Међународни монетарни фонд

Из Википедије, слободне енциклопедије
Међународни монетарни фонд
Headquarters of the International Monetary Fund (Washington, DC).jpg
Седиште ММФ-а у Вашингтону
Скраћеница IMF
Оснивање 7. јул 1944.
Тип међународна финансијска институција
Седиште Вашингтон, САД
Чланови 189 држава
Службени језици енглески[1]
Председник Кристин Лагард
Руководиоци борд гувернера Уједињених нација[2][3]
Веб-сајт www.imf.org
  Чланице ММФ
  Чланице ММФ које не прихватају обавезе члана VIII, ставова 2, 3, и 4[4]

Међународни монетарни фонд (ММФ) је међународна финансијска организација основана 22. јула 1944. године на конференцији у Бретон вудсу (САД), са циљем да подстакне земље у вођењу адекватне економске политике и да помогне у превазилажењу платно-билансних тешкоћа земаља чланица. Основале су га 44 земље.[5] Данас, ММФ има 185 земаља чланица чланице. Седиште ове организације је у Вашингтону.

Главна подручја активности су: надзор и финансијска и техничка помоћ.[6][7] Надзор се састоји од редовног праћења економске политике коју спроводе земље чланице и годишњег извештаја о успешности те политике, поготово у области девизног курса. Финансијска помоћ укључује кредите и зајмове земљама чланицама, које су суочене са озбиљним платно-биласним тешкоћама.[8] Техничка помоћ се огледа у томе што ММФ пружа стручну помоћ својим чланицама при креирању финансијске и монетарне политике, као и при оснивању институција. Ова активност је била најизраженија у бившим социјалистичким земљама које су морале да пређу са централне планске привреде на тржишну привреду.[9][10]

Од 5. јула 2011. године генерални директор ММФ-а је францускиња Кристин Лагард, која је на том месту наследила такође француза, Доминика Строс-Кана.

Деловање[уреди]

Три су главна подручја активности: посматрање, финанцијска и техничка помоћ. Надзор се састоји од процене прописа о новчаној размени земаља чланица с обзиром на уверење како јака и доследна економска политика води стабилном девизном течају, те погодује расту и развоју светске економије. Финанцијска помоћ укључује кредите и зајмове чланицама ММФ-а с платним билансом која подупире политику прилагођавање и реформе. Подаци од јануара 2001. показује како ММФ деведесет и једној земљи даје око 65,3 милијарде долара кредита. Што се тиче техничке помоћи, ММФ пружа стручну и хину помоћ својим чланицама при креирању и спровођењу финансијске и монетарне политике, оснивању институција, договорима с ММФ-ом, те статистичке податке.

Историја[уреди]

ММФ је основан на светској конференцији о монетарним и финансијским проблемима одржаној у Бретонвуду 1944. године.[11] Основу за његово функционирање чинили су планови сачињени у Великој Британији и САД. Развој Фонда може се пратити кроз два периода:

Први период[уреди]

У првом периоду циљеви ММФ-а били су следећи:

  • Омогућити експанзију уравнотеженог раста међународне трговине и тиме допринети повећању и одржавању високог нивоа запослености и реалног дохотка;
  • Учврстити стабилност девизних течајева;
  • Успоставити мултилатерални систем плаћања текућих трансакција;
  • На основу могућности коришења средстава Фонда за корекције платнобиланчних неравнотежа, успоставити поверење међу земљама чланицама у погледу дугорочне међународне монетарне стабилности.

Почетна или приступна обавеза сваке чланице Фонда састојала се углавном из установљавања паритета своје валуте и из уплате одговарајућег износа финанцијских средстава. Паритет се одређивао у односу на злато или у односу на долар, па се стога овај систем назива Систем златнодевизног стандарда. Евентуална промена паритета могла се догодити само ако се земља нађе у тзв. фундаменталној неравнотежи и уз сугласност Фонда. Одређивање износа финанцијских средстава за уплату квоте земље чланице вршило се пропорционално параметрима који рефлектују снагу националне економије. Квота се уплаћивала 25% у злату и 75% у домаћој валути.

