Pređi na sadržaj

Иди и гледај

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi i gledaj
Filmski poster
Žanrantiratni
TvoracElem Klimov
RežijaElem Klimov
ScenarioElem Klimov, Aleš Adamovič
Glavne ulogeAleksej Kravčenko, Olga Mironova
MuzikaOleg Jančenko
Producentska
kuća		Belarusfilm, Mosfilm
Godina1985.
Trajanje142 minuta
ZemljaSovjetski Savez
Jezikruski jezik, beloruski jezik, nemački jezik
Zarada21 milion dolara
IMDb veza

Idi i gledaj (rus. Иди и смотри; blr. Ідзі і глядзі) je sovjetski antiratni film iz 1985. u režiji Elema Klimova sa Aleksejem Kravčenkom i Olgom Mironovom u glavnim ulogama.[1] Njegov scenario, koji su napisali Klimov i Aleš Adamovič, zasnovan je na romanu Hatin iz 1971.[2] i memoare iz 1977. Ja sam iz vatrenog sela[3] (rus. Я из огненной деревни),[4] čiji je Adamovič bio koautor.[5] Klimov je morao da se bori osam godina protiv cenzure sovjetskih vlasti pre nego što mu je bilo dozvoljeno da snimi film u celosti.[6][7]

Radnja filma se fokusira na nemačku okupaciju Belorusije i događaje kojima je svedočio mladi tinejdžer po imenu Fljora, koji se pridružuje beloruskim partizanima, a nakon toga film prikazuje nacističke zločine i patnju nanesenu stanovništvu regiona istočne Evrope. Film meša hiperrealizam sa nadrealizmom koji leži u osnovi, i filozofski egzistencijalizam sa poetskim, psihološkim, političkim i apokaliptičkim temama.

Idi i gledaj naišao je na opšte pozitivne kritike po objavljivanju i dobio je nagradu FIPRESCI na 14. Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu. Od tada se smatra jednim od najvećih filmova svih vremena; u anketi Sight & Sound 2022. Najboljih filmova svih vremena, zauzeo je 41. mesto.[8]

Zaplet

[uredi | uredi izvor]
 Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!
Focke-Wulf Fw 189. Izviđački avion ovog modela se više puta pojavljuje u scenama koje lete iznad Fljorine glave u celom filmu.

Godine 1943. Fljora i još jedan beloruski dečak iskopavaju napuštenu pušku SVT-40 iz rova ispunjenog peskom da bi se pridružili sovjetskim partizanima. Oni to čine u inat svom seoskom starešini, koji ih upozorava da bi to izazvalo sumnju kod nemačkih okupatora. Aktivnosti dečaka primećuje izviđački avion FW 189, koji leti iznad njih.

Sledećeg dana u Fljorinu kuću stižu partizani da ga regrutuju, protivno majčinoj želji. Fljora postaje milicioner niskog ranga koji obavlja sitne zadatke. Kada partizani krenu dalje, njihov komandant Kosač naređuje Fljori da ostane u logoru. Gorko razočaran, Fljora plačući odlazi u šumu i sreće Glašu, mladu adolescentkinju koja radi kao bolničarka za partizane, a njih dvoje se vezuju pre nego što su nemački padobranci i ronilački bombarderi napali logor.

Fljora je delimično oglušen od eksplozija pre nego što se njih dvoje sakriju u šumi. Fljora i Glaša putuju u njegovo selo, samo da bi pronašli njegov dom napušten i prekriven muvama. Poričući da mu je porodica mrtva, Fljora veruje da se kriju na obližnjem ostrvu preko močvare. Prateći arogantno Fljoru iz svog sela, Glaša slučajno okreće glavu i tada ugleda gomilu tela pogubljenih seljana pored kuće, ali se uzdržava da Fljoru upozori. Njih dvoje postaju histerični nakon što su gazili kroz močvaru, gde Glaša vrišti na Fljoru da je njegova porodica zapravo mrtva u selu, što je rezultiralo time da je on gurne u vodu, a zatim odmah pokuša da je spase. Rubež, partizanski borac, nailazi na njih i vodi ih da upoznaju preživele meštane, uključujući i teško izgorelog seoskog starešinu, koji priča Fljori o smrti njegove porodice i govori mu da nije trebalo da iskopa puške. Fljora pokušava da se ubije iz osećanja krivice tako što zaroni glavu u močvaru, ali Glaša i seljani ga spasavaju i teše.

Rubež vodi Fljoru i još dvojicu muškaraca da pronađu hranu u obližnjem skladištu, samo da bi otkrio da ga čuvaju nemačke trupe. Tokom povlačenja, dvojicu pratilaca ubija nagazna mina. Rubež i Fljora kradu kravu od kolaboracionista, ali nemački mitraljez puca na njih, ubijajući Rubeža i kravu. Fljora kasnije pokušava da ukrade konja i kola, ali ga vlasnik hvata i umesto da mu naudi, on pomaže da se sakrije Fjorin identitet kada mu se približe SS trupe.

