalizam mora odbaciti ideju apsolutnih imovinskih prava i prihvatiti ograničenja koja ograničavaju slobodu zloupotrebe prirode i prirodnih resursa. Međutim, on odbacuje kontrolu rasta stanovništva i bilo kakvu kontrolu nad raspodelom resursa kao nespojivu sa individualnom slobodom, umesto da favorizuje kontrolu na strani ponude: efikasniju proizvodnju i ograničenja prekomerne proizvodnje i prekomerne eksploatacije. Ovaj stav teži da dominira pokretom, iako kritičari kažu da to zapravo stavlja individualne slobode iznad održivosti.[2]
Filozofija[uredi | uredi izvor]
Zeleni liberalizam veoma ceni planetu Zemlju, naglašavajući važnost prenošenja netaknute planete na sledeću generaciju.[3] Zeleni liberalizam prihvata da je prirodni svet u stanju fluksa i ne nastoji da očuva prirodni svet kakav jeste. Međutim, on nastoji da minimizira štetu koju nanosi ljudska vrsta na prirody i da pomogne obnavljanje oštećenih područja. Zeleni liberalizam nastoji da kombinuje liberalne demokratske institucije i principe kao što su jednakost i sloboda pojedinca sa zaštitom životne sredine koja nastoji da smanji glavne pretnje životnoj sredini kao što su prekomerna potrošnja i zagađenje vazduha.
Što se tiče ekonomskih pitanja, zeleni liberali zauzimaju poziciju negde između klasičnog liberalizma i socijalnog liberalizma: zeleni liberali mogu favorizovati nešto manju uključenost vlade nego socijalni liberali, ali daleko više nego klasični liberali. Neki zeleni liberali praktikuju slobodu tržišta i tako dele neke vrednosti s desničarskim klasičnim liberalizmom ili libertarijanizmom. Ovo je jedan od nekoliko razloga zašto je plavo-zeleni savez moguć u politici.
Istoričar Konard Rasel, britanski liberalni demokrata član Doma lordova, posvetio je poglavlje svoje knjige Vodič inteligentne osobe liberalizmu temi zelenog liberalizma. U književnom smislu, termin "zeleni liberalizam" je skovao politički filozof Marsel Vizenburg u svojoj knjizi iz 1998. godine Zeleni liberalizam: Slobodno i Zeleno društvo.
Zeleni liberalni demokrati[uredi | uredi izvor]
Zelena liberalna grupa je postojala u Velikoj Britaniji najmanje deset godina pre objavljivanja Vizenburgove knjige, kada je formirana grupa za pritisak pri novoosnovanim liberalnim demokratama na sastanku u Notingemu. Zelene liberalne demokrate su se pojavile na ovom svečanom sastanku koji je organizovao predsedavajući već postojeće Liberalne ekološke grupe (LEG), koja je osnovana pre jedanaest godina 1977. godine. Kit Melton, jedan od najranijih članova LEG-a (Liberalna ekološka grupa za ekonomsku i socijalnu reformu) je u vreme spajanja Liberalne partije i SDP-a 1988. godine bio viši predavač međunarodnog marketinga na Univerzitetu Notingem Trent, tako da je imalo smisla sazvati sastanak u Notingemu.
Liberalna ekološka grupa godinama je vodila kampanju u okviru Liberalne stranke, zalagala se za drugačiju, nultu strategiju rasta za ekonomiju, prateći filozofiju razjašnjenu u izveštaju rimskog kluba "Ograničenje rasta". Oni su takođe vodili kampanju o pitanjima zagađenja vazduha, pozivajući na zabranu olova u benzinu, kao i zabranu HFC-a za koje se zna da oštećuju ozonski omotač.