Ускоро се јавља проблем ликвидности Фонда који је настао из једноставног разлога прихватања златно девизног стандарда као основне полуге међународних монетарних релација. Наиме, амерички долар, због најснажније позиције и најчвршћег положаја у светској трговини, поступно преузима водећу улогу у бретонвудском монетарном систему, те постаје главном резервном валутом земаља чланица. Током 60-их година 20. века, упркос свом посебном положају долар је све више слабио. Опадањем вредности долара, нарушава се и механизам међународних монетарних односа, те проблем ликвидности долази до пуног изражаја. Због тога је 28. јула 1969. године установљена је шема креирања нових резервних средстава Специјална права вучења (СПВ). Та нова средства заправо се креирају само књиговодствено међу земљама чланицама.

Други период[уреди]

Графикон кретања вредности долара

Други период започиње и траје до данас када ММФ почетком 70-их година 20. века запада у највећу кризу до тада. Одлив краткорочног доларског капитала у иностранству, даље одржавање високе стопе инфлације у САД-у изазвало је бројне спекулације на штету америчког долара. Председник САД-а је 15. аугуста 1971. године објавио укидање конвертибилности долара у злато и увођење додатног пореза на сав увоз у САД. Тим чином је престао функционисати међународни монетарни систем на принципима установљеним у Бретонвудсу. Крајем 1971. године постигнут је споразум, где су САД повећале цену злата за 8,57%, СР Немачка и Јапан су смањиле цену марке за 5% и јена за 8,5% у односу на злато, док су Велика Брианија и Француска задржале цене злата истим. Након тога долазило је до још неколико корекција цена, све до састанка на Јамајци 1976. године, гдје се ММФ преобразио у систем валутних подручја, као што су систем европског валутног флуктуирања или европске уније, затим доларско подручје, подручје француског франка, подручје британске фунте и подручје СПВ-а.

ММФ данас[уреди]

Као и у прошлости ММФ и даље представља међудржавну и монетарну финанцијску институцију, али данас с готово универзалним чланством. Његове се активности и политика спроводи на темељу Споразума (Articles of Agrement), а извршава се путем организованог вођства у форми Одбора гувернера (A Board of Governors), затим извршног одбора (An Executive Board) и Управљачког директора (A Managing Director) с тимом од око 2000 запослених.

Одбор гувернера састоји се од гувернера и његових замјеника које се најчешће бирају међу гувернерима народних банака или министри финансија, а именује их свака држава чланица. Посебне надлежности Одбора гувернера су примање нових чланова, одређивање висине квота, додјељивање специјалних права вучења (енгл. Special Drawing Rights). Одбор се састаје једном годишње на годишњој скупштини Фонда,.

Извршни одбор састоји се од председника Извршног одбора (који је уједно и главни директор Фонда), осталих извршних директора и њихових замјеника. Извршни одбор броји укупно 20 чланова и тај број се може мијењати. Пет чланова именују државе с највећим квотама, а осталих 15 бирају државе чланице. Извршни одбор такође има улогу да бира главног директора Фонда. У пракси се најчешће на позицију главног диретора Фонда бира особа из Европе, док се за његовог замјеника именује особа из Америке.

Фонд је организован као деоничарско друштво, а у његовим органима се одлуке доносе по систему понедерисаног права гласа. Свака држава чланица добија почетних 250 гласова, а сваки следећи глас припада јој за сваких 100.000 специјалних права вучења. Квоте држава изражене су у специјаним правима вучења.