Fljoru odvodi u selo Perehodi, gde žurno raspravljaju o njegovom lažnom identitetu, dok SS komandir, u pratnji saradnika iz Ruske oslobodilačke armije i Šucmanšaft bataljona 118, opkoljava i zauzima selo. Fljora pokušava da upozori građane dok ih teraju u smrt, ali je primoran da im se pridruži u crkvi. Fljori i mladoj ženi je dozvoljeno da pobegnu iz crkve, ali nju hvataju za kosu i odvlače u kamion kako bi je grupno silovali. Nemačke snage pucaju, pale i bacaju eksploziv u crkvu. Nemački oficir uperi pištolj u Fljorinu glavu da bi se slikao, a zatim ga napušta kada vojnici odlaze.

Klimov je spojio ove dve fotografije (Klara; levo i Adolf; desno) da bi napravio sliku na koju Fljora prestaje da snima.

Fljora će odlutati iz spaljenog sela, otkrivajući da su partizani postavili zasedu Nemcima. Fljora vraća svoju jaknu i pušku, a pridružuje mu se i devojka koju su SS vojnici odvukli, krvavu i u stanju fuge nakon grupnog silovanja. Fljora se vraća u selo, gde su partizani zarobili jedanaest Nemaca i njihovih saradnika, uključujući komandanta SS trupe. Komandant i glavni saradnik se zalažu za svoje živote i odbacuju krivicu, ali mladi fanatični oficir, oberšturmfirer, ne izvinjava se i zaklinje se da će izvršiti svoju genocidnu misiju. Kosač tera svog saradnika da polije Nemce benzinom, ali zgrožena gomila ih sve strelja pre nego što ih zapale.

Dok partizani odlaze, Fljora primećuje uramljeni portret Adolfa Hitlera u lokvi i nastavlja da ga snima više puta. Dok to radi, montaža klipova iz Hitlerovog života vrti se u obrnutom smeru, ali kada je Hitler prikazan kao beba u krilu njegove majke Klare, Fljora prestaje da puca i plače. Na naslovnoj karti piše „Uništeno je 628 beloruskih sela, zajedno sa svim njihovim stanovnicima“.[7] Fljora žuri da se pridruži svojim drugovima.

Uloge

[uredi | uredi izvor]
  • Aleksej Kravčenko kao Fljora/Florijan Gajšun
  • Olga Mironova kao Glaša/Glafira
  • Ljubomiras Laucevičijus kao Kosač (glas Valerij Kravčenko)
  • Vladas Bagdonas kao Rubež
  • Tatjana Šestakova kao Fljorina majka
  • Jevgenij Tiličejev kao Gežel glavni saradnik
  • Viktors Lorenc kao nemački komandant Valter Štajn
  • Juri Lumist kao fanatični nemački oficir

Produkcija

[uredi | uredi izvor]

Klimov je napisao scenario sa Alešom Adamovičem, koji se kao tinejdžer borio sa beloruskim partizanima. Prema sećanjima reditelja, rad na filmu počeo je 1977. godine:

Bližila se 40. godišnjica Velike pobede.[3][9][10] Upravi je trebalo dati nešto aktuelno. Čitao sam knjigu „Ja sam iz ognjenog sela“, koja se sastojala od priča iz prve ruke o ljudima koji su nekim čudom preživeli strahote fašističkog genocida u Belorusiji. Mnogi od njih su tada još bili živi, a Belorusi su uspeli da zabeleže neka svoja sećanja na film. Nikada neću zaboraviti lice i oči jednog seljaka i njegovo tiho sećanje na to kako mu je celo selo saterano u crkvu i kako im je, neposredno pred spaljivanje, jedan oficir dao ponudu: „Ko nema decu može da ode“. I nije izdržao, otišao je, a za sobom ostavio ženu i malu decu... ili o tome kako je još jedno selo spaljeno: odrasli su svi saterani u štalu, a deca ostavljena. A kasnije su ih pijani muškarci opkolili ovčarskim psima i pustili pse na decu.

A onda sam pomislio: svet ne zna za Hatin! Oni znaju za Katinj, za masakr tamošnjih poljskih oficira. Ali oni ne znaju za Belorusiju. Iako je tamo spaljeno više od 600 sela!

I odlučio sam da snimim film o ovoj tragediji. Savršeno sam razumeo da će film završiti oštar. Odlučio sam da centralnu ulogu seoskog momka Fljore ne igra profesionalni glumac, koji je po udubljenju u tešku ulogu mogao da se psihički zaštiti svojim nagomilanim glumačkim iskustvom, tehnikom i veštinom. Hteo sam da nađem jednostavnog dečaka od četrnaest godina. Morali smo da ga pripremimo za najteža iskustva, pa da ih snimimo na film. A ujedno smo morali da ga zaštitimo od stresa kako ne bi po završetku snimanja bio ostavljen u ludnici, već živ i zdrav vraćen majci. Na sreću, sa Aleksejem Kravčenkom, koji je igrao Fljoru i koji je kasnije postao dobar glumac, sve je prošlo glatko.