Zeleni liberalni demokrati su bili veoma aktivna grupa za pritisak u okviru Liberalnih demokrata tokom godina i 2018. proslavili su 30 godina postojanja konferencijom, koja je takođe održana u Notingemu, u organizaciji Kita Meltona i Simona Hugesa kao uvodnog govornika. Značaj ove grupe i njen uticaj na stranku obeležili su drugi ključni govornici na konferenciji 2018. godine, uključujući i četvrtinu trenutnih parlamentarnih predstavnika Liberalnih demokrata u Donjem domu. Poslanik Ser Ed Dejvi je pozvao na uticaj liberalnih demokrata na životnu sredinu u koalicionim godinama, osnivanjem Zelene investicione banke (koju je naknadno prodala torijevska vlada).
Poslanik Vera Hobhaus je ažurirala Zeleni pristup zagađenju vazduha, a poslanik Ser Vins Kejbl, lider Liberalnih demokrata i počasni profesor ekonomije na Univerzitetu Notingem, je na GLD konferenciji održanoj 2018. godine imao ѕadatak da pregleda kako se koncept održivog razvoja odupro zubu vremena. Kejbl je bio jedan od koautora izveštaja Komisije Brundtlanda iz 1987. godine koji je prvi uveo koncept održivog razvoja.
Jedan od ključnih ranih uspeha Zelenih liberalnih demokrata i njihovog novog predsedavajućeg, Kita Meltona, bio je da osigura da preambula Liberalno-demokratskog ustava ima ključnu referencu na Zelena pitanja u srcu stranke sa sledećom rečenicom koja se odmah pojavljuje nakon prvog odlomka koji definiše liberalnu filozofiju - "Verujemo da je svaka generacija odgovorna za sudbinu naše planete i, čuvajući ravnotežu prirode i okoline, za dugoročni kontinuitet života u svim njegovim oblicima".
Liberalna partija Kanade pod vođstvom Stefana Diona stavila je životnu sredinu u prvi plan svoje političke agende, predlažući ekotakse i poreznu smenu zvanu "Zelena smena". Slično tome, britanski liberalni demokrati su se oslonili na isti koncept da predlože "Zeleni porezni prekidač".[4]
Zeleni neoliberalizam[uredi | uredi izvor]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Jedna vrsta zelenog liberalizma naziva se zeleni neoliberalizam, koji je postao značajan i sve istaknutiji u svetskim institucijama od 1980-ih. U ovoj deceniji, dve glavne institucije globalnog razvoja, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, počele su da se suočavaju sa sve većim globalnim ogorčenjem kao rezultat svojih programa strukturalnog prilagođavanja, koji su bili krediti sa teškim uslovima u zemljama podložnim dugovima. Uslovi su bili usmereni na mere štednje, npr. smanjenje vladine kontrole nad tržištem i pružanje socijalnih usluga i liberalizacije trgovine, čime se omogućava korporacijama sa globalnog severa da uđu u zemlje u razvoju i van konkurencije na lokalnim tržištima.[5] To je prouzrokovalo porast društvenih nemira na mnogim frontovima: poljoprivrednici su gubili sredstva za život velikih korporacija koje su uvozile izveštačeno jeftine, subvencionirane stabilne useve sa globalnog severa. Industrijalizirana poljoprivreda i agronomija postale su status kvo u istraživačkim institucijama i praksi, donoseći sa sobom mnoge ekološke i društvene troškove.[6] Kompanije bi mogle da prebace svoje operacije u zemljama gde je rad mnogo jeftiniji, što znači da bi neki ljudi izgubili posao, dok bi drugi prihvatili veoma niske plate. Ljudi, društveni pokreti i nevladine organizacije počeli su otvoreno kritikovati i okrivljavati Svetsku banku, Međunarodni monetarni fond i Svetsku trgovinsku organizaciju kao glavne uzroke prehrambene krize, gubitka radnih mesta i degradacije životne sredine. To su pokupili i mediji na globalnom severu, dodajući promenu gledišta globalnog juga kao "sretnih primatelja bankarske pomoći"[7] na vrlo stvarne i živopisne slike nereda, protesta, masovnih marševa i štajkova. Pritisak je pojačan sve izraženijim pokretom za zaštitu životne sredine, koji je skrenuo pažnju na način na koji se poslovanje kao uobičajena ekonomija ne bavi ekološkim troškovima, kao što su klimatske promene koje uzrokuje čovek.