Попис управљачких директора ММФ-а[уреди]

Овдје се налази попис свих управљачких директора:

Бр Датуми Име Националност Позадина
1 6 мај 1946 – 5 мај 1951 Камиј Гат Белгија Политичар, министар финансија
2 3 август 1951 – 3 октобар 1956 Ивар Рот Шведска Правник, централни банкар
3 21 новембар 1956 – 5 мај 1963 Пер Јакобсон Шведкса Правник, економиста, Лига народа, BIS
4 1 септембар 1963 – 31 август 1973 Пјер-Пол Швајцер Француска Правник, центални банкар, државни службеник
5 1 септембар 1973 – 18 јун 1978 Јохан Витевен Холандкја Економиста, академик, аутор, политичар, министар финансија, заменик премијера, CPB
6 18 јун 1978 – 15 јануар 1987 Жак де Ларозиер Француска Државни службеник
7 16 јануар 1987 – 14 фебруар 2000 Мишел Камдесју Француска Економиста, централни банкар
8 1 мај 2000 – 4 март 2004 Хорст Келер Немачка Економиста, EBRD
9 7 јун 2004 – 31 октобар 2007 Родриго Рато Шпанија Правник, политичар, минстар за економију
10 1 новембер 2007 – 18 мај 2011 Доминик Строс-Кан Француска Економиста, правник, политичар, министар за економију и финансије
11 5 јул 2011 – садашњост Кристин Лагард Француска Правник, политичар, министар финансија
A three-quarter portrait of an elegantly dressed Christine Lagarde, perhaps in her early 60s sitting in a chair behind a microphone. She looks fit and tanned. Her overall mien is alert, pleasant, and intelligent.
Дана 28. јуна 2011, Кристин Лагард је именована управним директором ММФ-а. Она је заменила Доминика Строс-Кана.

Претходни управни директор Доминик Строс-Кан је био ухапшен у вези са оптужбама за сексуално злостављање једне послужитељке њујоршке хотелске собе и дао је оставку 18. маја. Оптужбе су касније одбачене.[12] Дана 28. јуна 2011, Кристин Лагард је именована управним директором ММФ-а на период од пет година, и преузела је функцију 5. јула 2011.[13][14] Године 2012, Лагард је имала порески ослобађену плату од US$467.940.[15]

ММФ и Стварна ситуација[уреди]

Током деценија унутрашња организација ММФ због економских промена у свету је постала анакронизам, то јест однос држава и њихових управљачких постотака унутар ММФ је изгубио додирне тачке с реалношћу. Ова табела приказује поделу управљачких права и стварно стање светске економије.

Гласачка моћ у ММФ-у заснива се на систему квота. Сваки члан има известан број основних гласова (број основних гласова сваког члана износи 5,502 % од укупног броја гласова),[16] плус један додатни глас за свако Специјално право вучења (SDR) од 100.000 квоте земаља чланица.[17] Специјално право вучења је обрачунска јединица ММФ-а и представља потражњу валуте. Оно је базирано на групи кључних међународних валута. Основни гласови генеришу благу пристраност у корист малих земаља, али додатни гласови одређени од стране СДР-а превазилазе ову пристрасност.[17] Промене у гласачким деоницама захтевају одобрење супервећине од 85% гласачке моћи.[18]

Управљачке квоте и светска економија[19]
Rank ММФ земља чланица Квота: milionа SDR Квота: проценат тотала Број гласова Проценат тоталних гласова
1  Сједињене Америчке Државе 82,994.2 17.68 831,396 16.73
2  Јапан 30,820.5 6.56 309,659 6.23
3  Кина 30,482.9 6.49 306,283 6.16
4  Њемачка 26,634.4 5.67 267,798 5.39
5  Француска 20,155.1 4.29 203,005 4.09
6  Уједињено Краљевство 20,155.1 4.29 203,005 4.09
7  Италија 15,070.0 3.21 152,154 3.06
8  Индија 13,114.4 2.79 132,598 2.67
9  Русија 12,903.7 2.75 130,491 2.63
10  Бразил 11,042.0 2.35 111,874 2.25
11  Канада 11,023.9 2.35 111,693 2.25
12  Саудијска Арабија 9,992.6 2.13 101,380 2.04
13  Шпанија 9,535.5 2.03 96,809 1.95
14  Мексико 8,912.7 1.90 90,581 1.82
15  Холандија 8,736.5 1.86 88,819 1.79
16  Јужна Кореја 8,582.7 1.83 87,281 1.76
17  Аустралија 6,572.4 1.40 67,178 1.35
18  Белгија 6,410.7 1.37 65,561 1.32
19  Швајцарска 5,771.1 1.23 59,165 1.19
20  Индонезија 4,648.4 0.99 47,938 0.96