Događaji sa ljudima, seljacima, zapravo su se desili onako kako je prikazano u filmu. [U njemu] nema profesionalnih glumaca. Čak je i jezik koji se govori u filmu beloruski. Ono što je bilo važno jeste da su se svi događaji prikazani u filmu zaista dogodili u Belorusiji.

Shvatio sam da će ovo biti veoma brutalan film i da je malo verovatno da će ljudi moći da ga gledaju. Rekao sam to svom koautoru scenarija, piscu Alešu Adamoviču. Ali on je odgovorio: „Onda neka ne gledaju. To je nešto što moramo ostaviti posle nas. Kao dokaz rata i kao molbu za mir."[6]

— Elem Klimov[11]

Osam godina,[9] snimanje nije moglo da počne jer Državni komitet za kinematografiju (Goskino) nije prihvatio scenario, smatrajući ga previše realističnim, nazivajući ga propagandom „estetike prljavštine“ i „naturalizma“.[6] Pored toga, smrt Klimove supruge Larise Šepitko 1979. godine, takođe filmskog stvaraoca, primorala ga je da prvo završi posao koji je ona započela na svom sledećem filmu, Zbogom, koji će konačno će biti objavljen 1983.[12] Konačno, 1984. godine, Klimov je mogao da počne da snima bez ikakvih kompromisa i bez ikakve cenzure. Jedina promena je promena naziva samog filma, Idi i gledaj od originala, Ubij Hitlera[13][14] (Klimov takođe kaže ovo u izdanju DVD-a u Velikoj Britaniji iz 2006.).[15]

Film je sniman hronološkim redom u periodu od devet meseci.[13] Kravčenko je rekao da je pretrpeo „najveći umor i glad. Držao sam najstrožu dijetu, a po završetku snimanja vratio sam se u školu ne samo mršav, već i sedokos”.[13][16] Suprotno nekim glasinama, Kravčenkova kosa nije postala trajno seda. U stvari, za farbanje njegove kose korišćena je specijalna boja za mešanje srebra, zajedno sa tankim slojem stvarnog srebra. Zbog toga je bilo teško da se vrati u normalu, pa je Kravčenko morao da živi sa ovakvom kosom neko vreme nakon snimanja filma.[14]

Da bi 14-godišnjeg Kravčenka pripremio za ulogu, Klimov je pozvao hipnotizera sa autogenim treningom.[14] „[Kravčenkova gluma] je mogla da ima veoma tužan kraj. Mogao je da završi u ludnici“, rekao je Klimov.[14] „Shvatio sam da moram da mu ubrizgam sadržaj koji on nije posedovao“, „Ovo je doba kada dečak ne zna šta je prava mržnja, šta je prava ljubav“. „Na kraju, gospodin Kravčenko je bio u stanju da se koncentriše toliko intenzivno da je izgledalo kao da se hipnotisao za tu ulogu.[13][17]

Da se stvori maksimalni osećaj neposrednosti, realizam, hiperrealizam i nadrealizam deluju u jednakoj meri,[18] Klimov i njegov snimatelj Aleksej Rodionov koristili su naturalističke boje, široki ekran i mnogo Steadycam snimaka; film je prepun ekstremnih krupnih planova lica, ne trza se od neprijatnih detalja spaljenog mesa i okrvavljenih leševa, a puške su često bile napunjene bojevom municijom, a ne ćorcima.[3][13][14][19][20] Kravčenko je u intervjuima pomenuo da su meci ponekad prolazili samo 10 centimetara iznad njegove glave[13] (kao na primer u sceni sa kravom). Na setu je obezbeđena vrlo mala zaštita. Kada su ronilačke bombe detonirane, snimateljska ekipa je imala samo betonsku ploču visoku 1,5 metara i široku 5 metara da ih zaštiti.[3] U isto vreme, mizanscen je fragmentaran i nepovezan: postoje diskontinuiteti između snimaka dok se likovi pojavljuju u krupnom planu, a zatim nestaju van kamere. Na drugim mestima, trenutak otkrovenja obeležen je dezorijentišućim snimkom uvećanja/umanjivanja.[3]

Muzika

[uredi | uredi izvor]

Originalna muzika za film je ritmički amorfna muzika koju je komponovao Oleg Jančenko.[9][21] U nekoliko ključnih tačaka u filmu koristi se klasična muzika uglavnom nemačkih ili austrijskih kompozitora, kao što je Plavi Dunav Johana Štrausa II.[22] Sovjetska marševska pesma "Sveti rat" [23] i ruska narodna pesma "Korobeiniki" (Vadim Kozin) puštaju se u filmu jednom. Tokom scene u kojoj Glaša pleše, muzika u pozadini su neki fragmenti pesme Meri Dikson iz filma „Cirkus“ Grigorija Aleksandrova iz 1936. godine.[21][24] Na kraju, tokom fotografske montaže, korišćena je muzika Riharda Vagnera, pre svega „Vožnja Valkirija“ iz Die Walküre.[21]

Na kraju filma, partizani šetaju šumom uz zvuke Mocartove Lakrimoze pre nego što se kamera nagne ka nebu i pojavi se završni naslov.[21] Filmski kritičar Rodžer Ibert komentarisao je ovu scenu:[25]

Postoji zanimljiva scena ovde u šumi, sunčeva svetlost pada kroz lišće, kada se zvučna podloga, koja je bila sumorna i žalosna, iznenada izbija na Mocarta. A šta ovo znači? Fantazija, verujem, a ne Fljorina realnost, koja verovatno nikada nije čula takvu muziku. Mocart se spušta u film kao deus ex machina, da nas podigne iz očaja. Možemo to prihvatiti ako želimo, ali to ništa ne menja. To je kao ironično ismevanje.