Kao odgovor na ovu kritiku, Svetska banka je prvo odgovorila poricanjem. Kada se to nije pokazalo delotvornim, potpuno se okrenula i odlučila da napravi značajne promene u svojoj organizaciji.[8] Na čelu sa akterima unutar Banke koji su bili spremni da je reformišu kao odgovor na globalne kritike, Banka je učinila okruženje jednim od svojih primarnih fokusa. Dok je Svetska banka 1985. godine imala samo pet zaposlenih koji rade na pitanjima životne sredine, sa budžetom manjim od 15 miliona dolara, do 1995. godine imala je više od tri stotine zaposlenih u oblasti životne sredine, sa skoro milijardu dolara za rad.[9] Stvoreno je potpuno novo Odeljenje za životnu sredinu, koje je moralo da odobri ekološku održivost velikih projekata pre njihove primene.
Karakteristike i kontekst[uredi | uredi izvor]
Tako je započela nova era zelenog neoliberalizma, u kojoj Svetska banka i njene kolege institucije nisu napustile svoju neoliberalnu ideologiju, tj. njihovu posvećenost ekonomiji slobodnog tržišta, nisku regulativu, slobodnu trgovinu, itd, ali su istovremeno usvojili glavnu retoriku održivosti i ekološke svesti.[9] Ova vrsta zelenog liberalizma je uglavnom ekonomska i podržana je od niza socijalno liberalnih i socijalno konzervativnih ljudi. To se odnosi na ekokapitalizam.
U širem kontekstu istorije razvoja, ova tranzicija sledi putanju koja je započela teorijom modernizacije i projektom modernizacije zemalja u razvoju, nakon čega sledi projekat globalizacije, gde je slobodno tržište i slobodna trgovina trebalo da pomogne zemljama u razvoju.[10] Zeleni neoliberalni pogled na održivost predstavlja slabu održivost, što je u suprotnosti sa viđenjem mnogih ekologa o snažnoj održivosti.[11]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „Book Details: The Compromise of Liberal Environmentalism”. Columbia University Press. Pristupljeno 4. 8. 2015.
- ^ „Review of Marcel Wissenburg's "Green Liberalism: The Free and the Green Society"”. academia.edu. Pristupljeno 23. 1. 2018.
- ^ How to be a Green Liberal, (Book synopsis), Author: Simon Hailwood, 2004. (Retrieved August 21, 2008)
- ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 24. 2. 2012. g. Pristupljeno 24. 11. 2008.
- ^ Liverman, Diana and Vilas, S. Neoliberalism and the Environment in Latin America, Annual Review of Environment and Resources. 2006. 31:327–63
- ^ Kasi, E. (2010), Peter M. Rosset. Food is Different: Why We Must Get the WTO Out of Agriculture (Halifax, Nova Scottia: Fernwood Publishing, Bangalore: Books for Change, Kuala Lumpur: SIRD, Cape Town: David Philip, and London & New York: Zed Books, 2006, ISBN 978-1-84277-755-8, 1-84277-754-8, pp. 194). J. Int. Dev., 22: 1044–1045.
- ^ Goldman, Michael. Imperial Nature: The World Bank and Struggles for Social Justice in the Age of Globalization. Yale University Press, 2005. p. 94
- ^ Goldman, Michael. Imperial Nature: The World Bank and Struggles for Social Justice in the Age of Globalization. Yale University Press, 2005. p. 96
- ^ a b Goldman, Michael. Imperial Nature: The World Bank and Struggles for Social Justice in the Age of Globalization. Yale University Press, 2005. p. 97
- ^ McMichael, Philip. Development and Social Change: A Global Perspective. Los Angeles: SAGE, 2012. Print.
- ^ Brown, Clair. Buddhist Economics: an enlightened approach to the dismal science. New York: Bloomsbury, 2017. Print. p. 65
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Bibliotečki resursi o Zeleni liberalizam |