Karl Amadeus Hartman

Karl Amadeus Hartman
Bista Karla Amadeusa Hartmana
Lični podaci
Puno ime	Karl Amadeus Hartman
Datum rođenja	(1905-08-02)2. avgust 1905.
Mesto rođenja	Minhen, Nemačko carstvo
Datum smrti	5. decembar 1963.(1963-12-05) (58 god.)
Mesto smrti	Minhen, Zapadna Nemačka

Karl Amadeus Hartman (nem. Karl Amadeus Hartmann; Minhen, 2. avgust 1905 — Minhen, 5. decembar 1963) bio je nemački kompozitor.

Biografija

U rodnom gradu je završio studije kompozicije, a usavršavao se kod Hermana Šerhena. Njegova aktivnost u tridesetim godinama snažno je posvećena ideji socijalno angažovane umetnosti. Hartman je izjavio:

Kategorizacija umetnosti kao političke ili nepolitičke, angažovane ili neangažovane, jeste površna jer nijedan umetnik, osim ako ne želi da se svrsta među nihiliste, ne može da izbegne svoju vezu s ljudskom vrstom.

Hartmanove rane kompozicije pre svega su povezane s kamernom muzikom, kamernom operom, kao i sa a kapela horskim kompozicijama na tekstove Karla Marksa, Johanesa Behera i Maksa Zea. Ova ostvarenja su kritiku tadašnjeg društva sprovodila kroz korišćenje satire i ironije, uz reference na džez, barokne plesove i kontrapunktske forme. Takođe, bila su okrenuta i protiv potrošačkog mentaliteta i materijalističkog svetonazora.

Drugi period Hartmanovog stvaralaštva poklapa se s trajanjem nacističkog režima. U tom periodu se potpuno povukao iz političkog života. Pisao je dela koja su se na svaki način suprotstavljala političkoj klimi. Njegovo delo „Miserae” nosi posvetu žrtvama koncentracionog logora Dahau, a zaplet opere „Simplicius Simplisissimus” iz 1934. godine govori o fizičkom i duhovnom pustošenju Trećeg rajha. Takođe, u svojim citatima koristio je citate onih dela koje je Jozef Gebels prokazivao u svojim govorima i ukazima. Isto tako i materijale bazirane na hebrejskim napevima i folklornoj muzici istočnoevropskih Jevreja. Sve ovo je prisutno u delu „Miserae” iz 1934. godine, koje je osvojilo nagrade Međunarodnog društva za savremenu muziku, dok je u „Concerto funebre” iz 1939. godine citirao i ruske revolucionarne himne, dela Tabor i Blanik iz ciklusa „Moja domovina” Bedžiha Smetane.

Posle završetka Drugog svetskog rata, Hartman je kao jedan od retkih antifašista u Nemačkoj dobio važno mesto u muzičkom životu Nemačke. Osnovao je koncertnu seriju „Musica Viva” u Minhenu, gde je radio kao dramaturg u tamošnjoj operi. Dobio je više važnih nagrada i priznanja za umetnička dostignuća. Dalje je razvijao svoj kompozicioni stil koji je bio modernistički strog i zainteresovan za neobarokne kontrapunktske postupke. Takođe, radio je na delu „Jüdische Chronik” koji je obrađivao temu Varšavskog geta.

Serijal „Musica Viva” bio je posvećen pre svega izvođenju dela koje su nacisti zabranili. To je ujedno bila platforma za dela mladih kompozitora koji će se pokazati kao predvodnici posleratne avangarde, poput Hansa Vernera Hencea, Luiđija Nona, Liđija Dalapikole, Janisa Ksenakija, Lučana Berija i drugih.

Literatura

• Pojmovnik antifašističke borbe. Beograd: Savez antifašista Srbije. 2016. str. 32—33. ISBN 978-86-83981-17-5. 
• D. McCredie, Andrew. „Hartmann Karl Amadeus”. Oxford Music Online (online izd.). Oxford University Press. Pristupljeno 24. 12. 2016.  (Subscription or UK public library membership required.)