Značenje naslova

[uredi | uredi izvor]

Originalni beloruski i ruski naslov filma potiče iz 6. poglavlja Knjige Otkrovenja, gde je u prvom, trećem, petom i sedmom stihu napisano „Іdzі і glяdzі“ na beloruskom[26] (engleski: "Come and see", grčki: Ἔρχου καὶ ἴδε, Erchou kai ide[27] i "Idi i smotri" na ruskom) kao poziv da pogledamo uništenje koje su izazvala Četiri konjanika Apokalipse.[28][29] Poglavlje 6, strofe 7–8 su citirani kao posebno relevantni za film:

I kada je otvorio četvrti pečat, čuo sam glas četvrte zveri kako govori: Idi i gledaj! I pogledah, i gle konja bledog, a ime mu što je sedeo na njemu beše Smrt, a pakao ga prati. I dade im se vlast nad četvrtim delom zemlje, da ubijaju mačem, i glađu, i smrću, i zverima zemaljskim.

Prijem

[uredi | uredi izvor]

Original

[uredi | uredi izvor]

Idi i gledaj svoju svetsku premijeru imao je u takmičarskom programu na 14. Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu 9. jula 1985.[30] U bioskopima je pušten 17. oktobra 1985. godine,[31] privukao je 28,9 miliona gledalaca[7][13] i bio na šestom mestu na blagajnama 1986. godine.[7]

Restauracija

[uredi | uredi izvor]

Godine 2017. film je dobio zvaničnu restauraciju koju je nadgledao Karen Šahnazarov. Osvojio je nagradu Venecijanske klasike za najbolji restaurirani film, a ponovo je prikazan u nekoliko evropskih nezavisnih bioskopa.[32][33][34]

Kućni mediji

[uredi | uredi izvor]

Godine 2001. film je objavljen na DVD u Sjedinjenim Državama od strane Kino Lorber. Film je postao dostupan na FilmStruck,[10] striming servisu za kolekciju Kriterion od njegovog otvaranja 1. novembra 2016. do zatvaranja 29. novembra 2018, a od novembra 2019. na novom servisu Kriterion kanala.[35] 18. decembra 2019. Janus Films objavio je trejler[36][37] za 2k-restauraciju koji je premijerno prikazan na Filmskom forumu u Njujorku 21. februara 2020. [38][39] sa bioskopskom predstavom[40][39], a zatim je izdanje za domaće medije preko Kriteriona objavljeno 30. juna 2020..[41][31]

Prijem, nasleđe i priznanja

[uredi | uredi izvor]

Zarada

[uredi | uredi izvor]

Idi i gledaj zaradio je 71.909 dolara u Sjedinjenim Državama i Kanadi[31] i 20,9 miliona dolara na drugim teritorijama, što je ukupno skoro 21 milion dolara širom sveta,[42] plus skoro 1,3 miliona dolara sa prodajom kućnih video snimaka.[31]

Kritički odgovor

[uredi | uredi izvor]

Savremene kritike

[uredi | uredi izvor]

Prvi prijem je bio pozitivan. Volter Gudman je za The New York Times napisao da je „Istorija mučna, a prezentacija je grafička... Moćan materijal, moćno prikazan...“, i odbacio je kraj kao „dozu trenutne inspirativnosti“, ali je priznao Klimovljev „neosporan talenat“.[43] Rita Kemplej, iz The Washington Post, napisala je da „režirajući sa ljutom elokvencijom, [Klimov] ulazi u taj halucinantni donji svet krvi i blata i eskalirajuće ludilo koje je Fransis Ford Kopola pronašao u Apokalipsi danas. I iako crta iznenađujuće živopisnu predstavu od njegove neiskusne tinejdžerske uloge, Klimovljevo junaštvo je njegova vizuelna poezija, mišićava i animistička, poput one sunarodnika Andreja Končalovskog u njegovom epu Siberiade.[44]" Mark Le Fanu je u Sight & Sound napisao da je Idi i gledaj „moćan ratni film ... Reditelj je izvukao odličnu predstavu od svog glavnog glumca Kravčenka“.[45]

Prema rečima Klimova, film je bio toliko šokantan za publiku da je hitna pomoć ponekad bila pozivana da odvezu neke gledaoce koji su bili veoma pogođeni filmom, kako u Sovjetskom Savezu, tako i u inostranstvu.[15][9] Tokom jedne od diskusija posle filma, jedan stariji Nemac je ustao i rekao: „Bio sam vojnik Vermahta, štaviše, oficir Vermahta. Proputovao sam celu Poljsku i Belorusiju i konačno stigao do Ukrajine. Svedočiću: sve što se kaže u ovom filmu je istina. A meni je najstrašnije i najsramnije to što će ovaj film videti moja deca i unuci”.[46][6]