У децембру 2015, конгрес Сједињених Држава је усвојио закон којим се одобрава Реформа квота и управљања из 2010. Као резултат,

  • квоте свих 188 чланова ће бити повећане са тотала од око СДР 238.5 милијарди на око SDR 477 милијарди, док ће кводне деонице и гласачка моћ ММФ-ових најсиромашнијих земаља чланица бити заштићени.
  • више од 6 процената деоница ће бити пренето на динамичко тржиште у развоју и земље у развоју, а исто тако са презаступљених на подзаступљене чланове.
  • четири земље са тржиштем у развоју (Бразил, Кина, Индија, и Русија) ће бити међу десет највећих чланова ММФ. Други чланови међу првих десет су Сједињене Државе, Јапан, Немачка, Француска, Уједињено Краљевство и Италија.[20]

Референце[уреди]

  1. Boughton (2001). стр. 7 n.5.
  2. „Factsheet: The IMF and the World Bank”. IMF. 21. 9. 2015. Приступљено 1. 12. 2015. 
  3. „About the IMF Overview”. www.imf.org. Приступљено 1. 8. 2017. 
  4. Articles of Agreement of the International Monetary Fund, Article VIII - General Obligations of Members
    Section 2: Avoidance of restrictions on current payments;
    Section 3: Avoidance of discriminatory currency practices;
    Section 4: Convertibility of foreign-held balances.
  5. „About the IMF”. IMF. Приступљено 14. 10. 2012. 
  6. Schlefer, Jonathan. „There is No Invisible Hand”. Harvard Business Review. Harvard Business Review. 
  7. Escobar, Arturo. 1980. Power and Visibility: Development and the Invention and Management of the Third World. Cultural Anthropology 3 (4): 428–443.
  8. „Articles of Agreement of the International Monetary Fund – 2016 Edition”. 
  9. „The IMF at a Glance”. www.imf.org. Приступљено 15. 12. 2016. 
  10. imf.org: "Articles of Agreement, International Monetary Fund" (2011)
  11. Jensen, Nathan (2004). „Crisis, Conditions, and Capital: The Effect of the International Monetary Fund on Foreign Direct Investment”. Journal of Conflict Resolution. 48 (2): 194—210. doi:10.1177/0022002703262860. 
  12. „IMF Managing Director Dominique Strauss-Kahn Resigns”. Press Release No. 11/187. International Monetary Fund. Приступљено 14. 6. 2011. 
  13. „IMF Executive Board Selects Christine Lagarde as Managing Director”. Press Release. IMF. 28. 6. 2011. Приступљено 28. 6. 2011. 
  14. „France's Lagarde elected new IMF chief”. Reuters. 28. 6. 2011. Приступљено 28. 6. 2011. 
  15. „Anger over Christine Lagarde's tax-free salary”. 30. 5. 2012. 
  16. „Membership”. About the IMF. International Monetary Fund. Приступљено 18. 3. 2012. 
  17. 17,0 17,1 Blomberg & Broz (2006)
  18. Lipscy (2015)
  19. „IMF Members' Quotas and Voting Power, and IMF Board of Governors”. 
  20. IMF IMF Managing Director Christine Lagarde Welcomes U.S. Congressional Approval of the 2010 Quota and Governance Reforms, Press release No. 15/573, 18 December 2015.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]