Retrospektivne procene

[uredi | uredi izvor]

Film je od tada nadaleko poznat u 21. veku. Na agregatoru recenzija Rotten Tomatoes, film ima ocenu odobravanja od 90%, na osnovu 58 recenzija, sa prosečnom ocenom 8,6/10. Konsenzus kritičara veb-sajta glasi: „Koliko god filmovi mogli da budu delotvorni protiv rata, Idi i gledaj je mučna odiseja kroz najgore za šta je čovečanstvo sposobno, koju je bravurozno režirao Elem Klimov."[1]

Godine 2001. Danit Stefens iz Entertainment Weekly je napisao da „Klimov naizmenično menja užase rata sa povremenim slikama nalik bajkama; zajedno daju film neopisivo uznemirujućim kvalitetom koji ostaje dugo nakon što se krene."[47]

Godine 2001, J. Hoberman iz The Village Voice je recenzirao Idi i gledaj, napisavši sledeće: „Režiran za barokni intenzitet, Idi i gledaj je snažan umetnički film sa aspiracijama ka vizionarstvu – ne toliko grafički, koliko ležerno bukvalno nastrojen u svom predstavljanje masovnog ubistva (Film je upoređivan i sa Šindlerovom listom i sa Spašavanjem redova Rajana, i ne bi bilo iznenađujuće saznati da ga je Stiven Spilberg video pre nego što je snimio bilo koji od navedenih). Centralni zločin filma je varvarski cirkus koji se sastoji od treštanja muzike i laveža pasa u kojima eskadrila pijanih nemačkih vojnika okuplja i paradira seljake do njihove propasti... Delić stvarnog snimka leševa iz logora smrti koji Klimov koristi dvostruko je uznemirujući jer retrospektivno umanjuje brigu sa kojom on orkestrira uništavanje grada. Uglavnom više voli da prikaže Gorgonu kako se ogleda u Persejevom štitu. Malo je slika koje su neizbrisive od prizora okamenjenog izraza lica mladog Alekseja Kravčenka."[48] U istoj publikaciji 2009. Eliot Štajn je opisao Idi i gledaj kao „neverovatnu mešavinu lirskog poetizma i ekspresionističke noćne more."[49]

Godine 2002. Skot Tobajas iz The A.V. Club je napisao da su Klimovljevi „utisci nezaboravni: vrištava kakofonija bombardovanja razbijena tihim zvukom Mocartove fuge, mračno, sušno polje iznenada obasjano jezivo lepim narandžastim bakljama, nemačke trupe koje se pojavljuju kao duhovi iz teške jutarnje magle. Proizvod ere glasnosti, Idi i gledaj, daleko je od patriotskog spomenika teško izvojevane pobede Rusije. Umesto toga, to je jeziv podsetnik na strašne troškove te pobede."[50] Britanski časopis The Word je napisao da se „Idi i gledaj naširoko smatra najboljim ratnim filmom ikada snimljenim, mada verovatno ne od strane obožavalaca Velikog bekstva."[51] Tim Lot je 2009. napisao da film „čini da Apokalipsa danas izgleda lagano“.[52]

Godine 2006, Džofri Maknab iz Sight & Sound napisao je: „Klimovljev zadivljujući ratni film kombinuje intenzivan lirizam sa vrstom nasilnog krvoprolića zbog kojeg bi čak i Sam Pekinpa zastao“.[53]

Rodžer Ibert je 16. juna 2010. objavio recenziju filma Idi i gledaj kao deo svoje serije „Sjajni filmovi“, opisujući ga kao „jedan od najrazornijih filmova o bilo čemu, a u njemu preživeli moraju da zavide mrtvima. Film prikazuje brutalnost i povremeno je veoma realističan, ali postoji preklapanje prigušenog košmarnog preterivanja... videće kako. To je neizrecivo depresivno, jer istorija nikada ne može da se poništi, i zauvek je sa nama."[25]

Nasleđe

[uredi | uredi izvor]

Idi i gledaj se pojavljuje na mnogim listama filmova koji se smatraju najboljima. U 2008. godini, Idi i gledaj je stavljen na 60. mesto na listi „500 najboljih filmova svih vremena” časopisa Empire 2008.[54] Takođe je dospeo na listu "50 filmova koje treba da vidite pre nego što umrete[55] na Channel 4 i bio je rangiran na 24. mestu u časopisu Empire „100 najboljih filmova svetske kinematografije" 2010.[56] Fil de Semlijen iz Empire-a opisao je delo kao "Elim Klimov ozbiljno uticajan, duboko uznemirujući beloruski opus. Nijedan film – ni Apokalipsa danas, ni Bojevi metak – ne govori o dehumanizovanju jasnije ili žešće... Impresionističko remek-delo i verovatno najgori film za romantične sastanke ikada."[57] Zauzeo je 154. među kritičarima i 30. među rediteljima u anketama Sight & Sound za najveće filmove ikada snimljene 2012. godine,[58] dok je bio na 104. među kritičarima i 41. među rediteljima u anketama Sight & Sound 2022. godine.[59] Film se generalno smatra jednim od najvećih antiratnih filmova ikada snimljenih, i sa istorijski najtačnijim prikazima zločina na Istočnom frontu.[13][11][60][61][62][63]

Klimov više nije snimao filmove posle Idi i gledaj,[64] što je navelo neke kritičare da spekulišu zašto. Klimov je 2001. rekao: „Izgubio sam interesovanje za snimanje filmova... Sve što je bilo moguće, osećao sam da sam već uradio“.[17]

Priznanja

[uredi | uredi izvor]

Idi i gledaj izabran je kao sovjetski film za najbolji film na stranom jeziku na 58. dodeli Oskara, ali nije prihvaćen kao nominovan.[65]

Nagrada Datum ceremonije Kategorije Primalac(i) Rezultat Izvori
14. Moskovski međunarodni filmski festival[66] 12. jul 1985. Zlatna nagrada Elem Klimov osvojeno [66][67][68][69][70]
FIPRESCI nagrada Elem Klimov osvojeno [71][70][66]
74. Venecijanski međunarodni filmski festival[72] 9. septembar 2017. Nagrada Venecijanske klasike za najbolji restaurirani film Idi i gledaj osvojeno [72]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]
  • Spisak sovjetskih prijava za Oskara za najbolji film na stranom jeziku

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b „Come and See (Idi i smotri) (1985)”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. 6. 2. 1987. Pristupljeno 14. 3. 2023. 
  2. ^ Mort, Valzhyna (30. 6. 2020). „Read and See: Ales Adamovich and Literature out of Fire”. The Criterion Collection. Pristupljeno 1. 9. 2022. 
  3. ^ a b v g d Chapman, James (2008). „Chapter 2 war as tragedy (pp. 103ff.)”. War and Film. Islington: Reaktion Books. ISBN 978-1-86189347-5. 
  4. ^ Adamovič, Alesь [Adamovich, Ales]; Brыlь, Яnka [Visor, Vanya]; Kalesnik, Uladzimir Andrэevič [Kalesnik, Uladimir Andreevich] (1977). Я iz ognennoй derevni... [I Am from the Fiery Village...] (na jeziku: beloruski). Minsk: Mastackaя lit-ra [Art lit-ra]. 
  5. ^ Rein, Leonid (2011). The Kings and the Pawns. Collaboration in Byelorussia during World War II. New York City: Berghahn Books. ISBN 978-0-85745043-2. „The stories of survivors from the burned villages were collected in the 1970s by three Byelorussian writers, Ales' Adamovich, Janka Bryl', and Vladimir Kolesnik and published as a book in Russian and Byelorussian under the title Ya iz ognennoj derevni ... [I am from the fiery village]. See Adamovich et al., Ya iz ognennoj derevni ... (Minsk, 1977).” 
  6. ^ a b v g Marina Murzina [Marina Murzina] (20. 10. 2010). Idi i smotri: sъёmki prevratilisь dlя Эlema Klimova v borьbu s cenzuroй [Come and See: filming turned for Elem Klimov into fight against censorship]. Argumentы i faktы [Arguments and Facts] (na jeziku: ruski) (42). Pristupljeno 30. 8. 2016. 
  7. ^ a b v g Youngblood, Denise Jeanne (2007). Russian War Films. On the Cinema Front, 1914–2005. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. str. 197. ISBN 978-0-700-61489-9. 
  8. ^ „Directors' 100 Greatest Films of All Time”. BFI. Pristupljeno 2022-12-01. 
  9. ^ a b v g Dunne, Nathan (18. 7. 2016). „Atrocity exhibition: is Come and See Russia's greatest ever war film?”. The Calvert Journal. Pristupljeno 20. 7. 2019. 
  10. ^ a b Noah, Will (10. 1. 2018). „Elem Klimov's Boundary-Pushing Satires”. The Criterion Collection. Pristupljeno 11. 11. 2018. 
  11. ^ a b Holloway, Ron (1986). „Interview with Elem Klimov”. Kinema. Pristupljeno 18. 2. 2020. 
  12. ^ „Come and See” (PDF). Janus Films. 2020. Pristupljeno 23. 3. 2020. 
  13. ^ a b v g d đ e ž Niemi, Robert (2018). „Come and See [Russian: Idi i smotri] (1985) (pp. 61-63)”. 100 Great War Movies. The Real History Behind the Films. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. ISBN 978-1-440-83386-1. 
  14. ^ a b v g d Wess, Richard (22. 6. 2020). „9 Must-Know Facts About Come and See”. Russia Beyond. Pristupljeno 7. 7. 2020. 
  15. ^ a b Elem Klimov about Come and see (interview with English subtitles). 18. 6. 2010. Pristupljeno 20. 2. 2020. 
  16. ^ Vera Maevskaя [Vera Maevskaia] (20. 7. 2004). Alekseй KRAVČENKO: "So sъemok filьma Klimova "Idi i smotri" я vernulsя ne tolьko strašno hudoй, no i sedoй" [Aleksey Kravchenko: "From the making of Klimov's film Come and See I returned not only terribly skinny, but also grizzled"]. Bulьvar [Boulevard] (na jeziku: ruski) (29). Pristupljeno 31. 3. 2018. 
  17. ^ a b Ramsey, Nancy (28. 1. 2001). „FILM; They Prized Social, Not Socialist, Reality”. The New York Times. Arhivirano iz originala 23. 11. 2018. g. Pristupljeno 17. 7. 2020. 
  18. ^ Menashe, Louis (2014) [2010]. Moscow Believes in Tears. Russians and Their Movies. Washington, D.C.: New Academia Publishing, LLC. str. 95-96. ISBN 978-0-984-58322-5. 
  19. ^ Stilwell, Blake (26. 4. 2017). „This Soviet WWII movie used real bullets instead of blanks”. wearethemighty.com. Pristupljeno 31. 3. 2018. 
  20. ^ Gault, Matthew (28. 5. 2016). „'Come and See' Turns the Eastern Front Into a Hallucinatory Hellscape”. warisboring.com. Pristupljeno 31. 3. 2018. 
  21. ^ a b v g Egorova, Tatiana K. (1997). Soviet Film Music. An Historical Survey. Translated by Tatiana A. Ganf and Natalia Aleksandrovna Egunova. Reading, Berkshire: Harwood Academic Publishers. str. 243. ISBN 978-3-718-65910-4. 
  22. ^ „Whitegirl Julia Stiles in Save the Last Dance”. New York Press. 16. 2. 2015. Pristupljeno 6. 11. 2021. 
  23. ^ Kirschenbaum, Lisa A. (2010). Biess, Frank; Moeller, Robert G., ur. Histories of the Aftermath. The Legacies of the Second World War in Europe. New York City: Berghahn Books. str. 67. ISBN 978-1-845-45732-7. 
  24. ^ Salys, Rimgaila (2009). The Musical Comedy Films of Grigorii Aleksandrov. Laughing Matters. Bristol: Intellect Books. str. 151. ISBN 978-1-841-50282-3. 
  25. ^ a b Ebert, Roger (16. 6. 2010). „Come and See”. RogerEbert.com. Pristupljeno 25. 2. 2014. 
  26. ^ „Adkrыcьcё (Apakalіpsіs) 6. Belaruskі peraklad Vasіlя Sёmuhі” [Revelation (Apocalypse) 6. Belarusian translation by Vasyl Semukha] (na jeziku: beloruski). Arhivirano iz originala 29. 11. 2022. g. Pristupljeno 29. 11. 2022. 
  27. ^ „Garland, Anthony Charles”. Arhivirano iz originala 08. 11. 2012. g.  (2007). A Testimony of Jesus Christ - Volume 1. A Commentary on the Book of Revelation. SpiritAndTruth.org. 2007. str. 325. ISBN 978-0-978-88641-7. 
  28. ^ Wise, Damon (28. 10. 2013). „Top 10 war movies. 5. Come and See”. The Guardian. London. Pristupljeno 4. 7. 2016. 
  29. ^ The same biblical quote is at the center of the film Horsemen (2009).
  30. ^ „Idi i smotri (1985) — data vыhoda v Rossii i drugih stranah — Kinopoisk” [Come and See (1985) — release date in Russia and other countries - Film search]. Kinopoisk [Film search] (na jeziku: ruski). Pristupljeno 28. 5. 2023. 
  31. ^ a b v g „Come and See (1985) - Financial Information”. The Numbers. Nash Information Services, LLC. Pristupljeno 6. 12. 2023. 
  32. ^ „Biennale Cinema 2017 | Official Awards of the 74th Venice Film Festival”. Venice Film Festival. 9. 9. 2017. Pristupljeno 18. 2. 2020. 
  33. ^ „Come And See (Idi I Smotri) - English subtitled - Lumière Cinema Maastricht”. lumiere.nl. Pristupljeno 18. 2. 2020. 
  34. ^ „New Restoration of Elem Klimov's Come and See Wins Best Restored Film Award at Venice Classics”. blu-ray.com. 11. 9. 2017. Pristupljeno 19. 2. 2020. 
  35. ^ „Come and See - The Criterion Channel”. criterionchannel.com. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
  36. ^ Janus Films [janusfilms] (18. 12. 2019). „COME AND SEE https://bit.ly/2rO8YbL” (tvit). Pristupljeno 18. 2. 2020 — preko Twitter-a. 
  37. ^ Janus Films (13. 12. 2019). „COME AND SEE - NEW RESTORATION TRAILER”. Pristupljeno 18. 2. 2020 — preko Vimeo. 
  38. ^ Barfield, Charles (18. 12. 2019). „'Come And See' 2K Restoration Trailer: Elem Klimov Incredible War Gets Re-Released In 2020”. theplaylist.net. Pristupljeno 18. 2. 2020. 
  39. ^ a b „Come and See (21 February 2020 re-release)”. Box Office Mojo. IMDbPro. Pristupljeno 18. 3. 2020. 
  40. ^ „WANDA - Janus Films”. Janus Films. Arhivirano iz originala 13. 3. 2020. g. Pristupljeno 18. 3. 2020. 
  41. ^ Janus Films [janusfilms] (26. 12. 2019). „Click to see the full poster for our new restoration of COME AND SEE! Will be on sale soon @Criterion” (tvit). Pristupljeno 18. 3. 2020 — preko Twitter-a. 
  42. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom BOM1.
  43. ^ Goodman, Walter (6. 2. 1987). „Film: 'Come and See', from Soviet”. The New York Times. Pristupljeno 30. 5. 2013. 
  44. ^ Kempley, Rita (25. 9. 1987). „Come and See review”. The Washington Post. Washington, D.C. Pristupljeno 7. 1. 2017. 
  45. ^ Le Fanu, Mark (proleće 1987). „Partisan | Come and See Review”. Sight & Sound. Pristupljeno 18. 2. 2020. 
  46. ^ Pasternack, Jesse (2020-09-21). „The Undeniable Power of Come and See”. Indiana University Cinema. Arhivirano iz originala 5. 10. 2020. g. Pristupljeno 2022-01-01. 
  47. ^ Steffens, Daneet (2. 11. 2001). „Come and See”. Entertainment Weekly. Pristupljeno 20. 1. 2017. 
  48. ^ Hoberman, J. (30. 1. 2001). „High Lonesome”. The Village Voice. New York City. Pristupljeno 25. 2. 2014. 
  49. ^ Stein, Elliott (18. 8. 2009). „Come and See”. The Village Voice. New York City. Arhivirano iz originala 22. 10. 2012. g. Pristupljeno 25. 2. 2014. 
  50. ^ Tobias, Scott (19. 4. 2002). „Come And See”. The A.V. Club. Chicago: Onion, Inc. Pristupljeno 25. 2. 2014. 
  51. ^ The Word (41). London. jul 2006. str. 122.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  52. ^ Lott, Tim (24. 7. 2009). „The worst best films ever made”. The Guardian. London. Pristupljeno 25. 2. 2014. 
  53. ^ Macnab, Geoffrey (2006). „NA”. Sight & Sound. British Film Institute. 16 (1–6): 50. 
  54. ^ „The 500 Greatest Movies of All Time”. Empire. novembar 2008. Arhivirano iz originala 10. 3. 2012. g. Pristupljeno 19. 2. 2020. 
  55. ^ „Film4's 50 Films To See Before You Die”. Channel 4. 22. 7. 2006. Arhivirano iz originala 27. 4. 2008. g. Pristupljeno 19. 2. 2020. 
  56. ^ „The 100 Best Films Of World Cinema”. Empire. 2010. Arhivirano iz originala 2. 12. 2011. g. Pristupljeno 19. 2. 2020. 
  57. ^ de Semlyen, Phil (11. 10. 2010). „Become A War Films Expert In Ten Easy Movies”. Empire. Arhivirano iz originala 19. 10. 2012. g. Pristupljeno 18. 2. 2020. 
  58. ^ „Votes for IDI I SMOTRI (1985)”. Sight & Sound. British Film Institute. Arhivirano iz originala 2. 2. 2017. g. Pristupljeno 20. 1. 2017. 
  59. ^ „Come and See (1985) - BFI”. Sight & Sound. British Film Institute. Pristupljeno 13. 3. 2023. 
  60. ^ Kirschenbaum, Lisa A. (2006). The Legacy of the Siege of Leningrad, 1941–1995. Myth, Memories, and Monuments. Cambridge University Press. str. 180f. ISBN 978-1-139-46065-1. 
  61. ^ „Idi i smotri | Viennale”. Vienna International Film Festival. 15. 11. 2019. Pristupljeno 18. 2. 2020. 
  62. ^ Kumar, Arun (30. 6. 2019). „Come and See [1985]: A Chilling and Indelible Reminder of Nazi Carnage”. highonfilms.com. Pristupljeno 18. 2. 2020. 
  63. ^ Goscilo, Helena; Hashamova, Yana, ur. (2010). Cinepaternity. Fathers and Sons in Soviet and Post-Soviet Film. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. str. 95ff. ISBN 978-0-253-22187-2. 
  64. ^ Bergan, Ronald (4. 11. 2003). „Obituary: Elem Klimov”. The Guardian. London. Pristupljeno 8. 6. 2009. 
  65. ^ „The 58th Academy Awards (1986) Nominees and Winners”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. 24. 3. 1986. Pristupljeno 5. 3. 2020. 
  66. ^ a b v „1985: 14th Moscow International Film Festival”. MIFF. 28. 6. — 12. 7. 1985. Arhivirano iz originala 14. 5. 2021. g. Pristupljeno 17. 7. 2020. 
  67. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Chapman2.
  68. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Criterion2.
  69. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom DJY2.
  70. ^ a b Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Niemi2.
  71. ^ „14th Moscow International Film Festival - Fipresci”. FIPRESCI. 12. 7. 1985. Pristupljeno 19. 2. 2020. 
  72. ^ a b Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Venice2.

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иди_и_гледај&oldid=28623782”